Margerit Jursenar (1903-1987) je nesumnjivo jedna od
najznačajnijih književnih pojava u dvadesetom veku, a verovatno i u istoriji
književnosti. Namerno ne ističem da je to jedna od najznačajnijih spisateljica
kako bih izbegao i pomisao kod čitaoca da njen značaj u ovim kratkim redovima
vrednujem na osnovu njenog odnosa samo sa drugim spisateljicama, isključujući
spisatelje. Upravo se tzv. žensko pitanje prožima kroz njena dela i biografiju.
Jursenarova je prva žena koja je postala članica Francuske akademije nauka što
je okupiralo francusku javnost do te mere da se i danas mogu pronaći sećanja i
razmišljanja o tom događaju u francuskoj štampi. Iako je ozbiljno, iscrpno i
sveznadarski obrađivala svaki svoj predmet interesovanja uspešno ih uvlačeći u
nerazmrsivu mrežu, u kojoj se uzajmno objašnjavaju i nadopunjavaju, činjenica
da se radi o ženi svojevremno je bacala sumnju na njeno stvaralaštvo, a danas je
to opet razlog zbog kojeg joj se, s pravom, pridaje veća pažnja jer to je žena
koja je otvorila vrata muške ustanove, kako zapisaše i mnogi u Francuskoj. Ona
je ipak odbijala govoriti o ženskom pitanju kroz prizmu npr. ženskog pisma jer
joj je (ne)svesna dioba književnosti na osnovu rodne podele izgledala prosto i
čini mi se da je smatrala da toj prostoti ne treba dati ni reč pažnje. Opus joj
je raznorodan i čine ga pesme, priče, romani, eseji, a ja bih potcrtao njene
romane: Hadrijanovi memoari, Aleksis – traktat o uzaludnoj borbi, Oproštajni
udarac, Arhive sa severa…
Jursenarova je književnica koja se ozbiljno, hrabro i vredno hvata u koštac sa
onim o čemu piše i ako bih naveo njene predmete interesovanja prostim
navođenjem mislim da bih napravio nepravdu jer ona se sa šekspirovskim umećem
tihog i sveobuhvatnog izlagača bavi svim živim bićima i njihovim pratećim živim
i umrlim stvarima. Biografski podatak da je bila lezbijka pomoću kojeg bi
pojedini objasnili njene motive ili isticanje da su joj dela prožeta
homoerotizmom i muškim likovima čini mi se kao notorno nerazumevanje i
umanjivanje njene vrednosti. U fransukom Mondu sam pročitao jednu kratku i
tačnu rečenicu o jeziku kojim je prva žena akademik u Francuskoj stvarala
vrednote: To je jezik koji je podjednako prikladan i dobu u kojem je živeo
Hadrijan, i dobu savremnog junaka 20. stoleća.
I to odista jeste jezik svih vremena, strpljivog vijuganja kroz mnoštvo redova
sa pažljivim prekidima i odabranim rečima iz kojih nastaje zaokružena celina.
Postoji i jedna polemična nota u svim njenim delima koje sam pročitao, a ogleda
se u autorkinom iznošenju svog viđenja sa tri tačke u nastavku na koje vi
ispišete svoje gledište. Jursenarova je jedan od retkih pisaca koji mi je uspeo
demistifikovati pojam ljubavi koji je zaglibljen u savremenoj banalizaciji, a
njenom biografijom se treba podrobnije baviti radi potpunog shvatanja žene koja
je radom i zaostavštinom prokrčila put boljim odgovorima na žensko pitanje u
svetu muškog carstva. Ne ističe bez razloga Orhan Pamuk kako je možda najveća i
najduža istorijska nepravda učinjena prema ženama.
Pre nego što vas ostavim da uživate u izabranom eseju navešću i da je ova
francuska spisateljica još u ranim dvadesetim godinama napisala iznimno
ozbiljan, stilski sveden i misaono zaokružen roman. U pitanju je promišljanje o
homoseksualnosti u Aleksisu ili traktatu o uzaludnoj borbi. Roman koji je u
mnogim svetskim valorizacijama na temu najbolji roman svih vremena ozbiljno
razmatran zbog iznimnog umetničkog i misanog dostignuća.
Moj prijatelj kaže kako su klasični pisci (prezrivo gledam na ovu odrednicu)
oni zbog kojih nas zaboli ruka od ispisivanja citata u beležnici koja je samo
nama na dohvat ruke. Margerit Jursenar je često u mojoj beležnici, pa ću sa
vama podeliti nekoliko citata:
„Imati snage da ne napraviš grešku jeste jedan vid krivice.“
„Često opisujemo sreću duše koja se oslobodila od tela. Ima, međutim, trenutaka
u životu kada se telo oslobodi od duše.“
„Uvek sam nalazio neku niskost u ljudi koji tako lako poveruju u nedostojnost
drugih.“
„Jaz između dva naraštaja postoji u svakom vremenu, čak i kada na njegovim
ivicama niče cveće plemenitih osećanja.“
„Moral je stvar privatnog dogovora, pristojnost javna stvar; svaka napadna
sloboda oduvek mi se činila kao jeftino razmetanje.“
„Svi su narodi do sada propali zbog pomanjkanja velikodušnosti.“
„Malo ljudi voli duga putovanja, to večito raskidanje s navikama, neprestano
potresanje svih predrasuda.“
Za kraj bih još poželo da ovaj esej putuje svetom kao kružno pismo jer upravo
sada živimo u trenutku demonstrativnih samoubistava i raspomamljenih nagona za
uništenjem.
Ta kobna lakoća umiranja
…I treba drhtati, sve dok ne mogne isceliti
Ta kobna lakoća umiranja
Ove Igoove stihove, napisane u vezi sa mrtvima Komune, pre gotovo jednog
stoleća, ponavljam u sebi misleći na one mlade ljude i onu devojku što se
radije bacaju u vatru nego da prihvate svet kakav im je sazdan. Možda je to
prvi put, u našem zapadnom društvu, da takvo svojevoljno žrtvovanje povređuje
moral interesa, naravno, zdravog razuma, i pojam prilagođavanja svetu ovakav
kakav je. Ali, da li je to žrtvovanje svojevoljno? Kao nekad hrišćani koji
odbijaju prinošenje žrtava idolima, i ovi mladi ljudi su osetili, s pravom ili
ne, da su imali samo izbor između podnošenja žrtava ovim lažnim bogovima
pohlepe i nasilja usred kojih pristajemo da živimo, ili protesta sopstvenom
smrću.
U izvesnom smislu oni se i nisu varali: čovek ne živi, a da ne bude impliciran.
Svet je u vatri, govore već oko tri hiljade godina budističke sutre, vatra
neznanja, vatra pohlepe, vatra agresivnosti poždiru ga. Neka deca u Lilu,
Parizu, pre nekoliko meseci u Provansi, prepoznala su tu istinu koju većina nas
celog života ne sagleda. Ona su izašla iz sveta u kojem se ratovi izrazito
destruktivnije nego ikada udomaćuju usred mira koji i nije mir i koji prečesto
teži da za čoveka i njegovo okružje postane gotovo isto toliko destruktivan
koliko i rat, iz sveta u kojem su oglasi gastronomskih restorana u listovima
složeni uz reportaže o narodima što umiru od gladi, u kojem svaka žena u
krznenoj bundi doprinosi istrebljenju neke žive vrste, u kojem naša besna žeđ
za brzinom svakoga dana pogoršava zagađenje sveta od kojeg zavisi naše
življenje, u kojem svaki čitalac romana iz Crne serije, ili krvavog zločina,
svaki gledalac filma o nasilju doprinosi i bez svog znanja onoj strasti
ubijanja koja nam je donela u pola stoleća milione ubijenih.
Jesu li ta deca bila u pravu ili ne što napuštaju sve to?
Odgovor će zavisiti, na kraju krajeva, od promene u srcu koju će ili neće
proizvesti oko njih njihovo žrtvovanje. Da li smo ih mogli sprečiti u njihovoj
nameri ili, što je još važnije, možemo li sprečiti u budućnosti da druga čista
srca pođu istim putem? Pred tim tako neodložnim pitanjem valja priznati da nijedan
od uobičajenih razloga koje smo mogli da im navedemo u cilju njihovog
nastavljanja življenja nije dovoljno jak da bi zadržao nekoga ko više ne
podnosi svet ovakav kakav je. Uzaludno im je govoriti da se oni najveštiji, ili
možda najmudriji, još uvek mogu snalaziti u haosu u kojem se nalazimo, ili čak
iz života izvlačiti poneki komadić sreće ili ličnog uspeha, kada ono zbog čega
oni umiru i nije njihova sopstvena tuga, već jad drugih.
Čini se doista da se u onom žrtvovanju budističkog sveštenika, tako dostojnom
življenja iz dubine njegova užasa, može korisno suprotstaviti samo tradicija po
kojoj je i sam Buda, u trenutku ulaska u pokoj, odlučio da ostane na ovom svetu
sve dok jedno jedino živo stvorenje bude imalo potrebu za njegovom pomoći. Oni
koji su otišli behu bez sumnje najbolji: bili su nam potrebni. Možda bismo ih
spasli da smo ih ubedili da su njihovo odbijanje, njihova indignacija, njihovo
samo beznađe potrebni, da smo umeli suprotstaviti toj kobnoj lakoći umiranja
junačku teškoću življenja (ili pokušavanja življenja) kako bismo ovaj svet
načinili nešto manje skandaloznim nego što jeste.
1970.
Priredio Uglješa Vuković
https://6yka.com/novosti/margerit-jursenar-o-toj-kobnoj-lakoci-umiranja
