Stogodišnjica formalne škole. O vaskrsenju reči.
23. decembra 1913. godine u književno-umetničkom kabareu Pas lutalica Viktor Šklovski (1893–1984) je pročitao svoj referat pod nazivom „Mesto futurizma u istoriji jezika”, koji je kasnije, u vidu zasebne brošure, objavljen pod nazivom „Vaskrsenje reči” (1914). Iz te klice iznikla je formalna škola u nauci o književnosti: Viktor Šklovski, Boris Ejhenbaum, Jurij Tinjanov, Vladimir Prop, Roman Jakobson… I onda je sve krenulo. Preko Jakobsona, ruski formalizam se proširio na Istočnu Evropu (Praški lingvistički krug), a posle i na SAD, i postao inicijatorom pojave strukturalizma, kako zapadnog, tako i onog sovjetskog (Jurij Lotman i tartuska škola semiotike). A iz strukturalizma se, onda, izdvojio poststrukturalizam… U tom smislu, kada je reč o humanističkim naukama, čitav jedan vek može se nazvati vekom Viktora Šklovskog. A taj vek započeo je studentskim radom jednog dvadesetogodišnjaka koji je pokušavao da shvati ulogu koju je tek nastali futuristički pokret imao u obnovi jezika. S tim u vezi od značaja je još jedan uvid: najplodonosniji pokreti u teoriji i umetnosti nastaju zajedno, podstiču jedan drugog, na način na koji se tektonski pokreti misli u svim disciplinama zbivaju najednom.
Prvobitna ideja Šklovskog je vrlo jednostavna i ona se rađa na duboko religioznom tlu, o čemu govori i naslov publikacije: „Vaskrsenje reči”. Autor, dakako, ne upućuje na Jevanđelje, već na Humbolta, Potebnju i futurističke provokacije, no svejedno, reč je o Logosu koji umrtvljujemo u sebi onda kada automatizujemo svoj život i svoj govor. Navika i svakodnevica uništavaju naše osećanje života; da bismo to osećanje povratili, da ne bismo samo prepoznavali ono što već po navici znamo, već da bismo videli i doživljavali biće kao po prvi put, umetnost, pa tako i umetnost jezika, ima za zadatak da obnavlja jezik.
Nove forme otežavaju naše opažanje stvari, očuđavaju ih, čine neobičnim, iznenađujućim, nimalo nalik na njih same – i na taj način sprovode u delo vaskrsenje sveta. Šest godina kasnije Šklovski je ovaj postupak nazvao očuđenjem (u svom eseju iz 1919. godine „Umetnost kao postupak”), što je zapravo isto što i vaskrsenje iz članka čiju smo stogodišnjicu nedavno obeležili. Stoga suština formalizma i nije toliko u učenju o umetničkim formama, koliko u vaskrsavajućoj ulozi koju te forme imaju, u spasavanju od automatizma egzistencije.
Posebna uloga u ovom učenju pripada jeziku, istoj onoj Reči, koja beše u početku i kroz koju sve postade. Probuditi svest, izvesti je iz automatizma – to je ono zbog čega nam je jezik potreban. Smrt se mimo naše volje dešava svim stvarima i imenima – smrt za života, obamiranje. Ljubav prema jeziku – ljubav je koja vaskrsava. Reč zamire kada je u masovnom upotrebi, u osrednjavanju koje nam nameće komunikacija i načelo opšte razumljivosti, te je stoga zadatak umetnosti i teorije u tome da vaskrsava značenja poznatih reči i da iznalazi one reči za koje još uvek i ne znamo. Jezik živi kroz ovo dvojstvo smislotvorstva i jezikoslovlja.
„Čovekovo najdrevnije poetsko stvaralaštvo bilo je stvaralaštvo reči. Danas su reči mrtve, a jezik je poput groblja; ali, novorođena reč beše živa, slikovita. Svaka reč je u osnovi trop. Na primer, reč mesec, čije je osnovno značenje merač ili merilo1 : jadi [rus. gore] i pečali isto je što i sagoreti i spaliti; francuska reč enfant [dete] (kao i starorusko otrok) u bukvalnom prevodu znači onaj koji ne ume da govori.2 Sličnih primera ima onoliko koliko ima i reči u jeziku”. (V. Šklovski. „Vaskrsenje reči”).
Put koji reč pređe moguće je opisati na ovaj način: od tropa ka trupu. Iz ovoga proističe i zadatak da se vaskrsne mrtva reč. Ali, vaskrsenje nije isto što i ponavljanje, ono nije povratak na život pre smrti; ono je rođenje za novi, udvostručen život, za „obnovljenje”.3 Ne samo u religioznom, već i u kulturnom smislu, vaskrsenje označava početak drugog života. Tako je i Renesansa, koja je isprva bila zamišljena kao obnova antičkih vrednosti, postala početak jedne nove, evropske kulture. Stoga ono što se vaskrsava u jeziku nije moguće svesti samo na obnovu zaboravljenih, izgubljenih reči i njihovih značenja (kao što je to slučaj sa, na primer, Rečnikom ruske jezičke ekspanzije Aleksandra Solženjicina, koji je plod ogromnog truda i od velike koristi, ali je retroaktivan). Neophodno je vaskrsavati ne samo reči, nego i korene reči, ne bi li iz njih nikla nova klica na tlu jezika i ne bi li iz tih klica iznikle nove reči. Ne bi li, na primer, koren „ljub” vaskrsavao, oživljavao, oneobičavao i čudesno preosmišljavao4 u rečima kao što su ljub
[lюbь]
5, ljubol [lюbolь] 6, zaljub [zalюbь] 7 , nedoljubljen [nedolюbok], ljubitva [lюbitva] 8, razljubiv [razlюbčivый] 9 . Neophodno je vaskrsavati i morfeme bez korena, prefikse i sufikse, da se ne bi mehanički i po navici dodavali na već oprobane korene reči, već da bi se razmrdali, otkačili, povezivali na drugačije načine i proizvodili nove reči koje su potrebne svesti: o-događajiti [o-sobыtitь], o-stoličiti [o-stoličitь], o-strašiti [o-žutitь]. Neophodno je vaskrsavati padeže, glagolske vidove i druge gramatičke forme ne bi li one zadobile novi smisao i ne bi li izašle iz okvira svojih pasivnih, automatizovanih načina upotrebe. Na primer, lokativ sa predlogom „o”: „o čemu je bio tvoj život”; „o čemu će biti tvoj put”. To je suština projekcione aktivnosti jezika: vaskrsenje ne supstance (starih reči i izraza), već energije koja je u stanju da stvara nova leksička, govorna tela.
Nema nikakvog smisla vaskrsavati telo (reč) koje je jednom već umrlo i koje je staro, osuđeno na smrt; vaskrsenja je dostojno ono što je porodilo tu reč, uvelo je u život, njena energetska klica, forma koja ju je donela na svet, model, majka-matrica. Na to upućuje velika misao Vilhelma fon Humbolta: jezik nije produkt aktivnosti (ἔργον), već sama aktivnost (ενέργεια). Ova definicija razlikuje projekcionu aktivnost jezika od retroaktivne, arhivske aktivnosti koja ima za cilj da sačuva jezik: projekciona aktivnost, sa druge strane, ne vaskrsava supstancu jezika, već energiju njegovih jezikotvoračkih i umotvoračkih formi.
Iz rečenog je jasno da suština nije u formalnom shvatanju formalizma čijim se osnivačem smatra Viktor Šklovski, već u duboko sadržinskoj misiji jezika – i to baš onog jezika koji nazivamo umetničkim: „da vaskrsne stvari i vrati čoveku njegov doživljaj sveta” (Viktor Šklovski, „Vaskrsenje reči”, Sankt Peterburg, 1914, str. 1).
Mihail Naumovič Epštejn
23. decembar 2013.
(prevod: Dušan Radunović)
1 Po Etimološkom rečniku ruskog jezika Maksa Fasmera, veza između ruskog mesяc i meritь je moguća i počiva na poimanju meseca kao vremenskoj meri stvari. Vidi Maks Fasmer, Эtimologičeskiй slovarь russkogo яzыka, Tom 2. Moskva, Izdatelьstvo «Progress», 1967, str. 608-9. [prim. prev]
2 Šklovski je ovde samo delimično u pravu: pra-slovensko otrokъ označava onoga koji nema pravo da govori (Fasmer, Tom 3, str. 172-3).
3 Termin pakibыtie koji Epštejn koristi dolazi od grčkog παλιγγενεσία i eminentno pripada repertoaru novozavetne teologije. U srpskom prevodu Jevanđelja po Mateju čitamo: „Isus reče: U istinu vam kažem da ćete vi koji za mnom idete, kad bude Sin čovečji u obnovljenju svih stvari sedeo na prestolu slave svoje, sesti i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih.” (Mt. 19:28, naglasak dodat). [prim. prev]
4 Russ. imperfekt. rasčudesnivalsя. [prim. prev]
5 Epštejn ovde crpe svoju inspiraciju od futurističkog pesnika Velimira Hljebnjikova čija je „Simfonija ljub” [”Simfoniя Lюbь”] iz 1908. godine skoro sva (302 reči od 305 koliko ih u poemi ima) satkana od varijacija na morfološku osnovu reči ljubav. [prim. prev]
6 Epštejn ovde ima u vidu paradoksalno jedinstvo ljubavnog osećanja i boli koji ovo osećanje može da prouzrokuje. [prim. prev]
7 Epštejnov neologizam zaljub nastaje po analogiji sa Hlebnjikovljevim pojmom zauma, ili zaumnog jezika, kojim je futuristički pesnik u prvi plan istakao transracionalni momenat jezičko-poetskog stvaralaštva i umetnosti uopšte. Više o ovome vidi u Epštejnovom Projekcionom leksikonu ruskog jezika [Proektivnый leksikon russkogo яzыka] za 26. novembar 2005. . [prim. prev]
8 Po morfološkoj analogiji sa rečima molitь i molitva.
9 Po morfološkoj analogiji sa rečju zaljubljiv (vlюbčivый). [prim. prev]
