Dvadeseti maj.
Treći bataljon Druge dalmatinske brigade poseo je položaje nedaleko od crkve Ružice. Desno od nas se nalazila Četvrta proleterska brigada. Pred nama su Nemci. Vršimo noćna izviđanja u pravcu Kolašina, odakle se neprestano čuje brujanje motora i štektanje teških mitraljeza. Četnici pevaju u selu TrebaIjevu i leno ispaljuju metke. Čuje se da Nemci dovlače nova pojačanja u Kolašin i okolinu. Nebo se natmurilo, a hladan vazduh, inje i magla su pokrili i obavili Sinjajevinu. Nekoliko boraca je promrzlo i već otpremljeno u bolnicu. Jedan od njih je zapevao: „Oj planino, oj planino … ” Polovina ljudstva se nalazi na položaju, a druga polovina je smeštena po napuštenim čobanskim kolibama.
U magli se susreću naše i nemačke patrole. Nemcima stižu sve nova i nova pojačanja. Oni oštro reaguju na naše noćne demonstrativne napade. Na svaki povik i približavanje bespoštedno sipaju municiju. Već nekoliko dana skoro ništa se ne jede, sem parčeta mršave ovčetine. Štab bataljona je izdao naređenje da se jedan ranjeni konj ubije i zakopa. Rude Mašče sa još jednim borcem se okuražio, otsekao veće parče konjskog mesa i počeo da ga peče na vatri. Neki drugovi su oštro reagovali, a neki su odobravali, upoređujući to sa primerima iz Prvog svetskog rata o kojima su im pričali očevi.
29 maj — 1 jun.
Napustili smo Sinjajevinu. Kiša nas prati sve do sela Krša iz kojeg štrče stare i porušene seoske kuće. U blizini jedne od njih zamenik komesara bataljona Tihomir Janjić čita informaciju Vrhovnog štaba o novoj nemačkoj ofanzivi. Pošto ga je pročitao, reče: „Mi se moramo probiti”; a komandant bataljona Bruno Vuletić dodaje: „Narod i partizane je nemoguće uništiti”. Svi su borci pljeskali. Moral je bio, kao i uvek pred velike borbe, na visini. Pozadi nas ostaje cesta Šavnik—Zabljak, koja se gubi u daljini. Pred nama se izvio gordi Durmitor u čijem se podnožju preliva krasno jezero. Iznenada se pojavila „Roda”, ustremljujući svoje rafale i bombe na poleglu kolonu. Kolona je produžila sa dva ranjena borca po kamenjaru Durmitora. Sunce jako greje. Bataljon se usiljenim maršem kretao od obronaka Durmitora do kanjona Pive. Na maršu su nas neprijateljski avioni obasipah lecima crvene i crne boje. Pozivaju nas da ubijemo političke komesare, bacimo oružje i vratimo se svojim kućama, kako su to, navodno, mnogi učinili. Borci psuju Nemce i pljuju u letke, ali ih zadržavaju, cepajući komadiće da bi savili cigaretu.
2 jun.
Tmurno je i oblačno. Strmina se pred nama spušta i gubi u kanjonu Pive. Propuštamo kolonu jakih ali iznurenih konja koji nose delove diviziskih topova. Ispod nas se pojavljuju, stešnjene među brdima, kuće sela Mratinja. Ruše se konji i ljudi, ali se polako ide napred. Most preko reke neprestano bombarduju neprijateljski avioni. Borci i konji hladnokrvno prelaze iako bombe padaju nekoliko metara daleko od mosta. U selu sam video mnogo boraca iz ranije rasformirane Devete dalmatinske divizije, koji pričaju o teškoćama nošenja ranjenika u toku Četvrte ofanzive. Prže na vatri ječam i peku konjetinu. Kiša je sve jača, kvasi do kostiju, a umorni se borci penju uzbrdo šumom. „Roda” se spušta do samih grana mitraljirajući kolonu. Zapadno od nas čuju se borbe. Ranjenici prolaze na konjima i odgovaraju na česta pitanja boraca.
3 jun.
Nešto posle 12 sati izbijamo na položaj MrkaljKlade. Iz jednog kamenjara izlaze komandant Druge divizije Peko Dapčević i komandant naše brigade Ljubo Vučković. Vidi se da žure, da su dobili neke hitne zadatke. Hvata nas tamna i mrkla noć. Reklo bi se da nema izlaza iz šume, jer se ne vidi prst pred okom. Ne pomažu ni beli papiri obešeni borcima na leđa radi održavanja veze. Mnogi spavaju u pokretu i udaraju druga ispred sebe u leđa, ili u iskrvavljene noge. Viče se i na nedužna stabla bukava „koja ne žure i neće da prenose vezu”. Čovek se nehotično seti kreveta i odmora; toliko smo bili umorni da smo za čitavu noć prešli kilometar i po kroz gustu šumu. Smenili smo delo ve Četvrte crnogorske brigade koja je čuvala položaj u jednoj dolini prema Magliiću. Konjetina se već redovno kuva u kazanima svih jedinica.
5 jun.
Povukli smo se ispod Dragoš-Sedla, gde smo našli i neke delove brigade. Održan je govor o pretstoječim borbama i zadacima. Borci su zapevali samo dve pesme: „Partizane naše” i „Crne horde nas ne plaše”. Istog dana posle podne čelo bataljona ulazi u dolinu Suhe. Dočekuje nas bolesni komesar bataljona Vuko Jović, glave uvijene u zavoje. U blizini šume brza Sutjeska, a iznad nje krivuda staza ka Donjim i Gornjim Barama. Po vrhovima se vode borbe između Nemaca i naših jedinica. Dolinu su pokrile razne pozadinske jedinice, čije komore kuvaju i dele konjsko meso, srijemušu i razne , trave ubrane za ishranu. 6 jun. Brda ječe od eksplozija dok se kolona bataljona penje na Bare i ne misleći na to da će sutra voditi jednu od najtežih borbi.
9 jun.
Ostatak bataljona povukao se sa položaja Donje Bare, gde je vodio herojsku borbu puna tri dana protiv nadmoćnijih nemačkih lovačkih jedinica. Pred samo veće stigao je u rejon Milinklade — reka Hrčavka. Borci su opaljeni i crni od baruta, a oči upale u duplje od gladi i nesanice. Malo ih je zdravih. Na Bare je otišlo preko 100 boraca, a vratilo se svega 13 koji nisu bili ranjeni. Veći deo je ostao gore na Barama da kao mrtva straža svedoči o toj velikoj borbi. Poginula su dva komandira i dva komesara čete, kao i veći broj rukovodilaca od desetara do zamenika komandira i komesara (među njima i Dragan Marković1 ). Skupili su se ostaci (ranjenih, bolesnih i zdravih sa Bara) spremajući se za dalji marš i borbe. „Komore neka bace kazane i ostale nepotrebne stvari, a njihovo ljudstvo raspoređujem po jedinicama. Treba ići dalje i svetiti naše pale drugove”, tim rečima komandant bataljona Bruno Vuletić završava svoju zapovest.
10 jun.
Lučke Kolibe, sunčan dan. Prolazi naš bataljon i delovi Majevačke brigade, sve momci od 17 do 20 godina. Mnogo su proređeni u borbama, jer im bataljoni izgledaju vrlo mali. Vicko Krstulović, bolestan od tifusa, ima mnogo muke sa drugaricom i decom. Kod njih je Ljubo Vueković koji hramlje na ranjenu nogu još od Donjih Bara. Pričaju kako bi bilo dobro da Krajišnici udare sada Nemcima u leđa, jer bi nam to mnogo olakšalo probijanje. Vickova deca su se priljubljivala uz majku. Mlađe dete od 2 godine neprestano plače prilikom pada svake avionske bombe. Poginulo je nekoliko Majevčana. Kad su avioni odleteli u pravcu Mostara (zapada) za nove terete za ubijanje, jedan borac je sav u gnevu rekao: „Veseli se, Švabo, ali i tebi će doći crni petak”.
11 jun.
Dan je osvanuo kišovit, ali posle podne oblaci su se razišli i obasjalo je sunce. Avionske bombe neprestano padaju po šumi kojom mile partizanske kolone. Preko 30 metara brisanog terena teško je proći a da ne budeš ranjen ili pokriven prašinom od bombi. Kod jedne bukve leže dva ranjena borca mirno i bez jauka. Jednom je bomba otsekla obe noge iznad kolena. Na postavljeno pitanje jedan odgovara da je rodom iz Lijevna. .. Kolona se spušta u dolinu Vrbničke Reke.
12 jun.
Rejon Jablanovo Brdo—Mokri Do. Prolazimo šumom već puna 3 dana gladni i iscrpeni. Mnogi povremeno peku konjetinu i jedu neki plod sa bukovih stabala. Bombardovanje je teže od svih drugih napada sa zemlje. Prilazi mi Jozo Lučin, zastavnik 3-ćeg bataljona. Tužno, ali uzrujano govori: „Ivane, negde mi je ostala bataljonska zastava, a jutros mi je bila u torbici”. Pozadi nas se približava pucnjava nemačkih mitraljeza. Ja odgovorih: „Jozo, dosada si je nosio kroz sve borbe, biće sramota ako je ne spaseš, jer zastava znači mnogo”. I on je otišao u pravcu odakle su dolazili Nemci ne prezajući ni od čega. Posle jednog sata vratio se sav zadihan i radostan govoreći: „Iako su me Nemci tukli mitraljezom iz neposredne blizine, uspeo sam je izneti”. Pokazao je zastavu, a potom je strpao u torbicu da je više nikad ne izgubi.
Ivan Špika
