8. juni 1943.
Četa je posela kose iznad Tepaca, mislim da je to Mali Štulac. Levo od čete nema naših jedinica, pa su nužna obezbeđenja sa ove strane. Ispred nas su Nemci. Već smo odbili nekoliko njihovih juriša, a sada je kao neko zatišje. Prestali su da nam »šalju« i po koju topovsku granatu. Verovatno opet nešto pripremaju. Mi smo im na putu, a oni ove kose, koje smo poseli, moraju zauzeti. Moraće jer su jači, opremljeniji, brojniji i odmorniji. Moraju preći da bi suzili obruč oko naših ranjenika i glavnine! Ne ostaje drugo nego da ih čekamo do poslednjeg. Svi su izgledi da će taj poslednji nemački napad na Mali Stulac biti i poslednja borba moje čete, jer mi imamo sasvim jasan zadatak: držati položaje bez obzira na žrtve, sve dok se ne dobije naređenje za povlačenje!
A za takvo naređenje nema izgleda. Pa i ako stigne kroz dva-tri sata, pitam se da li će imati ko da ga primi. Desno od nas, kose koje dominiraju posele su naše jedinice i Nemci na njih vrše snažan pritisak. Iza nas, ili bolje ispod nas, je Tara, brza i hladna.
Negde u Tepcima je skuvano malo kačamaka pa je to doneseno na položaj u šatorskom krilu. Sada će ga kuriri puzeći razneti borcima na položaju, i to svakome po jednu »guku«. Jedva čekam da i ja dobijem svoj deo. Ogladneo sam silno. Glad nekako jače osećam sada kada vidim da se još uvek puši topao kačamak. Pitam se, koliko bi šatorskih krila kačamaka bilo potrebno da se nahrani moja četa? Ne znam. Stvarno ne znam. Pa ja bih sam mogao da pojedem… Čudnovato: smrt nam je na dohvatu ruke, a ja, evo, zaokupljen mislima o kačamaku! Pa neka, sada je kačamak na dnevnom redu, a smrt može malo da pričeka, bar koji sat…
Većina u četi smo mladi, pa nam se ne žuri u smrt. Što bismo mislili na nju.
9. juni 1943.
Jučerašnji dan, 8. juni, neću nikada zaboraviti.
Sa Radomanom Kneževićem, zamenikom komandira 2. čete, obišao sam položaj čete, puzeći. Radoman je povlačio borce u zaklon, a na položaju ostavljao samo puškomitraljesce i po kojeg strelca. Nemci pošalju po koju granatu, verovatno vrše korekturu vatre. Sa položaja desno od nas naše jedinice su potisnute, desni bok je otkriven i Nemci nam izbili iza leđa. Tu je i komesar bataljona Živko Žižić. Razgovarali smo da li da se i mi povučemo. Sada kada nam je desni bok otkriven, mi možemo držati ovaj položaj najviše sat-dva, koliko vremena treba Nemcima da nas do poslednjeg pobiju. Možemo za toliko usporiti njihovo nastupanje, ali više ne možemo odbiti ni jedan njihov napad. Pitam se da li se za taj sat-dva usporavanja nemačkog nastupanja isplati žrtvovati ćelu četu. Koliko smo puta proklinjali nezahvalnu ulogu zaštitnice. ..
Našu dilemu — ostati na položaju ili se povlačiti prekinuli su Nemci. Posle artiljerijskog uragana počeo je njihov juriš, a 2. četa 4. (bjelopoljskog) bataljona je prepolovljena. Za pola sata imamo 22 mrtva i ranjena. Na mrtve ne obraćamo pažnju. Grabimo trenutak da se pozabavimo ranjenicima, dok Nemci ne dođu do njih. Radomanu je granata odsekla desnu ruku, leva ruka je slomljena, jedno parče granate mu je raseklo opanak i veliki prst na desnoj nozi. To je ono što se vidi. On je bez kapi krvi u licu, pogled mu je nekako odsutan i samo ponavlja: »Pavle, ubi me, sram te bilo! Ako ti ne možeš — napuni pušku ja ću sam!« Nije svestan ni toga da više nema čime ni oroz da povuče. Ne dozvoljava da ga nosimo. Molim vodnika Vasilija Lasicu da mu skrati muke, ali Vasilije neće. Kako sam mogao pucati u Radomana kada smo zajedno Bosnu uzduž i popreko prešli, peške, i boreći se u jednom bataljonu! Radoman nije dao da ga nosimo, mi nismo mogli da ga ubijemo, morali smo da ga ostavimo… Strašno je to ostaviti bespomoćnog druga Nemcima, ni živa ni mrtva.
Vladu Damjanoviću je granata raznela stegno. Komesar bataljona i ja vučemo ga niza stranu, prema Tari, ranjavo meso se tare o zemlju i kamenje, a Vlado moli da ga ostavimo. Zašto se, kaže, uzalud mučimo i izlažemo opasnosti?!
Malo nas je zdravih: Živko, Ljubica Đukić, Vasilije… a četiri ranjenika i svi nepokretni. Neke moramo nositi na leđima. Petra Pejovića Lepog nosim ja, metak mu je slomio nogu a Ljubica ga je, kao i ostale, na brzinu previla. Pita me dokle ih mislimo nositi, gde ćemo ih ostaviti? Šta sam mogao da mu kažem. Ko će ubediti desetara Pejovića da iz Tepaca možemo izneti njega i druge nepokretne ranjenike u ovoj situaciji.
Pravimo nosila i pokušavamo da prvo iznesemo Vlada, a za ostale da se vratimo posle. No skoro je sigurno da to »posle« nikada neće doći. Ali i svaki pokušaj da iznesemo Vlada je uzaludan. Uz tepačke strane jedva i puške nosimo, sve preko toga — to je van naših mogućnosti. Vlada traži da ga sklonimo pored puta i da mu ostavimo njegovu mašinku — trebaće mu, kaže…
Vučemo se uz tepačko bespuće kao prebijeni. Teško odvajamo noge od zemlje. Pored puta, na svakih par stotina metara, leševi naših drugova. Već sam izbrojao preko 20, samo kosti i koža! Mislim da su to Banijci — tifusari. Jedan sedi naslonjen na bukvu, kao da je zadremao. Taj neće imati snage ni da se probudi, ako bi mu to Nemci i dozvolili…
Levo pored puta je ranjenik na šatorskom krilu i pokriven nekim kaputom. Dovde su ga sigurno nosili drugovi koji su se povlačili pre nas, a dalje nisu mogli. To je Rade Bajčetić, komesar moje čete. Opominjem drugove da polako prolaze da ga ne probude. I za njega je najbolje da se više nikada ne probudi! Ipak nas je osetio. Planina je to, a prvi je sumrak, pa je hladnjikavo. Ja mu stavljam moju kapu na glavu (bio je gologlav) i produžujemo dalje. »Srećan vam put, drugovi«, — kaže nam Rade. Zar je ovo sreća? Ostavljati pored puta jednog po jednog, svoje najbolje drugove onim zverovima, a biti bespomoćan da im ma na koji način pomogneš, izuzev… Ne, samo to ne! I stotinu puta ne!
Za koji trenutak ćemo dalje, obruč oko nas se steže i one srećnije prvi metak pogodiće u srce ili čelo.
12. juni 1943.
Težak je put bio od Malog Štulca dovde. Mnogo li se to zbilo u ova četiri dana. Kao da više mozak ne može da registru je nove događaje, sve nove potiskuju tifusari, Radoman, Vlada, Petar, Rade… Sta svest može da registruje uz prizor: proplanak na Vučevu od nekoliko desetina kvadratnih metara, a na njemu nekoliko poubijanih ovaca i nekoliko naših mrtvih i polumrtvih drugova. Neki pokušavaju, već na izmaku snage, da se drže u sedećem položaju, a neki zavukli glave ili noge u zagašena ognjišta ih u ognjišta koja još tinjaju. Nemaju snage da se pomere…
Između nas i Nemaca je Sutjeska. Mi smo se ovde jedva dovukli. I puške su nam bile otežale. Za ova četiri dana nisam ništa jeo. Zaklali su jednog konja, ali je on »planuo« dok sam malo odremao. Pošto su zaklali i volove dali su mi nešto volujske krvi što je Božo uhvatio u porciju. To je sve posle one »guke« kačamaka na Malom Štulcu. Pokušao sam i sa srijemušom, dva-tri lista sam pojeo, ali više nisam mogao. Kada smo na jednom proplanku naišli na srijemušu, brali smo je kao da nam život od nje zavisi. Ko nije imao torbice, punio je džepove. Ja više nemam snage nizašta. Nisam siguran da bih mogao preći Sutješku, pa i kada je Nemci ne bi branili. U komori se nešto sprema da pojedemo, možda će nam to dati snage. Naši topovi šalju poslednje granate preko Sutješke u nemačke položaje, posle čega će zamuknuti zauvek. Često bacam pogled na »onu stranu«. Eh, što bi dobro bilo da smo malo odmorniji! Da se malo nahranimo, pa da se sa ovom mržnjom koju nosimo u sebi sjurimo preko Sutjeske! Bar bismo se dobro zamemili.
Šta ćemo sa ranjenicima? Oni će morati sami sebi pomoći. Nama je saopšteno da sve nepotrebno ostavimo, a među nepotrebnim su se našli i mitraljezi. Sve je suvišno što borac ne može poneti sam na leđima, preko Sutjeske. A koga metak pogodi u nogu, šta onda?! A ko nema snage da pređe Sutjesku ni sa puškom samo, šta onda?! Ja sam se spremio za, verovatno, poslednji okršaj. Obavio sam bose noge pocepanim čarapama (bez opanaka sam ostao još pre 4 dana). Uz to: puška, jedna bomba i nešto metaka »u političkoj torbici«. Odlučujem se da ne bacam ni svesku u kojoj vodim partijske sastanke, ona me neće mnogo opteretiti. Ko zna — svašta još može biti. Može neko još i da ostane živ. Radomane, druže moj, zar je nama lakše…
13. juni 1943.
Sutjeska je iza nas. Sve je to prošlo kao u magnovenju. U štabu bataljona su nam rekli da moja četa (upravo od prepolovljene čete na Malom Štulcu i ostataka od još jedne čete, formirana je ova u kojoj se sada nalazim) mora ići ranije preko Sutjeske kao neka prethodnica. Hitno je i ne možemo sačekati to malo crkavice da utolimo glad. Stigli smo toliko da dva-tri minuta održimo partijski sastanak — najkraći dotad. Upravo, sastanak smo održali manje-više po inerciji, jer smo tako praktikovali uoči borbe, bar toliko da se skrene pažnja komunistima gde je njihovo mesto u borbi. Ovoga puta nije imalo potrebe. Svi su bili spremni da u toj borbi daju i ovo malo života što im je ostalo. A šta se više od komunista i može tražiti?!
Teško smo se spuštali prema Sutjesci, od umora i gladi noge su me jedva držale. Prošli smo Sutjesku preko nekog brvna, neopaženi. Pred sam rasvit zore, kada smo prešli neki proplanak, naišli smo na Nemce. Prosto je neverovatno odakle smo smogli snage i za taj juriš. Valjda je u tom jurišu isceđena zadnja kap negde sakrivene snage. Pa normalno je da partizani upravo umiru u jurišu!
Mislim da je toga momenta i počeo pakao na Sutjesci. U prvom naletu smo potisli Nemce. Već se dobro razdanilo. Puca se sa svih strana. Pa i ozdo, iz zemlje, preti nam opasnost. Ja sam bos i jedan najobičniji trn na koga bih slučajno nagazio mogao bi da me zaustavi, a to znači ostati na Sutjesci. U ovoj borbi nema ranjenika. Niti ko koga previja, niti se borac osvrće na druga kada padne pogođen bar da vidi je li ranjen ili je poginuo. Dobro je dok su čoveku zdrave ruke, da u ovoj situaciji može sam sebi da pomogne, da ne traži od svojih drugova poslednju i nemoguću uslugu kao Radoman. Jesu li Krajišnici u sličnoj situaciji spevali onu svoju pesmicu: »Mila braćo meni je svejedno — ili ranjen ili poginuo«.
Sa ubijenog Švabe skinuo sam mašinku, hteo sam i cipele, ali se za to nije bilo vremena. Ne može se sagledati kraj borbi. Švabe su se ukopale, bar se meni tako čini, bez ikakvog reda, pa novu prepreku uočimo tek kada nas iz nje dočekuju vatrom.
Kada sam u jednom trenutku zastao da izvadim trn iz noge, primetio sam da sam sâm. Oko mene nikoga. Nije moguće da je moja četa cela izginula za ovo par stotina metara nastupanja! Ne, srećom, nije bilo tako. Ipak je neko ostao živ. Posle prvog juriša jedinice su se izmešale i kroz šumu je bilo teško održavati vezu. Izvadio sam nekako trn i odmorio se malo, sedeći sâm nasred jednog puteljka. Ne plaše me više švapski avioni, ni njihovi »šarci«. Ravnodušan sam postao na njihove zasede u kojima nas čekaju kao zečeve. Kada sam se malo odmorio, okrenuo sam levo i malo nazad, sa nadom da ću ipak naći nekoga iz moje čete, pa makar i ranjenoga. Samoća je teška, a u ratu, mislim, da najteže pada! Naišao sam na grupu partizana, ali iz moje čete nije nijedan. Za jednoga bih po govoru rekao da je Dalmatinac. Pokušavaju da malim bacačem likvidiraju mitraljesko gnezdo, ali od par granata, koliko su imali, nijednu nisu mogli da ubace u rupu u koju se Švaba ukopao i odatle ne da oka otvoriti. Čim se neko malo više ispravi — pokosi ga »šarac«. Sa ručnom bombom mogli bismo ga likvidirati, ali u nas nema ručnih bombi, sve je dovde potrošeno.
Bespomoćni smo. Malo sam zadremao. Prenu me drug sa pištoljem u ruci i jako usplahiren. Rekao bih da ga je uhvatila panika. Obrati se meni — valjda je primetio na rukama oznake dužnosti koju sam obavljao u četi — i upita: »Gde ti je četa, komesare?«, a onda ode nekud dalje, levo, kao sumanut. Taj neće daleko. I ja, kratko za tim, pođem levo, u nadi da ću naći koga iz svoje jedinice. Ova grupa partizana osta tu.
Prvo sam naišao na Dobrinku Mirković, sanitetskog referenta jednog bataljona naše brigade, i Miloša Milikića Mida, koji je uprtio neki puškomitraljez. Odlučismo da se probijemo uz jednu uvalu u pravcu proboja. Nemci nas malo povratiše, ali u drugom pokušaju, još više levo, naiđosmo na oveću grupu naših boraca i ranjenika zajedno. Ja više ne mogu, potpuno sam spao s nogu. Primače mi se Duško Mihailović, koji je u naš bataljon došao iz Bosanskog Petrovca. Vadi iz džepa malo sirovog mesa i daje mi pola od toga. To mi je povratilo snagu. Tražimo nas dvojica, u toj grupi, nekoga iz bataljona, ali malo koga nalazimo. Mnogo ih je ostalo na ovom kratkom putu od par kilometara.
Kose iznad nas drže Nemci. Valja ih u naletu potisnuti, da bar stvorimo prolaz dok se ne prebace i ranjenici koji su se tu našli. Za proboj tog poslednjeg obruča nema nas mnogo; meni se čini najviše 30—40.
Sada je Sutjeska iza nas. Iza nas je i taj poslednji obruč, a mi, to što nas je ostalo iz raznih jedinica 3. sandžačke proleterske brigade, evo, dogovaramo se, kako da se organizujemo u dve-tri manje čete i da nastavimo put prema glavnini. A šta je pred nama? Znamo da je borba, sigurni smo u to, ali kada ćemo i gde u sledeću borbu, koliko je pred nama Malih Štulaca i Sutjeski — to ne znamo, niti o tome razmišljamo. Samo da nam je da se malo odmorimo i nešto pojedemo. Strašno je to šta ovaj prokleti rat pravi od čoveka: nemamo vremena ni svoje drugove da ožalimo!
Pavle Delević
