Svako mora jednom letovati u Rovinju. I svako se jednom mora spustiti Jadranskom magistralom, simbolom letovanja svih Jugoslovena.
Rovinj je bio početna tačka tog puta, dugog 1.000 kilometara, preko Pule i Opatije, a kilometraža se počela „računati“ od Rijeke i Vrata Jadrana. Posle se put E-65 počinje penjati i penjaće se i dalje kako biste mogli sagledati Crikvenicu i Novi Vinodolski…
Jutro je rano, ali je ovo leto počelo vrelinom koja već oko Senja izmaglicom boji predeo. Moja asocijacija na Senj je roman Augusta Šenoe „Čuvaj se senjske ruke“. More kao da se tu šćućurilo, jer je iznad masiv Velebita. U seocetu Sv. Križ je vidikovac kakav se ne zaboravlja. More, otoci i velebitska šuma. Put krivuda kroz Velebit i lako se uključiti na brzu cestu koja vodi pored Otočca i Gospića. Tako prvi put prolazim Likom. Nema nikog. Samo cesta. A ceste su u Hrvatskoj zaista izvanredne, iako su cestarine zaista skupe. Monotoni predeo izaziva blagu dremljivost, pa je zgodno odmoriti se. Ono što sledi je neverovatno. Auto-cestom se juri prema tunelu Sveti Rok, dugom skoro šest kilometara. Okolo su vetrobrani. Ova deonica je poznata iz izveštaja o stanju na putevima jer je često zbog jakog vetra saobraćaj otežan, pa čak i nemoguć. U tunel ulazimo na temperaturi od 19 stepeni. Iz njega izlazimo na 29 stepeni sa pogledom na more, a okolo je kamena pustinja sa nešto malo sitnog rastinja. Ovde je i Paklenica, veliki Nacionalni park, prepun endemskog bilja. Ime je sasvim slikovito. Putem se sjurite do Masleničkog mosta. A onda u Zadar.
Naći parking mesto kraj zidina starog grada je mera strpljenja. Ali jedan sat je nešto manje od evra i jeftinije od ekspresa koji ćete popiti na Narodnom trgu. Zadar je grad orgulja. U zadarskoj katedrali, koju krasi jedna od najlepših rozeta, nalaze se jedne od najstarijih orgulja u Hrvatskoj, pa nije ni čudom što „morske orgulje“ daju ton celom gradu, koji ipak simboliše jedinstvena crkva kružnog oblika nazvana po biskupu Donatu, koji ju je dao sagraditi u 9. veku. Primera ovakvog zdanja ima tek nekoliko u celoj Evropi. Iz Zadra možete krenuti u morsku avanturu put divljih Kornata ili ka Pašmanu, nije ni Murter daleko. Ili nastaviti jadranskim putem i baciti pogled na Biograd, Vodice, setiti se velikog kampa iz osamdesetih godina prošlog veka u neznatnom seocetu po imenu Pakoštane. Jadranska magistrala ovde vodi kraj mora, i u malim uvalama, nepoznatih imena, svoje mesto nalaze brojni ljubitelji kampovanja iz Francuske, Italije, Češke, Nemačke, pa čak i Norveške. Šibenik se prosuo i po neprijaznom kršu s druge strane puta kraj koga se, baš tu, razliva raskošna lepota reke Krke.
Pre dve i po decenije zapamtila sam lepotu njenih slapova, ali i lepotu Primoštena, tada malenog mesta kamenih kuća, do koga se s kopna stizalo peščanom stazom. Sada su tu neke nove kuće za neke nove turiste. More kraj primoštenskih zidina je toplo i prozirno. Dugo kupanje zbog starih, dobrih vremena.
Kao da sam malko zaljubljena u ta poluostrva. To je i Trogir, jedno od najlepših mesta na Jadranu. Sunce svojim rumenilom boji trogirsku rivu prepunu palmi na kojoj se uzdiže tvrđava Kamerlengo iz 15. veka. Trogir je sav u zelenilu i parkovima. Lepota nekih palata je u skladu sa duhom renesanse koji je uklesan u mnoge. Pored lučkih vrata, uz zidine grada, još stoji „mala loža“, natkriveni prostor namenjen za odmor i zaklon onim putnicima koji zadocniše da na vreme uđu u grad čije su se kapije zaključavale. Gostoprimstvo je i sada odlika Trogira, na čijem trgu ispred dominantne katedrale posvećene svetom Lovri, građene od 13. do 17 veka, možete uživati u smiraju dana. Ali valja poći dalje jer avantura se zove Jadranska magistrala, a mi smo kraj marine gde se noge mogu skoro umočiti u moru. Ili je bolje brojati Kaštele: Štafilić, Novi, Stari, Lukšić, Kambelovac, Gomilica, Sućurac. Svih njih sedam podignuto je u cilju odbrane od Turaka na putu između Trogira i Splita. Sada su prava atrakcija i nude izvanrednu ponudu gastronomskih delicija Dalmacije.
A onda se „zabili“ Split. Imamo sreću da nam prijateljica ima kuću kraj hotela „Park“, odmah uz jedno od najpoznatijih kupališta na Jadranu, glasovitih Bačvica. Jer Split se valja gledati malo poduže. A vreme je Splitskog festivala i Prokurative su pune što izvođača, što gostiju.
Kolone turista hrle ka Rivi koja je nakićena stolovima i gde možete birati da li da popijete kavu ili ste pali na reklamni šarm Rene Bitorajca i poverovali da je „Žuja“ zaista zakon. Svi tuda moraju proći da se vide, da se fotografišu… A onda birajte kroz koja vrata ćete se uputiti ka Dioklecijanovim čudesima. Ja sam ušla praćena pogledom pesnika Marka Marulića koga je Meštrović isklesao u impozantnim dimenzijama. I tako do Peristila gde se tiskaju vodiči i turisti. Na gradskom trgu sat iz 15. veka opominje da je vreme, za pojesti jednu dobro hladnu catu, kako Splićani zovu pipun iliti dinju. A onda vam kažu da morate otići do još jednog Meštrovićevog monumentalnog dela, spomenika Grguru Ninskom čiji palac valja pipnuti da bi vam se ostvarila želja. I, gle, na 40 stepeni, u redu stoje ljudi da bi dirnuli taj baš veliki palac koji se od pipkanja sasvim izlizao.
„Nima Splita do Splita, a ne more ni bit“. A Jadranskom magistralom, rano s jutra, eto me u gradu gusara. Sunčevi zraci na kamenim gromadama što su se izvile i čuvaju Cetinu koja brodove s mora skriva u svom kanjonu. Vetar puše iz kanjona da odnese, pjaca se tek otvorila, nad njom utvrđenje sa koga se vekovima kontrolisalo kretanje brodova. Uostalom i ime reke je došlo od reči – vrata.
Put od Splita prema Dubrovniku vodi kraj mesta koja su nekad bila puna kampera, posebno mladog sveta. Tučepi, Makarska, Zaostrog. Pa veličanstvena delta jedne do najlepših reka. Neretva se raširila po polju oko Opuzena i prizor ostavlja bez daha. Baš kao i Baćinsko jezero. Kad vam se tamo u daljini ukaže Neum, onda će vam se ukazati i kolona automobila. To je granica. Mili se skoro ceo sat ali su carinski službenici veoma ljubazni sa obe strane, iako to jeste „usko grlo“ celog ovog puta. Barem za sada. A onda mnogi će na Pelješac. Ili Korčulu. Tu prvi put od Rijeke vidim auta sa srpskim registracijama. Iz Novog Sada.
Još malo pa će Mljet, a onda Gospar među gradovima. Gde staje samo sav taj svet koji prosto „grlja“ kroz sva dubrovačka vrata, iako je „zvizdan“ upekao u podne?! Spas je u seni Gradske kavane. Makijato od 18 kuna, i pogled na brojne turiste što se kupaju na česmi, fotografišu kraj Orlanda koji i dalje „stoji“ i broji udarce s gradskog sata, Stradun što se cakli… „Non bene pro toto libertas venditur auro“ („Sloboda se ne prodaje ni za svo blago“), kako stoji zapisano na Lovrijencu.
Nešto od te slobode nosim uvek jer se uvek vraćam Dubrovniku.
Priča o Jadranskoj magistrali završava se u Boki Kotorskoj. „Nevjesta Jadrana“ svoja „usta“ otvara da propusti brodice što se spremaju prenoćiti u Perastu ili Kotoru s pogledom na lepotu bele Gospe od Škrpjela.
Autor: Indira Hadžagić Duraković
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/od_vrata_do_nevjeste_jadrana.14.html?news_id=244696
