Oda vešalima
Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.
Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti – od stida.
Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.
Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.
Ta vi ste svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.
Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.
Lepše se vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.
Pa kad je srce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pomije i korenje.
Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti – od stida.
Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.
Komentari uz Odu vešalima
Čitalac je možda stekao utisak da je K und K. regimenta br. 29 samo kukala i jadikovala i da se nikad nije bunila. Čitalac se vara. Iako je disciplina u austrijskoj vojsci, osobito u stajaćoj vojsci, bila užasna, kao u francuskoj Legiji stranaca, već je u Bečkereku, u garnizonu, dolazilo do insubordinacija.
Zatvori su bili, već krajem 1914, puni marodera, a sabotaža je, u austrijskoj vojsci, naročito u slavenskim pukovima, bila opšta.
Pred polazak na bojište, mi smo imali u Bečkereku dva senzacionalna doživljaja.
Prvi je bio bombardovanje Bečkereka, francuskim (?) aeroplanima, koji su bombardovali ekserima. Ti ekseri bili su, u stvari, minijaturna čelična koplja, koja su, po zakonu teže, padala ubrzano i zarivala se duboko.
Stvar je bila jedna fantastična kiša.
Bezopasna.
Drugi je bio: vežba bojnim mecima.
Vodovi su imali da napreduju, uz vatru rezerve, i da se priviknu fijukanju metaka iznad i pored glava.
Stvar je bila mnogo opasnija.
Prvi put je jedan redov digao kundak na oficira, meni naočigled, kod Zločova. Dvadeset i deveta je marširala, ali je na nju počela da pada i senka vešala. Austrija je, međutim, i kod kuće vešala, a među obešenima bilo je i mojih poznanika i rođaka. (Miloš Drndarski, u selu Pločica. Sin profesora Jovonovića, za koga mi se preudala strina, u Novom Sadu.)
Kad bi se pripremalo vagoniranje maršbataljona, sabotaža bi se pojačala. Pored svih kazni, bilo je pucanja samom sebi u nogu, u ruku, i inficiranja bolestima. Veneričnim.
Jedan rumunski puk, iz Arada, uveo je modu trahom.
Trahom je strašna, prilepčiva očna bolest, poreklom iz Egipta, koja je među sirotinjom u Podunavlju, u ono vreme, bila jako raširena. Inficirajući se trahomom, austrijski pešak nadao se da će sigurno izostati iz formacija koje su slate na bojišta.
U isti mah se izlagao opasnosti da oslepi na oba oka.
Austrija je i tu bolest smatrala kao simuliranje marodera, i slala je na bojišta i inficirana odeljenja. U jedan vod „trahomaša“, uz cerekanje majora Janaušeka, raspoređen sam bio i ja.
Strah od smrti prolazi brzo, posle bitaka, ali, kad se setim trahoma, mene, i posle toliko godina, podilazi jeza.
Čini mi se da mi curi u zagnojenim očima.
Lekari našeg puka vršili su sabotažu, već 1915, tako da je bila skoro očigledna. Većini nije bilo povratka, bili su na bojištu, bez odsustva, od početka, pa im nije više bilo stalo ni do čega. U zgodnom trenutku punili su bolnice, sa previjališta. Radilo se po onom našem: gledamo se nemo, al’ se razumemo.
Dr Dumić, iz Melenaca.
Sima Aleksić, iz Novog Sada.
Čapa Radovančev, iz Pančeva.
Ostalima ne pamtim imena.
Mene je spasao Šaca Petrović, lekar iz Kikinde, koga sam znao i pre rata. Pri spasavanju ranjenika, pod vatrom, on se bio tako pročuo, da je bio odlikovan velikom srebrnom medaljom za hrabrost. Bio je ranjen u ruku, ali je radio i dalje.
Kad me je video, posle jednog krvavog dana, kako žvaćem hleb i sedim na kiši, na jednom panju, rekao mi je da dođem na previjalište, ma kako. Njihova će briga biti da me dalje šalju.
Ja sam prvo, izgubio šinjel (to se kažnjavalo) i spavao na kiši, mokar kao iz bunara, u nadi da se razbolim, ali nikad nisam bio zdraviji nego te jeseni.
Zatim sam, pri uskakanju u ruski rov, udaren kundakom po nosu (ja i danas mislim, slučajno), u gužvi koja je nastala pri razoružanju. Krv mi je, međutim, lopila tako da su mi grudi bile natopljene krvlju. (U džepu bluze nosio sam nemačko izdanje Dostojevskog o Sibiru. Universal.)
Na pola sata pre toga, ja sam još raportirao Janaušeku, pa su mu sad javili da sam ostao mrtav u ruskom rovu. Ranjenici koji su to veče odneti u bolnicu odneli su glas o mojoj smrti daleko, tako da je do moje matere, u Ilanču, dopro.
Međutim, kad je pao mrak, ja se pojavih na previjalištu, i Petrović me je našao u senu, na tavanu previjališta, gde me je Radovančev bio smestio. Lekari su dole radili, sekli, previjali, i danju i noću.
Avlija je bila puna ranjenika u blatu. Srbi bi čučali kraj svog zemljaka koji je umirao. Rumuni su plakali i praštali se, kao da na tuđ pogreb idu. Mađari su psovali i bolničare, i lekare, i božju majku. A samo su Rusi, u velikoj gomili, u mraku, ćutali i pružali ruku kad bi bolničar sa fenjerom i čajem prošao.
Onaj među njima koji bi prestao da pruža, žedan, ruku, smirio bi se, zauvek, u blatu.
Petrović je tvrdio da mi ništa naročito nije u nosu, a ljutio se što nemam bar temperaturu. Veli, ne može to tako.
Pa ipak, sutradan, pri opštem pregledu, dr Dumić je pronašao da imam bolesna pluća i tolika je bila disciplina, u Austriji, u vojsci, da su i dva mlada lekara, Mađara, potvrdila tu dijagnozu.
Otuda tuberkuloza kod junaka romana u Dnevniku o Čarnojeviću.
Na divizijskom previjalištu, sutradan, pronašli su da mi nije skrhana kost u nosu, a da su mi pluća sasvim u redu. Kroz dva tri dana, imao sam da se vratim u puk, i javim Janaušeku.
Međutim, toliki je bio tih dana priliv ranjenika na previjalište, da sam ubačen u jedan transport koji se zadržao tek u Brodiju.
Odatle sam se javio materi, preko telegrafa, u Ilanču.
Može se zamisliti moje zaprepašćenje kad sam, kroz tri dana, pozvat u bolničku kancelariju, gde mi je saopšteno da odlazim hitno u jednu bolnicu u Beču, u bolnicu manastira Kćeri božanske ljubavi, gde, vele, imam tetku, katoličku kaluđericu.
Ja sam stajao u stavu mirno i mislio da sam poludeo.
Međutim, sve je to bilo u najlepšem redu. Sve je to siromah Buca udesio. Slučaj je najveći komedijant u svetu.
Moja mati, kao što je čitalac video, imala je brata u Beču, koji je želeo da učim Eksportnu akademiju, a kad ja to nisam hteo, on me je izbacio. Međutim, kad je moja mati dobila moj telegram, ona se, sirota, obratila bratu, i on se omilovao. Molio je svoju ženu, Bečliku, da moli jednu princezu Vindišgrec. A moja ujna, Bečlika, setila se sestričine moje matere, koja je, zaista, bila kaluđerica u jednom manastiru u Beču.
O kojoj, da postoji na svetu, ni pojma nisam imao.
To je bila jedna gospođica Vujić, sestra od tetke moje matere, koja je htela da se uda, pre mnogo godina, u Pančevu. Ali joj nisu dali za onog koga je ona htela.
Ona se onda bila rešila, kao Ofelija, da se davi, ali se zatim predomislila i rešila da ide u manastir. A pošto srpskih ženskih manastira u to doba nije bilo, i veru je promenila. Otišla je u katolički manastir u Sarajevu, a sad se nalazila u Beču.
Za familiju Vujić, u Pančevu, bila je kao i mrtva.
Međutim, da me premeste u Beč, trebali su nju.
Po jednom paragrafu u Austriji, svaka je porodica imala teorijsko pravo da svog bolesnika ili ranjenika premesti u svoje mesto stanovanja. Međutim, u praksi, za tako što je trebalo kao za sve u Austriji, protekcije. Stvar su svršile princeza i kaluđerica.
Pojavih se, tako, novembra 1915, opet u Beču, ali ne u svom pansionu nego pred vratima jednog ženskog manastira (Toechter der Goetlichen Liebe), koji je bio manastir u prizemlju, a na spratu bolnica. Dočekala me je jedna starica, kaluđerica, sa belim platnom oko glave, kao neka holandska ribarka. Imala je belo kuče ka krilu, koje je lajalo na mene, a oko pasa imala je brojanice od crnih zrna.
Ona me poljubi u čelo, a pomilova po obrazu.
Reče mi da je i ona bila Vujić, kao moja mati, iz Pančeva.
Ja onda pomislih da je život možda samo jedna komedija, Goldonija.
Bio sam se, dakle, vratio, u Beč, opet, posle godinu dana, ali to više nije bio onaj Beč od pre godinu dana. Nije u njemu bilo ni mog pansiona, ni Univerziteta, ni mog Birimca, ni pokvarene, vesele, Marijete Loriol.
Nosio sam apoteku lekara, preko dana, i učestvovao u dočeku ranjenika. U prizemlju je bilo puno belih ljiljana, a na spratu – štaka, i proteza. Orgulje su svirale pod nama, a, možda, i nad nama. U mom sećanju se sad sve to tumba.
Uveče sam mogao da idem kod ujaka, ili u pozorišta, i svuda, a kad bih se u zoru pojavio pred vratima manastira dovoljno bi bilo da viknem „der Neffe“ („nećak“) i vrata bi se otvorila.
U Galiciji sam video rat.
U Beču: kako se jedno carstvo i jedna prestonica raspadaju.
Beč je, već u jesen 1915, bio jedna ogromna javna kuća.
Usred rata, sedeo sam tako u teatrima, prolazio na talasima valsa, zalazio u porodice svojih poznanika i video ljudsku bedu i ljudska srca. Korupcija, prostitucija, melanholija, svuda.
Svud je na zidu bila jedna slika: jednog starca, u uniformi maršala, sa bakenbartima kao u belog zeca, kome se sin ubio, kome su ženu ubili, i koji se sad molio Bogu, za Austriju:
Postojala su tada dva Beča. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojišta, da se vrati u bolnice, bez ruku, nogu ili glava. A drugi: bogat, krezubav, škart, zabušant, koji se pario kod kuće sa ostavljenim ženama. Jedni su išli u smrt – najbolji deo stanovništva – a drugi – koji su se bogatili na račun njihov – okretali su se još uvek na muziku valsa. To je bila selekcija.
U budućim ratovima bar ta nejednakost nestaće iz eugenetike čovečanstva. Svi će biti jednaki pod bombama.
Moja tetka, kaluđerica, tražila je od mene u Beču samo jedno. A to je, da nedeljom primam svetu pričest, kao i ostali pacijenti.
Kad sam ja protestovao da nisam katolik, nego pravoslavan, ona mi je rekla da je sad rat, da je Bog jedan, i da bi moje odbijanje moglo da se tumači kao demonstracija u crkvi.
Ja onda pristadoh da isplazim jezik, na koji mi je spuštana hostija. Stvar je bila jako ceremonijalna. Meni, ravna do Kosova.
Čitalac sad, možda, kaže: sve je to lepo, ali kakve to veze ima sa vešalima. Čitalac će videti, odmah, da ima.
Naime, moja mati nije u Beču imala samo tog brata, i tu sestričinu, nego i brata od strica, majora Kostu Vujića, koji se tada nalazio na položaju ađutanta Vrhovnog vojnog suda.
Taj Kosta je, preko dana, bio pravi Kir Janja, ali je uveče dolazio po mene, da me izveze, u fijakeru sa gumenim točkovima. Ja sam u Beču imao svoja pređašnja društva, većinom studenata, i studentkinja, sa Univerziteta. Kosta je imao svoja društva, raznih Bečlija, i Bečlika, iz svih klasa, čak do ćerki hausmajstora.
Oko ponoći, onda, počeo bi da nam priča.
O onima koji su osuđeni na vešala.
Sve do proleća 1916, ja sam tako prolazio Bečom, kao senka, i ko zna dokle bih bio posmatrao, tako, pozadinu rata, da nije došlo do ovoga što se tada zvalo: poseta sa najvišeg mesta.
Princeze, erchercozi, car, kad bi pravili posetu bolnicama, imali su da vide, kao u selima Potjomkina, samo ranjenike sa medaljama. One koji bi se zatekli bez medalja izbacili bi, hitno, iz bolnica u druge bolnice, ili u puk, ili na bojišta.
Car Karlo je, docnije, imao običaj u takvim prilikama da uhvati ranjenika za medalju, ili za dugme bluze, pa da pita: „Gde ste to dobili? Jeste li učestvovali u bitkama?“
To isto. Ponova. Po nekoliko puta.
Mene je tetka, u takvoj prilici, sakrila jednom u bolnice Salcburga, zatim u sanatorij Grafenhof (St. Johann) na 800 m., a preko leta, u letovalište Franca Jozefa, u banji Išl.
Imao sam vremena da pišem, ali mi nije bilo do pisanja.
Međutim, u jesen 1916, ni ta kamuflaža više nije bila moguća. Moja tetka, onda, da bi me spasla odlaska na ratišta, udesila je da me bolnica proglasi za privremeno nesposobnog i pošalje na službu koja nije ratna. A ne treba, valjda, više ni da kažem da je siromah Buca, komedijant, onda nekako udesio da to bude tačno tamo gde me je Austrija 4. avgusta 1914. uhapsila.
Upućen sam na službu, u Segedin, u Direkciju državnih železnica, koja se nalazila nedaleko od Policije, a prekoputa parnog kupatila. U Direkciji se nalazila i, tajna, Komanda vojnih transporata, koja je upravljala ratnim saobraćajem sa ratišta i na ratišta, na Balkanu, i u Rumuniji. Ne treba ni da dodam da je služba bila strogo poverljiva.
Čitalac se možda sada pita kako je bilo moguće da posle svega što sam ispričao mene upute na takvo mesto. Odgovor na to je da je takva bila Austrija.
Njena Vrhovna komanda (Armee Ober Kommando) imala je inicijale: A.O.K., što je značilo vrhovnu komandu, na nemačkom.
Međutim, već te jeseni, sva austrijska vojska, i oficiri i vojnici, imali su običaj da kažu da bi to trebalo da znači: Sve bez glave. „Ales Ohne Kopf!“ A.O.K.
U toj komandi ja sam bio telefonist, u ekipi eksperta, visokog, železničkog činovnika, sa titulom doktora prava. Radilo se, kao u rudnicima, na smenu i danju i voću. Dva dana danju, treći dan i danju i noću. Grafikoni su bili u rukama oficira, a tako isto i šifra, telegrami, formulari, kontrakcije, potpisi. I odgovornost je bila njihova. Međutim, posle ponoći, oficiri bi često otišli u svoju sobu da spavaju, na crnim, kožnim, ulubljenim divanima železničara.
Ostavljali bi grafikone, formulare, telegrame, sa blanko potpisima. To je od njihove strane bilo, možda, jako lakomisleno, jer se je lako moglo desiti da se transporti, preko telefona, rđavo diriguju, upute na prugu koja je zakrčena, ili pogrešno zadrže na stanici Segedina. Moglo je da dođe do zakašnjenja, a zakašnjenja da budu vrlo neprijatna, da ne kažem fatalna.
U svakom slučaju, za vreme mog boravka, u toj komandi, prisustvovao sam, katkad, vrlo neprijatnim scenama zbog pogrešaka. Dolazilo je i do istrage, bilo je i strahovite dreke, preko telefona. Svaki bi se derao na svakoga, i niko nije hteo da sasluša mirno nikoga. Na kraju krajeva, vuk bi pojeo magarca.
Sećam se, na primer, onoga što se, dok sam ja bio tamo, desilo dva tri puta Turcima.
Turska je u to vreme bila počela da šalje trupe na austrijska i nemačka bojišta, a te trupe su dobijale, na tri stanice Segedina, ritualnu muslimansku hranu.
Da bi se takva hrana pripremila, bilo je potrebno da stanica dobije u telegramu, preko telefona, jednu šifru. Ako bi ta šifra, slučajno, izostala, Turke bi u Segedinu sačekala čorba od čvaraka, a u vagone bi im se korpama ubacivala slanina.
Dabogme, dolazilo je zbog toga do velike dernjave među saveznicima, ali pogreška, katkad, nije mogla da se popravi i Turci su nastavljali put, bez ritualnog ručka.
Mi smo tvrdili da je šifra za ritualnu hranu bila data.
Stanica: da nije bila data.
Sećam se da je dolazilo, dok sam ja bio tamo, i do ozbiljnijih šala nego sa Turcima. Nekoliko puta nemačka Komanda na stanici u Oršavi urlikala je preko telefona, tražeći neke transporte, u zadocnjenju. Stvar je bila vrlo neprijatna i svi smo bili bledi kao krpa. Sama naša Komanda trudila se da stvar zataška. Naročito je bila dramatična istraga oko zakašnjenja nekih haubica (ako me sećanje ne vara, za vreme bitke kod Targu Jiu).
Ta stvar se dugo diskutovala i posle toga smenjena je ova ekipa pisara i telefonista, kao nesposobna. A upućena u pukove i kazne radi, na ratišta.
Ta sudbina nije mimoišla tada ni pisara koji je radio sa mnom, noću, Kona, jednog slabušavog Peštanca. Ni mene.
U zimu 1917, ja sam upućen iz Segedina u puk, a valjda zbog tih haubica u školu za rezervnog oficira, u Ostrogon.
Bio sam bled kao krpa.
*
U Segedinu sam stanovao kod jedne starice koja je u ratu izgubila sina – jedinca. Husarskog oficira.
Kad bih se vratio uveče iz kancelarije, zatekao bih je, često, kako sedi pred slikom na zidu, svoga sina, ili kako stoji na prozoru i gleda prema stanici, kuda je vojska bila otišla.
Ona je prema meni bila dobra.
Ja sam prema njoj bio pun poštovanja.
U okolini Segedina ima mnogo ruža, koje piljarice donose na trg Segedina i prodaju, jevtino. Te piljarice govore dijalektom Segedina, koji i ja znam, mada nisam tamo rođen. Ja sam prijateljski razgovarao sa njima. Suština njihove filosofije bila je jedna izreka, koja je glasila: Nekako će već biti, jer još nikad nije bilo tako, da nekako nije bilo! (Valahogy csak lesz, mert még sosem volt ugy hogy valahogy ne lett volna!)
Kad bih bio slobodan, ja sam vreme provodio na Tisi, u čamcima. Ni taj svet na vodi (A vizenjárók) nisam mrzeo. Ja sam uživao u razgovoru sa njima.
Ali da je bilo moguće, ja bih tada rado bio priredio i prevrtanje vozova koji su se kretali na Balkan, ili su dolazili sa Balkana.
U Segedinu nisam više bio onaj balavac iz Beča. Bio sam postao suv kao hrt, sa očima kurjaka.
Hranio sam se na stanicama i skoro svaki dan sretao se sa poznanicima, zemljacima, vršnjacima, koji su išli na ratišta, ili dolazili sa ratišta. Slušao sam o vešalima.
Austrija je vodila rat prema našem narodu, kao prema zverovima, ili stenicama. Nije mogla očekivati pardona. Osveta će uvek biti oružje slabijega, a sabotaža, ma kakva, slatka. Arhive te Komande svakako postoje. Bila bi to interesantna lektira za nekog lešinara naše literature.
U Srbiji, stari ljudi morali su da ustaju i skidaju kapu okupatorskim oficirima, pa i njihovim ženama, i droljama. U Kruševcu, jedna mlada učiteljica, koja nije htela da tako pozdravi oficira, bila je batinana.
Pomenuta mlada devojka iz Šapca videla je svoju razrušenu kuću u austrijskim novinama, a njenog starog oca, koji je bio talac, samo su slučajno mimoišla vešala.
Moja mržnja na Austriju bila je tada postala tolika, da bih mucao, pri razgovoru o alejama vešala, koja je Austrija bila u Srbiji podigla. A moje rodoljublje imalo je, katkad, oblik jednog nasleđenog porodičnog ludila.
Sve što sam radio u ono doba, radili su i moji vršnjaci, i više od toga. Sve su to zrna peska u moru patnje našeg naroda. A sem toga, i da sam o tome rekao više, niko mi danas ne bi verovao. Hteo sam samo da kažem da ovu pesmu, ove patetične stihove, nisam isisao iz prsta.
Ja sam bio rešio da štampam svoje pesme, usred rata, u časopisu Društva hrvatskih književnika, u Savremeniku, i poslao sam bio prve pesme ove vrste uredniku toga časopisa, Juliju Benešiću, koga nisam znao i koji je mislio, u početku, da je moje ime neka vrsta pseudonima.
Pred odlazak iz Segedina, ja sam mu pisao ko sam, a on mi je pisao čudna, romantična pisma, a obavestio me je i o tome da cenzura ponešto briše u mojim pesmama.
U ovoj pesmi brisala je reč Vešalima, u naslovu, a sve ostalo ostavila. Takva je, u Austriji, bila cenzura literarnih časopisa. Kao što rekoh, kad bi cenzura nešto brisala, Benešić bi to davao muzičaru Konjoviću, svome prijatelju, da dopeva.
Lično sam Benešića video tek pri mom odlasku u Italiju, u njegovoj kancelariji, na Griču. Kad sam ušao kod njega, u ratnoj opremi austrijskog oficira, za trenutak ućutao je.
Veli, to što pišem neke „rodoljubive“ pesme u uniformi austrijskog oficira, to mi još ne daje pravo da uobrazim išta. To je radio i Preradović, u uniformi austrijskog generala.
Ali da pišem i štampam takve pesme, pod punim svojim potpisom, za vreme rata, e to mu se već dopada.
Odmah zatim odveo me je kod „Tri gavrana“, da jedemo rakove, koje je jeo sa uživanjem gurmana. A pozvao je bio i Lunačeka, urednika Obzora. Ako me sećanje ne vara, Lunaček je tada pisao neku ogromnu romančinu o Zagrebu, koju nikako nije uspevao da završi. A bio je zaboravio kako počinje.
Posle rata, i kod nas bilo je ljudi, pa i književnika, koji su tražili čak i od Narodne skupštine da im se uračuna duplo u godine karijere, i za penziju, vreme kada su se, kako rekoše, izlagali opasnostima zbog svog rodoljublja.
Budući lešinari naše literature mogu pisati o meni što god hoće, ali moje ime ne mogu naći među takvima.
Miloš Crnjanski
