Moderna vremena su sagrađena na nauci, a postoji samo nauka o opštem. Ali pošto zapostavljanje pojedinačnog znači uništenje konkretnog, moderna vremena su sagrađena filozofski uništavajući telo. A ako su ga platoničari isključili iz religioznih i metafizičkih razloga, nauka je to učinila iz ledeno gnoseoloških razloga.
Između ostalih katastrofa za čoveka, ta zabrana je naglasila njegovu samoću. Jer gnoseološka zabrana osećanja i strasti, i prihvatanje isključivo univerzalnog i objektivnog razuma, pretvorilo je čoveka u stvar, a stvari ne komuniciraju: zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića.
Jezik (života, a ne matematičara), taj drugi živi jezik koji predstavlja umetnost, ljubav i prijateljstvo, sve su to pokušaji koje čini Ja sa svoga ostrva kako bi prevazišlo samoću i ponovo se povezalo. A ti pokušaji su mogući samo između subjekata, ne posredstvom apstraktnih simbola nauke, nego posredstvom konkretnih simbola umetnosti, posredstvom mita i fantazije – konkretnih univerzalija. I dijalektika egzistencije funkcioniše tako da utoliko više dopiremo do drugog ukoliko dublje uronimo u sopstvenu subjektivnost.
Nismo hteli da kažemo kako su moderna vremena zanemarila telo, nego da su mu oduzela sposobnost saznavanja: prognala su ga u carstvo čiste objektivnosti, ne primećujući da su tako postvarili samog čoveka pošto je telo konkretni oslonac njegove ličnosti. Ova civilizacija rascepa razdvojila je sve od svega – pa i dušu od tela. Uz užasne posledice. Pogledajte ljubav: telo drugog je predmet, i dok dodir postoji samo između tela to je samo oblik onanije; tek kroz odnos sa celinom tela i duše Ja može izaći iz samoga sebe, prevazići svoju samoću i uspeti da se spoji. Zato je čist seks tužan, jer nas ostavlja u početnoj samoći uz otežavajuću okolnost neuspelog pokušaja. Tako se objašnjava to što, iako je ljubav bila jedna od središnjih tema svih književnosti, u literature našeg doba dobija neku tragičnu perspektivu i metafizičku dimenziju koju ranije nije imala: nije reč o kurtoaznoj ljubavi viteškog doba, niti o mondenoj ljubavi XVIII veka.
Odavanje priznanja telu koje su izdejstvovale egzistencijalističke filozofije značilo je i prevrednovanje psihološkog i književnog u odnosu na čisto pojmovno. Jer jedino roman može u celini da primi čistu misao, osećanja i strasti, san i mit. Drugim rečima: autentična antropologija (metafizika i metalogika) može se dostići samo u romanu, kad god, razume se, raširimo taj rod bez osećaja krivice koji potiče od književnog vizantinizma ili besmislene servilnosti prema duhu nauke.
Ernesto Sabato
