Odgoj duše u romanima Dž. M. Kucija – Isusovo detinjstvo i Isusovo školovanje [Tema: Kuci]

Ako pažljivo slušamo, duša će zaplesati u nama.
Dž. M. Kuci, Isusovo školovanje

Telo poneto muzikom, oči pune bleska, kako razlučiti plesača od plesa?
V. B. Jejts, Među školskom decom

Muzike pre i iznad svega…
P. Verlen, Pesnička umetnost

Kucijev roman Isusovo školovanje (2016) predstavlja nastavak povesti započete tri godine ranije pod naslovom Isusovo detinjstvo (2013), u kojoj sre­dovečni muškarac i petogodišnji dečak sa ostalim izbeglicama prekookean­skim brodom stižu u nepoznati svet, grad zvani Novilja (Novilla, ne-mesto). Zanimljivo je da tokom putovanja gube sećanja na prošlost, a po prispeću bivaju smešteni u izbeglički kamp, gde uče španski kao zvanični jezik i dobijaju nova imena – Simon i David. Informacije o svetu iz kojeg dolaze ili od kojeg beže su šture, znamo samo da je dečak u toku putovanja ostao bez roditelja, no ne i pod kakvim okolnostima, kao i to da je Simon preuzeo brigu o njemu. U početku Simonova osnovna preokupacija postaje potraga za dečakovom majkom, a pritom je uveren da će je dečak instinktivno prepoznati, iako je izgubio svako sećanje na nju. Međutim, to se ne dešava, te on odlučuje da vođen intuicijom u novom svetu „odabere” ženu koja će Davidu moći da zameni majku. Tako pronalaze Ines.

Svet u kojem su se protagonisti Kucijevog romana obreli odiše dekirikov­skom atmosferom, a likovi koje susreću zastupaju životnu filozofiju i pogled na svet sa kojim Simonovo biće nikako ne može da se pomiri. Naime, Novilja je predstavljena kao nekakva izvitoperena ateistička utopija, društvo sazda­no na strogo racionalnim principima u kojem su strasti, intuicija, sponta­nost, zapravo nedozvoljeni impulsi kojih se doseljenici postepeno oslobađaju. Suprotstavljajući doživljaje novopridošlih, Simona i Davida, iskustvu onih koji su već pristali na nova pravila i ujedno postali imuni na bilo kakvo preispitivanje postojećeg „savršenog” birokratskog poretka, južnoafrički pisac promišlja mogućnosti utopije u savremenom obezduhovljenom svetu.

Kako roman odmiče, Simon sve više oseća sopstvenu neprilagođenost, a Davidova buntovna priroda udružena sa, za njegov uzrast, natprosečnom inteli­gencijom otvara novi problem za njegove surogat-roditelje. Naime, biva optu­žen da iako oštrouman odbija da se prilagodi „realnostima učionice” (Kuci 2014: 164), dok učitelj senjor Leon to objašnjava mogućim „deficitom u obla­sti simboličkih radnji u radu sa rečima i brojevima” (165). Pošto je, prema njegovom mišljenju, reč o ekstremnom slučaju predlaže roditeljima da se ob­rate stručnjaku, terapeutu. Psiholog zatim preporučuje da dečaka zbog njegove nepokornosti, slabog napredovanja, negativnog uticaja na ostalu decu, kao i odbijanja da se prilagodi učiteljskom autoritetu prebace u internat i uključe u program Specijalnog obrazovnog centra. Ines i Simon se ne slažu i odlučuju da se David školuje kod kuće. Budući da je to u obrazovnom sistemu Novilje ne­dopustivo, bivaju pozvani pred sud. Simon zatim proverava tvrdnje da David nije u stanju da nauči pisanje i čitanje i naravno uverava se u suprotno, dečak se samo pretvarao i poigravao sa učiteljem. Sam je naučio da čita iz dečjeg izdanja knjige o Don Kihotu.

Takva vrsta buntovništva i nepovinovanja autoritetu, u ovom slučaju zadr­tom učitelju Leonu sa staklenim okom prema čijim metodama dečak oseća otpor, očigledno je formirana prema epizodama iz apokrifa o Hristovom detinjstvu.

„’A sad nam pokaži kako pišeš. Napiši, Conviene que yo diga la veridad, moram go­voriti istinu. Piši. Con-viene.’

Idući sleva nadesno, oblikujući slova jasno premda usporeno, dečak piše: Yo soy la veridad, ja sam istina.” (Kuci 2014: 181)

Na sličan način predstavljen je Isus u Jevanđelju mladenstva Isusa Hrista i Josifovi pokušaji da mu pronađe učitelja. U dijalogu sa potencijalnim učiteljima šestogodišnji Isus demonstrira svoju nadmoć postajući od učeni­ka učitelj:

„Otac njegov Josif uze Isusa za ruku i dovede ga učitelju. I napisa mu [učitelj] ’alfa’, ’vita’ i poče mu izgovarati ponavljajući. On ćutaše i ne slušaše ga dugo vremena. I razgnevi se učitelj i zauši ga. Tada reče dete Isus:

’Nepravo činiš! Ja ću tebi više reći nego što ću od tebe naučiti.’” (Jovanović 2000: 509)

Nakon Davidovog bekstva iz obrazovnog centra za neprilagođenu decu, Si­mon i Ines odlučuju da napuste Novilju postajući izbeglice poput Isusovih roditelja. Oni preduzimaju neizvesno putovanje i prihvataju nomadski život zarad dečakove buduće sreće, uvereni da će tako kod svog štićenika sačuvati dečji, nepatvoreni pogled na svet. Formalni obrazovni sistem Novilje i krutu školsku disciplinu vide kao težnju ka unifikaciji i svojevrsno nasilje nad ličnošću. Odrastanje u takvom sistemu za njih znači radikalno odbacivanje de­tinjstva što u krajnjoj liniji vodi gubitku veze sa dušom.

Iako se potrudio da svet Novilje izmesti iz nama poznatih koordinata vremena i prostora, Kuci svakako aludira na poznati sistem obrazovanja ute­meljen na racionalnim principima, koji je po mnogo čemu u suštini repre­sivan iako nastoji da to svoje svojstvo maskira parolom slobode. Do sličnih zaključaka dolazi i neuropsihijatar Svetomir Bojanin u studiji Škola kao bolest razmatrajući „institucionalizovano nasilje nad decom i omladinom u školi” (Bojanin 2017: 54) uz nastojanje da ispita uzroke i posledice tog nasilja.

„Osnovni problem koji treba da sagledamo u ovoj knjizi jeste koliko škola, uti­čući na saznajni proces, služi oslobađanju duha i socijalizaciji ličnosti, a ko­liko zapravo predstavlja ishodište poslušnika i činovnika vladajućih reži­ma kojima služi. Ovaj raskol postoji već milenijumima i on je glavni razlog zbog kojeg se a priori sumnja u valjanost ove institucije.” (Bojanin 2017: 57)

On još govori o paradoksu da savremena škola koristi i razvija metode koje, umesto da podstiču, zapravo gase urođenu kreativnost, radoznalost, samo­inicijativu, ljubav prema mudrosti i potrebu za saznavanjem: „Tako bujnost, skoro svagda prisutna u detinjstvu i adolescenciji, većinom iš­čezava ili se negde prikrije kada naiđu zrele godine života. Da li bi ostala kao jedno bogatstvo ličnosti, kao moguća dimenzija odnosa prema svetu i kroz ceo ži­vot, da smo je znali na vreme prihvatiti i negovati tokom detinjstva i mladosti?” (Bojanin 2017: 49)

Na sličan poguban uticaj škole na mlade duše upozoravao je Ivan Ilič u svojoj studiji Dole škole, ističući nakaradnu logiku zastupljenu u obrazovnim institucijama koje decu školuju da „brkaju proces i suštinu, […] nastavu s učenjem, prelazak u viši razred s obrazo­vanjem, diplomu sa stručnošću, a tečno izražavanje sa sposobnošću kazivanja ne­čeg novog. Uobrazilja mu je ’školovana’ da mesto vrednosti prihvata usluge. Lečenje se brka sa brigom o zdravlju, socijalni rad s boljim životom zajednice, policijska zaštita sa sigurnošću, vojna ravnoteža s nacionalnom bezbednošću, jurnjava za novcem s plodonosnim radom. Definicija zdravlja, učenja, dostojanstva, nezavis­nosti i stvaralačkog pregnuća svodi se na delatnost ustanova koje tvrde da slu­že njihovom ostvarivanju, a njihovo unapređenje dovedeno je u zavisnost od dodele većih sredstava za rad bolnica, škola i drugih agencija o kojima je reč. U ovim ću ogledima pokazati da poustanovljavanje vrednosti neizbežno ima za posledicu fi­zičko zagađenje, društvenu polarizaciju i psihološku nemoć: tri dimenzije u pro­cesu svetske degradacije i modernizovane bede. […] Mi treba da istražujemo moguć­nost korišćenja tehnologije za stvaranje ustanova koje će služiti ličnom, stvara­lačkom i autonomnom međudelovanju, kao i omogućiti pojavu vrednosti suštinski nepodložnih kontroli.” (Ilič 1980: 5–6)

Oslanjajući se na mislioce počev od Sokrata, preko Kvinitlijana, Jovana Zlatoustog, pa sve do J. A. Komenskog i Tolstoja, koji su nastojali da se u svom dobu suprotstave dominantnim, pogubnim obrazovnim strategijama, Bojanin kao primarni cilj obrazovanja vidi oplemenjivanje duše (Bojanin 2017: 35). Su­protno tome „odnos prema kvalitetima saznajnih moći dece i omladine koji škola ostvaruje, u praksi se pokazuje krajnje nespretnim. Ima se utisak da školi nije poznato, na primer, da se posebno nadarena deca uglavnom ne razvijaju ubrzanijim tempom od drugih. Na primer Jung obrađuje ovaj problem ukazujući na činjenicu da se među onom rasejanom, dremljivom, obično psihički odsutnom decom na časovima, kriju baš ova nadarena deca, koja se tim oblicima ponašanja spontano opiru nametnutoj suvoći službenog gradiva i načina odnosa, čuvajući time u sebi integritet dina­mike svog sveta mašte koja se strukturiše u svet pojmova uzročno-posledične po­vezanosti.” (Bojanin 2017: 41)

U okviru romana Isusovo detinjstvo i Isusovo školovanje promišljaju se pitanja u vezi sa odrastanjem, roditeljstvom i odgojem koja u zapadnoj civiliza­ciji ostaju enigma od Platona do danas. Po prispeću u novi svet, varošicu Es­trelju, Davidovi roditelji pronalaze posao nadničara na farmi, a problem iz­bora adekvatnog učitelja se nastavlja. Nakon časa matematike sa dečakom koji ne želi da prihvati da brojevi nemaju kvalitet, nastavnik zaključuje kako David „pati od kognitivnog deficita. To znači da mu manjka određena osnovna men­talna sposobnost, a u ovom slučaju je to sposobnost da klasifikuje predmete na osnovu sličnosti” (Kuci 2017: 30) Situacija iz Novilje se ponavlja, David je sa­mouk te kako je samostalno naučio da čita i piše, tako je savladao i računanje. Na Simonovo pitanje zašto je to skrivao od učitelja kao razlog navodi sledeće:

„’Pa zašto mu nisi pokazao da znaš da računaš dok je bio tu?’

’Zato što, po njegovom, moraš prvo da se smanjiš. Moraš da postaneš sitan kao zrno graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška koje je u zrnu graška. Tek onda možeš da računaš na njegov način, kad si sitan sitan sitan sitan sitan.’

’A zašto moraš da budeš tako sitan da bi računao na njegov način?’

’Zato što njegovi brojevi nisu stvarni brojevi.’” (Kuci 2017: 31)

Nakon novog incidenta, roditelje pozivaju tri sestre, vlasnice farme, i poput nekakvih Platonovih mojri dečaku određuju sudbinu – upisaće privat­nu Plesnu akademiju u Estrelji, a one će finansirati školovanje. Već pri pr­vom susretu profesorka Ana Magdalena Arojo, koja vodi ustanovu, upućuje ih da je reč o akademiji „posvećenoj odgoju duše kroz muziku i ples” (Kuci 2017: 41) i usavršavanju u vrlini. Obrazovna filozofija akademije ima elemenata platonizma, ali i pitagorejskog učenja o brojevima i muzici sfera. Zanimljivo je kako mladi štićenik David, inače veoma buntovan i pun nepoverenja prema autoritetima, neobično brzo prijanja uz učenja koje propoveda Ana Magdalena. Glavnu doktrinu predstavlja teorija sećanja, koja neodoljivo podseća na Pla­tonovu koncepciju anamnesis-a izraženu u dijalogu Fedar. Saznanje se ostva­ruje putem sećanja, naš um po rođenju nije tabula rasa, već je prepun potisnutih utisaka iz prethodnog bivanja u nadnebesju, čovekov zadatak onda postaje pri­zivanje i aktualizovanje tih sećanja u svesti (v. Platon 2002: 101). U Isusovom detinjstvu, Simon zastupa sledeće platonovsko uverenje: „Ništa nam ne može isprati ideje iz glave, čak ni vreme. Ideje su svuda. Vasiona se hrani idejama. Bez njih ni vasione ne bi bilo, jer ne bi bilo bivstvovanja.” (Kuci 2014: 95)

Prebivanje u svetu ima oblik prisećanja, upravo to se i desilo glavnim protagonistima Kucijeve povesti. Simon pripoveda Davidu o izgnanstvu čije su obojica žrtve ali i o nemogućnosti da rekreira uspomene iz vremena pre putovanja brodom:

„’Davide, stigao si brodom, baš kao i ja, baš kao i ljudi oko nas, oni koji nisu bili te sreće da se ovde rode. […] Kad putuješ brodom preko okeana, on ti opere sva sećanja i započneš potpuno novi život. To je tako. Nema ničega pre toga. Nema nikakve istorije. Brod pristane u luku, siđemo niz mostić i nađemo se ovde i sad. Vreme počne da teče. Sat počne da kuca.’

’Ja se sećam vremena pre broda.’

’To si mi već rekao. Ima mnogo ljudi koji kažu da se sećaju života od pre prelaska okeana. Ali postoji jedna teškoća u vezi sa tim sećanjima, a pametan si pa mislim da shvataš u čemu je ta teškoća. Teškoća je u tome što nikako ne možemo da znamo jesu li to što ljudi pamte stvarna ili izmišljena sećanja. Zato što se izmišljena uspomena ponekad čini jednako stvarnom kao stvarna uspomena, naročito onda kada želimo da je stvarna. […] Jednostavno nemamo načina da budemo sigurni da li je sećanje istinito ili lažno […] A kad ne možemo da se setimo, sve što ti, ona, što iko od nas može, jeste da izmišljamo priče.’”3 (Kuci 2017: 19)

Brisanjem sećanja završava se Platonova Država, naime, Sokratov mit o Eru otkriva putovanje duše nakon smrti, pred ponovno rođenje duše pristižu na Letino polje4 i piju vodu iz reke Amelete5 koja uzrokuje gubitak sećanja na prethodne forme postojanja.

Gospođa Arojo započinje predstavljanje obrazovne filozofije akademije sledećom napomenom koja je u vezi sa prethodnim razmatranjima:

„’Kao što znate, onoga dana kada stignemo u ovaj život, ostavljamo svoje ranije postojanje iza sebe. Zaboravljamo ga. Ali ne u celosti. Određeni ostaci našeg ra­nijeg postojanja istrajavaju: ne uspomene u uobičajenom smislu reči već nešto što možemo nazvati senkama uspomena. Potom, kad se naviknemo na naš novi život, čak i te senke izblede, sve dok potpuno ne zaboravimo svoje poreklo i ne prihvatimo da jedini život koji postoji jeste onaj koji vidimo očima.’” (Kuci 2017: 64)

Kod dece su ti duboki utisci još uvek živi, opstaju kao nekakve „utvare sećanja”, koje nisu u stanju da izraze poznatim jezikom. Sa tim iščezlim svetom nestao je i iskonski jezik kojim bismo ga prizvali. Reč je o potisnutom jeziku snova, mitova i obreda koji je savremenom čoveku danas teško dostupan i zbog čega on više nije u stanju da pronikne u smisao mitova, snova i rituala, a to ne­razumevanje zaprečilo mu je put i do samoga sebe (v. Arsenijević Mitrić 2016: 139). Erih From u knjizi Zaboravljeni jezik govori o tom potisnutom simboličkom jeziku kao „univerzalnom jeziku ljudske vrste” (From 2003: 23), gde je po­sredi ujedinjeni senzibilitet i gde još uvek nije došlo do razdvajanja misli od osećanja, čoveka od sveta, čoveka od samoga sebe. From na sledeći način određuje simbolički jezik:

„Simbolički jezik je takav jezik u kojem se unutrašnja iskustva osećanja i misli izražavaju kao da su čulna iskustva, kao događaji u spoljašnjem svetu […] Univer­zalni simbol je samo onaj kod kojeg povezanost između simbola i onoga što sim­bolizuje nije slučajna, već je suštinska (intrinsička). On je ukorenjen u iskustvu bliskosti između jednog osećanja ili misli, s jedne strane, i jednog čulnog iskustva, s druge. Možemo da ga nazovemo univerzalnim pošto je zajednički svim ljudima, nasuprot ne samo slučajnom simbolu, koji je po samoj svojoj prirodi u potpunosti ličan, nego i konvencionalnom simbolu, koji je ograničen na jednu grupu ljudi koja deli iste konvencije. Univerzalni simbol je ukorenjen u svojstvima našeg tela, na­ših čula i našeg duha, koja su zajednička svim ljudima i, otud, nisu ograničena na pojedince ili na posebne grupe. Zaista, jezik univerzalnih simbola je jedini zajed­nički jezik koji je razvila ljudska vrsta, jezik koji je zaboravljen pre nego što je uspeo da se razvije u univerzalni konvencionalni jezik.” (From 2003: 38)

Moguće je međutim plesom i muzikom naslutiti obrise transcendentnog. Akademija Arojo, prema rečima Ane Magdalene, nastoji da duše svojih štiće­nika usmeri ka veličanstvenom plesanju i harmoniji univerzuma, tako što će prizvati „plemenite brojeve” (Kuci 2017: 64). „Reči su slabašne – i zato mi plešemo” (65), postaje načelo prema kojem se upravljaju. To su oni brojevi koje je David video namesto niže aritmetike koju mu je naturao nastavnik, a koju Ana Magdalena naziva „mravljom”:

„’Moj odgovor glasi: brojevi na koje mislite, brojevi koje koristimo kad kupujemo i prodajemo, nisu istinski brojevi već prividi. To su, kako ih ja nazivam, brojevi mravi. Mravi, kao što znamo, nemaju pamćenje. […] Mravi su po prirodi stvorenja koja se pokoravaju zakonima. […] Zakoni kojima se oni pokoravaju jesu zakoni sabi­ranja i oduzimanja. Samo to rade iz dana u dan, svakog svog budnog sata: sprovode svoj mehanički, dvostruki zakon.

U našoj Akademiji ne predajemo mravlji zakon. Znam da su neki od vas zabrinuti zbog toga – zbog toga što ne učimo vašu decu da se igraju mravljih igara, da sabiraju jedne brojeve s drugima i tome slično. Nadam se da vam je sada jasno i zašto. Ne že­limo da pretvorimo vašu decu u mrave.’” (Kuci 2017: 65)

U idejama koje zastupa bračni par Arojo prepoznajemo obrise orfičke tra­dicije i pitagorejske filozofije, kao prethodnice platonizma i uopšte svih idealističkih doktrina, jer upravo je Pitagora u okviru svoje ezoteričke ško­le razvio sakralnu matematiku, nauku o brojevima kao univerzalnim principi­ma prema kojima je želeo ne samo da uredi sopstveni i život svojih sledbenika, već i da ih primeni u vaspitanju mladih naraštaja ali i u uređenju države (v. Šire 2016: 209–231). Kako napominje Eduard Šire,

„Pitagora je svoje učenike nazivao matematičarima, jer je njegova uzvišena nauka započinjala s naukom o brojevima. Međutim, ta sakralna matematika ili nauka o principima bila je istovremeno i transcendentnija i življa od profane matema­tike koju jedino i poznaju naši naučnici i filozofi. U njoj broj nije posmatran kao apstraktni kvalitet, nego kao sveprisutna i delatna vrlina Jednog najvišeg, Boga koji je izvor svetske harmonije. Nauka o brojevima je bila nauka o živim sila­ma, o božanskim svojstvima na delu u svetu i u čoveku, u makrokosmosu i mikrokos­mosu. […] Ona je pretendovala da bude ključ bića, nauke i života.” (Šire 2016: 242)

Pitagora je muziku video kao silu kojom se dostiže ravnoteža supro­tnosti, a takođe je otkrio „numerološku, matematičku osnovu muzičke harmo­nije” (Dona 2008: 39). Smatralo se da je ovaj antički filozof uspevao da čuje zvuke iz najudaljenijih delova vasione. Pitagorejci su verovali u svetu harmo­niju među svim stvarima, a umetnost zvuka imala je naglašeni vaspitni i ka­tarzični, lekoviti uticaj na dušu6 (Dona 2008: 40–43). „Pitagorejci su dobro znali da je najlepša harmonija nebeske muzike, mada ona čulima nikad ne može biti dokučena. To je harmonija koju određuju pokret i – u ovom slučaju – kretanje nebeskih sfera; […] svako telo je potencijalni instrument” (Dona 2008: 42). Pitagorejska i platonistička doktrina igraju značajnu ulogu u Kucijevom ro­manu pa je tako i ime upravnika akademije, magistra muzike, Huana Sebastijana Aroja aluzija na Johana Sebastijana Baha7, čija je „muzika gotovo savršen izraz ideje o harmoniji jasno platonovsko-pitagorejskog tipa” (Dona 2008: 74).

Senjor Arojo, pričajući Simonu o akademiji, ističe ples koji bi treba­lo da prizove zvezde s nebesa i njegovu ulogu u obrazovanju – „duša je ta koja u ples unosi gracioznost, duša prati ritam, a svaki joj korak instinktivno prelazi u sledeći i onaj posle njega” (Kuci 2017: 89). Drugom prilikom govoriće kako u okviru akademije ne razdvajaju muziku od plesa, niti duh od tela, već se trude da kroz muziku-ples dokuče tajnu univerzuma. Duh-telo u ritmu muzike- plesa skida koprenu i priziva arhaična sećanja, izgubljeno znanje iz vremena pre prelaska okeana. Umesto akademije staraca, Arojova akademija okuplja decu kod kojih sećanja na pređašnje postojanje još uvek tinjaju. Upravo putem muzike- plesa okreću đake istinskim, plemenitim brojevima koji su večni, nedeljivi i neprebrojivi (v. Kuci 2017: 222–223).

Nakon ubistva gospođe Arojo dolazi do neočekivanog preokreta i pore­mećaja ravnoteže, dečak David doživljava unutrašnji potres, a pokušaj njego­vih roditelja da ga sačuvaju od iskustva zla i destrukcije završava se neuspeš­no. Čak i u utopijski zamišljenom, idiličnom zaklonu akademije bračnog para Arojo krije se opskurna tajna kojoj će dečak svedočiti, a uticaće na njegov dalji razvoj. Dmitri, domar u muzeju koji se nalazi u istoj zgradi gde i akademija, počiniće gnusni zločin – ubistvo Ana Magdalene iz strasti. U romanu je pri­kazan kao fizički neprivlačan, izopačen i neobuzdan ali krajnje iskren, bez trunke licemerstva, što je Davida opčinilo. Iako u potpunosti neprilagođen i aljkav uspeva da uđe u nedozvoljenu vezu sa gospođom Arojo, što ih čini posve grotesknim parom. Ana Magdalena je u romanu prikazana kao nestvarno lepa, poput boginje bele kao alabaster, simbol čistote. Njeno ubistvo, smrt usled davljenja, ukazuje na nestalnost i neodrživost lepote u ovom svetu, na njenu ete­ričnu prirodu ali i na svu surovost života lišenog ovog principa. Zanimlji­vo da je jedino zločinac Dmitri, „čovek potonuo u najcrnji jad” (Kuci 2017: 227), u romanu prikazan kao potpuno otuđen od sveta vlastitog detinjstva, samim tim i od sopstvene duše. Jednom prilikom poverava se Simonu:

„’Znate, ne sećam se detinjstva [Podvukla aut.], nijednog jedinog trenutka. Ama baš ničega. Mnogo mi je teško zbog toga. Detinjstvo je čoveku oslonac. Daje mu korene na ovom svetu. Ja sam poput drveta koje je oluja života iščupala iz korena. Shvatate na šta mislim? Vaš mali je srećan što ima svoje detinjstvo. A Vi? Jeste li imali detinjstvo?’” (Kuci 2017: 55)

U Isusovom detinjstvu Simon naglašava kako postoje dve škole učenja o vaspitavanju dece. Jedna ih vidi kao glinu koju valja oblikovati prema mode­lima odraslih kao uzorne građane, dok „druga kaže da smo samo jednom deca, a srećno detinjstvo je temelj za kasniji srećan život” (Kuci 2014: 202). Iako hro­notop romana podrazumeva špansko govorno područje, imenima likova Dmitri i Aljoša, autor svakako priziva Dostojevskog, koji u romanu Braća Karamazovi iznosi slično stanovište kroz lik starca Zosime:

„Iz roditeljske kuće izneo sam samo dragocene uspomene; čovek nema dragocenijih uspomena nego iz prvog detinjstva u kući roditeljskoj, i to je skoro uvek tako, čak i tada kad u porodici ima samo ma i najmanje ljubavi i sloge. I od najgore porodice mogu se sačuvati dragocene uspomene ako je samo tvoja duša sposobna da traži što je dragoceno.” (Dostojevski 1972: 344)

Koliko je ruski pisac insistirao na ideji o značaju detinjstva za budući život čovekov govori i činjenica da njome završava povest o Karamazovima, te gorenavedenu misao varira i Aljoša u razgovoru sa dečacima:

„Znajte da nema ničega višeg i jačeg, i zdravijeg, i korisnijeg za dalji život, nego kakva lepa uspomena, a naročito koja je ponesena još iz detinjstva, iz roditeljske kuće. Vama se mnogo govori o vaspitanju vašem; a jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva, možda baš i jeste najlepše vaspitanje. Ako čovek nakupi i ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovek spasen za ceo ži­vot. A ako makar i samo jedna lepa uspomena ostane u našem srcu, i to nam ma kad može poslužiti kao spas.” (Dostojevski 1972: 861)

U Isusovom školovanju takođe je naglašena ideja o neprikosnovenosti dečjeg univerzuma, o čistoti njihovog pogleda na svet.8 Deca su sposobna da pro­zru kukavice, prevarante i licemere, rađaju se s intuicijom za ono što je do­bro i iskreno, međutim ona nestaje kako počnu da se socijalizuju (v. Kuci 2017: 163). Kuci nastoji da postavi pitanje otkud destruktivni nagon izražen kod pojedine dece, je li on urođen ili se javlja kao rezultat kontakta sa korumpi­ranim svetom odraslih. Ova problematika naglašena je na početku romana Isu­sovo školovanje u sceni kada deca sa farme zlostavljaju patke na jezeru gađajući ih kamenjem. Najstariji dečak-predvodnik započinje hajku, ostali se ugledaju na njega, jedino David ustaje u odbranu pačje porodice spreman da skoči u vodu kako bi spasao povređenu pticu. Upravo on će i posumnjati da Benji, koji je poči­nio zlodelo, uživa u tom činu, te da se ne kaje kada ptica usled povreda ugine: „Ali sijao je! Video sam! Sijao je i bacao kamenje što je mogao jače! Hteo je da ih sve pobije!” (Kuci 2017: 13). Očigledno je reč o replici scene kamenovanja dečaka Iljuše iz romana Braća Karamazovi, gde se takođe problematizuje dečja surovost. Otkud poriv da se demonstrira nadmoć nad nejakima, da se slabiji ponizi? Deca su svedočila sceni u kojoj Dimitrije Karamazov ponižava i zlo­stavlja kapetana Snjegirjova, Iljušinog oca, nakon čega su i sama oponašala iživljavanje nad bespomoćnim dečakom. S druge strane, Iljuša je na nagovor Smerdjakova učinio podlost tako što je psu bacio komad hleba s čiodom u njemu, međutim od griže savesti se potom gotovo razboleo. Kasnije u romanu kapetan saopštava Aljoši bolnu istinu: „Deca su u školi svet nemilosrdan: svako za sebe, anđeli božji; a zajedno, naročito u školama, vrlo su često nemilosrdni” (Dostojevski 1972: 248). Starac Zosima veruje da deca postaju izopačena ugledajući se na svet odraslih i ukazuje na značaj delatne ljubavi:

„Smirena ljubav je strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe i pazi na sebe da ti izgled bude blag i lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, s ružnom rečju, s ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali ono je tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabašnom i nezaštićenom srdašcu. Ti nisi ni znao, međutim si možda već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delotvornu ljubav.” (Dostojevski 1972: 376)

Slično se i kroz Kucijev roman provlači ideja da ljubav koju u detinjstvu primimo i upijemo kasnije kroz život isijavamo. Detinjstvo je onda spasonos­na oaza iz koje svaki čovek crpe duhovnu energiju.9 Ono što nedostaje Davidu zapravo je majčinska bezuslovna ljubav. Iako Ines revnosno pokušava da mu za­meni majku, ipak to čini odviše mehanički i racionalno. Dečak oseća praz­ninu, istu onu koja prebiva u srcima braće Karamazovih, koji su odrastali u odsustvu figure majke i naravno da je svako od njih na svoj način taj nedostatak propatio. Nakon smrti gospođe Arojo, za njom ostaju dečaci kojima je zamenjiva­la majku, deca gospodina Aroja o kojima gospođa Mercedes kaže sledeće:

„’Vaš sin će da krene dalje, ali kakva je njihova budućnost? Prvo su ostali bez maj­ke, a sad i bez maćehe, ostavljeni u ovom grubom svetu muškaraca i njihovih ideja. Plačem nad njima, Simone. Treba im nežnosti, kao što svoj deci treba nežnosti, pa čak i muškoj. Treba im da ih neko mazi i grli, da udišu nežne ženske mirise i osećaju nežnost ženskog dodira. Gde će to da dobiju? Odrašće nepotpuni, nespo­sobni da procvetaju.’” (Kuci 2017: 184)

U Dostojevskovim Zapisima iz mrtvog doma postoji naizgled sporedna sce­na umiranja robijaša Mihajlova bolesnog od tuberkuloze. Pripovedač nas iz­veštava kako je strašno bilo gledati to izmučeno telo nalik na skelet, a zatim upućuje na komentar jednog od robijaša, koji gledajući mrtvaca kaže: „’I on je imao majku’!” (Dostojevski 1964: 187) Pripovedač zatim postavlja pitanje, ali ga ostavlja bez odgovora: „Sećam se, mene su te reči pogodile kao nož… Kako su mu došle na um i zašto ih je rekao?” (Isto) Komentar da je čak i to sada unakaženo i bolesno lice kažnjenika nekada imalo majku sugeriše da je samim tim imalo i priliku da se oseti voljenim i srećnim. To zrnce ljubavi u najranijem de­tinjstvu i sećanje na nju može kasnije u životu da donese utehu u najstrašnijim nedaćama i preobražaj čak i najgorim zločincima.

Preobražaj doživljava i junak Kucijevog romana, promena se međutim ne dešava dečaku za kojeg se kaže da je „zadržao svoje urođene sposobnosti u nji­hovom najčistijem obliku” (Kuci 2017: 163), već njegovom staratelju. Autor iz­neverava očekivanja čitalaca i na kraju romana prebacuje fokus sa Simona na Davida. Dečak je još s početka predstavljen kao lucidan, poseban i „potpun, onako kako to druga deca nisu” (Kuci 2017: 181), do kraja pripovesti ne gubi vezu sa sopstvenom dušom. S druge strane, Simon iako prikazan kao neverni Toma, kroz sokratovske dijaloge sa dečakom i upinjanje da dokuči smisao muzi­ke-plesa i filozofiju akademije Arojovih postepeno se oslobađa ljušture i useva da probudi „izgubljeno dete” (Kuci 2017: 203) u sebi. Njegova duša plato­novski okrilati zahvaljujući muziciranju gospodina Aroja: „Stoga on pokuša da ne razmišlja, da ne učini ništa što bi moglo da uzbuni stidljivu dušu u njemu. Prepusti se muzici puštajući je da uđe u njega i da ga preplavi. […] Na sa­mom rubu svesti, duša, koja je uistinu nalik ptičici, pojavi se, protrese krila i zapleše” (Kuci 2017: 178). Kasnije, u trenutku dok dečak pleše ples Sedmice na Institutu, Simon doživljava svojevrsni anagnorizis. Dok David u zanosu pleše, njemu se čini da pred sobom ima „stub milosti” (Kuci 2017: 224) – „Kao da je zemlja izgubila svoju silu teže, čini se da je dečak odbacio svu telesnu te­žinu, da je postao čista svetlost” (Isto). Konačno, roman zatvara scena u kojoj Simon, zakleti protivnik igre, plešući uz muziku Huana Sebastijana izvodi piruetu i pošto se potpuno prepustio melodiji i dozvolio sebi da poveruje – ugleda zvezdu iza horizonta, poput one Vitlejemske vodilje mudraca ka Bogomla­dencu Hristu.10 Ovakva metamorfoza junaka kojom se završava roman sugeriše da je svaki čovek u stanju da u sebi probudi božanski princip, prizove zvezdu, negujući kroz život hristolikost i detinje načelo.

Jelena N. Arsenijević Mitrić

Univerzitet u Kragujevcu Filološko-umetnički fakultet Katedra za srpsku književnost

2 Ovaj rad je deo istraživanja koja se izvode na projektu 178018 Društvene krize i savremena srp­ska književnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 150

3 Ovakvo Simonovo shvatanje slično je Sokratovom rezonovanju u Državi: „[K]ada ne znamo pravu istinu o davnoj prošlosti, sastavljamo priče koje su što je moguće više nalik na istinu, te i na taj način činimo laž (u rečima) potrebnom” (Platon 1993: 63).

4 Etimološko značenje polja zaborava.

5 Etimološko značenje bezbrižnost.154

6 Slično shvatanje iznosi Sokrat u Državi: „Nije li muzika, Glaukone, osnova vaspitanja zato što ritam i harmonija najdublje prodiru u unutrašnost duše i najviše je obuzimaju, unoseći u nju plemenitost i otmenost, ali samo kada je muzičko obrazovanje dobro vođeno, jer u protivnom neće imati takve efekte” (Platon 1993: 84).

7 Etimološki Arojo je španska verzija nemačkog Bah (potok).156

8 Hristos u jevađeljima postajanje detetom vidi kao uslov za pristup u Božje carstvo: „I reče: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko” (Mat. 18, 3); „I donošahu mu djecu da ih se dotakne, a učenici zabranjivahu onima što ih donošahu. A vidjevši Isus uznegodova i reče im: Pustite djecu neka dolaze meni, i ne branite im; jer takvih je Carstvo Božije. Zaista vam kažem: Koji ne primi Carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega” (Mar. 10, 13–15); „A donošahu mu i dječicu da ih se dotakne; a kad vidješe učenici, zabraniše im. A Isus dozvavši ih reče: Pustite djecu neka dolaze k meni, i ne sprečavajte ih; jer takvih je Carstvo Božije. Zaista vam kažem: Koji ne primi Carstvo Božije kao dijete neće ući u njega” (Luka 18, 15–17).

9 Roman Isusovo školovanje uspostavlja bitne intertekstualne veze sa klasičnim delima svetske književnosti i kulture, počev od Platonovih dijaloga, preko Servantesovog Don Kihota, sve do Dostojevskog. Tako nas i pominjanje dečjeg izleta na jezero Kalderon neminovno upućuje na De la Barku i njegovu dramu Život je san gde vladar Bazilije, zbog proročanstva poput Edipovog oca Laja, odbacuje sina i zatvara ga u tamnicu. Zatim ga usled griže savesti oslobađa i postavlja na tron, međutim budući odrastao u okovima i tami, kako ne zna za drugačije uslove i postupanje, Sigizmund vlada tiranski. Drama, između ostalog, postavlja i pitanje pravilnog odgoja. Da li je naš odgovor svetu u odraslom dobu proporcionalan onome kako smo tretirani u detinjstvu i je li promena moguća?

Izvori

Dostojevski 1964: F. M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, Beograd: Rad.

Dostojevski 19723: F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi, Beograd: Prosveta.

Jovanović 2000: T. Jovanović, „Jevanđelje mladenstva Isusa Hrista”, u: Stara srpska knji­ževnost, Beograd: Filološki fakultet u Beogradu, Kragujevac: „Nova Svetlost”.

Kuci 2014: Dž. M. Kuci, Isusovo detinjstvo, Beograd: Paideia.

Kuci 2017: Dž. M. Kuci, Isusovo školovanje, Beograd: Samizdat B92.

Platon 19934: Platon, Država, Beograd: BIGZ.

Platon 2002: Platon, Dela (Ijon, Gozba, Fedar, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon), Beograd: Dereta.

Sveto pismo 19973: Sveto pismo, Novi zavet, Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.

Literatura

Arsenijević Mitrić 2016: J. Arsenijević Mitrić, Terra amata vs. Terra nullius, Kraguje­vac: FILUM.

Bojanin 20174: S. Bojanin, Škola kao bolest, Beograd: Pomoć porodici.

Dona 2008: M. Dona, Filozofija muzike, Beograd, Geopoetika.

Ilič 19802: I. Ilič, Dole škole, Beograd: BIGZ.

From 2003: E. From, Zaboravljeni jezik: uvod u razumevanje snova, bajki i mitova, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Šire 2016: E. Šire, Veliki posvećenici, Beograd: Službeni glasnik.

10 Prispećem u Estrelju (šp. Estrella – zvezda) počinje roman, a završava se vizijom zvezde.