Već nekoliko godina unazad mami me ideja da napišem roman u kojem će svet drukčije da funkcioniše. U tom svetu ne bi delovale očite pretpostavke. Verujem da kad nešto držiš za očigledno to uopšte ne mora da bude povezano s činjeničnim stanjem, nego je pre posredi društveni ugovor i ono na šta je naša svest naviknuta, te bi to pre bio domen psihologije nego fizike.
Fascinira me posmatranje istorijskih trenutaka koji su menjali ljudska mišljenja, kao i promene koje su nakon toga zaista i nastupale. Kada se verovalo u to da je svet ravan, on jeste bio ravan: tada se nije putovalo preko mora, nisu se prelazile granice. Za geocentrični sunčev sistem izrađeni su potpuno uverljivi matematički proračuni koji su imali pragmatičnu primenu – mogao si da predviđaš pomračenja i da vešto konstruišeš kalendare. Naša pamet po svaku cenu podržava ono u šta verujemo. Upravo zato je tako teško promeniti svet.
U osnovama svake utopije počiva nezadovoljstvo. Budući da se, ipak, pokazalo da je misao o boljitku nastala – bolje već i jeste. Kad bismo samo bili otvoreni za promene i kad ne bismo kruto dreždali u svim tim svojim apatičnim navikama. Kad bismo spokojno, smireno znali da menjamo paradigme i kad nam to ne bi uzimalo više vremena od života jednog, najviše dva naraštaja – ne bi nam bile potrebne nikakve krvave katastrofe.
Nemam nikakve sumnje u to da se svaka vizija boljeg sveta rađa u mašti. U stvari, sve se rađa u mašti i čudo jedno što u školama nema specijalnih kurseva za obuku toj veštini, a na univerzitetima nema fakulteta na kom se ona izučava.
Heterotopija je jednostavno drugačije mesto od sveta koji znamo. Nešto u vidu alternativne stvarnosti koja je možda imala zajedničko vrelo s tom našom stvarnošću negde duboko u prošlosti, ali su se kasnije radikalno razišle. Ili atopija.
Atopos znači „drugačiji“, koji „odudara od ostalog“, „neobičan“ – upravo tom rečju Alkibijad u Platonovoj Gozbi karakteriše Sokrata. Netipičan svet, što uopšte ne znači gori. Tim pre ono što je tipično, koje je uvek očigledno, uopšte ne mora da bude dobro.
Naš svet nastaje iz inercije mišljenja. Može se pretpostaviti da postoji mnogo načina da se razume stvarnost, a možda i stvarnosti ima beskonačno mnogo. Pa ipak samo neke postaju dominantne, uporno ih nam utuvljuju u glave, ili pak traju zahvaljujući snazi apatije.
Igra se sastoji u odabiranju parova konstatacija na temu sveta, konstatacija koje se čine očigledne i koje su nereduktivne. Zatim ih treba podvrgnuti podozrivom uviđaju, tražiti rupe i pukotine. Treba da se trudiš da zadržiš nepoverljivost i istovremeno dopustiš mašti da radi svoje. I da imaš u vidu ono što je rekao Blejk: sve što smo u stanju da zamislimo jeste nekakva vrsta istine.
Evo nekoliko očiglednih inercijskih teza i njima protivrečnih heterotopijskih antiteza:
1. Čovek pripada izvesnim zajednicama i strukturama koje imaju zadatak da ga podržavaju i štite, ali zarad kojih mora da se odrekne jednog dela svoje slobode: na primer od slobode premeštanja. Prvi član Ustava Heterotopije jasno kaže da je osnovno pravo čoveka pravo na slobodno premeštanje. Nema granica, pasoša ni ograda. Ideja viza Heterotopijance toliko razveseljava da na samu reč „viza“ pucaju u smeh.
2. Postoji napredak u nauci – danas znamo više nego nekada. Razvoj nauke je permanentan i iz godine u godinu iščezavaju sve veći prostori nepoznatog. Na primer, opšterasprostranjeno je uverenje da ćemo za godinu dana proučiti čitav genom, da ćemo znati kako da lečimo neke bolesti, da ćemo upoznati prošlost vasione i načine rasprostiranja nekakvih tamo talasa. Kad hoćemo da opišemo osrednjost znanja onda kažemo da je nešto otpre sto godina. U Heterotopiji se ljudi, doduše, ne inate u tome da je sasvim suprotno, da progresa nema, a da se zlatni vek pretvorio u gvozdeni. Smatraju, međutim, da dok u pojedinim oblastima znanje pokazuje upadljiv napredak, a u drugima ne pokazuje. Pa ipak, pre svega podvlače da, skupa sa znanjem, neprekidno narasta i prostor neznanja. Više znanja uopšte ne znači da nešto znamo više, što je, koliko paradoksalno, toliko i logično.
Stanovnici Heterotopije smatraju, na primer, da je otkriće nesvesnog jedno od najznačajnijih otkrića u istoriji, i da je započelo novu epohu. Čovek i čitav svet su tajna. Heterotopijanci su, dakle, prihvatili nekakav vid strategije svesnog neznanja. Pretpostavljaju da postoje stvari koje nikad nećemo znati, koje će nam samo zatreperiti i ostaće nesaznatljive. Zato ne koriste znanje ni nauku za formulisanje jednostranih teza koje treba da odgovore kako nešto postoji i šta to znači. Čini se da je to promena koja ne znači mnogo, ali Heterotopijanci, usaglašavajući među sobom važna pitanja, stvari postavljaju na sledeći način: „Ne znamo kako je, ali pokušajmo da se za neko vreme ponašamo tako kao da je tako i tako; videćemo šta će iz toga proizići.
Zatim možemo da počnemo da mislimo drugačije.“ Sve redukcionističke teorije gube na taj način razlog postojanja, neobjašnjivost budi poštovanje. To stimuliše na postavljanje pitanja, na fantaziranje, na prihvatanje neočekivanih perspektiva.
U našoj Heterotopiji sve se uči kao hipoteza. Neprekidno se vežbaju razna gledišta na istu stvar, trenira se menjanje stanovišta, brane se suprotstavljena mišljenja. Pošto se čulna i intelektualna spoznaja pokazuju kao nepouzdane, raste značaj drugim vrstama saznanja – mašti i empatiji. Osobe koje izlaze iz takvih škola više prepoznaju procese nego stanja. Ne postoji ništa što bi bilo stalna i monolitna ličnost. Ljudi u toku svog života menjaju imena i stalno drugačije interpretiraju svoju biografiju. U metafizičkom smislu ovde postoji potpuno nova vrsta holističke, panteističke duhovnosti, pri čemu je duhovnost shvaćena kao neprekidno i faktičko (ne pak ritualno) konfrontiranje sa nesaznatljivim.
3. Motor evolucije je mehanizam prirodne selekcije. On počiva na nadmetanju živih stvorenja u određenim uslovima abiotičkog okruženja. U Heterotopiji se smatra da je ta teza, uprkos prividu razuma, više iracionalna i često protivreči našem iskustvu. Podjednako dobro mogla bi biti prihvaćena i druga sistemska objašnjenja evolucionog procesa.
Heterotopijanci, na primer, pripovedaju ovu priču, poznatu takođe i u našem svetu: u Darvinovo vreme živela je jedna naučnica koja je pripremala promenljivu i vrlo zanimljivu interpretaciju podataka dobijenih s putovanja ovog prirodoslovca. Nažalost, kako to često biva s naučnicama, njeno ime se nije sačuvalo do današnjih dana, a sem toga njen rad je bio toliko ekscentričan da su je potpuno ignorisali. Insistirala je na tome da bi logika evolucije delovala jednako dobro i kada bi umesto neprekidnog nadmetanja postavili druge faktore, kao što su, na primer, podrška i altruizam, koji su u neku ruku ugrađeni u mehanizam prirode. Iz tog razloga Heterotopijanci se radije još jednom okreću prirodi i zapažaju da je svekolik život međusobno podupiranje, kako pojedinačne vrste dele između sebe areal, pojilo, kako međutipovi primenjuju pomiriteljske rituale – mnoge primere takvog ponašanja nalazimo u književnosti. Kao i primere u kojima se živa bića posvećuju jedna drugima.
Druga varijanta ove iste teme jeste teza koju je postavila Elejn Morgan. Alternativni mehanizam takmičarskog duha jeste – thymos, potreba za isticanjem, eksponiranjem, imponovanjem. Ona vodi netipičnim, ekscentričnim i ujedno stvaralačkim ponašanjima, koja se iznalaze zato da bi mužjak ili ženka skrenuli na sebe pažnju, ili da bi stekli prestiž u grupi. Mnogi primeri takvog ponašanja opisani su među majmunima.
Postoji takođe teorija Lin Margulis, pozante američke biologičarke koja kaže da izvor evolucionih inovacija nisu samo slučajne mutacije, nego i simbiogeneza, to jest simbiotičko prisajedinjavanje lanaca bakterijskih ćelija. Margulis tvrdi da je do nastanka novih vrsta dovela primarna endosimbioza i združeni opstanak – primer su mitohondrije koje su nekad funkcionisale kao zasebni organizmi i koje su utelovljene u ćelije ili su se spojile sa njima, delujući otada u njihovu korist. Lin Margulis pokazuje da živi organizmi ne samo što se bore i takmiče, nego i jedni na druge deluju i spajajući se, podržavaju jedni druge. To je alternativna vizija forme evolucije u kojoj saradnja i pomoć postaju jednako suštinski mehanizmi promena. Postoji, dakle, mnoštvo hipoteza, i to se mnogo dopada Heterotopijancima. To oduzima arsenal svim darvinistima i neodarvinistima koji svoje jedine pravoverne biološke zakonitosti tako rado prenose u ostale naučne discipline – u ekonomiju i sociologiju.
Nisam čula da Heterotopijanci naročito brane kreacioniste, ali zarad intelektualne čestitosti treba imati u vidu da je teorija prirodne selekcije samo jedna od mnogih interpretacija činjenica, ne pak i jedina. Međutim, kažu Heterotopijanci, ona je postala temelj mnogih drugih teorija, ekonomskih ili političkih, ili obično služi kukavičkoj legitimizaciji nasilja. Podvrgnemo li samo tu teoriju galantnoj sumnji, videćemo svet u drugačijem svetlu. Najednom će altruistički mehanizmi, mehanizmi podrške, prestati da budu osobenjakluk neprilagođenih organizama i organizama osuđenih na izumiranje, ali će ujedno postati i „prirodni“.
Heterotopijanci upravo tako vide prirodu. Zahvaljujući tome ne tretiraju druga bića kao korisne predmete i nikad ih ne koriste za sopstvene interese. Nema govora o ubijanju i jedenju. To su partneri, bližnji. Drugačiji i katkad problematični, ali ipak bližnji. Heterotopijanci radije pretpostavljaju uzajamno poštovanje i koegzistenciju nego takmičenje i prirodnu protivrečnost interesa (to podseća na odnos prema svetu prirode davnih paleolitskih kultura). To, naravno, uzrokuje da deca od najranijih godina svog života uče jezike drugih vrsta, a na univerzitetima postoje katedre psihologije međutipova.
4. Nafta i druge sirovine su osnovni, u principu jedini izvor energije i podležu trgovinskom prometu. Alternativni izvori su suviše skupi, neizdašni i sumnjivi.
Čak i kada se pojavljuju sve novije, sve zanimljive ideje alternativnog dobijanja energije, to obično prati začuđujući otpor prema njihovom uvođenju u opštu upotrebu. Javno mnjenje će odmah čuti da one nisu na duže staze isplative, da su suviše teške za uvođenje u primenu ili suviše komplikovane za eksploataciju. Mnogi stručnjaci smatraju da smo tehnološki već spremni da koristimo potpuno nove izvore energije (ili pak mnoge) i da nije tehnologija ta koja nas drži, nego politika – uporno nas drži u anahronom svetu nafte, uglja i gasa koji, povrh svega, ako su još shvaćeni kao privatna dobra – mogu se i prodavati. Na tome počiva sva snaga našeg sistema. Nekada smo smatrali da takva osnovna dobra kao fosilna goriva možemo imati kao svojinu, a zatim za novac ih ustupati drugima. Taj apsurdni sistem osigurava ogromnu vlast nevelikom broju ljudi koji diktiraju svoje uslove. Otpor na koji nailazi ideja korišćenja drugih izvora energije, nameće sumnju u to da stari sistem, mada napadno nepravedan, jeste deo nekakvog šireg društvenog poretka.
Heterotopijancima izgleda apsolutno logično to da, pošto su voda i vazduh, nekako, na očigledan način zajednički, pošto Himalaji pripadaju ljudskom rodu i ne možeš da prodaješ reke, isto tako bi trebalo da budu dostupni i drugi „zemljini darovi“. Stanovnici Heterotopije smatraju za ludilo što smo dozvolili da nas ubede u to da ljudi mogu da kupe parče zemlje kao svojinu i na taj način da postanu posednici nečega što je duboko pod zemljom. To je tako kao kad bi neko objavio da je vlasnik sunčevih zraka.
Oni sami već odavno računaju na nauku i za funkcionisanje različitih zajedničkih prostora primenjuju energiju vetra, termičke pumpe, vodenu i sunčanu energiju. Istovremeno, zahvaljujući velikom otkriću „hladne fuzije“ svako ima pristup sopstvenom izvoru energije. Veoma dugo se nad tim radilo i na kraju je uspelo, mada je ideja delovala ludačka (isto kao i pre trista godina ideja aeroplana). Hladna nuklearna reakcija dešava se u nevelikom prenosnom uređaju, svakome dostupnom, i predstavlja individualnu svojinu. Tako nešto dobija se prilikom rođenja, kao što se dobija jedinstveni matični broj. Ljudi to nazivaju, recimo, „žarište“, i kad hoće da nešto urade zajedno, onda mogu da spajaju svoja „žarišta“.
Dostupnost jeftine energije uzrokuje da Heterotopija funkcioniše potpuno drugačije nego svet koji znamo. Imajući svoj izvor energije, čovek je automatski oslobođen od mnogih ekonomskih prinuda. Izvor može da koristi samo vlasnik, ne može ga, dakle, niti ukrasti, niti gomilati. On mu obezbeđuje opstanak, grejanje tela i elementarni pristup informacijama. U Heterotopiji nema, dakle, ropskog vezivanja za rad. U velikoj meri takođe je u zaborav otišao osećaj nedostatka elementarne sigurnosti. Ljudi raspolažu većom slobodom, čime je u njihovim društvenim ponašanjima manje onih koji su uzrokovani strahom (agresija, rivalizacija). Žive, isto tako, u manjim grupacijama, ne vezuju se u neraskidive sastave s drugima; mobilni su, pokretni i radoznali. Nomadski i kosmopolitski. Društvo se ne shvata kao poredak koji je organizovana protivrečnost haosu i anarhiji.
5. Osnovnu društvenu ćeliju tvori krvno srodstvo, to jest porodica. Široko shvaćeno krvno srodstvo tvori narod. Opšte je prihvaćeno da se ljudi bolje osećaju u sistemima koji se oslanjaju na porodične, krvnosrodstvene veze ili plemenske sisteme, nego u drugim zajednicama.
U isti mah, ova krvna srodstva (u naše vreme se radije govori o genima) generišu specifičnu vrstu porodične (plemenske) lojalnosti. Takvo stanje smatra se za prirodno, pošto ono dovalorizuje izvestan kontigent gena koji učestvuju u široko shvaćenom nadmetanju, što proističe iz logike evolucionističke koncepcije.
U Heterotopiji, gde se veze tvore više iz željenog opredeljenja nego iz nužnosti, a kultura je u velikoj meri globalizovana, odabiraju se za „bliske srodnike“ ljudi koji slično misle, imaju slične ukuse i pristalice su istih ideja. Krvna srodstva smatraju se slučajnim, nesigurnim i primitivnim. Zato Heterotopijanci tvore drugačije zajednice od porodice, plemena ili naroda. To su, na primer, zajednice mesta, uverenja, ideja, pasije, ili posla. Znam grad u kojem žive ljudi koji imaju sjajan muzički ukus i tamošnji život vrti se obično oko muzike. Heterotopijanci potpuno drugačije razumeju takođe reč „porodica“. Kod njih porodicu mogu da tvore, na primer, jedna starija žena i njenih dvanaest mačaka. Ili tri prijateljice plus partner jedne od njih, jer su svi pasionirani makrobiotičari. Ili dva homoseksualna para koji stanuju u secesijskoj vili o kojoj vode računa. U ovom slučaju i vila je član porodice. Tako shvaćene „porodice“ žive u domenu širih struktura, baziranih, takođe, na zajedničkim idealima i sličnom mišljenju – struktura koje slove za društvene zajednice. Društvene zajednice neguju svoje vizije života. Jedne, na primer, realizuju hrišćanske ideale, drugima su bliže anarhističke komune. Druge pak su zajednice koje su rešile da žive po uzoru na srednjovekovne begunke. Imaju već dva grada i nekoliko sela na jednoj reci. Heterotopijanci ne moraju da pristaju na uprosečnjeno, stalno usaglašavano dobro koje je za mnoge sumnjivo.
Ta društva tvore Uniju koja je koordiniše, koja, kao nadređeni sistem egzekvira već pomenuti ustavni princip – slobode premeštanja ljudi i neprimoravanja nikoga da ostane u takvom sastavu koji ne ispunjava njegova očekivanja. Kao što je poznato, prvi član ustava unije postulira o tome da ljudsko biće ima apsolutno i neotuđivo pravo da se premešta i da bira mesto nastanjivanja, kao i da živi u skladu sa svojim idealima, ukoliko oni ne ugrožavaju slobodu drugog čoveka.
6. Ljudska populacija je podeljena manje-više jednako na dva pola.
Takvo gledište važi za prirodno i ima golemu podršku mitološke naracije; svuda je rasprostranjeno. Ta dva pola treba da se uzajamno dopunjuju – jedan je pokoran, drugi dominantan, jedan je osećajan, drugi intelektualan, i tako dalje. Ogromnu ulogu ovde je odigrao stari mit o komplementarnosti polova. Ta dualistička podela prenosi se na pripisivanje roda stvarima, pojavama ili rečima.
Većina savremenih civilizacija sagrađena je na tom dualističkom temelju. Podela na dva pola čini se duboka i sveprožimajuća. Ta dihotomija je osnovni jezik opisivanja sveta – žena i muškarac postaju karika u beskonačnom lancu drugih dvojstava: dan – noć, vatra – voda, da – ne, gore – dole. Ta neverovatna ideja ignoriše sve to što je između polova. Slepa je na svaki kontinuum.
Heterotopijanci se veoma čude takvom pristupu stvari jer i sami doživljavaju pol ne kao dualizam, već kao kontinuum; u njemu je mesto za mnoga mogućna „dokapavanja“ onim što je muško i žensko (pri čemu „muško“ i „žensko“ nemaju specijalne veze sa ženom i muškarcem).
Ljudi su različiti, a svet komplikovan – glasi drugi član ustava Heterotopijanaca. Zbog toga se uzdržavaju od mehaničkog spajanja bioloških crta sa psihološkim, definišu to kao „biologizam“ i tretiraju slično kao mi seksizam.
7. Žena više pripada prirodi, a muškarac – civilizaciji.
Takav pogled se provlači zapravo u svakoj epohi, možda samo zadobija malo drugačiju nijansu. Obrazlaže se nametnutim konotiranjem mesečnog ciklusa s mesečevim menama ili s trudnoćom i porodom. Danas, prihvatajući to gledište, stavlja se akcent na menopauzu i na njene posledice, dok se andropauza gotovo potpuno ignoriše. Još pre dvesta pedeset godina opšte shvatanje je bilo da je priroda psihičkih poremećaja kod žene u svojoj suštini telesna i povezana s bolestima materice; muške psihičke bolesti, međutim, pre su poticale „iz duha“. Kako sam shvatila, Heterotopijanci nemaju u tom pogledu jednodušna shvatanja i, spolja gledano, balansiraju – kao što to oni već znaju – između dvojnosti: ponekad se inate u tome da, kad je reč o pripadnost prirodi ili kulturi, onda među polovima nema nikakve razlike. Ciklusi postoje podjednako kako u životu žene, tako i u životu muškarca. Porođaj i trudnoća pripadaju prirodi isto kao i ejakulacija.
Može se takođe prihvatiti da spletkarenje koje se obično pripisuje ženama, i na koje muškarci prezrivo gledaju, predstavlja integralni deo uspostavljanja društvenih veza i prenošenja informacija. Verbalnost žena ispunjavala je i ispunjava ogromnu kulturotvoračku i civilizacijsku ulogu. Iza ženske verbalnosti kriju se jezičke sposobnosti, bez nje ne bi bilo mogućno prenošenje tradicije ili razvoj zanata, ona odigrava dominantnu ulogu u obrazovanju dece.
Drugi tvrde da je muškarac više taj koji pripada prirodi, a žena kulturi i civilizaciji. Utemeljuju svoju tezu pozivajući se na slabije kontrolisanu seksualnost ili agresiju kod muškaraca, slabije jezičke talente i ograničenu sposobnost za razmenu informacija, kao i na druga istraživanja kojima u poslednje vreme
pribegava nauka. Muškarac povezaniji s prirodom javlja se, takođe, u mitovima i narodnoj kulturi Heterotopijanaca – heroj uvek podleže emocijama, deluje spontano, neplanski, u većoj meri rukovođen je potrebom rivalizacije, njegova ponašanja često su instinktivna. Ženi pak, kao što sam već pomenula, tradicionalna mitologija pripisuje civilizacijsku funkciju: komunikaciju, zanat, kulturu svakodnevnog života, očuvanje stalnosti tradicije. Kada Heterotopijancima govoriš da postoje mesta gde ljudi smatraju drugačije, to njih veoma zabavlja.
Pažnja: navodno na severnom ostrvu Heterotopije živi društvena zajednica u kojoj se seksualna razlika ignoriše, nevidljiva je i tretira se kao potpuno neočigledna.
8. Razmnožavanje je dobro i poželjno.
Govore o tome zapovesti mnogih velikih religija, naročito onih koje učestvuju u upravljanju svetom i koje su patrijarhalne, dakle, spolja gledano, takve koje tretiraju ljudska bića instrumentalno. (Naravno da postoje takođe religije i religijske struje koje ne dele to uverenje, na primer budizam ili gnosticizam.) Rođenje je uvek radosno, slavi se i celebrira. Posedovanje dece je prirodno i dobro. Bezdetnost je nesavršenost, manjkavost, patologija. S grdnim neodobravanjem gleda se danas na Kinu i na demografske regulacije koje ograničavaju potomstvo na jedno dete. Očito je da svako može da se razmnožava do mile volje, čak i ako nema mogućnost da čestito vaspita svoje potomstvo. Svaka ideja ovladavanja nad tom stihijom budi bes kako na desnoj, tako i na levoj strani. Zasigurno je u pitanju i to da prirodni priraštaj obezbeđuje funkcionisanje aktuelnih sistema.
U Heterotopiji se smatra da dok ne budu rešeni osnovni problemi u svetu – glad, odsustvo obrazovanja, beda, bolesti, prenaseljenost nekih regiona, nasilje – rođenje pre treba da navodi na tužno razmišljanje nego na radost. Više bi se podržavalo usvajanje već postojeće dece, ono bi bilo blagočovečno i ono bi bilo povod za radost. Roditelji pak koji se odlučuju da imaju decu, treba da budu postavljeni za građanski uzor.
U Heterotopiji nije tako lako razmnožavati se. Treba da uveriš društvo u kojem živiš da si dovoljno odgovoran, da imaš mesta za dete i prihode da ga izdržavaš. Roditeljstvo je privilegija. Čekaš u redu za dozvolu. Rođenje se kontroliše.
Odgoj već rođene dece u velikoj meri pomažu društvo i Unija. Sama činjenica da je neko dete oplodio i na svet ga doneo ne daje mu vlast nad malim čovekom. Deca nisu vlasništvo roditelja, tako da je i njihovo vaspitavanje u velikoj meri prepušteno društvenoj kontroli. Niko ovde čak nije ni čuo o nasilju prema deci.
U Heterotopiji se ne vidi veza između seksa i posedovanja dece. Na to se zaboravlja. Seks ima za zadatak da donosi zadovoljstvo i gradi vezu. Isto tako na južnom ostrvu Heterotopije postoji društvo u kojem je razmnožavanje potpuno tabuizirano. Nije tabu seks, nego upravo razmnožavanje. Tamo vlada etos samoograničavanja. Prekrasno, dostojanstveno i građanski je odustati od posedovanja dece čije je začeće tretirano kao kiks, neumešnost da ovladaš svojim instinktima, kao asocijalno i neodgovorno ponašanje. Bezdetne porodice postavljaju se za uzor. Pred samo polno sazrevanje primenjuje se opšta privremena sterilizacija, koja se potom može obustaviti u naročitim slučajevima kad je neko uporan i kad položi odgovarajuće ispite.
9. Religija je zajedničko dobro, pripada kolektivnom i zakonodavnom delanju.
Tako je funkcionisala religija u našoj istoriji – gradila je društva a čak i državne strukture, doprinosila je stvaranju identiteta, spajala je i razdvajala.
U Heterotopiji u čitavoj istoriji dominirao je drugačiji pogled na religiju: bila je pounutarnjena i tretirana kao privatna sfera. Inspiracija za Heterotopijance bile su atinska demokratija i neke struje prosvetiteljstva. Sada su ipak stvari otišle mnogo dalje. Religioznost je nešto neobično intimno – odnos prema religiji podseća na naš odnos prema seksu: ljudi govore o tome u šta i kako veruju samo najbližima, i samo šapatom uz sveće. Ponekad se neko napije i istrtlja sve ili nasrtljivi paparaco napravi snimak selebritija koji se ušunjava u hram u sumnjivom kvartu. Svi znaju da se to radi, ali nekako o tome nije red da se govori. A tek o detaljima – bez daljnjeg.
10. Smrt je ono što pravi potpuni iskorak iz živog psihološkog i društvenog prostora; ne zna se šta s njom činiti. Smrt je najbeskorisnija pojava u našem životu.
S trenutkom smrti Heterotopijanac gubi pravo svojine nad svojim životom. Njegov život postaje zajedničko dobro i sva dokumenta, slike, snimci, zapisi i ostavljeni predmeti ostaju digitalizovani i stavljeni na Internet. Tako već generacijama unazad se čini (pre toga su ulogu Interneta vršile specijalne nekroteke), tako, dakle, savremeni Heterotopijanac ima pristup svima koji su živeli pre njega. To je veliki, ogroman i mudar izvor znanja o svetu – životi drugih.
Slično je i sa mrtvim telima. Podležu kremaciji, a prah se dosipa u cement novopodignutih zgrada, puteva i mostova. Samo smo tren u beskonačnom pohodu bića kroz vreme, pokojnika je uvek više nego živih i prisutni su u svima unaokolo. Dobro je imati ponekad svest da si u prekrasnom mostu koji povezuje obale reke, ili da se u zidovima nove škole nalazi čestica nekog bližnjeg. To čini da Heterotopijanci imaju vrlo ličan odnos prema svojim gradovima. I uopšte se ne boje smrti.
Neka ovih deset izloženih inertnih teza koje se podvrgavaju sumnji budu shvaćene kao poziv na igru. A pošto nam se očiglednost sveta bespomoćno nameće svakog jutra, reklo bi se da je broj tih teza ogroman. Od velikih stvari do potpuno malih.
Čim možeš da pomisliš da je bolje, to odmah i znači da je bolje.
Olga Tokarčuk
(S poljskog prevela Milica Markić)
