Piše: Zlatko Paković
I u ovom stoleću svetlost sunca ugledala je jedna svetska knjiga pisana na našem jeziku. Prevođena, nagrađivana, pod pažnjom najuticajnijih evropskih i američkih književnih kritičara, ta knjiga, dobitnica britanske nagrade „Independent“ za najbolju stranu knjigu proze, dokumentarni je, istorijski roman Daše Drndić „Sonnenschein“.
U baroknoj celini, izgrađenoj od brojnih, tematski povezanih, spiskova ubijenih, preživelih, otetih, pronađenih, izgubljenih lica i iskaza časnih svedoka, žrtava i dželata u cvetanju evropskog fašizma i nacizma, ovaj je roman, u stvari, vreme evropskog Dvadesetog veka zahvaćeno jezikom – jezikom koji prodorno misli do ključnog pitanja: postoji li mogućnost da se ova istorija beščašća povrati, „da se povijest ponovi“?
Odgovor na ovo strašno pitanje je pozitivan. Dakle, živimo negativno. Roman „Sonnenschein“ snažno je upozorenje, na jeziku hrvatskosrpskom, evropskoj kulturi, da se fašizam i nacizam vraćaju u nju iz mrtvih, ako su ikada i bili mrtvi, uprkos tome što su u jednom trenutku poraženi.
Objavivši knjigu u Hrvatskoj 2007. (Fraktura, Zagreb), kad se već uveliko ustaški zlokobni poklič „Za dom spremni“ abolira, kad se ustaškom kardinalu Stepincu kliče da je svetac, i kad se Srbijom širi jak i opojan miris tamjana sa pomena u beogradskoj Sabornoj crkvi Nediću i LJotiću, dok su u toku sudske rehabilitacije četničkih zlikovaca iz Drugog svetskog rata, Daša Drndić u romanu veli: „Nacist, fašist, ustaša, četnik, svejedno. Sjeme nije zatrto“ (srpsko izdanje, Akademska knjiga, Novi Sad, 2018).
Zgledajmo se u sledeću sliku, sa glavnom junakinjom romana: „Godine 2006. Hayin televizor je upaljen i ona gleda kako Paolo di Canio junački podnosi poraz svoga ‘Lazija’ pozdravljajući igrače ‘Livorna’ ‘po rimski’; njegovi navijači mašu svastikama, navijači ‘Livorna’ mašu crvenim zastavama. Nema kraja, kaže Haya.“
Nismo iskorenili fašizam i nacizam. Bili smo patetični u njihovoj osudi; nismo primetili da smo sažaljevali one koji su gazili čizmama dečje glavice do smrti, silovali devojčice i klali majke s decom na sisi. Morali bismo da budemo rigoroznije pravični, okrutno pravedni. U tom slučaju, danas niko ne bi smeo da uzvikne „Hajl“, ili „Za dom spremni“, i da brani četništvo, jer to nije tek nezrelo flertovanje sa onim ogavnim u čoveku, nego učešće u masovnom usmrćivanju nevinih. Ukoliko do kraja, do poslednjeg daha, ne branimo ideju o pravu na nevin, častan, pravedan život, onda učestvujemo u korupciji pravde i likvidaciji čoveka. Ukoliko na smrt ne osudimo monstruoznost i monstrume, i sami smo monstruozni. Ne spasimo li čoveka, ostaćemo da živimo sa čudovištima, i nećemo se od njih razlikovati.
„Kod onih koji stoje po strani nikad se ne zna što misle, za koga navijaju, jer oni samo stoje i gledaju što se oko njih zbiva kao da ništa ne vide, kao da se ništa i ne zbiva… Bystandera ima mnogo, oni su većina… Bystanderi, to smo mi… ti omogućivači zla.“ . To je otkriće u „Sonnenscheinu“, koji, dakle, nije tek istorijski roman, nego dokumentarna knjiga o mogućoj i verovatnoj budućnosti sveta.
„Kad sam stigao u Treblinku, zatekao sam kaotično stanje. Nedostajalo je plinskih komora. Poslije smo izgradili nove, jedno pet-šest većih i ljepših komora“, kaže jedan nacista. NJegov kolega iz Treblinke nadopunjuje: „Cvijeće smo sadili na kraju, kad smo se spremali na odlazak. Naredio sam da se bagerima poravna logor. Zasadili smo vučike. Molim? Vučike su trajnice, krasno cvijeće, spektakularne cvjetne svijeće. Na lijepoj lisnatoj podlozi stvaraju čudesni cvjetni krajolik.“
Hoćemo li nastaviti da debatujemo o urbanističkoj estetici gasnih komora i pejzažnoj arhitekturi na stratištima, ili ćemo na smrt osuditi fašiste i naciste čim promole glavu? Sunce sija, Sonnenschein, i nastaviće tako bez obzira da li se pod njegovom svetlošću čini pravda ili nepravda. Sunce je obasjavalo i, ako ništa ne uradimo, obasjavaće, koncentracione logore i logore za eutanaziju bolesne dece, i one među nama koji to gnusno doba i danas nazivaju srećnim danima, happy days, Schone Zeiten.
https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/omogucivaci-zla/
