9. Jul 2009. godine
17:00
Gradski Stadion, Skopje
Referee: Lasha Silagava (Georgia)
Renova (Makedonija) – Dinamo Minsk (Bjelorusija) 1 1
Ibraimi 12′ Kislyak 38′ (pen.)
– Ma sve će biti u redu – rekao je Fisnik Sadiku svojoj djevojci koja ga je pratila na voz.
– Prespavaću kod druga i eto me sjutra opet ovdje. Ništa ne brini, sve ćemo srediti. Ako nije lažna uzbuna, vjenčaćemo se i to je to. Idemo u Njemačku kod mog brata i ništa nam neće faliti. Sve će biti u redu.
– Znam, ali ja ne želim da idem iz Makedonije – rekla je djevojka – ako bih otišla cijela porodica ne bi govorila sa mnom. Ne želim da idem da se patim po svijetu…Znaš da mi je majka bolesna…
Fisnik Sadiku se namrštio i rekao:
– Pa neka prestanu da govore sa tobom. Ionako ti non-stop pričaju šta da radiš, kako da se ponašaš, kao da imaš petnaest godina. Znam ja te priče! Prvo se ljute, a kada se dijete rodi, svi dođu, sve se zaboravi…
….
– Pozdravi sve u Skoplju! I da prođemo dobro! – djevojka je mahnula, Fisnik je zatvorio prozor.
Dok je voz ulazio u Skoplje Fisnik Sadiku je spavao i sanjao kako dolazi u nepoznati grad i traži brata. Na ulicama nikog nema a kada podigne pogled učini mu se da iza jednog prozora vidi lice svog brata. On ga zovne, ali lik nestane. I tako i iza drugog prozora, iza petog, desetog. Kakav je ovo grad – misli u snu Fisnik Sadiku, kada na ulicama nema nikog, a iza svakog prozora sakriven moj brat.
Tada ga je kondukter drmnuo za rame i probudio..
– Skoplje, momak, budi se, stigli smo.
Igorče Todorovski je izašao iz voza i krenuo ka restoranu da popije hladno pivo. U vozu je bio žedan i bijesan na sebe što je zaboravio da ponese flašu vode. Gledao je druge kako piju i nekoliko puta pomislio da zatraži bar gutljaj vode ili soka, da okvasi suva usta, ali to nije uradio. Bilo mu je neprijatno, i zbog toga ga je bilo sramota. Drugi bi bez pardona tražio, i više ne bi bio žedan, a ti? – bio je bijesan zbog svoje neodlučnosti Igorče Todorovski.
– Hajde, dođi da gledamo utakmicu – rekao mu je rođak i on je bez razmišljanja prihvatio poziv i otišao na željezničku stanicu. U Beogradu mu je dosadno, ne može da uči, studentski dom poluprazan, nema s kim da popriča, osim sa skitnicama koji ispred prodavnice čekaju da im neko udijeli novac za pivo ili rakiju. Svima koji bi ga pitali – kako je u Beogradu, lagao je. Govorio – super, provod, ženske, radi se pomalo, pomalo se uči, za sve se nađe vremena. Kada je donio odluku da studira u Beogradu svi su bili protiv toga. Govorili su – šta ćeš tamo, daleko je, druga država. Igorče Todorovski nikom nije pričao da bi se najradije vratio u Skoplje i da mu je u Beogradu teško. Bilo ga je, sramota.
Panče Jančevski je gledao kako voz ulazi u stanicu. Bio je nervozan jer je nije dugo vidio. Hoće li sve biti u redu. Jesu li emocije iste.
– Sada možemo da počnemo da živimo zajedno. Preseliš se ovamo, sve bude kako smo maštali – rekao joj je preko telefona. Kupio je stan, namještaj, ima novac.
– Odakle ti novac – pitala ga je.
– Radim – rekao je Panče.
– Šta radiš ? – pitala je.
– Kada dođeš o svemu ćemo razgovarati.
Voz je stao, pijani navijači su izlazili i pjevali.
Panče Jančevski nije znao šta će da slaže ženu koju čeka, ali je znao da istinu ne smije reći. Odakle ti novac, pitaće ga. Pametna je ona – misli Panče Jančevski dok čeka. Pametna je ona, znaće odmah da lažem. I onda, Panče Jančeski pomisli nešto što ga je toliko začudilo da je podigao obrve i otvorio usta. Pomislio je da joj kaže istinu: i o utakmicama, i namještaljkama, i o gazdi, i o prijetnjama, i o kafiću gdje se stvari završavaju u maloj sobi iza šanka. Tako je – pomislio je Panče Jančevski – reći ću istinu.
U sobi iza šanka se stvari završavaju, i onda dođe iz iksa u dva, i dobri mi i dobri oni, i šta je tu strašno? E, kada bi se sve dešavalo onako kako ti ljudi žele, sve bi bilo u redu. Ali ja sam bio ispred tog voza koji je stigao u Skoplje i vidio sam ih, svu trojicu, u jednom trenutku su čak bili toliko blizu jedan drugome, mogao sam da napravim sjajnu fotografiju, koju bih mogao čuvati, ali fotoaparat ne nosim jer ga nemam, a i ne želim da ga imam, a i ti uhvaćeni djelovi stvarnosti mogu tako perverzno da izgledaju, ta sama želja za hvatanjem stvarnosti (uh, stvarnosti !) u neku spravu, pa je poslije možeš do mile volje gledati, pa je čak odštampati i zalijepiti po autobusima i svaki dan gledati kako prolazi, ta uhvaćena stvarnost, uvijek ista, a uvijek u različitom ambijentu…Ta tri muškarca te noći, poslije utakmice, biće u toj kafani, gdje se razne stvari dogovaraju, u sobi, maloj, iza šanka, čak će razgovarati. Šta će se desiti ? Ne pitajte mene…Mene, ne pitajte.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
