Kada sam bio mali, dečak mojih godina – po imenu Hasan, gađao me je kamenom iz praćke i posekao ispod oka. Mnogo godina kasnije, kad me je neki drugi Hasan upitao zašto su svi Hasani u mojim romanima zli, setio sam se ovog događaja. U više razrede škole išao sam sa jednim golemim, strašno debelim dečakom koji me je kinjio na odmorima.
Godinama kasnije, da bih jedan lik načinio odbojnim opisao sam ga kako se znoji
kao ovaj grmalj od dečaka: Bio je toliko debeo da se stalno po malo znojio,
graške znoja izbijale su po svojoj volji na čelu i iznad usana, kao na velikoj
tegli izvađenoj iz frižidera. Kada me je majka kao dete vodila u kupovinu mrzeo
sam mesare koji su satima radili u svojim smrdljivim radnjama, brisali ogromne
dugačke noževe o krvave kecelje i često nam prodavali masne komade mesa koje
nisam mogao da jedem.
U mojim knjigama mesari se pojavljuju kao ljudi koji kolju životinje kupljene
na crnoj berzi i petljaju se u krvave i zloslutne rabote. Pse koji su me celog
života proganjali opisujem kao uznemirujuća, sumnjiva stvorenja koja proganjaju
likove sa kojima osećam bliskost. Iz srodnog osećanja pravde i očevidnih
uzroka, bankari, nastavnici, vojnici i starija braća takođe su u mojim knjigama
ocrtani kao nepoželjne ličnosti. Isto tako i frizeri, jer sam u ranom
detinjstvu plakao kad idem frizeru, a ni kasnije se sa njima nisam dobro
slagao. Tokom detinjstva na ostrvu Hejbeli voleo sam konje, pa sam u svojim
romanima davao lepu ulogu konjima i kočijama.
Moji junaci konji su osećajni, prefinjeni, napušteni i nevini i ponekad su
žrtve zlih karaktera. Pošto je moje detinjstvo bilo ispunjeno dobrim,
blagonaklonim ljudima moje knjige su pune izuzetno dobrih ljudi. Međutim,
pravda nalaže da ne zaboravimo ni zlo. Ljudi koji čitaju ovakve knjige i
posećuju ovakve izložbe u svojoj svesti imaju zamagljeno osećanje pravde: od
pesnika se očekuje da se osveti za zlo, na ovaj ili onaj način.
Ono što želim da objasnim jeste da ja pokušavam da sprovedem svoju ličnu
osvetu, ali obično sasvim prikriveno, tako da čitalac ne primeti i da pomisli
da je osveta lepa. Vrhunac ove vrste poetske pravde je kada junak kažnjava
negativca, kao što biva u dečjim knjigama i strip avanturama, i dok to radi
govori: „ovaj šamar ti je za ovo, a ovaj udarac za ono“. Kao romanopisac
razmišljao sam o sličnoj sceni: Zlom Hasanu ili mesaru čitam kako sam ih loše
prikazao u svojim knjigama, red po red; i on, mesar na primer, u užasu i panici
ispušta noževe, čisti radnju i plače, „Preklinjem te da me ne prikazuješ u tako
lošem svetlu, ja sam porodičan čovek!“
Duh osvete rađa osvetu: pre dve godine, kada me je u parku Mačka osam ili devet
pasa sateralo u ćošak i počelo da ujeda, imao sam osećaj da su čitali moje
romane i znali da sam ih, zbog njihovog običaja da po Istanbulu kruže u
bandama, kažnjavao svojom „poetskom pravdom“. To je jedna od opasnosti „poetske
pravde“: Težeći pravdi rizikujete da upropastite i knjigu i sopstvenu
egzistenciju. Ako se osvetite vešto i tajno, možda ćete čak i popraviti svoje
delo, ali psi su uvek tu da, kada se nađe sam, pesnika vizionara u potrazi za
pravdom sateraju u ćošak i zariju mu zube.
