Već i samo ime brazilskog pesnika budi najbrojnije asocijacije, vezane za tvorca impozantnog opusa, ogromnog motivskog raspona i izrazitog unutrašnjeg talasanja. Neusiljena potreba za variranjem forme i tona, ritmova i verbalnog ustrojstva pesme, svaki pokret i reč ovog pesnika učinili su neiscrpnim izvorom promena: optike, raspoloženja, pa i neposrednih slika koje se dinamično smenjuju u prostoru oslobođenom formalnih stega i zakonomernosti versifikacije. Ovaj diplomirani farmaceut, marljivi službenik vlade i cenjeni žurnalista (dobitnik je ne samo književnih, već i značajnih novinarskih priznanja, za šest decenija posvećenih žurnalizmu, dospevši da u isto vreme piše i prozu, prevede Opasne veze, i ponešto od Balzaka i Prusta), poetskim delanjem je osvajao neslućene prostore za impostaciju svog poetskog dara i duha, one monumentalnosti koja nema ničega knjiškog, i koja se da razložiti u nebrojene fenomene svakodnevnog života i u isti mah dopreti do najmučnijih pitanja postojanja individue – u sebi samoj, u svetu, u srži egzistencije. „Ponosni i setni” građanin rodne Itabire ali i zaljubljenik u Rio, koji oseća žar ulica i tegobnost urbanih sputanosti, iznad svega „Brazilac /koji ne poznaje granice ljudske ljubavi”, dugim životnim vekom (1902-1987), spoznao je dinamiku uspona i kriza čitavog dvadesetog stoleća i postaoao jedan od najznačajnijih latinoameričkih stvaralaca, čija dela su objavljena i u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švedskoj, SAD.
„Brazilski Bodler”, nakon čije pojave ništa nije bilo isto kao pre, ostavio je vidan uticaj na potonje generacije, a svoju prelomnu ulogu u brazilskom modernizmu ostvario je već na početku spisateljskog rada. Pesmu „Na sredini puta”, neobične sintaksičke stukture, koja varira osnovno značenje i smešta ga u zatvoren krug, minimalistički dočaravajući „ulovljenost” u samo postojanje, još je 1924. prosledio Mariju de Andradeu, sa kojim je, kao i sa drugim modernistima prethodnog talasa, iz Sao Paola, bio u živoj vezi. Osvald de Andrade ovu pesmu je objavio 1928, u julskom broju časopisa koji je uređivao, izazvavši lavinu negodovanja i odobravanja, obuhvaćenih knjigom Biografija jedne pesme, koju je pesnik objavio 1967. Za jedne, primer „ludosti i nedostatka imaginacije”, drugima paradigma modernističke invencije – nimalo značajna po sebi”, sem kao znak „mentalnih razlika”, kako je rezimirao autor – pesma je bila povod dugih sporenja tradicionalista i modernista, ali i orijentir pesniku koji je znao da valja slušati sopstvenu pesmu („Saživi se sa svojim pesmama”; „Priđi bliže i posmatraj reči).
Prvu knjigu Nešto poezije publikovao je 1930, a nakon četrdeset knjiga, ostavio je za sobom i pet neobjavljenih rukopisa. Izbor iz ovakvog dela neminovno je težak, čak i samom autoru (okušao se na ovom poslu, ipak, 1962), a svakako je jednako zamaman i složen priređivačima i prevodiocima. Nina Marinović nije pogrešila u samoj suštini, odabravši iz nezaobilaznih zbirki, zaključno sa knjigom Telo (1984) reprezentativne pesme i poeme, pobudivši tako želju da se ova poezija upije punim plućima. Opet, i iznova, dublje i šire. Godina 2002. u Brazilu je proglašena godinom Drumonda de Andradea. Tu gde se pomno pamti kada je napisao prvu pesmu (1918) a kada poslednje stihove (31. januara 1987, pola godine pre smrti), sa posebnom pažnjom je vraćen dug pesniku koji se uvek nalazio „sred goleme stvarnosti”, i čija se percepcija ticala sadašnjosti, tako velike, da je, poput poezije, nesameriva. Jer „stvarnost odeva novu stvarnost,” i kada potvrđuje svoj usud praznine, porobljujuće samoće, društvenih nemira, siromaštva, represije ili egzistencijalne mučnine. Posthumno objavljena zbirka Oproštaj (Farewel) koju je pesnik brižno pripremao, pesme svrstava abecednim redom, ali se „Ujedinjenost” („Unidade”) nalazi na samom početku. U poslednjem intervjuu Drumond de Andrade, stavom i tonom skeptika, priznaje da ga istinski uzbuđuje još jedino ta veza između bića, njihovo jedinstvo i spona. „Uvek ostaje nit života/tamo gde dvoje sednu zajedno “potvrđuju njegovi stihovi. Gde su čovek i žena, telo i njegovo sećanje, oko i njegov sjaj, glas i njegov odjek. Kao da je u taj stav stala čitav njegova poetska misija, u kojoj se stvarima svakodnevlja posvećivao sa posebnim osećanjem sveta, kojim je „prekrio čitavu gomilu/slučajno nezavisnih stvari”, pružajući im, svojim poetskim rečnikom sa bezbroj lica, uvek u drugačijem dijalogu, posebno utočište. „Ljubav se uči voleći” – ostao je njegov poetski kredo: neograničena ljubav/prema nevernim i ništavnim stvarima (…), traganje za sve većom ljubavlju”. Stvarnosti, tom „bolu razdeljenih stvari”, odgovarao je kao „brat sveta”, rečima koje imaju nebrojeno načina da saopšte ljubav, „jedini smisao u besmislenom postojanju”.
„Svetska književnost je isto toliko povezana sa vrednostima i potrebama kulture primaoca koliko i sa izvornom kulturom samog dela. Zbog toga možemo govoriti o dvostrukom prelamanju, koje se može opisati figurom elpise, pri čemu izvorna kultura i kultura primaoca predstavljaju dva fokusa koji stvaraju elipsasti prostor unutar koga neko delo obitava kao svetska književnost, povezano sa obe kulture i okruženo obema u podjednakoj meri.” „Dvostruko prelamanje”, iz teksta Dejvida Damroša, profesora komparativne književnosti na Kolumbijskom univerzitetu, ističe plodnost voltinog luka, koga, razume se, ne može biti i bez ovog ređe pominjanog, ali nužnog čina prihvatanja nekog dela u krilo druge kulture. Vežemo li tu stavku jednačine za primer naše aktualne kulturne prakse, teško je govoriti o dva jednaka fokusa. Pod kriterijumom realnih „potreba ovog miljea, tas bi svakako bio značajno popunjen. U dinamici kreativnog uzvraćanja pak, zapliću nas mreže različitih okolnosti i prepreka. Dela svetske baštine pa i savremene književnosti, predugo su, u nas, u predvorju receptivnog prostora, čekaju svoje kreativne pomagače i tumače, koji bi bili ravni izazovu, a ovi pak izdavače, spremne da u nevoljama ovovremene kulturne zbilje samere vlastite (materijalne i statusne) gubitke sa ponekim kapitalnim dobitkom iz domena prvog fokusa pomenute elipse. Ne zaboravimo da su nam, između ostalog, tek devedesete, prošlog veka, pružile mogućnost da višestrano dotaknemo poetsko nasleđe harizmatičnog Portugalca Fernanda Pesoe (1888-1935), uz kompleksno kreativno i prevodilačko zalaganje Jasmine Nešković. A tek su nam prve godine dvadeset prvog veka podarile prvi i samo jedan od mogućih isečaka iz plodnog dela jednog od najznačajnijih brazilskih pesnika dvadesetog stoleća, Karlosa Drumonda de Andradea (1902-1987). Od toga fakta, pa do povezanosti dela „sa obe kulture i okruženosti obema u podjednakoj meri”, dug je put, ali, vođeni monumentalnošću opusa, raznolikošću i originalnim vrednostima sveta koji možemo zvati poesia drummondiana, koje nam svojim izborom predočava Nina Marinović, zahvalni smo i na ovoj mogućnosti upoznavanja jednog od najplodnijih i najdinamičnijih stvaralačkih duhova drugog talasa moderne u brazilskoj književnosti. Ako se nekada govorilo da će se portugalski jezik učiti kako bi se čitali stihovi Fernanda Pesoe, to bismo mogli sada, na osnovu prvih saznanja o ovoj poeziji, mogli reći i za Drumonda de Andradea. Sa više od četrdeset objavljenih knjiga i nakon čitavog veka posvećenog umetnosti pisane reči (Drumond je bio pesnik, esejista, prozni pisac, prevodilac, i novinar), de Andrade je nešto više od nacionalnog mita. Mitovi su skloni padu, pa i iščezavanju, teško ponovo izranjaju iz tame zaborava. Drumondu su njegovi sunarodnici namenili drugačiju odrednicu, nazvavši ga jednom od ikona savremene književnosti. Podrazumevajući, pri tom, ukorenjenost njegovog dela u tle, kulturu i stvaralaštvo zemlje koja je prolazila kroz burne promene, čemu je modernizam u svim svojim oblicima i fazama pružao dinamične infuzije, nadu i okrepljenje. Nakon prvog, revolucionarnog perioda (iniciranog Nedeljom moderne umetnosti u Sao Paolu, 1922), modernizam je dobio nove zamahe, upravo zahvaljujući markantim stvaraocima drugog talasa, u koje spada i sam de Andrade. On je, ističe se i danas, izrazio ono što je najvišeg reda u savremenoj brazilskoj poeziji. Njenu modernističku prošlost, a zahvaljujući svom vanrednom uticaju, i nagoveštaj budućnosti poezije svoje zemlje. Pesniku iz Itabire, brazilske provincije Minas de Žerais, prvu pesmu u prozi – „Talas” – u jednom jedinom primerku malog lokalnog lista štampao je, 1918. njegov brat. Zbirka Nešto poezije, bez koje se ne mogu započeti ozbiljniji pristupi Drumondovom delu, izašla je 1930, u 500 primeraka, a pesnička knjiga Osećanje sveta, koja će kasnije doživeti mnoga obnovljena izdanja, štampana je u 150 primeraka i podeljena prijateljima, dok časopis modernističke orijentacije, koji je pokrenuo de Andrade (A revista), nije doživeo više od tri broja. No rad ovog pesnika pratila je, ipak, nadasve snažna recepcija, a i danas, gotovo dve decenije od smrti, on je živo prisutan u kulturi svoje zemlje. Posthumno je objavljeno pet njegovih knjiga pronađenih u rukopisu; Sabrane pesme zaposedaju 1800 stranica; Drumondove stihove citiraju ne samo poznavaoci književnosti, već i obični ljudi, koji ih smatraju bliskim, svojim. Obnavljaju se izdanja pojedinih knjiga poezije, priređuju novi izbori. De Andradeove pesme predložak su kompozicijama eminentnih autora, poput Etora Vile Lobosa, ili inspiracija tvorcima balada (Ćiko Barke); one imaju i svoje ozvučene, diskografske verzije, a danas se, u skladu sa novim tehnologijama, prenose i na moderne nosače zvuka, dok se brojni sajtovi, osvežavajući biobibliografiju ovog pesnika, ne mogu zamisliti bez propratnih minijaturnih antoligija njegovih stihova. I pored stalnog interesovanja za sve što je pratilo njegov život i rad, i izuzetno velikog broja zvaničnih priznanja i nagrada, ovaj pesnik ipak, u poslednjem intervjuu, igrom slučaja objavljenom posthumno (pet dana nakon smrti) u Žornal do Brazil 22. avgusta 1987, o svojoj poetskoj misiji svedoči, svedeno, jednostavno, gotovo skrušeno: „Ne žalim se, u svojoj intelektualnoj karijeri nisam ostavio ništa nedovršeno. A nisam ni učinio mnogo. Ništa nisam preduzimao smišljeno. Nisam imao nikakav književni projekat”. No velikog Drumonda, kakav nam se kao pesnik ukazuje i izborom prevedenih stihova Cvet i mučnina (KOV, Vršac, 2005), svakako su formirali, ako ne striktno osmišljeni programski koraci, onda veoma precizna književna orijentacija i ukus, neka vrsta mladalačkog opredeljenja, koje ni kasnije nije bilo dovedeno u pitanje. U dvadeset drugoj godini, zabeleženo je, mladi pesnik piše pismo puno divljenja prvaku brazilskog modernizma Manuelu Bandeiri, čiji su mu stihovi, intima iskazana jednostavnim jezikom i prožeta ironojim, i docnije predstavljali trajni, bliski uzor. Tome su se priključile i druge, nepogrešivo odabrane lektire, koje su zaobilazeći sve vidove književnog elitizma – podsticale njegov moderan, eruditski animiran i smislom za životne vrednosti pokrenut senzibilitet, i nadasve, jasnu, slobodnu, neprekidnom preoblikovanju i traganju otvorenu pesničku reč. U svoje uzore je, bez oklevanja, ubrajao brazilskog klasika, poližanrovskog pisma, punog jezičkih preliva, čistog i elegantnog izraza, Maćada de Asisa, ili poeziju neusiljenih koloritnih naboja, blisku govornom jeziku, motivski uronjenu u svakidašnjicu narodnog ili urbanog života, kakvu su doneli portugalski pesnici Antonio Nobre ili Sezario Verde. Naravno, tu je i nezaobilazni književni i prijateljski uticaj brazilskih modernista iz Generacije 22, Osvalda i Marija de Andradea, iz Sao Paola. Pesnik ih je upoznao 1924, u svojoj rodnoj pokrajini, koju su obilazili u društvu Bleza Sandrara, u tome času gosta brazilske vlade. Mario de Andrade, originalan, i u redovima mladih stvaralaca uticajan pesnik, romanopisac i esejista, u svojoj kasnijoj prepisci sa Drumondom, figurira kao njegov savetnik i književni učitelj, i njegova pisma će, kao vid književnog naukovanja, de Andrade objaviti, povodom osamdesetog rođendana, 1982. godine, uz svoje komentare, kao posebnu knjigy (A lição do amigo).
U svemu što ga je kao mladog pesnika privlačilo, ili odbijalo, nazirao se pisac posebnog stava i zamaha, velikih raspona svoje stvaralačke individualnosti – od erudicije i osetljivosti, samopouzdanosti i skepticizma, humora i serioznosti, prilježnosti i krativnog negiranja svake sterilnosti i nametnutog reda. Nazivaju ga pesnikom „duše i dužnosti”, aludirajući pri tom na njegovo dugotrajno službovanje u državnoj aparaturi, kao i njegov uspešan šezdesetčetvorogodišnji rad u vodećim brazilskim listovima, jednako kao i na njegovu radnu disciplinu, zahvaljujući kojoj je uspeo da se, uz poeziju, posveti pisanju esejistike, hronika i crtica iz svakodnevnog života i prevođenju, a da, sred svega pobrojanog, ne izgubi pesnika u sebi. Do kraja životnog i radnog veka, Drumond je sebe smatrao prvenstveno, i jedino, pesnikom. Tumači brazilske književnosti ističu da se moderna poezija u ovoj zemlji može jasno podeliti na onu pre i posle pojave de Andradea. Suvoparnostima akademizma i simbolističkoj efemernosti odgovorio je energijama svog višestruko zasnovanog pesničkog bića. Teško je sastaviti antologiju i izbore Drumondovih pesama, jer je u svakoj od svojih zbirki ovaj pesnik govorio drugačijim jezikom i tonom, sledeći različite inspiracije, atmosferu, motive, raspoloženja. Drumond je pesnik sa više pesnika u sebi, zbog čega ga i nazivaju brazilskim Pesoom. No za razliku od heteronima koji su među sobom delili Pesoinu dinamičnu i neobuzdanu kreativnost, Drumond ostaje liričar veran svom neprikrivenom pesničkom subjektu, stvaralačkoj prizmi neobične širine, sa raznolikim i podjednako izraženim optičkim dimenzijama, preciznim uvidima i jezičkom ubedljivošću. Najizrazitiji deo implicitnog pesničkog programa de Andradea bilo je upravo vraćanje u poetski tekst tragično zagubljenog smisla za višestruke aspekte i vrednosti života – sveprisutna potka onoga što se u društvenom životu njegovog vremena i umetnički snažno motivisanim promenama na javnoj sceni zemlje ispoljavalo na svakom koraku. U svojoj „Pesmi o novinama”, de Andrade duhovito primećuje da nestrpljivost novinara često uzima za buduću vest ono što se još nije do kraja ni odigralo. Njegov pesnički postupak išao je obrnutim smerom: sve što lebdi u knjiškim nejasnostima, uopštenostima, ili se guši u stegama formalizma, stihovima je vraćao u ambijente, ritmove, zvuke, slike, kao u korene stvarnog života. Kritika ističe da poetskoj jasnosti de Andradeovog izraza nema premca, budući da je zapravo u pitanju govorni, pesnički iskristalisan jezik, ukomponovan u raznovrsnost pesničih slika, koje čitaoca preplavljuju, bilo da ih Drumondove pesme ostvaruju u sažetim formama, ili u dinamičnom sledu narativnih epizoda. Njegov izraz poznaje skale što vode od hermetičnosti i elipse, kojima se transponuju zatamnjeni trenuci psihe ili opskurni dodir nihilističkog plamena, sve do nadrealnog naboja i metaforičkih uobručenja. Raznovrsnost u registru pesničkog instrumentarija prati promene osnovnih motivskih planova: nakon Drugog svetskog rata i pošasti fašizma, na koje reaguje svom silinom poetske pobune, Drumondovu poeziju osvaja još jedna od njegovih magistralnih pesničkih tema – neizvesnost i praznina u srcu savremenog sveta. I uvek, začaranost običnim životnim radostima, prijateljskim sponama, neiscrpnim metamorfozama ljubavi – što će, pred kraj života, smeniti tonovi skepticizma, odmerenosti, govor uspomena i težnja za esencijalnom svedenošću. Vrhunac Drumondovog pesničkog umeća svakako je način da se minimalistički naznačena poetska situacija uzdigne od posve realnog do metafizičkog značenja, a prihvatanje semantičkih preliva ovakve igre, smeštene u polaznu enigmatičnost, iskušava se i sposobnostima samog čitaoca da u njoj spozna obim zračenja koje počiva ponekad, čini se, na jednom jedinom poetskom potezu.
Najbolji primer za to predstavlja pesma „Na sredini puta”, kojom je pesnik ušao u književni život, a koja je objavljena 1928, u časopisu u kojem je u Sao Paolu uređivao Osvald de Andrade (Revista de Atropofagia). U prevodu na naš jezik ona glasi: Na sredini puta bio je kamen bio je kamen na sredini puta bio je kamen na sredini puta bio je kamen. Nikada neću zaboraviti taj događaj u životu mojih tako umornih zenica. Nikada neću zaboraviti da je na sredini puta bio kamen da je bio kamen na sredini puta na sredini puta bio kamen.
Činjenica da je ova tekstualna igra podstaknuta stihom iz Danteovog Pakla uvećala je negativna reagovanja i ocene o „nedostatku imaginacije i pesničkih sposobnosti” onog dela javnosti koji je pesmu doživeo kao rukavicu bačenu u lice tradicionalnom poštovanju normi, forme i ukusa. Sa druge strane, pesma je ostala upamćena kao prekretnica u modernoj poeziji Brazila – bilo je čak ideja da se, 1988, obeleži njen „jubilej”, šest decenija od prekretničkog čina u oblikovanju pesničkog govora. Zatvorenost ove tvorevine i sintaksička pomeranja unutar njene strukture, metodološki obrt koji razara konvencije, postao je gotovo prototip za dalja smela i inventivna pesnička rešenja, kojima Drumond uspeva da, redukovanjem izraza, dočara jedinstvo projekcija, od kojih jedna sugeriše egzistencijalnu ulovljenost, neraskidivi krug prepreka, a druga pak težinu i neutaživost „muke duha”. Jednostavnost, koja u isti mah donosi obilje senzacija, pesničku intrigu, nov poredak stvari u viđenju realnosti, gde su od suvoparnog formalnog sklada u tekstu važnije svežina i neposrednost percepcije, ili detalj koji promoviše neobičnu i novu pesničku sliku kao neposredni upad u kompleksnost životne situacije, osnova je na kojoj počiva Drumondov pesnički govor, inaugurisan prvom zbirkom Nešto poezije (1930). Sve što je, tokom decenija, pesnička ozbiljnost i zrelost de Andradea dovodila do pune stvaralačke mere – vizije grada, emblematična savremenost, sa njenim prijemčivim i pretećim mehanizmom, podvedenim, mnogo godina kasnije pod njegov pojam Velike Mašine, ljubav, erotika, defetizam, blizina pa i fatalna privlačnost smrti – svoje dalekosežne podsticaje našlo je u ovoj zbirci. Obilje motiva koji pesničku optiku otvaraju ka realnom, postojećem svetu, neskladnom i žuljevitom, nesaničnom i uzrujanom, u pesniku samom, koliko i u onome što ga okružuje – udarajući ga pravo u prsa, ošamućujući čula, emocije i svest, i tražeći u poetskom govoru svoje spregove sila – tvore onaj već čuveni Dumondov „svet, svet, široki svet”, spram koga stoji čas otvoreno, jednako snažno srce, čas krhkost životnog daha, što oduzima hrabrost, i u svojim dubinskim nerazrešivostima ne nalazi spasonosnu, integralnu reč. Drumondova leksika sazdala je reč-iglu koja poigrava nad gravurama teksta, parajući osveštalost rečnika strogo odabranog za poetske namene, uvodeći u pesmu jasne pojmove, sa korenom u tlu i duši podneblja – fazenderose i kašasu, „kafu crnju od stare crnkinje”, vetar iz Minasa, mangovo drveće, sivilo radnih dana, samačke sobe, „tramvaj pun nogu”, „ljubav i druge proizvode”, groznicu Rija (Ulica se završila, gde je drveće? grad sam ja/grad sam ja,/ja sam grad, /ljubavi). Pod naletima ovog vokabulara, opšta mesta se neminovno raskrajaju, pesma postaje simultani izveštaj o rađanju novog poetskog diskursa, gde je ime ljubavi napisano slovima od makarona; spoznaja putenosti među dojkama je „ogromne pralje”, što „okreće se u zelenom prostoru”; ispod svekolikih oreola ukazuju se pozlediva lica sveta, crkvice sasvim zemne (Cigla/pesak, skele/voda/cigla), ili nebeska tuga, nedoumica samog boga nad stvorenim, gde Sve pretpostavke: milosrđe, večnost, ljubav, /padaju perje su, bešumni prelazak svega u ništa.
Odsustvo poente Drumondovu pesmu često vodi ivicama ironičnog dvosmisla, gde se opijati zemnih radosti mešaju sa apsurdnim i neobjašnjivim životnim igrokazima, u jednom potezu ukidajući klišea romantičkog patosa, ali i maglinu svakovrsnih poetskih efemernosti: Izgubih tramvaj i nadu. (…) Ne znam da li pašim/Ili se to neko zabavlja, zašto ne? u škrtoj noći// s nerazrešivom frulom („Sonet o izgubljenoj nadi”, Šikara duša, 1934), oslobađajući u isti mah ovu poeziju pseudofilozofskih klauzula u ugovoru sa Opštim duhom, u traganju za „smislom” i iluzornoj borbi između „izmišljenog bića i sveta koji izmišlja („Zamišljeno postojanje”, Izmerena strast, 1980). „Mislim da je uloga pesnika da podstakne emociju, da probudi u bližnjem osećanje lepote, vedrine, tuge, a iznad svega, osećanje zajedništva sa životom. Život je višestruk, ne ograničava se samo na uspostavljanje demokratskih prava ili poredak u kome bi svako doprinosio očuvanju prirode. Živeti je najvažniji čin života, a živeti podrazumeva sve kompromise i sve moguće slobode”, kaže pesnik u jednom od svojih intervjua (1984). Za Drumonda je zajedništvo sa životom, pre svega oblik neposrednog, prodornog saznanja čoveka o svetu koji nas ukružuje: Dolazi vreme kada se više ne govori: Bože moj./Vreme potpunog pročišćenja./Vreme kad se više ne govori: Ljubavi moja,/jer je ljubav postala beskorisna./I oči ne plaču./ I ruke bezvoljno rade grube poslove./ I srce je suvo. (…) Došlo je vreme kad ne vredi umreti./Došlo je vreme kad je život zapovest. Sam život, bez obmanjivanja („Svet na plećima”, Osećanje sveta, 1940). To je osećanje solidarnosti, hoda „sa rukom u ruci”, vid humanog konstruktivizma, kao oslonca koji u ovoj lirici gradi svoju branu sred univerzuma prividnosti: Imam samo dve ruke/i osećanje sveta, /ali sam čun robova, moja osećanja klize/i telo popušta na ušću ljubavi („Osećanje sveta”, iz istoimene zbirke). To je isto ono pesnikovo brojno srce iz rane poezije, sa „hiljadama poklona života ravnodušnim ljudima”, koje će uzrasti do višestrukog subjektiviteta ove poezije, što nije tek subjekt – već ona sama – biće poezije. Jer kada kaže: Ovakvog su me stvorili moj narod i moja zemlja/ i ja volim što sam rođen sa tim teretom, ovaj pesnik misli i na bilo koji drugi grad, na bilo koji narod i zemlju, o čemu će posvedočiti sve varijante njegove duge pesme, lamentuozni mali spevovi, kakvi su „Amerika” (Ruža naroda, 1945), „Vesti o Španiji” (Nove pesme, 1948) „Opšti plač Indijanca” (Preispitivanje života, 1959), ili „Spev o Brazilu” (Nečistoće beline, 1973), podrazumevajući sposobnost poezije da bude sazdana od fragmenata a opet jedinstvena, „neizreciva”, istraživačka, lutalačka, osvajačka, emfatična i puna boli, samosvojna, i svepripadajuća. Sve je tvoje što izrekneš jedini je njen postulat, koji ovog pesnika-gauča iz inauturalne pesničke situacije „Pesme sa sedam lica”, sa samog početka zbirke Nešto poezije (Vai, Carlos, ser gauche no vida) katarzično provodi kroz mučninu, neprilagođenost i setnu pobunjenost, osetljivost i smeonost, samotništvo u ogromnostima opšte samoće, u podrumima gladnih, u svim zemljama ljudskoї govora. Usud čoveka s margine, nad kojim je od rođenja nadvijen „grbavi anđeo”, simbol neobičnosti, hibridnosti, dvostrukog puta, koji je uvek ranjenost, pa stoga i istovremena saosećajna obdarenost – kako se jedino i može roditi slobodni brat sveta u svom preimućstvenom dvojstvu: Nisam ja ja, ja sam Drugi/ koji u meni traži svoju sudbinu („Ponovno rađanje”, Izmerena strast). U Drumondovom jezičkom konkretizmu kovnica je svekolikog udesa sa kojim se poistovećuje, vitmanovskom širinom i voluptioznošću (Duboko u meni, ima ogromnih zaliha vremena/budućih, postbudućih, prošlih/ima nedelja, re ata, procesija,/ima proleterskih mitova, podzemnih cevi, /prozora u groznici, masa slane vode, /meditacija i sarkazma. //Niko me neće ućutkati, uvek ću vikati /da potisnem užitak, uperiću prst u obeshrabrene,/ tihim glasom ću pregovarati s urotnicima,/prenosiću poruke koje se drugi ne usuđuju ni da ostave ni da prime, /biću lekar, nož za hleb, lek, peškir,/biću tramvaj, lađa, izlog sa cipelama, crkva, tamnica, biću najobičnija ljudska stvar, a i ona neobična…; „Zrelo doba”, Ruža naroda), kao i ona dramatična umnoženost personaliteta, u Pesoinom znaku, koja je u potrazi za dubinama poosobljene mere ljudske patnje, koja je, u svakom kolektivitetu, Drumondovo prepoznatljivo „mnoštvo spojenih ja”, beskonačna mogućnost dijaloga – polazište i ušće ljubavi, ispred koga više ne stoji pesnikovo Ja, već jedan zavet, nešto dublje i više od poetičkog cilja: I zar nisam rekao Gospodinu da sam samo pesnik? („Objašnjenje”, Nešto poezije). Samo čovek. Reč za ljubav. Osmeh / na licu nemoć čoveka („Amerika”).
Izbor koji nam je predočila Nina Marinović temelji se na briljantnostima nezaobilaznih Drumondovih pesama (kojima se, naravno, drugom zgodom, mogu dodati još mnoge) što sugerišu i karakter knjiga iz kojih su probrane, kao i sam duh i jednostavnu lepotu ove poezije. Biljur koji je otresao sa sebe površnosti i zanose jezičke hipokrizije, i obmane sveta. I koji, u svojoj višestrukoj, zatvorenoj lepoti, kao što sa poezijom biva, ništa ne može promeniti. Sem u nama. Unoseći prelomljene svetlosti svog prisustva u nas, kao lampu. Jer, i sazdana je tako ova poezija, posvećenički, bez laskanja pesmi. Sačekaj da svaka nastane, piše Dumond u svom „Traganju za pesmom”, i ostvari se/svojom snagom reči/ i snagom ćutanja. /Ne prisiljavaj pesmu da se odvoji od limba./ Ne skupljaj s poda pesmu koja se izgubila…. Prihvati je/kao što će ona prihvatiti svoj konačni/ i sažeti oblik/ u prostoru.
Tanja Kragujević
