Nedeljnik Vreme od 25. aprila 1998. godine, u rubrici „Reagovanja“, donosi lažno pismo Miodraga Vukovića, dragocen dokument o subverzivnom delovanju fiktivnih ljudi i pokušaju njihovog izlaska u javnost. Pismo navodim u celini.
Otvoreno pismo Miodraga Vukovića Svetislavu Basari
Zahvaljujući tvom pseudopostmodernizmu, moje je postojanje svedeno na postojanje izvjesnog Miodraga Vukovića, identifikovanog pisca, izvještačenog „suborca u ratu protiv stvarnosti“. On, onaj Vuković, jesam ja, ovaj Vuković, skoro do detalja. Skoro? Da, zamalo da onaj bude u potpunosti ovaj, a upravo zbog toga „zamalo“ pišem ovo pismo. (Ne znam kako sam dobio roman Looney tunes – ovo ne znam kako i slične nepoznanice, najčešća je logika tvoje literature – ne znam ni ko (!) mi je tu knjigu utrapio u ruke, ne znam ni gdje (!), a sve to nije ni bitno; uglavnom, pročitaj ga i sada ti, evo, pišem, mada te ne poznajem niti znam onog Vukovića, a najmanje tvoje literarne favorite Jevrića, Grobarova i Petrovića, a još manje one skribomane što liče na sivo odijelo i tašnu od debele kože. Kao što vidiš, ne znam ništa, a ipak pišem; istina, to je pismo, ali pismo upućeno budućem Kišu – da li? – ili, još prije, budućem Ćosiću! – da! – pa zahtijeva određenu strepnju: pismo upućeno budućem velikom piscu jeste, samo po sebi, literatura! Ili, makar, ima takvu pretenziju. No, dosta ovoga između zagrada.) Elem, nazvaću sebe Vuković II, mada mi je pravo prezime Vuković a ime Miodrag bez II, ali neću da te bunim, da te opterećujem, a i ne znam kako (!) da ispravim grešku nastalu s one strane stvarnosti – u povjerenju ne znam da ih ispravim niti s ove strane – zato neka stvari teku po tvojim koordinatama.
Ja sam, ponavljam Miodrag Vuković, Srbin, autor knjige Krug, soba, novinar, zaposlen u podgoričkoj Pobjedi, oženjen, sklon vinjaku i raskopčanim mantilima, povećih očiju i glave, koristim i ijekavštinu i ekavštinu (ali nikada – smjetalo!) – i ne poznajem nikakvog S. Basaru! I odgovorno tvrdim: nikada, ali baš nikada nijesam gluvario po bilo čijim romanima, niti sam imao takvu želju, a pogotovo ne po romanima koji smrde na konačnost, diletantizam i jajarstvo! Ne znam kako (!) je moj fizičko–mentalni sklop dospio ispod tvog pera, ne znam odakle (!) ti ideja da mene prevrćeš po papiru i usputnim kafančinama, ne znam zašto (!) si baš mene proizveo u svoga gurua i spetljao me sa jadnojevrićima, kojim jedino spoznavaju pad svoje glave na kafanski sto, i ne znam šta (!) si ti pronašao između korica moje knjige… Slično tebi, ne znam porijeklo mnogih stvari, ali za razliku od tebe, znam jedno: nijesam ono što ti hoćeš da budem!
Pretpostavljam da imaš nekoga ko je spreman da se prostrije ispod tvog perceta (ili kompjuterskih tipki) i da svoju kožu prepusti tvojim tetovaškim sposobnostima nalik na neostvarenost i vanumjetničku ambicioznost. To nije moja briga, jebe mi se za sve to, ali upravo zbog toga ostavi me na miru i prestani više jednom da moje ime provlačiš kroz suvoparnu geografiju suvodolinske književnosti. Kažeš (pišeš) da sam ti pisao pisma (!), (što znači da sam razmišljao o tebi. E baš jesam!), i navodiš ih, čak nose i pojedina poglavlja. Ako ti nešto znači, napisaću ti par pisama, prenijeti neka svoja iskustva i srešću se s tobom (mada ne patim za tim), ali da me poslije svega toga ostaviš na miru. Za vijek vjekova.
Poturaš mi neku jeftinu igru sa onostranim, od mojih snova odvajaš neke izmišljotine koje ni san ne trpi, umastiš ih svojim požutjelim prstima, vraćaš ih u ono pretpostavljeno snoviđenje i – sve uprljaš! Zagadiš! Tipkajući po prosedeima, uz pripomoć skučenog jezika, tapkaš neuvjerljivo po tuđim dušama! Pominješ moje likove (Š, Š, Š & Š), nedužne, kratkotrajne obrise, nevine leptire, i petljaš ih sa nesuvislom biografijom politpisca, čije ime ne vrijedi ponoviti ni u mislima, a kamoli ga rekonstruisati kroz sistem konstrukcije književnog lika. Smisli svoje, brate mili! Vjeruj mi, više će te poštovati (kao što te i poštuju likovi-činioci, faktori književnog života u tvojoj državi; ovi moji ne vape za poštovanjem i vraćanjem nekih pseudoprijateljskih dugova), lakše ćeš se snalaziti šetajući lavirintskim ulicama nepoznatih gradova i jednostavnije ćeš pojmiti skoro nepojmljivu granicu između češkanja po proroštvu i Proroštva, između pritvaranja vrata zapuštenog ve-cea i suočavanja sa sopstvenim zabludama, između mitologizacije i mitologije, između lutanja i putovanja (po jeziku mudrosti!) između nesitosti i gladi, između (samo)simulacije i slimulacije, između opšteg i ličnog, između prihvatljivog i dobrog, između spisateljstva i umjetnosti…
To bi bilo to, dragi moj B. Uopšteno za neupućene, detaljno za one druge, i sasvim dovoljno za tvoju liniju manjeg otpora. Uskogrudi egzibicionizam propale kulture i topovsku igru izgubljenih ovčica. (Čujem da planiraš nastavak romana. Piši, samo piši, nikada nemoj stati, ali mene izuzmi iz vaših paranoičnih zajednica, inače…)
Miodrag Vuković II, novinar i pisac
Sa akreditivima da je odštampano u listu koji se deklariše kao „nezavisno i objektivno glasilo“, pismo se po automatizmu, samouvereno, zaputilo u arhiv autentičnih dokumenata. Ali zalutalo je, požutelo i olinjalo se jer su usput besprizorni uzimali natrag svoje reči.
Zajedno sa hiljadama anonimnih sočinenija, unapred osuđeno na zaborav, ograničeno na to da kratkotrajnu pometnju unosi samo na ničijoj zemlji javnosti, uspelo je tek da uznemiri pravog Vukovićevog dvojnika, lojalnu i vernu kopiju, onog ektoplazmatičnog poslenika pisane reči koji u danima Vukovićeve mrzovolje, odlazi u Pobjedu na posao ili po reporterskom poslu u zabita crnogorska mesta.
Na njega nije ni pala senka sumnje. Vuković ga je umirio, skuvao mu kafu, natočio lozu i vratio ga nazad u Pobjedu. Jer iz nesuvislog teksta, iz retardiranog stila koji znacima uzvika prisiljava čitaoce da se zapanje, znacima pitanja ih nagoni na zapitanost, a navodnicima proizvodi utisak plauzibilnosti činjenica, iz svog tog galimatijasa odmah iskrsnu hologramski lik vodeće spisateljice iz serkla fiktivnih ljudi, postmoderne sfinge sa glavom žene i telom krave – figure koja služi kao jedino sredstvo identifikacije – budući da sva postojeća imena odbiju da budu dovedena sa njom u vezu i kao lišće otpadaju sa nje pri svakom pokušaju da se nekako nazove.
Nekako istovremeno, Veliki Disident sazva godišnju skupštinu Društva srpske beslovesnosti. Nedovoljno upućen čitalac uskoro će se naći u čudu, kada lica, likove i ličine, na javnoj sceni zavađene na krv i na nož, ugleda kako zagrljene, ruku pod ruku, strojevim korakom ulaze u zgradu Memorijalnog centra 25. maj.
Tu se Skupština održava.
Beskrajno polje deluzija nazvano srpski kulturni prostor, koje se prostire od Horgoša na severu do (istina, sve neizvesnije) Dragaša na jugu, prividno je isparcelisano na niz međusobno ratujućih feuda i poetičkih zamaka iz kojih strele umočene u bolesnu žuč i sipino mastilo, mlitavo preleću sa jedne na drugu stranu. Pod zidinama zamaka od bindakota, u redovima za hleb i mleko, stoji osiroteli puk, navijajući za ovu ili onu stranu i tako zavaravajući glad. Međutim, ti krstaški ratovi taštine, ti gromoglasni pohodi na vetrenjače, te bojne hronike ispisane perom kukavice na pergamentima od kože pacova, u zbilji su rođena braća krvavih dvoboja vođenih na sceni Ateljea 212, posle kojih, kada se pogase svetla na pozornici, rivali, stari prijatelji i boemi, odlaze na piće
u Srpsku kafanu.
Vidimo u gluvo doba, pred Memorijalnim centrom, Velikog Disidenta obučenog u zavetni frak Nikole Pašića, sa sabranim delima pod miškom, kako ćereta sa zakletim neprijateljima, proevropskim liberalima, posvećenim majstorima kunilingusa, eklatantnim spravljačima salata od morskih plodova i razobličiteljima tribalnih rituala. Rame uz rame stoje akademik Emilije Kreštić, teoretičar genocida, i oponent mu, dr Ivan Čolohov, u očigledno akademskoj diskusiji. Šta, na primer, povezuje Milomira Ćosića, notornog nacionalistu, sa kosmpolitom, feministkinjom, univerzalnom zaštitnicom obespravljenih i mrtvih, „sofistikovanom narikačom“, kako je egzaktno definiše ironični hroničar ovdašnje duhovne kataklizme Branko Vučićević, globtroterkom i teoretičarkom čiste teorije – univerzalnom Svjetlanom S. Lelemudovom?
Da ne preterujem sa saspensom: u pitanju je biznis.
Ujutru, posle godišnjih skupština i zajedničkih bahanalija – rođenih rođaka vudu rituala, sa klanjem petlova i ispijanjem kokošije krvi – akteri obeju fiktivno zavađenih strana, ne mogu ničega da se sete. Ali zavet bratstva deponovan u podsvestima besprekorno funkcioniše na poslu eksploatacije bogatih rudnika nacionalne bede.
Podela rada u Velikom pozorištu senki izvedena je na sledeći način. S vremena na vreme, Veliki Disident izdaje naređenje da se krene u, ko zna koju po redu, ofanzivu sa strategijskim ciljem popunjavanja nastalih rupa koje zjape u naoko homogenom frontu opštenacionalne obmane. U tu svrhu, Disident iz arsenala iznosi specimene čuvenih trideset slova Vukove azbuke, koje je od hrastovog drveta izrezao lično Stef. Karadžić; vadi iz bešteka zlatne viljuške nacionalizovane tokom Drugog svetskog rata iz legendi o caru Dušanu (koje su dr Milorad Tregerić i dr Tasa Drkalezić ulaštili do visokog sjaja); pučinu koja stoji pod zidinama zamaka huška na osvajačke ratove i opravdava neumitne poraze „zbog nepovoljnog po nas odnosa snaga u svetu“ antologijskim jadikovkama na adrese Vatikana, Vašingtona i Bona. Za to vreme Svetlana S. Lelemudova, iz Sviserovog aviona negde nad Atlantikom, bičem pravednika udara po lakovernom srpskom puku, ovlaš po Disidentu, iz sve snage po ostalima. Za tu predstavu uvek se nađe dosta zainteresovanih, kako u zemlji, tako u inostranstvu, a deoba profita je regulisana na sledeći način: dinarski prihod uzima Disident; sviti deli sitninu za burek, novine i cigarete, ostalo ulaže u mast. Svetlana pak Lelemudova ubira devizni prihod od zapišavanja sopstvenog naroda, sakuplja milostinju u vidu stipendija, ide po svetu, jede hamburgere, kupuje parfeme i piše gnevna pisma redakcijama. Od kidanja i sekiracije zbog tragične sudbine obespravljenih na Balkanu približila se cifri od 180 kilograma i sada je krupna figura u nedefinisanoj oblasti ljudskog stvaralaštva. Ima i publiku: nedefinisanu populaciju Fiktivnih.
Te ljuske, te karikature postojanja, ti lažni oblici ispunjeni u najboljem slučaju ektoplazmom, a sve češće zbog nestašice, slamom, blatom, plastelinom ili čak ispljuvcima tuberkuloznih bolesnika, sada najavljuju pobedonosni marš kroz institucije. I tu se, na polovini puta, nalaze sa Disidentom i njegovom hordom koji – iako rođeni kao stvarni – zbog svakodnevnog rukovanja sa lažima polako postaju fiktivni.
Na godišnjoj skupštini DSB-a, u atmosferi transa, padaju teške reči protiv klana postmodernista. Odavno se zaboravilo da taj klan postoji samo u proizvodima Nacionalne manufakture laži A. D. i da su juriši na njega, juriši na vetrenjače. Disident je ljut jer „postmodernisti“ odbijaju da mu ukažu dužno poštovanje, da šetaju sa njim po Dedinju i obavljaju sitne kućne poslove u njegovom domaćinstvu – u poslednje vreme čak mu otvoreno nabijaju na nos sve marifetluke i prevrtljivosti koje je morao da učini za narodno dobro – a Lelemudova je besna iz istog razloga, ali postavljenog pod drugim uglom: zbog toga što pojedine neovlašćene individue kritikuju Disidenta i zalaze u njen privatni posed.
Ravnoteža simulacije je opasno poremećena i to se može loše odraziti na posao. Stvar poprima opasne razmere.
„Ako se, drugovi i drugarice, stvar ovako nastavi“, grmi Milorad Tregerić sa govornice postavljene na ploči Titovog groba, „nije daleko dan kada će se u našem narodu uvrežiti mišljenje da su zlatne viljuške cara Dušana, u stvari, bile samo pozlaćene i da ih, možda, nije ni bilo. Nije daleko čas kada će smutljivci obnarodovati da naš jezik ima mnogo više glasova nego što ima slova i da, prema tome, naša azbuka, ne samo da nije najsavršenija, nego da praktično nije upotrebljiva. Postoji velika opasnost da mi, patrioti, izgubimo vodeću ulogu. Zato moramo delovati. Brzo! Efikasno! Bez milosti!“
Tregerić silazi, a skupštinari gromoglasno aplaudiraju Velikom Disidentu. Tregerić je, prema protokolu, samo izgovorio Disidentove misli. Velikan lično izgovara samo najsonornije, najefektnije, najmudrije jeremijade; sve ostale daje na revers istaknutim referentima, zajedno sa spiskom vremena i mesta na kojima se imaju izgovoriti. A onda, Disident lično, sa svitkom pergamenta u ruci izlazi za govornicu i lebdeći nekih pola metra iznad zemlje, čita spisak instrukcija, uputstava i zadataka koje udruženi narodnjaci i liberali imaju izvršiti radi sprečavanja zavere gnusnih postmodernista. Iako je Aprcović, maskiran u disidentovog ličnog seiza, Grigorija Kukovića, prisustvovao Skupštini kao uhoda, iako je sve vreme u džepu držao uključen diktafon, doslovni prepis Disidentovog izlaganja nemoguće je predstaviti grafički.
Desetinama puta sam preslušao traku i sve što se moglo razabrati bila je gomila aluzija, insinuacija, beznačajnih pauza, alegorija, okolišenja – na osnovu kojih se ništa ne može dokazati – a koje, opet, daju nedvosmislena uputstva i sasvim određena zaduženja.
Na osnovu tih zaduženja, Sfinga bez imena treba da napiše lažno pismo u kome će se Miodrag Vuković odreći svoje uloge u romanu Looney tunes i svake veze sa mnom. Kada su simultani prevodioci preveli kosmopolitskoj polovini Skupštine zamisao njenog nacionalističkog dela, Memorijalnim centrom se prolomiše uzvici oduševljenja. Uvereni da su posao kretenizovanja javnosti obavili do kraja, štrpkajući iz fišeka zalogaje masti, zamišljali su razvoj događaja ovako: pismo izlazi u Vremenu i na kioscima nastaje jagma. Tema dana: pismo Miodraga Vukovića. Po kafanama, kancelarijama, bibliotekama i knjižarama sve bruji od šapata koji se lagano pretvara u gromke povike: Basara konačno raskrinkan! Odrekao ga se prijatelj! Naslovne strane bulevarskih novina osviću sa senzacionalističkim naslovima: VUKOVIĆ NE NASTUPA U NASTAVKU ROMANA LOONEY TUNES. Režimska Borba, iz pera glavnog urednika, donosi opširan tekst pod naslovom: VUKOVIĆ REKAO ODLUČNO NE BASARINOM ANTIKOMUNIZMU. Tu se maštarije premeštaju u enterijer, pa se skupštinari naslađuju prizorom u kome ja, drhteći od straha, uplašen stravičnom pretnjom kojom Sfinga treba da završi paškvilu („Čujem da planiraš nastavak romana. Piši, samo piši, nikad nemoj stati, ali mene izuzmi iz vaših paranoičnih zajednica, inače…“) u očajanju odustajem od preostala planirana dva toma ove povesti.
Dubinska iskvarenost solipsizovanih bića očituje se u neprestanom strahu i samoobmanjivanju koje sopstvenu maloumnost, lažno predstavljenu kao pronicljivost, projektuje na okolni svet od koga se očekuje da bez pogovora izvršava naume pomahnitalih samovolja. Zbog toga se takva bića nikada ne smeju, malo piju, odvratno izgledaju i isto se tako – zasluženo, uostalom – i osećaju. Jer jedini ko se primio na slabašni lepak Sfingine paškvilice – možda i namerno – beše glavni urednik nezavisnog i objektivnog Vremena Vidoje Žarković. Isto tako neslavno propada i drugi pokušaj imperije da uzvrati udarac.
Izvan zvaničnog dela Skupštine, off the record, Disident je izdao nalog bojovnicima, g. Grigoriju Kukoviću i Tasi Drkaleziću, da se razviju u strelce i da po kafanama sakupe materijal kojim će me kompromitovati. Drkalezić hitro oblači karirani redengot, stavlja na glavu kapu Šerloka Holmsa i sa dokaznim materijalom kojeg mu je dao sam Veliki Disident, kreće po redakcijama da moljaka za malo prostora u novinama, kako bi me raskrinkao kao prikrivenog foto-modela.
Ključni dokaz, amaterska fotografija, snimljena 1988. na Zlatiboru. Na fotografiji: dr Sreten Marić, Milomir Ćosić i moja malenkost. Šta dokazuje ta fotografija, snimljena u vreme Disidentovih turneja čiji je cilj bio obmanjivanje opozicionara – ne znam. Uostalom, i sam nameravam da je objavim u trećem, završnom tomu ove istorije, u odeljku posvećenom dokumentima. Ali, kako ćemo videti, u sasvim drugom kontekstu.
Vuku se tako, Kuković i Drkalezić po kafanama i hotelima, grcaju pod bremenom sopstvene beznačajnosti, piju šljivovicu, zapitkuju, prisluškuju, beleže. Komandosi sa suprotnog pola, ne manje vični poslovima doušništva, priskaču im u pomoć. Sve su to, rekosmo, Dositejeva braća i Vukove sestre; burne manifestacije različitosti samo su skele spoljašnjeg lažnog identiteta i individualnosti. Ispod površine, pod debelim naslagama žabokrečine, sve je do monotonije isto. Eto, dokle dovodi kada neki narod ne spaljuje svoje veštice i još se time diči.
Amnestija zlodejnica i njihovo kasnije proizvođenje u rang muza i heroina, neizbežno završava amnestijom lopuža, secikesa i zločinaca i njihovim preobražajem u avangardu radničke klase. Kada do toga dođe, Disidentovi portparoli počinju da zapomažu: „Gde je moral? Šta se dogodilo sa našim moralom iz narodnih pesama?“
A liberali i feministkinje, za oktavu višim tonom, upozoravaju da su za sve krive narodne pesme i nacionalna mitologija.
Svetislav Basara
Iz knjige Sveta mast
