Anatomija Fenomena

Pekić: Novi Jerusalim (3) [Tema: Pekić]

Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 73-77). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.

Novi Jerusalim (III deo)

Nešto kasnije stajao je na vrhu golog brežuljka sa koga se perutao trošan kamen tarući otisak nekog fosila, po svoj prilici drevnog konja. Rukom je zaklanjao oči od odbleska zalazećeg sunca na plehanim plećima robota upućenog u izviđanje. Vreme do njegovog povratka – nadao se vesti da je drugi čovek pronađen – provešće sa pašnjakom.

Očekivao je nezadovoljstvo mašinske pratnje, programirane u neprijateljstvu prema prirodi kao antagonom načelu kreacije iz koje je izuzet jedino čovek, jer nije više rađan u majčinoj utrobi već modeliran u placentnim simulatorima, uz nadu da će se u budućnosti, lišen i poslednje iskre gnusnog, smrtnog života i sam primaći besmrtnom savršenstvu i sterilnoj čistoti kiberneta.

On se na taj tihi otpor, otpor pokornih, odavno navikao. Trajao je skoro dvesta pedeset godina, ako je verovati ukrštenim crtama po njegovom primitivnom kalendaru u kome je, jedinom mestu na planeti, vreme ponovo uspostavljeno. Što je jedini od mutanata radio, bavio se uopšte nečim – premda, pored robota, ničemu stvarno nije bio potreban – za podozrenje je bilo sasvim dovoljno.

To što se bavio arheologijom, protonaukom nerazlučno vezanom za fenomen vremena, činilo je nevolju još gorom. Pri tekućem znanju o prošlosti Vrste – a bez prevratničke korekcije u njegovom otkriću – i svesti da je ta prošlost morala biti takva kakva je bila (premda se uistinu kakva je bila nije znalo), da je u kataklizmi morala završiti, jer inače ne bi bila takva (ako je naime bila), baviti se njome u ma kojem vidu, pogotovu arheološkom, gde je ona kao uzročna, primordijalna, tvoračka morala biti i najkobnija, moglo je u ovom i bezistorijskom vremenu značiti samo tešku procesnu konfuziju u mutiranju genetičkog materijala od koga je on, Arno, proizveden.

A da još neke vlade, vlasti, zakona, ma kakve prinude, čak i samo običaja ima, da svaki čovek danas nije samostalno, svoje čovečanstvo, hermetički izolovano od svakog drugog čoveka čovečanstva, ova bi izuzetnost značila i ozbiljne lične neprilike.

U najmanju ruku operativno vađenje zablude iz mozga. Ali, iz tog neprirodnog rada izvesti monstruozan zaključak o nesavršenosti, pa i promašenosti mutantskog načina života, o nadmoćnosti protoljudskog, ako se ovaj gleda kroz svoj nesumnjivo najviši model.

Novi Jerusalim smrznut u ledu Severa, bilo je sasvim izvan moći kompjutovanja njegovih robota.

Želja da se ćudovišna zabluda obelodani kao istina – kao hiljadama godina neosećana potreba da se bilo kome bilo šta saopšti, već i sama čudovišna – prevršila je meruugrađene strpljivosti i najprimitivnijih mašina u njegovoj službi, onih bednih zavrtanja, čija je inteligencija znala samo za put jednoj jedinoj, njihovoj, odgovarajućim usecima obloženoj rupi.

Samo protiv toga ništa nisu mogle preduzeti. Sprečavao ih je tročlani Zakon A.S.I.M.O.V. još u zori Simulacione ere kao večni princip ugrađan u svaku kibernetsku tvorevinu: pod svim okolnostima, i do samouništenja roboti su morali da mu se pokoravaju i da ga štite.

Osim ako bi digao ruku na drugog čoveka (što je, kako se nije znalo gde su ti drugi ljudi, bilo jedva moguće) ili na samog sebe, ako bi zahtevao da mu se u samoubistvu pomogne ili da se ono ne sprečava.Predosećao je da baš u ovom izuzetku roboti mogu nazreti mogućnost da se odupru njehovim eksperimentima.

Ako se atak na mutantski ideal usamljenosti, ugrađen u srž mutantskog načina opstanka, protumači kao ’dizanje ruke na sebe’, ako se taj pokušaj ubistva tekuće civilizacije otkričem njene besmislenosti shvati kao samoubistvo – jer ubica bi time i sebe umorio – onda će se čak i po dva osnova, sprečavanja jednog ubistva i jednog samoubistva, dobiti razrešenje od Zakona A.S.I.M.O.V. i moći nešto preduzeti.

Tako ili tako nekako razmišljaće njegovi gvozdeni tutori. No slučaj je bez presedana. Realizacija ovih ideja zahtevaće dugotrajne i zamršene kompjuterske kombinacije. A on se nadao da će objavljivanjem istine preteći njihov zaključak da ga u tome smeju i silom sprečiti.

Dotle, nisu mu se smeli odupirati i ometati ga u delovanju ma kako bilo naopako. Nezadovoljstvo su mogli iskazivati jedino ubeđivanjem (na šta je bio imun, tu ga je štitila vlastita istina: pacov u naručju čoveka) ili traljavim objavljivanjem arheoloških zadataka, nepostavljenim u formi neopozive naredbe, čemu je usled rasejanosti poneka bio sklon.

Dok prljavi trik nije prozreo, prošlo je pedesetak godina, čiji su naučni rezultati upravo zbog takvih opstrukcija bili bedni. Sada je trik zaobilazio koncentracijom i na formu a ne samo na sadržinu naloga što ih je u vezi s iskopavanjima ili konzervacionom tehnikom davao.

Više mu se neće desiti da se sa podmuklim predumišljajem, nipošto nesrećnim slučajem kako mu se predstavljalo, uništi jedan od retkih pisanih dokaza superiornosti Novojerusalimske civilizacije nad Mutantskom, samo zato što je u pogledu metoda restauracije dokumenata bio neprecizan.

Srećom, dokumenat, neka vrsta proglasa ili uredbe, nije sasvim upropašćen. Roboti su težili savršenstvu, nisu još bili savršeni. Inače, dokumenta uopšte ne bi bilo. Ovako je ostao završni deo jedn4e faze, značajan, možda i sudbonosan za ispravno tumečenje ’ledenog’ načina mišljenja. Iz njega je koncept života u Novom Jerusalimu proizilazio hologramski živo i jasno.

Nekoliko godina utrošio je na prevod sačuvane rečenice, suočen sa brojnim semantičkim teškoćama, neizbežnim kada pojmovima jednog jezika valja objasniti pojmove sasvim oprečnog, koji se povrh svega još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara ni u stvarnosti ni u sećanju. Ali se isplatilo. Transkribovani ostatak fraze je glasio:

POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRNAEST DANA.

Da nije čudesne kosture već iskopao, da nije znao šta je u tom podrumu, iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. ’Slanje u podrum’ bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla. U podrumu su, srećom bili pacovi.

(Krtice takođe, a nađena su i sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, drugih živahne, vragolaste, plebejske naravi što su ih, izgleda pripadnici vrste ’Zek’ – kako su Novojerusamljani sebe nazivali – uzgajali kao domaće prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali.)

Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih subkultura vašaka i buva, opisali su mu nedvomisleno, kao da im lično prisustvuje, sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalimu bio poželjan, a možda i vrhunacidealnog stanja. Bio je međutim svestan da kao naučnik mora biti oprezan i ne hitati sa preuranjenim zaključcima.

Nije, naime, bilo isključeno da su po neispitanim regijama planete, negde na Jugu, Zapadu ili Istoku, sačuvani još napredniji Novi Jerusalimi, još savršenije forme ljudske sreće od drugovanja sa pacovima, vaškama, buvama i krticama.

U svakom slučaju ’slanje u podrum među pacove’, ako je čovek hteo da ostane naučnik, nije se smelo ocenjivati prema današnjem shvatanju o njima (koje ih kao deo opskurne prirode odbacuje) i van konteksta već ustanovljenih kriterijuma za sreću u toj zajednici.

Tako primljeno ono je moglo imati samo dva logička značenja: da se time onome ko se u podrum šalje čini neko naročito dobro, ali i da se iz nepoznatih razloga ono može uživati samo u ograničenom vremenu, u datom primeru – četrnaest dana. (Kasnije je našao dokaze da je zajednica sa pacovima mogla trajati i godinama.)

Premda logički besprekorno, objašnjenje ga nije zadovoljavalo. Bilo je u njemu nešto neprirodno. Dobro je naime iz njega proizilazilo kao – privilegija. Izvesna prednost koja nije svima pripadala nego se nečim morala zaslužiti, nečim naročitim čemu je, jamačno, bio posvećen prvi izgubljeni deo fraze.

Novojerusalimljanin je u podrumu slat za nagradu, a ne što je makar i oročeno uživanje o ekskluzivnom društvu pacova bilo njegovo prirodno pravo. A to je ozbiljno protivrečilo dokazanoj idealnosti Novog Jerusalima. Zajednica u kojoj dobro nije opšte urođeno, neotuđivo pravo, nego se stiče i od ljudskih činova zavisi, pa se može ali ne mora uživati, nije idealna, premda prema savršenstvu može biti orijentisana, ako je totalno sve više pojedinaca u posedu tog dobra (bratstva sa pacovima, recimo), a sve manje onih koji su ga lišeni.

A komuna Novog Jerusalima, svet Gulaga uopšte, kako su njegovi žitelji svoj Arhipelag zvali – ukazujući najverovatnije na ono značenje pojma što su ga u ljudskim protojezicima imale reči ’raj’ i ’Eden’ – bila je idealna. Svi su drugi primarni i sekundarni arheološki izvori to dokazivali.

U njoj je dobro (život sa pacovima) moglo biti samo opšte i svima podjednako već građanskom naturalizacijom dato, kao što se u primitivnim zajednicama tog perioda time sticalo pravo na učešće u biranju rđave vlasti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: