Kuća časti
On putuje za zimskim suncem.
Goni goveda niz hladan crven put
Zove ih, glas koji znaju.
Tera svoju marvu iznad Kabre.1
Glas im kaže da je kući toplo.
Muču uz životinjsku muziku papaka
Vodi ih ispred sebe procvetalom granom,
Dim resi njihova čela.
Geače, vladaru krda,
Večeras se pruži kraj vatre!
Krvarim kraj crnog potoka
Za mojom polomljenom granom!
Posmatrajući iglaste čamce u San Sabi
Čuo sam žudnju mladih srdaca,
Ljubovodno s veslima se baca,
Čuo prerijska trava uzdiše:
Ne više, ne vraćajte se više!
O srca, travo koja uzdišeš
Zalud ljubavne zastave žale!
Vetar što prođe neće više
Da se vrati na ove obale.
Cvet dat mojoj ćerki
Krhka je ova ruža bela
I ruka što ju je dala,
A duša bleđa, više svela
Nego vremena beli talas.
Krhka ružo – na svetu celom
Divljeg čuda krhkijeg nema,
U nežnom oku ti skrivaš velom
Moje detence plavih vena.
Ona plače iznad Rahuna2
Na Rahun kiša pada tiho, tiho pada,
Gde moj mračni ljubavnik sneva.
Tužnim me glasom, tužno me zove sada,
Dok sivi mesec izgreva.
Poslušaj, ljubavi kako
Tih i tužan je njegov glas što uvek doziva tako,
Uvek bez odgovora, a mračna kiša pada,
Onda i sada.
Kao što je njegovo srce leglo, o ljubavi, sred tmina
I naša srca će leći mračna i hladna
Pod crnu zemlju, pod koprivu sivu kao mesečina
I kišu što mrmljajući pada.
Tutto e sciolto
Nebo bez ptica, sumrak nad morem i tužna
Zvezda na zapadu.
Tebi se, srce, slika ljubavi sećanjem pruža
Lepa, u skladu:
Tihih očiju, veđa belih poput pene
I kose pune kâda
Što pada tiho kao iz vazduha sumračene sene
Što padaju sada.
Zašto se sećaš toga, zašto prizivaš jade
U ropcu nespokoja,
Kao da slatka ljubav što ti je s uzdahom dade
Nikad ne beše tvoja.
Na plaži fontana
Zacvili vetar, šljunak zaškripi,
Svaki stub mola lud zastenje;
Senilno more prebrojava
Posrebreno muljem kamenje
Zaogrnem ga dok stoji prema
Hladnoći mora uz vetra huku,
Dodirnem nežne kosti ramena
I dečačku ruku.
Svud oko nas je strah, i svud pada
Nad nama tama u svojoj stravi,
A u mom srcu beskrajan vlada
Duboki bol ljubavi.
Lekovite trave
O bella bionda,
Sei come l’onda!
Od rose što se blago zlati
Mesec mrežu tišine plete
U mirnom vrtu skuplja vlati
Lekovitoga bilja dete.
Zvezdama mesec joj prodeva
Kosu i mlado čelo krasi,
Pa skupljajući pesmu peva:
Lepa si, lepa ko talasi.
Nek su mi voska pune uši,
Da me od dečje pesme štite,
Srce pod štitom dok pevuši
I skuplja trave lekovite.
Poplava
Zlatnosmeđa loza nad potokom punim
Leluja sa stenja, grabi svaku stranu;
Premišljaju krila nad vodama tmurnim
O sumornom danu.
Rasipanje vode okrutnički njiše
I podiže dugu travu nalik kosi,
Dan zamišljen zuri ka moru naniže
Tup u nadmenosti.
Podigni, zanjiši, lozo zlatnih boja,
Svoje voće punoj poplavi ljubavi,
Ogromnoj, surovoj, i kojoj je tvoja
Neizvesnost nalik.
Noćni komad
Sumorne i nejasne
Iz tmine mašu zvezde
Bakljama, prikrivena svaka,
S daleke granice neba sjaj utvarnih vatri blesne pa zgasne,
Na visokim svodovima svodovi jezde.
Grehmračna noći barka.
Serafima sada,
Izgubljena vojska san strese
Da služi, u istom trenu
U tmini bez mesečine, nem, mutan, svaki pada,
Uzdignut kad i ona pa zatrese
Kadionicu njenu.
I dugo i glasno, barka
Noći naviše plovi, sred uzdizanja
Zvuk zvezdozvona sluša,
Dok sumorni tamjan talasa, oblak preko oblaka,
U prazninu odmiče sve dalje od obožavanja
Izgubljenih duša.
Usamljen
Cele noći prave svoj veo
Sive i zlatne podnevne mreže,
Obalske lampe u jezeru snenom
I zlatna kiša3 žile proteže.
Skriveni ševar šapuće noći
Jedno ime – o ime njeno –
I moje srce u toj slatkoći
Od stida je obnevidelo.
Sećanje na igrače u ogledalu u ponoć
Žvaću jezik ljubavi. Krezub
Škrgut trinaest zuba
Što tvoja razjaprnjena vilica otkriva u kezu.
Bičuju tvoj svrab i drhtanje, podatnost u nagome mesu.
Ljubavni dah u tebi, u rečima ili pesmi, bajat već dugo
Kiseo kao zadah mačke,
Jezika grubost.
Ovo sivo koje zuri
Ne laže, sve od kosti i kože.
Prepusti masne usne njihovom ljubljenju. Niko ne može
Izabrati nju što je rečima prože.
Strašna glad čeka svoj čas i meri.
Iščupaj svoje srce, slanu krv, plodove suza:
Iščupaj i prožderi!
Bahnhofstrasse
Oči rugalice put mi pokazuju
Kojim prolazim u dana smiraju.
Ljubičasti znaci sivim vode mene
Do mesta sastanka, zvezde udvojene.
O zvezdo zla! Zvezdo ispunjena jadom
Neće se vratiti srčana mi mladost
A mudrosti starog srca i ne slute
Znake rugalice dok prolazim putem.
Molitva
Ponovo!
Dođi, podaj, predaj svu snagu meni!
Izdaleka prizeman svet na moj mozak što se ruši
Dahće okrutni mir i jad potčinjenih
Reznežuje strahopoštovanje predodređenoj duši.
Prekini, tiha ljubavi! Propasti moja!
Zaslepi me svojom mračnom blizinom. Milosti, voljeni
neprijatelju moje volje!
Ne usuđujem se da se oduprem hladnom dodiru. Ophrvan stravom.
Mirno iz mene izvuci napolje
Moj spori život! Savij se niže nada mnom, preteća glavo,
Ponosna zbog mog pada, koja se sećaš, sažaljevaš
Njega koji jeste, njega što je bio!
Ponovo!
Zajedno, pod velom noći, leže na zemlji. Izdaleka
Čujem njen prizeman svet dahće na moj mozak što se ruši.
Dođi, Predajem se. Savij se niže nada mnom! Čekam.
Potčinitelju, ne ostavi me! Samo radosti, samo muko,
Uzmi me, spasi me, umiri me, O poštedi me!
Ecce puer
Iz mračne prošlosti
Rodilo se dete;
Radost mi sa tugom
U srcu se plete.
U kolevci mirne
Oči živog lika.
Nek ljubav i milost
Ne sklope ih nikad!
Dah mladog života
Taknuo je staklo;
Reč koje ne beše
Desila se tako.
U san ode dete:
A starac u tminu
Napušteni oče,
Oprosti svom sinu!
Džems Džojs
1 Naselje severno od Dablina.
2 Groblje u Irskoj
3 Zlatna kiša (Laburnum) – vrsta drveta.222
Pomes Penyeach
Druga Džojsova knjiga pesama objavljena je 1927. a pisana je od 1904. do 1924. Dakle, ove pesme su nastajale za vreme rada na Dablincima, Portretu umetnika u mladosti i Uliksu. Samim tim, one se i tematski dodiruju sa ovim delima, prožete su motivima koji su Džojsa u to vreme opsedali. Za razliku od pesama iz Kamerne muzike, ove pesme se u mnogo čemu približavaju onome čime se bave drugi modernistički pesnici. Ipak, Ezra Paund prvobitno odbija da ih objavi.
Naslov knjige je neprevodiva igra reči. Knjiga je prodavana za jedan šiling, tj. dvanaest penija. Otuda se u njoj nalazi dvanaest pesama, od kojih svaka košta jedan peni. Pomes, francuska reč za jabuke se ovde povezuje sa engleskom poems, pesme. Bukvalni prevod naslova bi bio „jabuke za peni” ili „pesme za peni”. U to vreme su u Irskoj trgovci davali esktra posluženje na svakih dvanaest koje se zvalo tilly. To je i naslov prve pesme sa kojom knjiga ukupno ima trinaest pesama. Prevodilac je naslov preveo kao „Kuća časti”, što bi bio neki naš ekvivalent za ustaljeni izraz iz trgovačkog rečnika.
Za razliku od jednostavnog rečnika Kamerne muzike, ovde se nailazi na mnoštvo Džojsovih neologizama (krhkoruža, ljubovodno, grehmračna, zvezdozvona). Mnoge od pesama iz ove knjige nezaobilazne su u antologijama engleske poezije („Kuća časti”, „Cvet dat mojoj ćerki”, „Na plaži fontana” i dr.).
Pesma „Ecce Puer” je poslednja Džojsova pesma i osim pesama iz dve zbrke jedina koja se nalazi u Sabranim pesmama iz 1936. Bavi se Džojsovim suprotstavljenim osećanjima – radosti zbog rođenja sina i tuge zbog smrti oca.
Sabrane pesme Džejmsa Džojsa u prevodu Nikole Živanovića izlaze ove godine u izdavačkoj kući „Mali vrt”.
Preveo s engleskog
Nikola Živanović
