Piše: Svetlana Velmar-Janković
Šta danas znače Sabrane pesme Miloša Crnjanskog?
Jednostavna i razumljiva na prvi pogled, poezija Miloša Crnjanskog postaje sve zagonetnija što se bolje upoznaje. Zato nije neobično što ova poezija, više no druge, neposredno zavisi od čitaoca. Više nego poezija Rastka Petrovića, recimo, i više nego Vinaverova, koje svoju delimičnu nepristupačnost prikazuju odmah, u prvom čitanju, i odmah traže saradnju. Crnjanski svog čitaoca zavarava, i to današnjeg više no nekadašnjeg. Danas Crnjanski može da izgleda kao starinski i sentimentalan pesnik, suviše patetičan za onaj književni ukus koji je usmeravala moderna poezija u kojoj se zgusnutost u izrazu ceni više od razlivenosti, ono što je neimenovano više od onog što je imenovano, a humor svakako više od patetike. Ali ako se Crnjanski čita malo pažljivije, uvidi se, kao što je videla Isidora Sekulić pre više od pedeset godina, a i drugi tumači posle nje, da je kod ovog pesnika i sentimentalnost vrsta igre, sa jezikom i u jeziku: igre što je izaziva podsmeh upućen pesničkom subjektu, tradiciji, istoriji, vremenu, apsolutu. Svakom i svačem. Tako se još jednom pokazuje da igra sa jezikom nikad nije igra samo sa jezikom i u pesniku, koji je mogao da se učini starinski pečalan, razaznaje se moderan duh, izazivački okrenut patnji, a naoružan samo ironijom. I samoironijom.
1.
U eseju „Polazna tačka“, francuski esejist Žorž Pule1 kaže: „Sve se zbiva tako kao da književnost dvadesetog veka, kidajući sa svakim shvatanjem vremena a priori stavlja sebe u jednu polaznu tačku trajanja, odakle joj onda valja pronaći ili ponovo naći to trajanje. Pothvat ako ne nemoguć ono težak, gde su porazi češći no pobede.“ Pule ovo kaže pošto je već unekoliko razmatrao odnos prema vremenu i trajanju koji u svojim delima iskazuju Žid i Klodel, Valeri i Prust, oni sa kojima počinje francuska književnost dvadesetog veka i koji pokušavaju da zadovolje svoju potrebu koja, prema Puleovim rečima, obeležava književni period u Evropi od 1890. do 1914. godine, potrebu da „se nađe novi, autentični dodir sa egzistencijom i vremenom“.
Autentičan dodir sa postojanjem, nekakav skok u trajanje: to je ono čemu je, možda u prvi mah i ne tako svesno, težio pesnik Miloš Crnjanski. Njegovo pesničko delo počinje pesmom „Sudba“ koju je napisao kad mu je bilo petnaest godina. Pesma ima tri strofe od po četiri kratka stiha od kojih većina ima po sedam slogova.
U prvoj strofi lađa jedna brodi po moru koje je sinje; u drugoj se lađa nemoćno, sa teškim mukama bori sa valovima što liče gori; u trećoj strofi Prešla je bura / More pokoja nađe. / A pena talasa Grli / Po- slednji deo lađe. Pesma je naivno simbolična: postojanje je sinje more, a čovekov život lađa jedna što brodi. Pesma izgleda i dečački bezazlena, i verovatno joj zato kritičari nisu ni posvetili naročitu pažnju. Ali ima nešto što nije ni dečačko ni bezazleno: čvrsta struktura stihova i strofa i izuzetna svedenost u izrazu. I još nešto: pitanje koje se postavlja u prvoj strofi, u prvom licu i koje se odnosi na lađu.
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Pitanje postavlja pesnički subjekt koji izbegava da se imenuje kao ja, a to je, u stvari, retoričko pitanje. Odgovor se ne očekuje. Istovremeno, to je i filozofsko pitanje o smislu postojanja na koje pesma odgovara. Lađa neće moći da izdrži borbu sa valovima jer je nemoćna, ona će potonuti, a pre no što potone, grliće je samo pena talasa. Dakle, zna se kuda sudba vodi: kraju. Mladi Crnjanski na kraju tog kraja vidi penu. Kasniji Crnjanski će videti prah.
Ono što je u ovoj pesmi neobično to je udaljenost pesničkog subjekta od predmeta koji ga zanima: udaljenost onog neimenovanog ja, mudrog, što se zaista ne može poistovetiti sa pesnikom kome je petnaest godina, udaljenost tog ja koje se pita o sudbini lađe, od te sudbine što mu je, u jasnim slikama, sva pred očima. Mirno, bez emocija, sagledava se trajanje čovekovog života, kao kratko, trenutno zbivanje u ciklusu trajnijih zemaljskih i kosmičkih zbivanja. Tu nema ni senke vedrine, ali ni senke straha ili očajanja. Pre bi se reklo da ima ravnodušnosti i spokojstva. Samo rana mladost i duboka starost poznaju, izgleda, snagu koja dozvoljava da se tako sa odstojanja posmatra smisao svakog postojanja.
U ovoj pesmi Crnjanski vidi postojanje u izvesnom kontinuitetu: ima plovidba, pa borba sa talasima, pa potapanje. Neumoljiv kontinuitet. Sagledan na ovaj način, kao čista misao iskazana u nizu čistih slika ali i kao drama u tri čina, kontinuitet se više nika- da neće javiti u poeziji Miloša Crnjanskog; čak ni kao sopstvena suprotnost, kao diskontinuitet. Kao da misao o smislu trajanja postaje kod ovog pesnika svest o potrebi da se to trajanje razbije i razloži. Da se postojanje atomizira kako bi se sagledalo, ako se može i koliko se može, od čega je sačinjeno. Zato pesnik prestaje da vidi kontinuitet a počinje da oseća postojanje.
Kako ga oseća?
Složenost pesničkog subjekta
Ja videh Troju, i videh sve kaže se u prvom stihu „Prologa“ za Liriku Itake, u kojoj su „Vidovdanske pesme“ prvi ciklus. To sve zvuči i kao dramatično i kao sveobuhvatno: očigledno znači i stvarnost rata, ali je to stvarnost od koje se dolazi a koja se ne dodiruje. Naime, „Vidovdanske pesme“ je Crnjanski pisao i objavljivao za vreme Prvog svetskog rata i odmah posle rata. Sadašnjost koju traži, mogla je, dakle, da bude rat: stvarnost rata. Ali začudo nije. U svojim proznim celinama, u Dnevniku o Čarnojeviću ili u Komentarima uz Liriku Itake, Crnjanski daje rat kao situaciju u kojoj se egzistencija čoveka, često i na groteskan način, svodi na čistu patnju, dok smisao te patnje izmiče svakom poimanju. Kao da se haos i besmisao igraju sa postojanjem čoveka. U Komentarima glavni junak i nije onaj koji priča svoja sećanja, nije sam pesnik. Glavni junak je slučaj, taj komičar Buca kako ga Crnjanski zove, koji zbija šale sa ljudskim sudbinama. Lice mu je, kad ga ima i ako ga ima, pomalo iscereno i pomalo tužno. Kao da je sišao sa praznog neba, svoda bez boga, da bude komendijant koji rđavo glumi da saučestvuje sa „sudbom“ čovekovom, a u stvari je igrač u apstraktnoj igri kosmičkog haosa. Takvog slučaja u „Vidovdanskim pesmama” nema; nema čak ni odviše patnje, ni stradanja tela. Crnjanski izgleda da nije želeo da, kao Rastko Petrović u poemi „Veliki drug“, iskaže šta može da znači, na primer, dodir dva čoveka, leđa uz leđa, u nekoj noći ratne i kosmičke pustoši. Kao neposredno iskustvo tela i duha, stvarnost rata je velika tema u njegovom proznom stvaranju. U poeziji, nije. U poeziji stvarnost rata postoji kao posredno iskustvo bez kojeg se ne može, ali koje se samo podrazumeva. U poeziji jedna druga stvarnost privlači pesnika: unutrašnja stvarnost pesničkog subjekta. Zato nije slučajno što navedeni prvi stih iz „Prologa“, koji je i prvi stih u Lirici Itake, počinje sa ja: Ja videh Troju i videh sve. Naglasak je na tome ja isto koliko i na onom sve. Ja videh sve. Šta je sve ako ga ja nije videlo? Ništa. Ko je ja koje nije videlo sve? Neko anonimno ja. Ali ja iz ,,Prologa“ nije anonimno: pesnički subjekt odmah pokazuje da je svestan značaja svoga iskustva što je sadržano u onom sve i ume značenje tog iskustva da sagleda u paralelama. Čim je rekao da je video Troju i video sve, pesnički subjekt je sebe svesno poistovetio sa Odisejem i njegovom sudbinom. Ovo poistovećivanje nije sasvim eksplicitno, ali je suštinsko.
„Paralele između pesnika i Odiseja, više su nego očigledne”, kaže Aleksandar Petrov u svojoj studiji o poeziji Miloša Crnjanskog. „On nije video samo Troju, što su videli mnogi grčki ratnici, učesnici trojanskog rata, već je video sve. Kao što znamo, sve je, u kontekstu onoga što simbolizuje Troja…
Srodnosti između pesničkog subjekta i Odiseja mogu se preneti još na jednu ravan značenja: Odisej je putnik i lutalica, a putovanje i lutanje, kao što ćemo videti, bitno određuju pesnički subjekt posle „Vidovdanskih pesama“. Moderni Odisej, međutim, za razliku od mitološkog, nije imao gde da se vrati: njega nisu sačekali ni Telemah ni Penelopa: U kući mi je pijanka i blud, kaže on, a pod kućom podrazumeva i dom i domovinu. I tako ovom Odiseju ne preostaje ništa drugo no da bude podrugljiv.
Na Itaki i ja bih da ubijam, a kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.
Ovim stihovima se završava prva strofa „Prologa“. I već na kraju te prve strofe vidi se koliko je ja pesničkog subjekta u stvari složeno. Ima podrugljivi ratnik Odisej, ali ima i jedan pevač ne manje podrugljiv, jedan, Orfej. Posle prve strofe njihovi su glasovi dva glasa koje nije lako razlikovati, jer se čas slivaju u jedan, a čas izdvajaju svaki za sebe. Preovlađuje glas Orfeja, ali pevač kao da je svestan da je u prednosti samo zato što je ratnik u povlačenju, jer je onemogućen i ne sme da ubija. I pevač i ratnik, dva glasa u pesničkom subjektu, skloni su cinizmu: i za jednog i za drugog su pevanje i ubijanje delatnosti istog reda. Ako jedna delatnost nije dozvoljena, neka je zameni druga. Orfej je ipak manje ciničan, i tu počinju razlike između njega i Odiseja. Orfej je pevač, što znači da hoće i može i ima kome da peva. Veruje u moć pesme, dakle nije izgubio svaku nadu. Ali dok je mitološki Orfej pevao svima, pticama i kamenju, živima i mrtvima, Orfej Crnjanskog to odbija. Hoće da peva samo tužnima, jer tuga od svega oslobođava. Tuga je mogućnost oslobođenja. Kakvog oslobođenja i od čega? To se još ne zna, ali poruka je tu, i to je, u stvari, i jedina prava poruka. Kažem jedina prava zbog toga što u „Prologu“ ima i poruka druge vrste, koje se odnose više na ulogu u društvu koje pesnički subjekt sebi određuje nego na prirodu pevanja; više su sociološke nego estetičke. Ali su eksplicitne i oduvek su privlačile pažnju kritičara.
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika.
Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi.
Na ovom mestu u „Prologu” glas pevača, Orfeja, može se poistovetiti sa glasom samog pesnika. To ovim stihovima daje privlačnost i čar neposrednog odnosa sa sadašnjošću, ali im sužava značenje na pesnikov program koji nije i Odisejev, a samo je unekoliko Orfejev. Sa pesnikovim glasom u „Prologu“ čuje se trenutak aktuelne društvene sadašnjosti, neophodan i živ, ali kratak. Otuda je mnogo šire značenje onog da tuga od svega oslobađa, jer je to poruka pesničkog subjekta koji je i Odisej i Orfej, putnik i pevač, lutalica i bard, ratnik i mag. I sam pesnik.
Vidimo da je u „Prologu“ pesnički subjekt, glas ja, složen od više glasova i da može imati više isto- vremenih sadržina. Neki od prvih kritičara Dnevnika o Čarnojeviću, Milan Dedinac i Josip Kulundžić pre svih, uočili su u ovoj prozi temu dvojništva. Savremena istraživanja te teme otkrila su različite oblike ovog udvajanja i njihova mnoga značenja. Tako danas izgleda nesumnjivo da su dvojništvo i udvajanje na doživljeno i željeno, čulno i vančulno, zbilju i priviđenja, stvarno i imaginarno, neka od najbitnijih obeležja proznog stvaranja Crnjanskog. U svojoj kritici, objavljenoj u Kritici 1921. godine, Josip Kulundžić je u ličnosti iz Dnevnika razlikovao dva čoveka od kojih jedan, Rajić, „živi u granicama predmeta“, a drugi, Čarnojević, „u duši stvari“. Rajić ljubi rukavice, simbol predmeta, a Čarnojević „ljubi nebo, i to nebo, sa simbolikom svojih boja, trepti nad čitavom knjigom kao jedna visina iznad bezdana“.
Postojanje dva čoveka, subjekta i njegovog dvojnika, odnosno udvojene ličnosti u samom subjektu može da se shvati kao vid stvaralačkog postupka Crnjanskog u prozi. U poeziji, kako se pokazuje u „Prologu”, ovo dvojništvo ovo udvajanje takođe postoji ali prikrivenije i ima nešto drugačija značenja. Odisejev glas, na primer, uvodi prošlost i čini je paralelnom i istovremenom sa sadašnjošću. On Prvi svetski rat imenuje Trojom, dakle ratom iz daleke prošlosti. Ovakvo imenovanje čini da se oba rata, i trojanski i Prvi svetski, shvataju kao događaji koji su paralelni. „Prošlo“ i „sadašnje” se ukida. Razlika u vremenima više ne postoji. Na taj način vreme, ako ga uopšte ima, postaje Bergsonovo psihološko vreme, a ne istorijsko i hronološko. Tako trenutak u kome peva ja iz „Prologa“, postaje i ostaje samo jedan, i to zgusnut od mnogih istovremenih značenja, izdvojen i vanvremen. Uprkos tome, i to je ono što je osobeno kod Crnjanskog, Odisej nije izgubio sećanje: on dugo pamti. Zato je njegov glas i onaj koji u „Prologu“ kaže: Sudbina mi je stara/a stihovi malo novi. Mudro i oprezno. Opsedanje Troje se ponavlja kroz vekove, a sudbina ratnika i povratnika iz rata ostaje uglavnom ista; menja se samo dekor. I, možda, ponešto u stihovima. Odisejev glas sadrži sećanja, ali ih stapa i sliva. Glas Orfeja je drukčiji: on ne priznaje sećanja. Okrenut je nekom apstraktnom, još neoznačenom trenutku sadašnjosti i, takav, vezuje na neki način Odisejev glas sa pesnikovim koji je okrenut konkretnom i označenom trenutku. Orfej nije oprezan i veruje u moć pevanja. Ne interesuje ga sudbina koja je stara, koja je možda „sudba“; ne obavezuje ga pesnikov program u aktuelnoj sadašnjosti. Hoće pesmu, pevanje. Ne samo stihove koji su „malo novi“ nego i život koji nešto novo nosi, i dušu što „znači jedan stepen više“. Ako je glas Odiseja glas skeptičnog intelektualca, onda je glas Orfeja glas modernog pesnika; intelektualac sumnja, pesnik veruje, a glasovi im se slivaju u jedan.
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi.
U ovim stihovima ja pesničkog subjekta postaje mi. Koliko je ja određeno glasovima i Odiseja, i Orfeja, i samog pesnika, toliko je mi neodređeno. Ne zna se ni koga zamenjuje, ni koga predstavlja. Mora se shvatiti kao univerzalnije nego ja, a ipak samo kao njegov pojavni oblik. Još jedan, četvrti. U pitanju je novo udvajanje pesnikovog subjekta, ovog puta njegovo umnožavanje. Kao da iskustvo ja treba da, uz pomoć mi, od individualnog postane opšte; značenja ovog iskustva prenose se i na spoljašnji svet, na druge što ostaju bezlični, ali su potrebni kao množina. U tekstu Paula Hatvanija, koji se zove „Esej o ekspresionizmu”, objavljenom 1917,6 kaže se: „U impresionizmu povezali su se svet i ja, spoljašnje i unutrašnje, u harmoničan sklad. U ekspresionizmu naše ja preplavljuje svet. Na taj način ne postoji više nikakvo spolja. Ekspresionist ostvaruje umetnost na dosada neočekivan način.“
Veliki čitač i znalac književnosti, Miloš Crnjanski, morao je vrlo rano upoznati ekspresionističke pesnike, naročito nemačke, a svakako i ekspresionizam kao pokret u savremenoj evropskoj umetnosti. Mnogi elementi ekspresionističkog odnosa pre- ma svetu i prema umetnosti odavno su otkriveni u njegovom delu. Mi bismo tome dodali i odnos pesnika prema pesničkom subjektu, koji je u Lirici Itake uglavnom odnos i na odstojanju i ironičan. Dodali bismo i složenost pesničkog subjekta. Ova složenost i ustrojstvo te složenosti omogućuju jednu ekspanziju pesnič- kog ja koja je čisto ekspresionistička. Ta ekspanzija, prisutna već u „Prologu”, u „Vidovdanskim pesmama“ dobija poseban oblik, a u docnijim pesmama kao da je u blagom ali stalnom jačanju, i onda kad se ja ne ističe.
Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje.
(„Uspavanka”)
U crnom dugom svilenom plaštu
po svetu bludim.
I svud gde stignem šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.
(„Srp na nebu“)
To ja, kao što se vidi, može da bude i pomalo operetsko. Najpotpunija ekspanzija toga ja ipak je, u Lirici Itake, izražena u pesmi „Na ulici“, koja pripada ciklusu „Stihovi ulice“. Grad i ulica su tu, me đutim, samo vrsta ekspresionističkog dekora na sceni na kojoj ja ima svoju veliku partiju.
Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu što prođe
moj osmeh zasija.
Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž,
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.
I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.
Ko cvetići beli sa Meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
a svakoga kog pogledam,
stiže moja sudba, sreća i san.
Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
liči na moje lice.
A da me vide svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.
Ovo ja što ima „neba bezgraničnu moć“ uistinu je malo čovek, a više biće sa nadljudskim sposobnostima. Gospodari elementima zemlje i kosmosa, osmehom, pogledom, pokretom ruku. Od njega sve zavisi: poredak u ljudima kao i poredak u svemiru. Pri tom ovakvo ponašanje ne izgleda neverovatno zahvaljujući prisustvu ironije koja je sadržana u ritmu i u rasporedu stihova. Kao da je u pitanju neka šaljiva igra u kojoj se brišu granice između prostora i vremena, mogućeg i nemogućeg. Nemoguće ne postoji. U poslednjoj strofi ekspanzija ja je najveća. U toj se strofi pesnički subjekt donekle poistovećuje sa razapetim Isusom, samo što je taj Isus dematerijalizovan. To je lebdeća pojava izvan prostora i vremena, sama u svetlosti. Ova pojava u isti mah i nastaje i nestaje. Postaje kao razapeta na zidu, koji je ovde jedini znak za elemenat materijalnog sveta, a nestaje jer subjekt – Isus, proboden mesečevom svetlošću, koja je ovde znak nematerijalnog sveta, opkoljen svetlostima zvezda i srebra – i sam postaje svetlost što se rasipa.
Tako ekspanzija pesničkog ja povremeno kao da ne priznaje granice: kao neko nepoznato kosmičko jezgro, ja bi da se širi i da postane sveobuhvatno, da u njemu bude sav svet neba i zemlje, ono samo da bude taj svet, neodeljen, u apsolutnom jedinstvu kao u praiskoni.
Ja bi da se izjednači sa apsolutom. Pesnik dopušta ovu ekspanziju subjekta, ali je istovremeno dovodi u pitanje ironijom i samoironijom pošto apsoluta nema. Ali ako nema apsoluta, ako nema Boga, ima čove- kova egzistencija koju možda treba odricati da bi joj se našao neki smisao.
Nastaviće se
