UMESTO POGOVORA
„Užas praznine”, delo jedne od najmarkantnijih figura savremene književnosti nemačkog jezika – Petera Handkea – ostavlja utisak složenosti, razuđenosti, ali i jasnosti svog „repertoara” koji se, organizovan suptilnim „strategijama teksta”, otvara prema oblasti „vanknjiževnog” u dva pravca:
1) selektirajući i virtualizujući norme stvarnosti,
2) selektirajući i virtualizujući norme književne baštine.
Tako i „realni” čitalac – u traganju za „implicitnim” čitaocem, u tekstu zacrtanom od strane autora – razvija u dva pravca lepezu svojih reakcija na tekst, lepezu svojih suočavanja sa tekstualnim „smisaonim potencijama” („neodređenostima”, „praznim mestima”, „petljama”, „nultim pozicijama”)
1) prema normama stvarnosti,
2) prema normama književne Tako se, onda, i pitanja autoru t,r apdoisctiajev.ljena u aktu čitanja, takođe nižu u dva pravca:9
1) Govori li se u ovom delu o krizi svesti?
… o krizi duha?
… o istorijskim faktima?
… o virtualizovanju problema unutar određenih socijalnih struktura u datom istorijskom kontekstu?
Govori li se u ovom delu o problemu emancipacije ličnosti?
… o emancipovanosti žene?
… o prekoračenju sopstvenih mogućnosti?
… o sudbinskom?
… o nemosti?
… o „muci s rečima”?
… o životu u umetnosti?
… o detinjstvu? Vaspitanju?
Govori li se u ovom delu o terapeutskoj funkciji književnosti?
2) Je li ovo dnevnik umetnika?
… biografija jedne žene?
… autobiografija?
… hronika jednog slučaja?
…koncept?
..primer radikalne primene pripovedačke tehnike promene perspektiva?
… vraćanje priči (fabuli)?
Je li ovo vraćanje romantizmu?
Dvanaest godina posle objavljivanja „Užasa praznine”, autor kao da je ostao nepromenjen.
Ostale su iste sumnje, isti problemi, čije su granice između preispitivanja piščeve sopstvene iskustvene stvarnosti („Uvek pišem o sebi” – Handke), s jedne strane, i preispitivanja književne tradicije, sopstvene produkcije, lične stvaralačke ontologije, s druge strane
Odlomci iz razgovora sa Handkeom, vođenog na nemačkoj televiziji povodom promocije njegove poslednje knjige „Priča olovke”, potvrdiće postojanje označenih konstanti i, tako, pomoći našem „razumevanju” „Užasa praznine”:
Gospodine Handke, svoj drugi dnevnik – „radni” dnevnik – nazvali s te Priča olovke. Anri Tuluz Lotrek je, neposredno pred smrt, u svojoj tridesetsedmoj godini, rekao: „Uvek sam bio olovka mojih dana.” Važi li to i za Vas, za Vaša životna ispunjenja, za Vašu umetnost?
Ne mogu da kažem da sam uvek bio samo olovka… Tuluz Lotrek je verovatno mislio na svoju neprestanu okrenutost hartiji… Ja, pak, osećam veliko olakšanje kad nisam usmeren. Tada nemam nikakvih namera, bez interesa vladam jezikom… Na to sam mislio kada sam rekao „olovka”… To je kao kad nešto radiš bez namera, bez pisaćeg sto.
Dakle, ne čovek koji piše, preobraćen u instrument.
Ne!… Ne! Ne!… To mi nikad ne bi pošlo za rukom!
Za Vas je olovka nešto poput svemirskog broda? Letite?
Olovka je lepa stvar. Lepo miriše. Lepo je obojena… Od drveta je. Mala je… Ha, ha… Proizvodi lepe zvuke.
„Kada sam zaokupljen svojim poslom”, kažete, „ne mogu ništa drugo da radim. Sve drugo ostaje kao zaboravljeno, kao potonulo, kao ostavljeno, a sam bivam kao zaparložen.
Pogledi prelepih žena su mi tada mrski.” Nije li to previsoka cena? Da, to je strašno!… Ali samo u vreme određene vrste posla… To je bedno!… Pokušavaš, zato da naučiš da u pisanju, ako je već tako, ne budeš isključiv… To pokušavam da otkrijem: da, pišući, nastavim sa svakodnevicom… ali tako da jedno drugo pojačava… osnovni problem. Ne želim da samo pišem, zato što ne želim da me to pisanje pojede… S druge strane, i najmanja svakodnevna briga, koja se uzgred pojavi, koja sputava pisanje, ipak oblikuje tu isključivost, oblikuje pisanje… Da… Pisanje je… Ni sam ne znam šta je ono…
Odluka da se piše razdvaja Vas od svega što nije pisanje… Biti „zaparložen”, to je oštra reč.
Da, ali plastična i prava reč. Ona govori o tome kako si u pisanju uvek odvojen, zapostavljen, nedostižan… kao neki… kao čovek koji je izvan svake grupe… ali ne u pozitivnom smislu nedostižan – kao, na primer, svetac ili vladar – već na neki bedan, tužan način… To može da bude ironično.
Za „obične”, „normalne” ljude, usamljenost pesnika je nešto blistavo, nešto herojsko. Poričete li to?
Da li je zaista tako?… To i nije usamljenost. To je kao kad se glavom i telom postaviš ispred mašine za mlevenje mesa… Ili je, ipak, baš to usamljenost?… Da, možda, ipak, jeste?… Kao kad se kožom i kosom opireš mašini za mlevenje mesa u pogonu, i ne možeš da je zaustaviš.
Kažete: „Ne uspevam da uteknem iz društva… Sreća moja!” Šta je sad pa to?!
Da!… Da, da!… To je, sigurno, rečeno u nekom trenutku nevolje,kada dugo tumaraš, mrmljajući, sa golom formom. I onda, najednom, zgrabiš društvo… i izdvojiš ga iz tog mrmljanja.
Iz tog mrmljanja izdvojite ponekad i druge stvari… na primer, neko veliko ime – boga, ime koje uvek različito koristite. Kažete: „Jednom ću ih videti zajedno: boga i Miki-Mausa…Tada ću skinuti plavetnilo s neba.” Nije li to bogohuljenje?
Kao bogohuljenje ja to, svakako, nisam doživeo! I verovatno je tako kod svakog… Radi se o tome da vidiš neki predmet, neki sasvim mali predmet, pa onda neki koji je tako daleko da i nije više predmet, i tada pomisliš da sve ravnopravno pripada celini… Tako je i sa Miki-Mausom i bogom. Sve može da se dogodi… Sve!… Reč bog postoji i imala je svoj smisao. Miki-Maus takođe postoji; i on ima svoj smisao, odnosno imao ga je. I lepo je kada načiniš jedan tako veliki pokret u kojem sve nađe svoje mesto… bez bogohuljenja… Da, to je pisanje!
Da sam misionar, smatrao bih Vas svojom žrtvom – u ime preobraćanja. Jer ipak se krećete ka bogu, ka kraju, ka ivici. Želite da potvrdite taj metafizički princip, Istina, atakujete na rituale i sveštenike,. .o kojima pišete kao o bezdušnim aranžerima, što pred oltarom proizvode uobičajene crkvene zvuke… Ipak, na kraju, kažete: „I najmanji znak me dovodi do suza…”
„I najmanji znak duha…”
Da!… „duha”.
Da!… Da, da!!… Vi mislite da bih mogao da postanem object misionara?!… Ne znam da li ste Vi to sada polemični ili, naprosto, u zabludi… Rekli ste: sve se odvija negde na ivici… Jeste, približavaš se ivici, zatim se od nje udaljiš, ali je nikad ne prekoračiš… Ne, nikada!
Ako već nećete da izvedete taj pokret, taj skok preko ivice, ka bogu, niste li onda i sami poput sveštenika-propovednika?… Istina, kažete: „Ne razmeći se iskonskim doživljajima!… Ne izigravaj izabranika!”… Uveče, međutim, u krevetu, pred san, držite večernje propovedi čovečanstvu… Šta to znači? Šta govorite čovečanstvu?
Da… Verovatno govorim… Žao mi je što to ne uspevam da rekonstruišem… Tako je, verovatno, sa svim ljudima… Morate da shvatite da, kada kažem ja, onda istovremeno pod tim mislim – ti, on, ona, ono…Neko mi je u jednom dobronamernom razgovoru prebacio da sam izjavio kako ne mogu da se usprotivim svom vremenu jer sam i sam u njemu prisutan… To nije tačno, jer taj ja nisam ja , već čovekovo ja , ja svakog običnog čoveka, onog koji je, na primer, nekada bio dete, koje je, na primer, izašlo u polje, i tamo se spotaklo i palo… na primer, na glavu, i to u balegu… Ili… Ne znam ni sam… Sve može da dođe u obzir… Znači, ne misli se tu samo na pesnika Petera Handkea, već je reč o čovekovom ja.
Pišete o ljudima koji žive, žive, žive… Kao da čitam neki roman u nastavcima… Ili slušam radio-stanicu što neprekidno emituje šlagere.
Govorim uvek o sebi. To su moja sećanja. Ponavljanja mene samog. I znam dobro, ponekad sam, kao odrastao, mogao dugo da sedim kraj radio-aparata i da slušam šlagere. I tada bi došla „ona” pesma. Pomislio bih – sad ću da isključim radio. Onda bih pomislio – da sačekam i sledeću pesmu. I čekao bih sledeću. Tako bih ostao do kraja … Nije li to parabolično? Kao da mnogi ljudi tako žive… Uvek, dakle, u svemu polazim od sebe. I nikada to što pišem nije upućeno nekom drugom, već meni samom kao nekom drugom.
Dakle, ne pesnik sveštenik koji piše u nekom crkvenom listu…
Pobogu!… Stvarno, molim da se čita tačno onako kako je napisano! Ne tražim to urlajući iz sveg glasa, ali zahtevam tačno ima pomeranja, onda, onda, pak, samo onako kako je to u mom delu!… Pa ja nikada, ali baš nikada nisam u svom životu držao propovedi!… Nemam ja ništa protiv te reči – propoved . U istoriji čovečanstva bilo je velikih književnih tekstova koji su predstavljali propovedi. Ali ja, ja nisam nikada ništa proglašavao, nikada nisam imao nekakav… nekakav ton… Ne moram da kažem ton proglasa… dovoljno je reći samo: Nikada nisam imao ton!!… Sve što je nekom upućeno, zaista je bez tona. Sve je tako tiho. Tako da i ne može biti nekom upućeno. To je uistinu tiho.
Govorite o „zaparloženosti”, o ugroženosti onoga koji piše, ako piše, i kad piše… S druge strane, takozvani čovek svakodnevice, kada ga susretnete, pokazuje se takođe sasvim suludim. Što će reći, svi ljudi, ako nisu stvaralački ludi, ludi su na neki tajanstven, neobičan, prljav način… Ta vrsta ludila – šta je to?
To ludilo znači da… da se još nismo oslobodili ludila. Još se nismo, ne bih rekao izbavili , nego odvezali… Mislim da je u umetničkom delu, ne znam ni sam kako da ga nazovem, moguće uvek ponovo odvezati sa sebe to ludilo. Mada samo delimično i za kratko.
Pišete o tome kako uvek „menjate košuljicu”. Drugim rečima, ne prodajete svoju kožu, već stičete novu, što Vam omogućuje da uvek nastavite sa životom.
Da, to je samo drugo ime za taj gigantski pojam – preobražaj, pojam koji se kao utvara javlja i deluje čitavom istorijom čovečanstva.
Vi ste stizali i do pojma ekspedicije. Rekli ste jednom: „Istraživač…”
„Istraživač, stigao je živ”…
… „stigao je živ. Želeo bih da sam kao on!” Kuda stiže ta istraživač? Kuda stižete Vi?
Kuda stižem?… To je, naravno, domišljato pitanje… On je sti…Istraživač… „stigao je živ. Želeo bih da sam kao on!”… Mislim da je to jasno. Pitanje kuda , izlišno je.
Vi ste u toj ekspediciji, ako sam dobro shvatio, očevidno pronašli sebe i hrabrost da dalje pišete.
To je… To je, međutim… Hm… Da, evo, sad ću da kažem… Kad je reč o hrabrosti, to je… to je tako!… Ha… Ili nije tako?!… Time što sam počeo da pišem i prepustio se tome, započeo sam igru… U „Sporom povratku” nazvao sam to setnom igrom, a umetnika setnim igračem. I, jednostavno, znam da moram da nastavim igru. To nema nikakve veze s hrabrošću… Povremeno moram i da skrenem s puta, da načinim zaokret, da ne gledam u olovku samo kao u vrh uperene strelice, već i da skrenem u bezljudnost.
Jednom ste rekli: „Šibica, upaljena… odnosi ponešto od sveopšte kosmičke hladnoće”…
Da!… Ha, ha…
Šta je to?
Pa, tako, eto, malo… Kao kada sam pre neki dan šetao… Sada, iz Leopoldovog ribnjaka – to je veliki ribnjak u južnom delu Salcburga – ispuštaju vodu i svuda je samo blato. U toj velikoj zoni samo je jedan, ili dva čoveka, radnici koji pomalo čiste; i pomislio sam: pa ovi nikad neće biti gotovi! Ali, to je isto kao i sa šibicom… ide sasvim polako…
Na kraju sve postaje prošlost.
Žarko Radaković
