Pismo vrhovnoj vlasti Vladi SSSR-a od Mihaila Afanasjeviča Bulgakova (Moskva, B. Pirogovska 35a, st. 6)
Obraćam se Vladi SSSR-a sledećim pismom:
Pošto su sva moja dela zabranjena, među mnogim građanima koji me poznaju kao pisca mogli su da se čuju glasovi koji me savetuju jedno isto. PDa napišem „komunistički komad“ (pod znacima navoda dajem citate), a pored toga i da se Vladi SSSR-a obratim pokajničkim pismom kojim bih iskazao odricanje od sopstvenih ranijih pogleda, onih koje sam izrazio u književnim delima, i kojim bih izneo uveravanja da ću odsad raditi kao pisac-saputnik, predan ideji komunizma.
Cilj: da se spasem progona, bede i, konačno, neizbežne propasti.
Ovaj savet nisam poslušao. Malo je verovatno da bi mi uspelo da se pred Vladom SSSR-a pokažem u povoljnom svetlu ukoliko bih napisao lažno pismo, koje predstavlja nečastan i uz to naivan politički ispad. A da napišem komunistički komad nisam čak ni pokušao, znajući dobro da takav komad meni neće poći za rukom.
U meni sazrela želja da okončam svoje književničke muke primorava me da se Vladi SSSR-a obratim iskrenim pismom.
Proučivši svoje albume s novinskim isečcima iz štampe SSSR-a, za deset godina mog književnog rada pronašao sam 301 kritiku o meni. Od njih je pohvalnih bilo tri, neprijateljsko-nepovoljnih – 298. Pomenutih 298 predstavljaju odraz u ogledalu mog književnog života.
Junak mog komada Dani Turbina, Aleksej Turbin, u štampi je, u stihovima, nazivan „kučkinim sinom“, a autor komada predstavljan kao „rahitična matora džukela“. O meni su pisali kao o „književnom smetlaru“, koji sakuplja ogriske koje je „izbljuvalo tuce gostiju“.
Pisali su ovako:
„… Miška Bulgakov, moj kum, takođe, izvinite na izrazu, pisac, po ustajalom smeću pretura… Što ti je, brajko, pitam, njuška tako… Ja sam čovek fin, de zvizni ga koritom u potiljak… Turbini su nam potrebni isto kao i kučki grudnjak… Našao se, kučkin sin, našao se Turbin, nemao ni novca, ni uspeha…“ (Život umetnosti, br. 4, 1927)
Pisali su „o Bulgakovu, koji što je bio, to će i ostati, novoburžoasko seme, koje štrca otrovnom ali nemoćnom pljuvačkom na radničku klasu i njene komunističke ideale“. (Koms. pravda, 14. 10. 1926)
Izjavljivali su da mi se sviđa „atmosfera kereće svadbe oko neke riđokose prijateljeve žene“ (A. Lunačarski, Izvestija, 8. 10. 1926) i da moj komad Dani Turbina širi „smrad“ (stenogram sa sednice pri Agitpropu, maja 1927) i tako dalje, i tako dalje…
Hitam da saopštim da ni u kom slučaju ne navodim citate da bih se žalio na kritiku ili stupao u bilo kakvu polemiku. Moj cilj daleko je ozbiljniji.
S dokumentima u rukama ja dokazujem da je sva štampa SSSR-a, a zajedno s njom i sve ustanove kojima je poverena kontrola repertoara, u toku svih godina mog književnog rada jednodušno i s krajnjom žestinom dokazivala da dela Mihaila Bulgakova u SSSR-u ne mogu da postoje.
I ja izjavljujem da je štampa SSSR-a potpuno u pravu.
Kao polaznom tačkom za ovo pismo poslužiću se mojim pamfletom Purpurno ostrvo.
Sva kritika SSSR-a, bez izuzetka, dočekala je ovaj komad sa izjavom da je on „bezvredan, bled, ništavan“ i da predstavlja „paskvilu protiv revolucije“.
Jednodušnost je bila potpuna, ali je narušena iznenada i potpuno neočekivano.
U 12. br. Repert. bilt.1 (1928) objavljena je recenzija P. Novickog, u kojoj je saopšteno da je ’Purpurno ostrvo’ – „zanimljiva i duhovita parodija“, u kojoj „se pojavljuje zlokobna sen Velikog Inkvizitora, koji guši umetničko stvaralaštvo i neguje ropske, udvoričko-nevešte dramaturške šablone, potire ličnost glumca i pisca“, da se u Purpurnom ostrvu radi o „zlokobnoj mračnoj sili, koja stvara helote, udvorice i panegiriste…“ Rečeno je da „ako takva mračna sila postoji, onda je negodovanje i zlobna oštroumnost dramaturga, kojeg je buržoazija proslavila – opravdano“.
Dopustite da postavim pitanje – gde je istina?
Šta je, na kraju krajeva, Purpurno ostrvo? – „Ništavan, bezvredan komad“ ili je to „oštrouman pamflet“?
Istina leži u recenziji Novickog. Ja neću da procenjujem koliko je moj komad oštrouman, ali priznajem da se u komadu zaista pojavljuje zloslutna sen, i to sen Glavnog repertoarskog komiteta. On je taj koji odgaja helote, panegiriste i zaplašene „sluge“. On je taj koji ubija stvaralačku misao. On uništava sovjetsku dramsku umetnost i uništiće je.
Ja nisam šapatom iz prikrajka izražavao ove misli. Ja sam ih stavio u dramski pamflet i ovaj pamflet stavio sam na scenu. Sovjetska štampa, štiteći Glavrepertkom, napisala je da je Purpurno ostrvo paskvila na račun revolucije. To je neozbiljno blebetanje. Paskvile na račun revolucije u komadu nema iz više razloga, od kojih ću, zbog manjka prostora, navesti jedan: paskvilu na račun revolucije, zbog njene vanredne grandioznosti, nije moguće napisati. Pamflet nije paskvila, a Glavrepertkom – nije revolucija.
Ali, kad nemačka štampa piše da je Purpurno ostrvo – „prvi poziv za slobodu štampe u SSSR-u“ (Mlada garda, br. 1 – 1929) – ona piše istinu. Ja to priznajem. Borba protiv cenzure, ma kakva ona bila i uz kakvu god vlast stajala, moj je književnički dug, kao što su i pozivi za slobodu štampe. Ja sam vatreni pobornik ove slobode i smatram da ukoliko bi pisac naumio da dokazuje kako mu ona nije potrebna, bio bi poput ribe koja javno svedoči da joj voda nije potrebna.
To je jedna crta mog stvaralaštva, a ona sama sasvim je dovoljna da moja dela ne postoje u SSSR-u. Ali, s prvom crtom povezane su i sve ostale koje se ispoljavaju u mojim satiričnim pripovetkama: mračne i mistične boje (ja sam – mističan pisac) kojima su oslikane bezbrojne izopačenosti našeg svakodnevnog života, jed kojim je prožet moj jezik, dubok skepticizam u pogledu revolucionarnog razvoja koji je u toku u mojoj nerazvijenoj zemlji, i stavljanje nasuprot njemu drage i Velike Evolucije, a najvažnije – slikanje strašnih crta mog naroda, onih crta koje su mnogo pre revolucije izazivale najdublju patnju kod mog učitelja M. J. Saltikova-Ščedrina.
Ne treba ni da se kaže da štampi SSSR-a, zauzetoj nedovoljno ubedljivim izjavama o tome da satira M. Bulgakova sadrži – „klevetu“, ni na pamet nije palo da na sve ovo ozbiljno obrati pažnju.
Samo jedanput, kad sam tek postao poznat, primećeno je s prizvukom tobože nadmenog čuđenja:
„M. Bulgakov hoće da postane satiričar naše epohe.“ (Knjigonoša, br. 6, 1925)
Avaj, glagol „hteti“ dat je uzalud u sadašnjem vremenu. Treba ga prebaciti u davno prošlo vreme: M. Bulgakov postao je satiričar, i to upravo u vreme u kome je svaka prava satira (koja zadire u zabranjene zone) u SSSR-u bila potpuno onemogućena.
Nije meni pripala čast da ukažem na ovu zločinačku misao u štampi. Ona je sasvim jasno izražena u članku V. Bljuma (br. 6 Lit. Gaz.)3, i smisao ovog članka sjajno i tačno može da se iskaže jednom formulom: Svaki satiričar u SSSR-u napada sovjetsko uređenje.
Da li sam ja moguć u SSSR-u?
I, konačno, moje poslednje crte u upropašćenim komadima Dani Turbina, Bekstvo i romanu Belagarda, uporno slikanje ruske inteligencije kao najboljeg sloja u našoj zemlji. Naročito prikazivanje porodice iz redova plemićke inteligencije, koja je voljom neumitne istorijske sudbine bačena, u vreme građanskog rata, u tabor bele garde, u tradiciji Rata i mira. Ovakvo slikanje potpuno je prirodno za pisca koji je poreklom vezan za inteligenciju.
Ali, takve slike dovode do toga da njihov autor u SSSR-u, zajedno sa svojim junacima, dobija – bez obzira na svoje veliko nastojanje da bude nepristrastan prema crvenima i belima – pečat belogardejca-neprijatelja, a dobivši ga, što je svakom jasno, u SSSR-u može sebe da smatra propalim čovekom.
Moj književni portret je završen, i on predstavlja politički portret. Ne mogu da kažem koliki zločin on sobom oličava, ali molim za jedno: da se izvan njega ne traži ništa. Dat je krajnje pošteno. Mada sam uništen. Ovo uništenje sovjetska javnost dočekala je s najvećom radošću i nazvala ga „dostignućem“. SR. Pikelj, pominjući moje uništenje (Izv4, 15. 10. 1929) izrazio je liberalnu misao:
„Mi ovim ne želimo da kažemo da je ime Bulgakova izbrisano sa spiska sovjetskih dramskih pisaca.“
I pogubljenom piscu ulio je nadu rečima da se „radi o njegovim prošlim dramskim delima“.
Međutim, život u liku Glavrepertkoma dokazao je da je liberalizam R. Pikelja potpuno neosnovan.
Od Glavrepertkoma sam 18. marta 1930. dobio dokument u kome se lakonski saopštava da moj novi, a ne stari komad, Bratstvo licemera (Molijer) NIJE DOBIO DOZVOLU ZA IZVOĐENJE.
Reći ću kratko: ispod dva reda službenih akata pokopani su – rad u bibliotekama, moja fantazija i komad koji je od kvalifikovanih pozorišnih stručnjaka nebrojeno puta ocenjen kao – sjajan komad.
R. Pikelj je u zabludi. Propala su ne samo moja prošla dela već i sadašnja i sva buduća. A ja sam lično, sopstvenim rukama, bacio u peć nacrt romana o đavolu, nacrt komedije i početak drugog romana, Pozorište.
Sva moja dela beznadežna su.
Molim Sovjetsku vladu da uzme u obzir da ja nisam političar nego književnik, i da sam svu svoju produkciju posvetio sovjetskoj sceni. Molim da se obrati pažnja na sledeća dva suda o meni u sovjetskoj štampi.
Oba potiču od nepomirljivih neprijatelja mojih dela, i zbog toga su veoma dragocena.
Godine 1925. napisano je: „Pojavljuje se pisac koji se ne prikazuje čak ni kao simpatizer.“ (L. Averbah, Izv., 20. 10. 1925)
A 1929. godine:
„Njegov talenat je isto toliko očigledan koliko i socijalna reakcionarnost njegovog stvaralaštva.“ (R. Pikelj, Izv., 15. 10. 1929)
Molim da se uzme u obzir da je onemogućavanje da pišem za mene isto kao da sam živ sahranjen.
MOLIM VLADU SSSR-a DA MI NALOŽI DA HITNO NAPUSTIM SSSR U PRATNJI SVOJE ŽENE LJUBOV JEVGENJEVNE BULGAKOVE.
Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca koji ne može da bude od koristi u svojoj otadžbini, velikodušno pusti na slobodu. Ako je i ovo što sam napisao nedovoljno uverljivo i ako budem osuđen na doživotno ćutanje u SSSR-u, molim Sovjetsku vladu da mi da posao u struci i da me službeno uputi u pozorište da radim u svojstvu državnog reditelja.
Iskreno, doslovce i izričito molim da se kategorički naredi moje postavljenje u službu, jer su svi moji pokušaji da nađem posao u toj jedinoj oblasti u kojoj mogu da budem od koristi SSSR-u kao izuzetno kvalifikovan stručnjak, pretrpeli potpuni fijasko. Moje ime postalo je tako odiozno, da su ponude, s moje strane, da radim, naišle na strah, bez obzira na to što je u Moskvi ogromnom broju glumaca i režisera, a s njima i direktorima pozorišta, odlično poznato moje virtuozno poznavanje scene.
Nudim SSSR-u sasvim poštenog stručnjaka, reditelja i glumca, bez i trunke saboterstva, koji prima na sebe obavezu da savesno režira bilo koju dramu, počev od Šekspirovih, pa sve do savremenih drama.
Molim da budem postavljen za pomoćnika reditelja u prvom Hudožestvenom teatru – u najboljoj školi, na čijem su čelu majstori K. S. Stanislavski i V. I. Nemirovič-Dančenko.
Ako ne budem postavljen za reditelja, molim za budžetsko mesto statiste. Ako ni statista ne mogu da budem – molim za mesto scenskog radnika.
Ako ni ovo nije moguće, molim Sovjetsku vladu da postupi prema meni onako kako nađe za shodno, ali da nekako postupi, jer meni, dramskom piscu koji je napisao pet komada i koji je poznat u SSSR-u i inostranstvu, u ovom trenutku prete – beda, ulica i propast.
Moskva, 28. marta 1930. godine
Mihail Bulgakov
