Zen budizam i psihoanaliza – XXVI dio
Piše: D.T. Suzuki
III. MAČEVANJE
Zenovski vid budizma uticao je na japanski život (naročito na njegovu estetsku stranu) više no ma koji drugi vid blagodareći činjenici da se zen neposredno obraća životnim činjenicama, a ne pojmovima. U svom odnosu prema životu intelekt je uvek posredan, on je činilac koji uopštava, a onom što je opšte nedostaje nagonska snaga, tj. snaga volje. Zen nije isključivo volja, on sadrži i izvesnu meru umovanja pošto predstavlja intuiciju. Nasuprot usmerenosti ostalih škola budizma na konceptualizaciju, zenovo obraćanje životu uvek je bilo temeljnije. To je glavni razlog što zen tako čvrsto vlada japanskim životom.
Umetnost mačevanja, čije je savlađivanje bilo jedno od zanimanja koja su najviše zaokupljala vladajuću klasu Japana još od ere Kakamura, sjajno se razvila; mnogobrojne njene različite škole cvetale su sve doskora.
Era Kakamura prisno je povezana sa zenom, jer je tada zen prvi put uveden u Japan kao nezavisna škola budizma. Brojni veliki učitelji zena upravljali su spiritualnim životom tog razdoblja, i uprkos njihovom preziranju znanja, znanje se očuvalo u njihovim rukama.
Istovremeno, oko njih su vrvili vojnici, željni njihove pouke i obuke. Metod njihovog poučavanja bio je jednostavan i neposredan; nije bilo potrebno veliko poznavanje teško shvatljive filosofije budizma. Vojnici, prirodno, nisu bili osobito učeni, oni žele da ne strepe od smrti, s kojom su neprestano morali da se sučeljavaju. Za njih je to bio krajnje praktičan problem, a zen je bio spreman da se njime pozabavi, verovatno zato što su učitelji baratali životnim činjenicama a ne pojmovima.
Vojniku koji bi došao da nešto dozna o problemu rađanja i smrti oni bi, po svoj prilici, kazali: »Ovde nema rađanja ni smrti, smesta se gubi iz moje sobe!« Rekavši to, oterali bi ga štapom, koji su obično nosili. Ili, ako bi neki vojnik došao učitelju i rekao: »Sad moram da prođem kroz najopasnije iskušenje svog života, šta da činim?«, učitelj bi zaurlao: »Idi pravo napred i ne osvrći se!« Tako su u feudalnom Japanu učitelji zena obučavali vojnike.
Pošto su životi vojnika bili stalno u opasnosti, a mačevi jedino oružje koje je njihovu sudbinu moglo prikloniti životu ili smrti, umetnost mačevalaštva razvila se do čudesnog stepena savršenstva. Onda nije čudno što je zen bio veoma povezan s ovim pozivom. Takuan (1573—1645), jedna od najviđenijih zenovskih ličnosti razdoblja Tokugava, dao je potpunu pouku o zenu svome učeniku Jagju Tadžima No Kamiju (umro 1646), koji je bio učitelj mačevanja tadašnjih Šoguna (Shogun).
Saveti se, naravno, nisu odnosili na tehniku same umetnosti mačevanja, nego na mačevaočev mentalni stav. Da bi ih inteligentno primenio, njegov uvaženi učenik je jamačno morao da se podvrgne mnogim spiritualnim vežbanjima. Drugi veliki učitelj mačevanja iz Tokugava-razdoblja bio je Mijamoto Musaši (Miyamoto Musashi) (1582—1645), osnivač škole nazvane Nitoryu.
On nije bio samo mačevalac već i 5uniiy e-umetnik, i u tom svojstvu bio je podjednako velik. Njegove slike veoma su cenjene i sadrže, da tako kažemo, »primese zena«. Jedna od njegovih slavnih izreka o mačevanju jeste:
Pod visoko uzdignutim mačem
Pakao je pred kojim drhtiš;
Ali pođi napred
I zemlja blaženstva biće tvoja.
Ovo nije puka slepa neustrašivost već napuštanje svog ja, u budizmu poznato kao stanje oslobođenosti od ega. Tu počiva religiozni smisao umetnosti mačevanja. Na ovaj način zen je prodro duboko u život Japanaca — u razne vidove njihovog života: moralni, praktični, estetički, pa, u izvesnoj meri, i u intelektualni.
Kao što je negde već rečeno, možda je bolje budističko učenje o ne-egu shvatiti kao praktičan metod izlaganja filosofije nesvesnosti. Nesvesnost se nečujno razvija u našoj empirijskoj individualnoj svesti i dok tako dejstvuje, ova je smatra slobodnom, neuslovljenom i večitom dušom ega. Ali kad ovaj pojam ovlada našom svešću, stvarno slobodna delatnost nesvesnosti na svim stranama nailazi na zapreke. U emocionalnom pogledu, ovo je izvor muka i život postaje nepodnošljiv. Da bi na najpraktičniji način vaspostavio spokoj, budizam nas uči da napustimo svaku pomisao o duši ega, da se oslobodimo ovog prianjanja, da zatrpamo taj glavni izvor neprestanog uznemiravanja, pošto će nesvesnost tako povratiti svoju prvobitnu kreativnost. Takozvana velika dostignuća izgleda da su uvek ostvarena našim neposrednim obraćanjem nesvesnosti. Ne samo veliki spiritualni doživljaji već i veliki moralni, društveni i praktični podvizi plodovi su neposrednog delovanja nesvesnosti.
Oslobođenost od ega treba da skrene našu pažnju na tu činjenicu.
Japanskom umu, muga i mushin znače istu stvar.
Kad čovek postigne stanje muga, ostvareno je i stanje mushin, nesvesnost muga se neki put poistovećuje sa stanjem ekstaze pri kojem ne postoji osečanje »Ja činim to i to«. Osećanje svog »ja« velika je smetnja pri izvršenju nekog posla. Mada odsustvo samosvesti ne jamči veličinu dostignuća, svest (naročito ako poprimi oblik oholosti ili uobraženosti) namah umanjuje spiritualnu vrednost dostignuća. I ne samo to: sumnja se i u konačni uspeh poduhvata. On je uvek umrljan našim ja. Mi se nagonski okrećemo od njega, jer ne proističe neposredno iz nesvesnosti. Sve što njoj pripada kao da prevazilazi moralne sudove, poseduje svoju posebnu privlačnost kao prva tvorevina nesvesnosti. činjenica da tu privlačnost osećamo svedoči o postojanju nesvesnosti.
Svrha svake umetničke obuke u Japanu jeste lično sagledavanje nesvesnosti, koje u isti mah predstavlja i samospoznaju. Muga ih mushin ili beznapornost tako predstavljaju postizanja svrhe umetnosti.
Ovo je bit pouke o mačevanju što ju je Takuan dao Jagju Tadžima-no-kamiju:
»U umetnosti mačevanja najvažnije je steći izvestan mentalni stav poznat kao ,nepokretljiva mudrost’. Ova mudrost se intuitivno stiče nakon mnogih praktičnih vežbi. .Nepokretljiv’ ne znači biti ukočen, težak i beživotan poput kamena ili komada drveta. Pod tim se podrazumeva najviši stepen pokretljivosti sa središnjom tačkom koja ostaje nepomična. Tada um postiže najviši vrhunac hitrine, gotov je da svoju pozornost upravi gde god je potrebno — levo, desno, u svakom pravcu. Kad tvoju pažnju privuče i zadrži zamahnuti neprijateljev mač, izgubio si prvu priliku da sam načiniš sledeći potez. Oklevaš, misliš, a dok to premišljanje traje, tvoj protivnik je spreman da te obori. Stvar je u tome da mu ne pružiš takvu priliku. Moraš pratiti kretanje mača u neprijateljevim rukama, ostavljajući umu slobodu da sam načini svoj protivpotez bez mešanja tvog razmišljanja. Krećeš se kao što se protivnik kreće i to će dovesti do njegovog poraza. Ovo — što se može nazvati mentalnim ,stavom neometanja’ — sačinjava najvitalniji element umetnosti mačevanja, a takođe i zena. Ako između dva čina ostane mesta koliko za jednu vlas, to je prekid. Kad pljeskamo dlanovima, zvuk se začuje bez trenutka razmišljanja. Zvuk ne čeka niti razmišlja pre no što se zaori. Tu nema posrednika, jedan pokret sledi drugom a da ih čovekov svesni um ne prekida. Ako se uznemiriš videći da neprijatelj samo što te nije oborio, pa razmišljaš šta da činiš, ti mu ostavljaš mesto, to jest pružaš mu dobru priliku za smrtonosni udarac. Nek tvoja odbrana bez trenutka prekida prati napad, pa neće postojati dva odvojena kretanja poznata kao napad i odbrana. Ova trenutačnost tvoje akcije neminovno će dovesti do toga da protivnik sam sebe porazi. To je slično čunu što glatko klizi preko brzaka; u zenu, kao i u mačevanju, na velikoj je ceni um koji ne okleva, ne prekida, ne upliće se.
U zenu se često pominje sev munje ili iskre koje prasnu kad se sudare dva kremena. Ako se ovo shvati samo u značenju brzine, načinjena je ozbiljna pogreška.
To treba da predoči trenutačnost akcije, neprekidan tok životne energije. Kad god postoji mesto za prekid čiji uzročnik nije vitalno povezan sa trenutnim okolnostima, sigurno ćeš izgubiti. Ovo, naravno, ne znači da treba želeti da se stvari obave nadohvat ili što pre. Ako se u tebi javi ova želja, samo njeno prisustvo jedan je prekid. Kad se postavi pitanje: ,Šta je konačna stvarnost budizma?’, učitelj, bez trenutka odugovlačenja, odgovara .Grančica rascvetale šljive’ ili ,Kiparis u dvorištu’.
U unutarnjosti postoji nešto nepomično što se ipak spontano kreće zajedno sa stvarima koje se pred njim ukažu. Ogledalo mudrosti trenutačno ih jednu za drugom odražava, a samo ostaje netaknuto i neuznemireno. Mačevalac mora ovo da neguje.«
Život neprekidanja, koji je ovde opisan kao neophodan preduslov za savlađivanje mačevalačke veštine, je život bez napora (anabhogacarya) ili bez želja (apranihita) koji čini suštinu bodisatvinstva. Što se umetnosti tiče, to je umetnost neusiljenosti. Konfucijanci bi rekli: »Šta veli nebo? Šta veli zemlja? Ali godišnja doba dolaze i odlaze, a sve raste.« Sledbenici Lao Cua paradoksalno bi objavili: »Milosrđe i pravednost proizvodi su ljudske izveštačenosti koji nastaju kad najviša istina više ne vlada na svoj način.« Ili: »Načelo nedelanja pokretač je svega.« Ili: «Samo zato što se osovina ne pokreće, obrću se paoci.« Sve ove opaske bi da pokažu kako težište života ostaje nepomično i da se, kad ono uspešno ovlada svim životnim delatnostima (umetničkom ili pesničkom, verskom ili dramskom, u životu posvećenom spokojstvu i učenju ili ispunjenom intenzivnom akcijom), postiže stanje samospoznaje, koje se na najdivotniji način izražava čovekovim životom i postupcima.
Nastaviće se
