Bila je zgodna žena, iako nije posedovala onu privlačnost koja zna da zaseni na prvi pogled, već takvu koja vas u tô više opčinjava što više u nju gledate.
Plavojka, sa dva ozbiljna i pronicljiva plava oka smeštena pod širokim i prostranim čelom; sitne i tanke crte lica; punačke ružičaste usne koje sa svakim osmehom otkrivaju dve niske divnih belih zuba; nesvakidašnje pravilna i nežna linija podbratka.
Ipak, nisu toliko crte same po sebi bile ono što je očaravalo posmatrača, koliko celokupnost njene fizionomije. Bilo je nečeg nestašnog, promućurnog i istovremeno naivnog u tom zaobljenom lišcu. Predstavljala je oličenje devojaštva. Sa svojom neobičnom mladolikošću Sonji je uspevalo da sa dvadeset šest izgleda kao devojka od osamnaest leta. Sitna, stasita i graciozna figura i svež i zvonak glas pojačavali bi tu iluziju, maltene neodoljivu kada bi stala da se smeje, što je bivalo jako često. Smešljive prirode, smejala se sa takvim zanosom i takvom beskrajnom i neodoljivom veselošću da ste je u tim trenucima mogli uzeti za neku petnaestogodišnju smešljivicu.
Za sopstveni izgled uopšte nije marila. Odevala se na najjednostavniji mogući način, a verovatno joj se često dešavalo da ne zna da li je obučena s lica ili naličja. Do čistoće je, pak, strasno držala i po tom pitanju je bila zahtevna i pedantna kao kakva mlada Švajcarkinja.
Sonja je jako volela decu i bila je izvanredna učiteljica. Opet, postojala je jedna uloga koja joj je ležala još i više – uloga bolničarke. Kada bi se dogodilo da se neka od njenih prijateljica razboli, uvek se prva javljala, predlažući sebe za tu nezahvalnu dužnost. Prema bolesnicima bi se odnosila sa tolikom brižljivošću i strpljenjem da je zauvek osvajala njihova srca.
Veliku privrženost u životu gajila je prema svojoj majci Varvari Sergejevnoj, koju je volela svom onom dirljivom i naivnom nežnošću kakva se inače samo kod ćerki dâ zateći. Nije se jedanput izložila opasnosti kako bi se videla s njom. U nemiru i brigama sopstvenog burnog života njoj polazi za rukom da u srcu sačuva tihi kutak u kojem tinja to ugodno osećanje. Nikada nije zaboravljala beskrajne muke kojima je zbog sebe izlagala svoju mati i koristila je i najmanju priliku da joj se javi. Ne jedanput, čak i za poslednjeg perioda svog života, dešavalo joj se da na minut ostavi surove zavereničke poslove i svojoj mati sačini pošiljku od omiljenih joj poklona i poslastica.
I ta je devojka, tako skromne i nevine spoljašnosti, tako blage i nežne naravi, bila jedan od najstrašnijih pripadnika strašne revolucionarne partije. Upravo je njoj povereno rukovođenje prvomartovskom akcijom. Na parčencetu stare koverte olovkom je iscrtala plan lokacije, podelila zaverenicima raspored položaja da bi se kobnog jutra pojavila na bojnom polju, primajući jednočasovne izveštaje o carevom kretanju i maramicom dajući zaverenicima znake za premeštanje. Već sumornog drugog aprila potresla je drugove i neprijatelje svojom istinski junačkom smrću.[60]
Pokušaćemo ovde da, u onoj meri u kojoj nam je to naše sposobnosti dozvoljavaju, skiciramo tu ličnost koja je u sebi objedinila tolike količine čisto ženske nežnosti, ratničke snage i samopožrtvovane predanosti mučenika.
I
Kao i Kropotkin, i Sofija Perovskaja pripada višoj ruskoj aristokratiji. Porodica Perovski predstavlja mlađi ogranak familije čuvenog Razumovskog, morganatskog supruga carice Jelisavete Petrovne[61] (1709-1762), ćerke Petra Velikog koja je vladala Rusijom sredinom minulog veka, od 1741-1762. Njen deda, Lav Aleksejevič Perovski[62] bio je ministar prosvete, dok joj je otac dugo vremena držao funkciju general-gubernatora Sankt Peterburga; rođeni stric njenog oca, znameniti grof Vasilij Aleksejevič Perovski[63], osvojio je caru Nikolaju nekoliko provincija u srednjoj Aziji.
Iz takve familije potiče žena koja je zadala tako žestok udarac carizmu.
Sofija je rođena 1854. godine. Tužno je bilo njeno detinjstvo, sa ocem okrutnim despotom, kakvi se daju sresti samo u Rusiji, sa večito omalovažavanom i maltretiranom materi, ženom visokog morala koja je trpela svu gorčinu suživota sa ruskim despotom samo da mu ne bi za žrtvu ostavila nezaštićenu nejač. Tako se Perovskaja, već u samim nedrima porodice naučila netrpeljivosti prema ugnjetavanju i velikodušnoj ljubavi ka slabima i ponižavanima, jednoj od najdirljivijih crta njenog karaktera.
Istorija života Sofije Perovske predstavlja veran prikaz istorije ruske mladeži, a takođe i revolucionarne partije.
Kao i kod drugih žena njene generacije, sve je počelo od obične želje za učenjem. U doba kada je Perovskaja navršila petnaest godina, pokret za oslobođenje žena bio je u punom jeku, povukavši za sobom čak i njenu stariju sestru Mariju. Sonja se baca na nauku, upisuje kurseve, čita. A šta je nudila književnost tog doba? Najoštriju kritiku celokupnog našeg društvenog sistema, ukazivajući na socijalizam kao krajnji cilj i jedini lek protiv svih društvenih pošasti. Učitelji su joj bili Černiševski i Dobroljubov, autori na čijim je delima stasala i sva današnja omladina. Sa takvim učiteljima, njena žeđ za znanjem skoro izvesno prelazi u žeđ za akcijom, saglasno idejama stečenim iz takvog štiva. Istovetna tendencija javlja se savršeno nezavisno i kod mnogih drugih devojaka u takvom položaju. Srodnost ideja stvara među njima osećanje vatrenog prijateljstva, a svest da nisu same budi u njima želju i nadu da nešto učine po pitanju svojih ideala. Eto vam zametka tajnog društva, pošto se u Rusiji sve što za cilj ima dobrobit naroda, a ne cara, mora obavljati tajnim putevima.
Bekstvo iz roditeljskog doma, na koje ju je svojim mešanjem u njen život primorao otac, odvojivši je time od porodice, učinilo je da se Perovskaja još tešnje zbliži sa svojim drugovima i drugaricama. Postala je vrlo bliska prijateljica sestara iz nesrećne porodice Kornilov[64], obrazujući klicu iz koje će se dve godine kasnije razviti kružok „čajkovaca“, koji je imao izuzetno važnu ulogu u prvim godinama pokreta.
Perovskaja je zajedno sa nekoliko mlađih studenata, uključiv tu i Nikolaja Čajkovskog, koji je budućoj organizaciji ostavio svoje ime, bila jedan od prvih članova tog kružoka, koji je po svom karakteru u početku više podsećao na bratstvo nego na političko udruženje.
Taj kružok, koji je isprva bio posvećen isključivo vođenju propagande među omladinom, brojao je prilično malo ljudi. Izbor novih članova vršen je putem rasprava i uvek jednodušno. Nikakvog statuta nisu imali, niti je za njim bilo potrebe, zato što su sve odluke donošene isključivo jednoglasno. I to pravilo, tako nepraktično, za sobom nijedanput nije povuklo neki sukob, čak niti neugodnost, zato što su ljubav i poštovanje koje su spajale članove ovog kružoka bili toliki da je u njemu ostvareno ono što je genijalni Ruso[65] video kao ideal društvenih odnosa: manjina nije ustupalo mesto većini po potrebi ili pod pritiskom, već dobrovoljno, pod uticajem unutrašnjeg ubeđenja da pravda mora biti na drugoj strani.
Pripadnici kružoka među sobom su se ophodili kao rod najrođeniji. Iskrenost i bezuslovna otvorenost činile su prvu osnovu njihovih odnosa. Svi su se među sobom znali kao članovi iste porodice, ako ne i bolje od toga, i niko ne bi imao želju da od drugih kuta niti jedan svoj potez, ne samo iz zajedničkog, već i iz ličnog života. Tako se i najmanja slabost, najmanji tračak egoizma ili nedovoljne posvećenosti radu opažao, pokazivao ili ponekad izazivao prekor, ali ne mentorske, već bratske prirode, pobuđen ljubavlju i iskrenom žalošću, što ga je i činilo blagotvornim po čoveka.
Takvi idealni odnosi, neostvarivi za organizaciju koja se sastoji od većeg broja ljudi povezanih jedino istovetnošću svog cilja, u potpunosti se gube sa širenjem političke delatnosti pomenutog kružoka. Ali, oni nisu mogli da na bolji način utiču na moralni razvitak ličnosti. Stvorili su ljude sa srcima od zlata i nestali, poput Kuprijanova, Sarušina, Serđukova i tolikih drugih koji bi u svakoj drugoj zemlji predstavljali ponos i diku nacije. A gde su nama oni, gde?
Jedni su umoreni u zatvoru, drugi su sami podigli ruku na sebe, treći su pokopani po sibirskim tundrama i rudnicima ili ostali slomljeni pod teretom beskonačne tuge zbog gubitka svega onoga do čega su u životu držali.
Upravo je u toj nemilosrdnoj, ali istovremeno nežnoj sredini, u atmosferi prožetoj gotovo monaškom rigoroznošću, ali i ugrejanoj dahom entuzijazma i požrtvovanja, Sofija Perovskaja provodi prve četiri godine svoje mladosti, doba kada čista i netaknuta duša tako žedno upija svaki blagotvoran utisak, kada se vrelo srce sa razumevanjem odnosi ka svemu što je veliko i plemenito.
Van svake je sumnje da među uticajima koji su oblikovali taj karakter jedno od najznačajnijih mesta pripada čajkovskom kružoku. I zaista, posmatrajući moralnu fizionomiju S. Perovske lako ćemo zapaziti da su se u njoj do kraja života očitavale sve dobre strane tog društva, premda je blagodareći sopstvenim osobenostima ona umela da iz njega odstrani suvišnu porodičnu privrženost i sentimentalnost.
Perovskaja je slovila za jednog od najuticajnijih i najuvažavanijih članova kružoka zbog stoičke strogosti prema sebi samoj, svoje neiscrpne energije i osobenosti svog opsežnog uma. Jasan i pronicljiv, taj je um posedovao filozofski kvalitet koji se izuzetno retko zatiče kod žena, iskazan ne samo umećem da savršeno razume pitanje koje joj je postavljeno, već i da ga redovno dovede u vezu sa svim pitanjima koja iz njega proističu. Otud se kod Perovske s jedne strane javlja retko viđena snaga ubeđenja, koja nije mogla biti pokolebana ni sofizmima ni prolaznim utiscima trenutka – što je pri grozničavoj hitrini našeg političkog života dalo povoda optužbama za nekakav konzervativizam – dok, sa druge strane, beležimo nesvakidašnju snalažljivost u svim vrstama rasprava, bilo teorijskim, bilo praktičnim. Teško je bilo naći postojanijeg i umešnijeg dijalektičara od Perovske. Razmatranje tema sa svih tački gledišta joj je donosilo ogromno preimućstvo nad protivnicima, koji su pitanjima obično prilazili samo s jedne strane, one koja im je naznačena ličnim sklonostima i simpatijama.
Kao druga manifestacija ovakve širine i svestranosti javlja se nesvakidašnja razboritost njenog uma. Na sve stvari je gledala u njihovom pravom svetlu i prirodnoj veličini, a svojom je logikom bespoštedno razbijala iluzije svojih ushićenijih drugova. Crpeći u osećaju dužnosti čvrstinu i postojanost koja slabijima daje lažnu nadu, ona nikada ništa nije preuveličavala niti je svojoj i delatnosti svojih drugova pripisivala veći značaj od onog koji su oni zaista imali. Stoga je uvek pokušavala da tu delatnost proširi, iznalazeći nove puteve i načine za delovanje, sled čega je uvek bila jedan od najpreduzimljivijih inicijatora u svim organizacijama u kojima je učestvovala. Tako je prelaz sa propagande među omladinom na propagandu među radništvom, koji su „čajkovci“ obavili 1871-1872. godine, u velikoj meri bio rezultat njenog zalaganja. Nakon što je taj prelaz sproveden u delo i uticaj propagande po prestoničkim fabričkim krugovima poprimio za to vreme neobično široke razmere, zaokupivši čitav kružok, među prvima je insistirala na neophodnosti sledećeg koraka – prelaska iz grada u selo, uvidevši da u Rusiji jedino partija koja ume da se zbliži sa seljaštvom ima budućnost. Otud, budući da je već bila član „Narodne volje“, njeno stalno zalagala za širenje revolucionarne propagande ne samo među gradskim radništvom, na čemu se u značajnoj meri zasnivao rad organizacije, već i za njeno širenje na selu.
Ipak, to njeno večito nezadovoljstvo, ta neprekidna potraga za novim i boljim isključivo je bila rezultat snažne kritičke misli, a ne izliv viška vatrene uobrazilje koja čoveku onemogućava da se zadovolji ma kakvom stvarnošću, kao što imamo slučaj sa romantičnim dušama. Takvog romantizma, koji je u stanju da neke ljude nadahne za velike podvige, da bi onda doveo do arčenja života u jalovim maštarijama, kod Perovske nije bilo ni u tragovima. Bila je i suviše pozitivna osoba da živi u svetu himera, i suviše energična da sedi skrštenih ruku. Prihvatala je život onakvim kakav jeste i trudila se da radi na najbolji mogući način u datom trenutku. Dokoličenje je za nju predstavljalo najnesnosniju od svih patnji.
Pa opet, kada je to bilo nužno, umela je da izađe na kraj sa godinama neaktivnosti.
II
Dvadeset petog novembra 1873. godine Perovskaja je zajedno sa nekolicinom radnika među kojima je širila propagandu uhapšena na gradskoj trošarini Aleksandar Nevski. Strpali su je u Petropavlovsku tvrđavu, ali je u nedostatku dokaza posle nekoliko meseci tamnovanja privremeno puštena na slobodu, na jemstvo njenog oca, koji je onda u pratnji majke šalje za Krim, gde su imali porodični posed.
Tri godine je Perovskaja čekala na suđenje, primorana da se zbog strogog nadzora odrekne gotovo svakog vida revolucionarne aktivnosti – osim možda agitovanja među omladinom, što je delatnost koja je po svojoj prirodi teško dostupna kontroli policije. Nije bilo mogućnosti da se sakrije i počne sa tajnim delovanjem, zato što bi time kompromitovala sve koju su, kao i ona, bili pušteni na uslovnu slobodu.
Perovskaja je činila sve što je bilo u njenoj moći da i iz tog mrtvog vremena izvuče što više koristi. U želji da se pripremi za širenje propagande među seljaštvom, ka kojem je oduvek gajila lične simpatije, rešila je da izuči medicinu. S tim ciljem na umu ona hita u Tversku guberniju, jednom poznatom doktoru kod koga i provodi nekoliko meseci na praksi. Ubrzo, međutim, ona se vraća u Simferopolj, ubeđena u neophodnost pohađanja pravog kursa za lekarske pomoćnike, pre nego što će se i praktično posvetiti tom pozivu. Kako bilo, Perovskaja apsolutno ništa nije mogla da uradi na brzu ruku. Primivši se i najtričavijeg zadatka, ona ga obavlja na najbolji mogući način. U felčerskoj školi svojom usrdnošću i svojom savesnošću ona uspeva da pridobije takvo poverenje doktora rukovodilaca, da su joj često prepuštali praktične slučajeve, bez obzira što još nije bila završila kurs. Pacijenti su je obožavali. Priča se da je među bolesnicima bila jedna stara Jevrejka koja je bolovala od raka dojke, a koju je Perovskaja nekoliko meseci previjala. Svojim staranjem o toj bolesnici, svojim nepromenljivim milim osmehom uspela je da joj usadi takvu ljubav prema sebi da je starica verovala kako joj je dovoljan jedan pogled na Sonju da se oseća daleko bolje.
Konačno, nastupa zima 1877. godine, i toliko dugo očekivano „suđenje sto devedeset trojki“, u koje su zajedno sa Perovskom bili umešani praktično svi članovi čajkovskog kružoka.
Možda ne bi bilo zgoreg da istaknemo par pojedinosti tog njenog prvog nastupa u javnosti, s obzirom da oni nude sjajnu ilustraciju njene ličnosti.
Ne želeći da budu marionete u rukama vlade, koja je presudu počela da piše i pre početka sudskog pretresa, gotovo svi optuženi su se između sebe dogovorili da protestuju protiv takve farse od suđenja i odlučuli da ni na koji način ne učestvuju u njemu. Posle ovakvog vida opšteg protesta vlada je odlučila da, kao prvo, iz sudnice udalji publiku, koja je svojim prisustvom davala podršku okrivljenima, a kao drugo, razbije potonje na sedamnaest grupica koje bi bile uvođene jedna za drugom, u donekle opravdanoj nadi da će time oslabiti svoje protivnike.
Perovskaja se našla u prvoj grupi, i kao jedini njen član koji se nalazi na slobodi, drugog dana ujutru prva je uvedena u salu. Podrazumeva se da nije mogla da stupi u vezu sa svojim drugovima i da nije imala nikakvu predstavu o tome smatraju li oni nužnim, svrsishodnim i, što je najvažnije, izvodljivim nastaviti samostalno protest u tom obliku, kao što je bilo odlučeno prethodnog dana. Prema tome, bila je prinuđena da dela na sopstvenu odgovornost, rizikujući da u slučaju da se protest ispostavi kao pojedinačan dobije izuzetno tešku kaznu, i to u trenutku kada kao zatvorenica puštena na uslovnu slobodu od strane suda za sebe nije mogla da očekuje nikakvu ozbiljniju presudu.
Pozicija Perovske bila je veoma nezahvalna, ali na scenu je stupio osećaj drugarstva; videvši da je savršeno usamljena u svom položaju, nakon nekoliko minuta početne zbunjenosti ona izjavljuje da ni na koji način ne želi da učestvuje u pretresu dok se u sali ne pojave ljudi sa kojima deli svoja ubeđenja i sa kojima je želela da podeli sudbinu.
Perovskaja je oslobođena optužbi. No, znajući dobro cenu takvih oslobođenja u Rusiji, odlučila je da se sakrije, čime otpočinje period njenog ilegalnog bitisanja.
Uostalom, više od godina dana po ovom događaju ona se i dalje drži savršeno daleko od burnog revolucionarnog potoka, u potpunosti posvećena jednome: pokušaju da oslobodi svoje drugove, osuđene na zatočeništvo u centralnom zatvoru. Za nju te osobe nisi bili samo predstavnici dragih joj ideja – bili su to njeni drugovi, ljudi u koje je unela veliki deo sebe same, drugovi kakve jedino imamo u revolucionarnim kružocima, u kojima se čovek prihvata kao celina, sa svim svojim osećanjima i simpatijama, strastima i zamislima, i u kojima se osećanje prijateljstva ne javlja samo kao živo otelotvorenje nežnosti srca, već i ovaploćenje visokih idejnih načela tolike snage i dubine da za sobom daleko ostavljaju i najprisnije rođačke veze.
Otud ne treba da čudi strastvenost sa kojom se Perovskaja, koja je pre svega važila za čoveka kružoka, posvetila cilju oslobođenja takozvanih centralaca.
Prvi njen, ali i izbor svih drugova pao je na Miškina, moćnog govornika i junaka sa „suđenja sto devedeset trojki“. Postavljaju se punktovi za osmatranje tvrđave i prilaza, organizuju se odredi sa ciljem da ga otmu na drumu. Ali, da li zato što je policija načula nešto o planiranoj akciji ili, što je verovatnije, zato što su po njegovom obraćanju na sudu svuda i sama od sebe počela da niču govorkanja o neophodnosti njegovog oslobođenja – u svakom slučaju, vlada je preduzela izvesne mere predostrožnosti i izvela nekoliko lažnih manevara. Revolucionari su se dali prevariti. Propustili su Miškinov odlazak i za njega saznali tek kada je ovaj već bio u ćeliji centralnog zatvora.
Teško je objasniti šta se sa Sonjom dogodilo nakon ovog neuspeha. Tog dana ona bez ikakvog razloga i krajnje nepravedno optužuje zaverenike sa kojima se tada srela, da bi se, nakon što je uspela da se pribere, prosto skamenila od pomisli – neizostavno, po svaku cenu treba izbaviti ostale. Išla je ona tako, ljuta kao ris, a jedino je prema svojoj bolesnici (pod njenim je starateljstvom u to vreme bila gospođa S., trudnica u jako lošem stanju koju su na jedvite jade održavali u životu) bila nežna i pažljiva, kao i uvek.
Odlučili su da oslobode bilo kog od preostale četvorice „centralaca“ na putu poštanske kočije od Harkova do zatvorske jedinice: Rogačeva, Kovalika[66], Vojnaraljskog ili Muravskog – kome god se posreći da mu se uđe u trag. Propušteni su prvi i drugi. Vojnaraljski je bio taj koji je izabran. Taljige koje su u pratnji dvojice žandarma vozile uhapšenog zaustavio je B.[67], prerušen u oficira koji je sopstvenom kibitkom[68] tobože putovao iz Harkova. Dvojica njegovih saputnika na konjima prišli su poštanskim kočijama. Nenadani pucanj iz revolvera ubija jednog žandarma, ali istog trena pucnjem prepadnuti konji jurnuše napred najvećom brzinom. Konjanici pohitaše za njima, nastavljajući da u trku pucaju na drugog žandarma i konje. Odmah za njima letele su i čeze. Niti jedan od devet hitaca nije ubio žandarma, i premda sa po nekoliko metaka u svojim telima, konji su jurili još mahnitije. Skoro do same stanice gonili su ih naši, zanemarujući opasnost, a zaustavili su se tek kada je sva municija ispaljena, a rđave im rage ostale bez atoma snage u sebi.
Žandarm je sa uhapšenim odjurio u galopu. Uzrok neuspeha ležao je u činjenici da se sa pucnjavom započelo pre nego što su istrgnute dizgine iz ruku kočijaša i presečene štrange na amovima. Ali za taj, ranije neuočeni propust izvršioci dela iskupili su se potonjom hrabrošću, za koju umalo nisu platili glavom. Samo nekoliko minuta kasnije iz stanice su krenula kola sa šest žandarma na povratku iz belgorodskog zatvora, do kojeg su otpratili prethodnu grupu zatvorenika. Da su naši kojim slučajem još neko vreme jurili za kočijom, svi bi neminovno stradali.
Perovskaja je, pak, bila nemilosrdna: žestokim je prekorima zasipala i bez toga dovoljno utučene drugove, nazivajući akciju „nečasnom i sramnom po revoluciju“. Ni za kakva opravdanja nije htela da čuje: „Zašto ste promašili? Zašto ih niste gonili dalje?“
Podjednako je neophodno bilo što je pre moguće otputovati iz Harkova, zato što je zahvaljujući pomenutim kolima sa žandarmima policija pratila naše po svežem tragu. Ostavljeni bez mogućnosti da se tog dana svi povuku odjedanput, zaverenici su otputovali podeljeni u dve grupe. Prva, brojnija grupa napustila je grad bez ikakvih zadržavanja, ali kada se nakon dva ili tri dana na železničku stanicu pojavila preostala trojka, svi pristupi su već bili zaposednuti od strane raznih poslužitelja iz gostionice i stanova na koje su bili nagrnuli. Po uputstvima jednog od njih uhapšen je Fomin[69]. Drugoj dvojici, koji su ostali neotkriveni, pošlo je za rukom da uspešno otputuju. Što se tiče Perovske, ona je uprkos intenzivnim policijskim pretragama odlučila da uopšte ne ide, uverena da nema nikakve opasnosti i da valja nastaviti akciju.
Uopšteno govoreći, Perovskaja u akcijama nije štedela sebe. Ta malecka, zanosna devojka koja se stalno smeje svojom je neustrašivošću u čudu ostavljala i najodvažnije muškarce. Po svoj prilici, priroda je bila lišila sposobnosti da oseća strah, te zato ona jednostavno ne primećuje opasnost tamo gde bi je drugi videli. Da bih ilustrovao do koje je mere bila neoprezna dovoljno će biti da pomenem da je, primerice, nakon moskovske eksplozije, u želji da se što pre upozna sa rezultatima umešala u gomilu železničkih radnika, tiskajući se oko mina koje su se, kao što je poznato, nalazile u samoj kući Suhorukovih[70]. Međutim, Perovskaja nikada ne bi priznala da je neoprezna. Srećom, nesvakidašnjom dovitljivošću uspevala je da se iščupa iz, po svemu sudeći, najbezizlaznijih situacija. Naročito dobro se u takvim slučajevima snalazila u ulogama običnih ljudi – seljanki, prostih žena, sobarica, koje je veoma volela i u čijem je izvođenju dostizala virtuoznost.
Bezbroj je primera njene izvanredne domišljatosti. Navešćemo samo dva od njih, istrčavajući doduše malo pred rudu. Odnose se na zanimljivi period njenog učešća u moskovskom napadu, i nisu štampani u delu knjige koji će pokriti tu akciju.
Jednom prilikom, potrefi se da jedan kupac iz susedstva dođe k Suhorukovu u vezi nekakvog zaloga za kuću. Domaćina u to vreme ne beše kući. Perovskoj je jako bilo stalo da nezvanom gostu ne bude dopušteno da razgleda kuću, a u svakom slučaju je trebalo uštedeti vreme kako bi drugovi stigli da sakriju sve što bi moglo biti sumnjivo.
S pažnjom je slušala kupca i ponovila svoje pitanje. Ovaj joj opet reče isto. Perovskaja je na najnaivniji način iznova ponavljala pitanja. Kupac je nastojao da se objasni na što razumljiviji način, ali je glupa domaćica neodlučno odgovarala:
– E pa, ne znam! Kako kaže Mihajlo Ivanič.
Kupac se ponovo trudio da objasni, na šta bi Perovskaja uporno:
– Kad dođe Mihajlo Ivanič. Pojma vam ja nemam!
Dugo bi trajala ta njihova razjašnjavanja. Nekoliko drugova, skutanih u sobičku iza tananog paravana koji su kroz pukotine posmatrali celu tu scenu, prosto su se gušili od potisnutog smeha – toliko je neusiljeno igrala ulogu priglupe malograđanke. Čak je u takvom maniru složila i svoje ručice na trbuhu.
Kupac konačno odmahnu rukom i otiđe, na veliko zadovoljstvo Perovske.
Jednom drugom prilikom, desilo se da na par koraka od kuće izbije požar. Komšije su bežale zajedno sa stvarima koje su nosili u rukama. Zna se, uđu li u kuću, sve će propasti. A opet, kako da ih ne pustite unutra? Naravno, Perovskaja je pronašla rešenje. Zgrabila je ikonu, istrčala u dvorište i rečima: „Ni makac, ni makac, božja volja!“ došla naspram vatre, gde je odstojala sve vreme dok požar nije konačno ugašen, ne pustivši nikog u kuću pod izgovorom da se od božje kazne valja spasiti molitvom.
Neke tri nedelje po neuspelom pokušaju oslobađanja Vojnaraljskog, odigrala se mala avantura koja je Perovsku na tren otrgla od jedne drage joj namere. Uzdajući se u svoje oslobođenje, ili pre će biti u nesposobnostt policije, otputovala je u Krim, u Primorsko, kako bi se videla sa majkom; no, skoro istog časa je uhapšena i administrativnim putem poslata u Podvenec, u pratnji dvojice žandarma. Sada, pak, za razliku od situacije na suđenju, nije imala nikakvu moralnu obavezu, pa je rešila da iskoristi prvu povoljnu priliku za bekstvo. I zaista, pobegla je, sama i bez ičije pomoći sa strane, ne obavestivši unapred čak ni svoje. Još i pre nego su se pročule vesti o njenom bekstvu, ona je, kao da se ništa nije desilo, ponovo bila u Sankt Peterburgu, prepričavajući uz osmeh pojedinosti svoje prevare – jednostavna, nevina i graciozna, čineći na taj način neverovatno oštar kontrast sa tragičnim događajima iz njenog života, poput razdraganog planinskog cvetića koji stoji usred divljih i mračnih hridina švajcarske Diablere[71]. Prosto je iskoristila višak predostrožnosti svojih pratilaca, koji su, ne skidajući pogled sa nje po danu, noću legli da spavaju u istoj odaji sa njom – jedan pored prozora, drugi pored vrata. U svojoj revnosti ipak nisu stigli da obrate pažnju da se vrata ne otvaraju prema unutrašnjosti, već prema spoljašnosti. Kada su žandarmi zaspali, Perovskaja je tiho otvorila vrata, uspevši da ne probudi svog kerbera iako je prešla preko njega, i neprimetno klisnula sa stanice. Nakon izvesnog vremena koje je provela čekajući u čestaru, uhvatila je prvi noćni voz i to ne kupivši kartu, kako žandarmi ne bi mogli da se o njoj informišu na biletarnici. U ulozi priglupe seljanke koja ne zna ni za kakav red, ona uspeva da bez i najmanje sumnje dobije kartu od konduktera i stigne u Peterburg, u vreme kada su žandarmi koji se najednom našli u čudu jurili kao sumanuti, pokušavajući da je pronađu.
Ovde će ostati upamćena jedna njena zanimljiva karakterna osobina, a to je da, uprkos čvrstoj odluci da pobegne, dugo vremena svoju nameru nije sprovodila u delo, propustivši mnoge povoljne prilike. Kao za inat, celom dužinom puta od Simferopolja padali su joj se, što se kaže, „dobri“ žandarmi, koju su joj dopuštali svaku slobodu, pa nije htela im „podvaljuje“. Tek pred samim Peterburgom, srećom po rusku revoluciju, pali su joj se čistokrvni kerberi.
Uprkos svemu, u prestonici nije ostala dugo. Ne samo da je svi pređašnji neuspesi nisu slomili, već su je, po svemu sudeći, učvrstili u nadi da će ostvariti zavetovani plan za oslobođenje drugova. Ponovo kreće za Harkov i, ne obazirući se na opasnost svog boravka u tom gradu, baca se na akciju. Sada ona već smera masovno oslobađanje – ako ne svih, ono u krajnjoj liniji makar većeg broja uhapšenih. Zadatak je bio izuzetno opasan, dodatno otežan njenim nelegalnim položajem. Perovskaja je ipak uspela da prevaziđe početne prepreke i učini dosta toga u pogledu priprema: pošlo joj je za rukom da pronađe ljude, organizuje nadgledanje centralnog zatvora i stupi u kontakt za zatočenicima. Pisma iz tog perioda koja je slala u prestonicu odišu verom u mogućnost ostvarenja njenog plana. Tražila je jedino podršku – u ljudstvu i u materijalnim sredstvima. Novac je stizao u dovoljnim količinama, ali ljudi su je gotovo redovno odbijali zbog brojnih drugih akcija. Tako će ispasti da najveći deo posla pada na pleća same Perovske. Pored raznoraznih zavereničkih obaveza, prihvatila se i teškog zadatka snabdevanja zatočenika hranom, literaturom, odećom, ali i to je obavljala sa uobičajnom savešću i revnošću; jedna od njenih prijateljica prepričava kako je Sonja imala običaj da danima luta od dućana do dućana pre nego što kupi ovo ili ono za „centralce“, objašnjavajući kako joj se, belćim, te čarape ili potkošulje čine nedovoljno izdržljivim ili toplim. Sve te rabote nisu je sprečile da se pod lažnim pasošem prijavi na osmomesečni akušerski kurs, na čijem je kraju odlično položila prijemni ispit i dobila diplomu – sve s ciljem da jednog dana ode na selo i širi propagandu među tamošnjim stanovništvom. I pored svega, uspevalo joj je da ostavi vremena za masovnu propagandu među omladinom, među kojom je imala mnoštvo poznanika i organizovala lokalni kružok, koji je kao takav opstao više od dve godine.
Kapacitet za takvu svestranost moguće je objasniti samim karakterom S. Perovske: revolucionarnoj dužnosti je pristupala sa ozbiljnošću kojom svom poslu pristupa engleski bankar, tvorac izreke „Vreme je novac“. Nije bila revolucionarni diletant ili umetnik, već upravo njen radnik, preduzimač. Podojena takoreći na prsima „akcije“, ona je u potpunosti bila prožeta revolucionarnom aktivnošću, pa otud drugim pitanjima nije posvećivala ni svoje misli ni vreme. Retko joj se kad dešavalo da sedi skrštenih ruku. Kada bi otišla nekom u posetu, to je bilo upravo povodom neke aktuelne ili buduće akcije. Sedela bi onoliko koliko je to bilo neophodno, nikada ne traćivši sate i večeri čisto iz pukog zadovoljstva druženja sa prijatnim osobama. Ipak, ozbiljnost se u odnosima Perovske prema ljudima nikada nije pretvarala u ukočenost i formalnu uštogljenost. Naprotiv, jako je volela i društvo i ljude, ali je do same „akcije“ ipak nekako držala najviše. Prijateljsko ćaskanje bi joj nakon neke krajnje umerene doze dodijavalo, a onda, bez trunke rahmetovske krutosti, sa istom lakoćom i neusiljenošću sa kojom je sama brbljala i šalila se, hitala bi ona ko zna gde na suprotni kraj grada svojim brzim ujednačenim koracima neumornog kurira, ruku zavučenih u rukave kaputa ili maleni muf[72], uredno očešljane svetlosmeđe glavice pognute malčice napred i pogleda koji ne skida sa zemlje, ozbiljna, usredsređena i pomalo namrštena, kao da je i dalje mislima bila u „akcijama“ ne želeći da traći vreme uz put. Takav način života, bez i najmanjeg znaka umora bila je u stanju da vodi mesec za mesecom, godinu za godinom. Samo je sledila strast svoje prirode, ne terajući sebe ni na jednu ni na drugu stranu.
Opet, i pored svog entuzijazma, vičnosti i upornosti nemoguće je bilo ostvariti kolosalni zadatak koji je zamislila. Mic po mic, organizacija „Zemlja i sloboda“ joj u potpunosti otkazuje podršku. Sve rasplamsaniji rat sa vladom u potpunosti je iscrpeo postojeće snage. Perovskaja je činila i moguće i nemoguće kako bi pridobila pristalice za svoj poduhvat. Nekih dva meseca nakon atentata na Mezencova, društvo „Zemlja i sloboda“ biva izloženo žestokom pogromu: hapse se njegovi najkvalitetniji aktivisti, kidaju se veze, a sa njima se smanjuju i novčana sredstva.[73] Oni koji su ostali na slobodi trebalo je da rade za četvoricu samo kako bi se sačuvala celovitost organizacije. U takvim se uslovima niko nije ni usuđivao da pomišlja na oslobođenje „centralaca“ i Perovskaja je to znala. Naizgled spokojna i čak ni nešto preterano utučena, noću bi ona ridala, glave zabijene u jastuk: verovala je da su joj toliko voljeni prijatelji i drugovi ostavljeni na milost i nemilost sudbini, ostavljeni zauvek, nepovratno. Jasno je videla da će ono što se sad čini nemogućim kasnije biti još neizvodljivije.
III
Krajem 1878. godine Perovskaja stiže u Sankt Peterburg i tek od tog vremena počinje njeno aktivno učešće u pokretu. No, kada se nakon toliko dugog odsustva ona ponovo pojavila na bojnom polju, sve je bilo drukčije: ljudi, tendencije, načini delovanja. Bez nje, bez njenog znanja, nastao je novi pravac koji je docnije primio konačni oblik u „Narodnoj volji“. Politička revolucija, koju je minula generacija revolucionara odbacila kao jalovu i beskorisnu, sada je proglašena neizostavnim korakom ka socijalnoj revoluciji.
Dugo se Perovskaja kolebala pre nego što je odlučila da se priključi toj tendenciji, koji je čisto socijalističku delatnost potisnula u drugi plan. Narodnovoljci, koji su, normalno, želeli da takvu silu pridobiju na svoju stranu, polomili su silna koplja u raspravama sa njom.
– Ništa se toj ženturači ne može! – ne jedanput je očajavao Željabov.
Ali, ništa ne sme biti pošteđeno činjenica i Perovskaja je, kao žena koja ni pred kim ne zna da ustukne, morala da popusti. Na kraju se priklonila novom pravcu, faktički jedinom mogućem rešenju u uslovima koje je nametnula vlada. A jednom kada se našla u novom društvu, ona mu se predaje u celosti, bez osvrtanja, kao svaka kompletna ličnost, i upravo je u žestokom sukobu sa samodržavljem u punom svetlu ispoljila svoje talente i energiju.
Nećemo izlagati istoriju aktivnosti iz poslednje dve godine života Perovske: s obzirom na njenu umešnost na ovom polju, tu pre ima materijala za kakvu bogatiju biografiju, nego za kratku priču.
Uzela je aktivno učešće u gotovo svim akcijama za koje se pročulo, te u mnogim drugim koje su ostale nepoznate. Bila je najkorisnija osoba u svim poslovima organizacije, zato što je svojim hladnim i pronicljivim umom umela da predvidi, prosudi i izvaga najništavnije sitnice, koje često znaju da odrede uspeh najgrandioznijih poduhvata. Bila je član kružoka koji je sa za nas retko viđenim uspehom organizovao akcije u prestonici. Ne zadovoljivši se svojom živom aktivnošću organizovala je grupe ispomoći za privatne funkcije. Uspostavljala je mnogobrojne veze sa mladeži i, izuzmemo li čisto zavereničke obaveze, najveći deo svog vremena posvećivala je delanju upravo u toj sredini, iz koje je revolucija do sada crpela najznačajniji deo svojih snaga.
Strastvena je bila ljubav Perovske prema toj sredini i teško da u partiji postoji čovek koji može da se pohvali plodotvornijom delatnošću u tom okruženju. Zavredila je sve simpatije omladine svojom jednostavnošću i odsustvom i najmanje želje da se šepuri i imponuje svojom prošlošću; očaravala ih je svojim umom, osvajala neodoljivo privlačnim nastupima i, što je najvažnije, umela da podigne duh i očara prisutne sopstvenom zaraznom posvećenošću cilju, izvlačići iz njega samu bit. Oduševljenje i ljubav koju su prema njoj gajili pripadnici svakog kružoka u kojem bi bila dovoljno dugo aktivna – u Harkovu, Peterburgu ili Simferopolju, pretvarali su se u pravi pravcati kult. Njen uticaj na mlade ljude bio je neizbrisiv upravo zato što je svojom ličnošću uticala na najdublje moralne strane čovekove prirode.
Kao posledica činjenice da već dugo obitava u svetu revolucionara, naučila je da odlično prepoznaje i bira ljude, kao i veštinu da kao retko ko rukovodi njima. Uopšte uzev, malo je ko revolucionarnoj partiji doneo toliko sveže, zdrave i sigurne krvi kao Perovskaja.
Opet, ti lični naporima nisu činjeni nauštrb usluga koje je Perovskaja pružala revolucionarnom cilju. Uporedo sa njima treba uzeti gomilu sitnih, jedva vidljivih, svakodnevnih, da ne kažem svakočasovnih poslova koje promiču i istoričaru i biografu.
Po svojoj prirodi Sonja je pripadala ljudima čija je naklonost od izuzetne važnosti za svaku organizaciju. Nije Željabov, koji se razumeo u ljude, bez razloga bio „nesvakidašnje srećan“ kada se svojim suparnicima – čornoperedeljcima[74], hvalio kako je Sofija Lavovna napokon i zvanično pristupila „Narodnoj volji“.
Različit je i šarolik sastav ljudi koje je u svojim redovima dužna imati živa i borbena revolucionarna partija koja bi da se brzim i čvrstim koracima kreće svojim trnovitim putem. Nužni su joj mislioci, koji će određivati neophodnost trenutka, razumeti nepoželjnost starih puteva i blagovremeno ukazivati na nove; nužni su joj pesnici i proroci, koji će u teškim vremenima kušnji i sumnji biti kadri da u dušu drugova uliju sopstvenu zanosnu veru u budućnost partije i sebe samih; nužni su joj borci, koji će se latiti vojevanja iz ljubavi prema ratovanju, poništavajući uticaj skeptika i sporaća; nužni su joj agitatori, govornici, finansijeri.
Ipak, sve te privatne funkcije, spojive u jednu nedeljivu celinu jedino prisustvom ljudi krajnje posebne fele u partiji, osoba koje možemo nazvati ljudima revolucionarnog duga, organizacijske discipline i savesti. Njihova je zasluga dobar, pravilan i tačan tok monotone revolucionarne svakodnevnice, od koje u suštini zavisi uspeh izuzetnih, sjajnih akcija, jednako kao što od mračnih fizioloških procesa zavisi oblik viših manifestacija ljudskog duha ili od zanemarljivih i čisto materijalnih pitanja snabdevanja vojske osnovnim životnim namirnicama i opremom zavisi sudbina velikih bitaka. Upravo takvi nemilosrdni i džangrizavi cenzori koji se staraju o revolucionarnim tajnama jesu dve trećine uspeha u zaverama; bespoštedno uništavajući najnežnije niti srca svojih drugova, oni ne dozvoljavaju da se organizacija raspline u revolucionarnom svetu koji je okružuje, čuvajući je kao celovit, jasno odvojen, zdrav i živ organizam, kadar da maksimalno razvije kako snagu svojih napada, tako i snagu odolevanja napadima protivnika. Odstranite li takve ljude, i najbolja će se organizacija raspasti, pretvoriti u ruševinu, bezobličnu masu, poput građevine u kojoj je voda iznenada rastopila sav cement, ili tela iz kojeg je odjednom izvučen celokupan skeletni sistem.
Ne čude, stoga, primeri kada ovakvi ljudi steknu ogroman značaj ili uticaj u društvu, iako sami ne raspolažu ni bogzna kakvim posebnim talentima, ni nesvakidašnjim umom. Ako ih je već priroda obdarila tim i drugim vrlinama, onda iz njih proističu osnivači kružoka i organizacija, moralni diktatori čija se imena prenose sa kolena na koleno još dugo nakon što su organizacije koje su osnovali, kao i oni sami, sišli sa istorijske pozornice.
Sofija Perovskaja je bila jedan od najkompletnijih i najmarkantnijih predstavnika tog tipa revolucionarnih aktivista. Teško je bilo naći disciplinovanijeg, ali istovremeno i strožijeg čoveka. U svakoj akciji u kojoj je uzela učešće bila je surovo zahtevna, i nije se bez razloga za nju govorilo da je bila u stanju da za najmanji propust čoveka dovede do samoubistva. Opet, koliko god bila stroga prema drugima, još strožija je bila prema sebi samoj. Osećaj duga bio je najizraženija crta njene ličnosti. Takvu je surovu moralnost u sebi negovala upravo u želji da se ratosilja ostalih strana svoje prirode za koje joj se činilo da su izlivene od i suviše krhkog metala. I zaista, svojom čeličnom voljom umela je da od sebe načini pravog stoika, čoveka koji je u stanju da podignuta čela podnosi najstrašnije udarce sudbine. Niko nikad od nje nije čuo niti jednu žalbu, niti jedan jecaj. Znala je da sve čuva za sebe, suzbijajući moralnu patnju i prezirući fizički bol. Bolesna i jedva u stanju da se drži na nogama, sa paklom u duši izazvanim koliko jučerašnjom pogibijom čoveka koji je za nju predstavljao veliku, prvu i jedinu ljubav, ona čvrsto u svoje ruke uzima rukovođenje prvomartovskom akcijom i bez trena neodlučnosti privodi je kraju. Saznavši za blisko, neizbežno i ni na koji način odloživo pogubljenje dragog joj čoveka, ona ni na tren nije izašla iz stroja: lutala po gradu, zakazujući i po sedam sastanaka na dan; staložena i vedra, vodila ona po starom akcije bez da iko od ljudi koji su je viđali tih užasnih dana ima predstavu o tome koliko je beskonačna bila patnja skutana u njenim grudima.
Pa ipak, pod stoički spokojnom spoljašnošću, u toj je junačkoj prirodi čučala jedna druga strana, koja je tek ponekad, kao munja iz tmurnog olujnog neba porila navučeno spokojstvo, ali koja je jedina bila u stanju da njenim rečima dâ toliku moć, a njenim rukama toliku snagu.
Duh joj je bio jednako silan kao i um. Tegobni zadatak neprekidnog zavereništva u Rusiji, taj iscrpljujući zadatak koji paklenim ognjem uspeva da sprži i najsnažnije temperamente, zato što nemilosrdni bog Revolucije za žrtvu ne traži ni život, ni krv svojih slugu – oh, kada bi samo to tražio! – već najbolji sok iz nerava i mozga, dušu njihove duše: entuzijazam i veru – inače ih on nemilosrdno i s prezirom odbija i odbacuje – taj strašni zadatak nije uspeo da načne dušu Sofije Perovske.
Jedanaest je godina bila ona gubitnik, svedok nemerljivih izdataka i razočaranja, uvek se iznova bacajući u najžešću bitku. Umela je da netaknutom sačuva iskru božjeg ognja u sebi. Dugo su joj stoicizam i kult surovosti bili jedini plašt, činivši je time nalik antičkim junacima, umesto mračnog i turobnog pokrova pod kojim uzvišene i nesrećne duše čuvaju svoja propala verovanja i nade. Uprkos svom svojem stoicizmu, uprkos hladnoj spoljašnosti, u dubini duše ona ostaje nadahnuta paganska sveštenica, zato što je pod svetlucajućim čeličnim oklopom u njoj još uvek tuklo srce žene. A žene se, valja i to znati, kada je u pitanju taj božanski dar, nalaze u mnogo povoljnijoj situaciji od muškaraca. Eto zašto im ruski revolucionarni pokret pre svega ima biti dužan za svoju gotovo religijsku strast; eto zašto će, dokle god u njemu bude bilo žena, on biti nesalomiv.
Sofija Perovskaja nije bila samo rukovodilac i organizator; ona se prva bacala u vatru, žudeći za najopasnijim položajima. Možda joj je to i donosilo toliku vlast nad srcima drugih. Kada bi se, uperivši svoj znatiželjni pogled kojim je, kako se čini, pronicala u najdublje ponore čovekove duše, nekom ozbiljno obratila rečima: „Krećemo!“ – ko je mogao da joj odgovori: „Ja ne krećem“? Sama je polazila sa zanosom i entuzijazmom krstaša koji žuri da oslobodi grob svog gospoda. Na silu je otela ulogu gazdarice kuće u moskovskom napadu od jedne druge ratnice, Jakimove, insistirajući da baš njoj bude dodeljena. Tek nakon dugo protivljenja pristala je da joj zauzvrat ustupi mesto sirarke u napadu u Sadovoj ulici.[75] Kada su u moskovskoj akciji drugovi odlučili da je ostave kod kuće, sa zadatkom da prati dolazak carskog voza i dâ znak za aktiviranje eksploziva, opraštajući se sa svojim drugovima po delu, koji su napuštali sudbonosni stan, jednom od njih je u četiri oka kazala kako je „srećna, jako srećna“ što se taj zadatak pao upravo njoj u delo.
Kada je reč o odlučnosti i hladnokrvnosti iskazanoj u akcijama, teško je, verovatno i nemoguće, naći reči koje će biti dovoljno snažne da ove osobine opišu. Dovoljno će biti da zapamtimo da je u moskovskom atentatu svih šestoro ili sedmoro muškaraca, koji se svakako nisu slučajno tu zadesili, upravo Perovskoj zapovedilo da hicem iz revolvera zapali bočicu sa nitroglicerinom, čime bi u slučaju dolaska policije sve digla u vazduh.
Neću govoriti o njenoj ulozi u prvomartovskoj akciji, zato što bi to predstavljalo ponavljanje onoga što je svima već poznato.
Navešću, ipak, jedan štampi potencijalno nepoznat detalj. Odluke Izvršnog komiteta u vezi predstojećeg poduhvata po potrebi je trebalo svesti na samo najuopštenije crte. Pritom valja znati da su bombaši, usled nedovoljne proverenosti, odlučili da nedavno izumljene bombe Kibaljčiča upotrebe jedino kao rezervu u slučaju neuspeha napada u Sadovoj – i jedino u krajnjoj nuždi, svako na svoju ruku.
Perovskaja je bila upoznata sa pojedinostima tog plana. Kada je, već zauzevši svoj položaj, saznala za promenu u carevoj maršruti, shvatila je da je nastupilo vreme te krajnje nužde, da bi onda na sopstvenu inicijativu, kao kakav prevejani vojskovođa, odokativno i pred nosom neprijatelja promenila front, pronašla nov položaj i brzo tamo rasporedila svoju rezervu – bombaše. Upravo tom odlučnom manevarskom potezu revolucionari imaju da zahvale za svoju strahovitu pobedu.
Carski javni tužilac, u želji da ilustruje nemoć Izvršnog komiteta, izjavio je kako najveći dokaz za to može poslužiti činjenica da je upravljanje akcijom od tolikog značaja stavljeno u slabašne ruke jedne žene. Očigledno, Izvršni komitet je bolje znao s kim ima posla, a Perovskaja je dokazala da takva odluka nije bila pogrešna.
Uhapšena je nedelju dana nakon atentata na Ekatarininom kanalu[76], zato što ni za živu glavu nije htela da napusti prestonicu …
Spokojna i ozbiljna, bez trunke izveštačenosti, pojaviće se ona pred sudom ne nameravajući ni da se opravdava ni da se hvali – jednostavna i skromna, kao što je i živela, čime je pobudila divljenje čak i sopstvenih dušmana.
U svom kratkom obraćanju tražila je tek toliko da kao žena ne bude odvojena od ostalih saboraca iz ove akcije, i ta joj je molba bila uslišena.
Pogubljenje je odloženo za šest beskonačnih dana, iako je zakonski rok za podnošenje žalbi i molbi za pomilovanje strpan u svega tri dana.
Koji je bio uzrok tog neobjašnjivog odugovlačenja? Šta su u to vreme radili sa osuđenicima?
Niko ne zna.
Gradom su se uporno pronosile najzlokobnije moguće glasine. Ljudi su tvrdili da su po azijatski brzom savetu Loris-Melikova osuđeni bili izloženi mučenjima čiji je cilj bio iznuđivanje priznanja – ne pre, već nakon suđenja, kada više niko ne bi mogao da im čuje glas.
Da li su u pitanju bile puke izmišljotine ili nečija indiskretna raskrinkavanja?
Niko ne zna.
Kako ne raspolažemo neposrednim dokazima koji bi to potvrdili, nemamo nameru da iznosimo takve optužbe, makar i na račun naših krvnika. Postoji, ipak, jedna nesumnjiva činjenica koja u značajnoj meri potvrđuje opravdanost tih neprekidnih glasina: niko više nije čuo ni reč od osuđenih.
Posete rodbine, koje se po drevnom humanom običaju dopuštaju svim zatvorenicima osuđenim na smrt, našim osuđenicima uporno su branjene, ne znamo samo iz kog razloga i s kojim ciljem. Vlada nije prezala čak ni od sramotnih podvala kako bi se kurtalisala neumornih podnosilaca molbi.
Sonjina majka, koja je svoju ćerku obožavala, dojurila je iz Krima na prvu vest o njenom hapšenju. Poslednji put je imala da je vidi na dan čitanja presude. Svih ostalih pet dana pod ovim ili onim izgovorom redovno je udaljavana iz zgrade istražnog zatvora. Na kraju su joj saopštili da svoju kćer može da vidi drugog aprila ujutru.
Došla je, ali u trenutku dok je još pristizala vrata zatvora se širom otvaraju i ona zaista ugleda svoju kćer – ali već položenu u kobne kočije …
Bila je to sumorna povorka osuđenika koje su poveli na pogubljenje.
Nemam nameru da opisujem odvratne pojedinosti tog pokolja …
„Imao sam priliku da prisustvujem – prenosi dopisnik Kölnische Zeitung[77]-a – tucetu pogubljenja na istoku, ali ovakvu živodernicu (Schinderei) ne videh nigde.“
Svi osuđeni su umrli junačkom smrću.
„Kibaljčič i Željabov izuzetno smireni. Timofej Mihajlov[78] bled, ali postojan. Lice Risakova[79] mrtvački belo. Sofija Perovskaja ispoljava zadivljujuću snagu duha. Obrazi joj još čuvaju gotovo rumenu boju, a njeno lice, jednako ozbiljno, bez tračka usiljenosti, puno je istinskog junaštva i beskrajnog samopožrtvovanja. Izgled joj je jasan i spokojan, i u njemu nema ni trunke izveštačenosti …“
Ovo nisu reči revolucionara, čak niti radikala, već dopisnika istih Kölnische Zeitung-a (16. april 1881. god.), koje ne možemo sumnjičiti za iskazivanje viška simpatija prema ruskim „nihilistima“.
U devet i četvrt Sofija Perovskaja je već bila mrtva …
Minuli tekst je već bio na putu za štampariju kada sam od izvesnih prijatelja dobio kopiju pisma koje je Sofija poslala svojoj majci. Napisano nekoliko dana pre izricanja kazne, za cilj je imalo da je pripremi za potencijalno fatalan udarac.
U njemu vidimo svu Perovsku, sa njenom čistom i velikom dušom. Nećemo ga kvariti daljim objašnjenjima.
„Majčice moja mila, najdraža! Svu me tišti i muči pomisao na tebe. Mila moja, preklinjem te, smiri se, ne kidaj se zbog mene, čuvaj se zbog onih koji te okružuju, mada i zbog mene. Sudbina me moja nimalo ne uzbuđuje, čekam je sa savršenom spokojnošću, zato što sam oduvek znala i očekivala, pre ili kasnije, da će takva biti. I zaista, materi moja draga, ona uopšte nije tako mračna. Živela sam onako kako su mi to nalagala moja ubeđenja, protiv kojih nikad nisam mogla da postupam; zato ja mirne savesti čekam sve što mi sledi. Jedina stvar koja me kao kakav težak teret pritiska jeste tvoja patnja, najdraža moja; to je jedino što me muči i ne znam šta bih dala da mogu da je ublažim. Draga moja majčice, ne zaboravi da imaš veliku porodicu, mlado i staro; i svima njima ti si potrebna, tako velika po svojoj moralnoj snazi. Oduvek sam od srca žalila što nisam mogla da dostignem moralne visine na kojima se ti nalaziš; ali znaj da sam u svakom trenutku kolebanja u tvom liku nalazila podršku. U svojoj dubokoj privrženosti tebi neću te sad ubeđivati u nešto što i sama znaš, a to je da si mi još od malena bila najtrajnija i najveća ljubav. Uzrujanost zbog tebe oduvek je bila moja najveća patnja. Voljena moja, nadam se da ćeš uspeti da se umiriš i oprostiš mi makar jedan deo onoga što sam ti učinila nažao, i nemoj me puno grditi; tvoja reč prekora za mene je nešto najteže na svetu.
U mislima jako, jako celivam tvoje ruke i na kolenima te molim da se ne ljutiš na mene. Moj topli pozdrav celokupnoj rodbini. Evo i jedne molbe za tebe, majčice mila: kupi mi kragnicu i manšetice sa dugmadima, zato što nam je zabranjeno da nosimo dugmiće, i još više kragnice, a to mi je neohodno za sud ako želim da makar malo popravim svoje odelo: prilično je pohabano. Doviđenja, mila moja, i još te jednom molim; ne kidaj se i ne muči zbog mene, sudbina mi uopšte nije tako žalosna, i nemoj tugovati za mnom.
Tvoja Sonja
22. mart 1881. god.“
Sergej Mihajlovič Stepnjak
