I Družina pustinjaka
Na jednom od oboda drevne ruske prestonice, tamo gde se ovaj poluazijatski grad, koji veličinom ne zaostaje za Vavilonom ili Ninivom, napokon pobeđen prostranstvom, stapa sa baštama, vrtovima i pustarama koje sa svih strana okružuju Moskvu – u tom gotovo ruralnom delu grada stoji, ili je bar nekada stajala trošna jednospratnica sa potkrovljem, pogaravela od vremena i polurazrušena. Iako smešteno u prestonici, ovo ubogo mesto življenja ne štrči među okolnim građevinama. Većina susednih zgrada ima isti takav žalan i oronuo izgled pa čitav kvart pre liči na zaselak, izgubljen negde po prostranim ruskim ravnicama nego na predgrađe jedne od najvećih prestonica Evrope. Leti na njegovim širokim ulicama, koje gotovo liče na trgove kojima bi slobodno mogla manevrisati cela konjica, raste trava, a s jeseni, kada nagrnu kiše, te se ulice pretvaraju u blato i barice kojima polagano plove jata domaćih gusaka i patki.
Tišina je ovde grobna. Nema nikakvog kretanja. Katkad, po daščanom trotoaru, začuje se bat koraka, i ako pešak ne pripada ovdašnjim obiteljima, grupica će dečaka ispuziti pod kapijom i posmatrati ga sve dok se izgubi iz vida. Ako se kojim slučajem ovde zadesi kakav ubogi ванька[80], tada se svi oni zeleni, plavi, crveni zastori ubrzano podižu, a na prozorima se pomaljaju radoznale glave žena i devojaka, koje ni za živu glavu ne smeju propustiti ovakav neobičan prizor.
Svi žitelji ovog usamljenog kutka međusobno se poznaju, budući da su se svi tu rodili i odrasli. Narod je ovaj jednostavan, patrijarhalno vaspitan, neupoznat sa savremenom kulturom. Maltene su svi staroobrednici – potomci onih koji su pre dve stotine godina ustali protiv Nikonovih novotarija, trpeći i bič i mučenja i vatre i Sibir zato što su se krstili sa dva prsta i Aleluja i dalje pojali po dva, umesto po tri puta. [81] Opet, bez obzira na strašno progonstvo, raskol[82] se, kako je poznato, širokom bujicom razlio po celoj Rusiji i trajno nastanio u prestonici. Preobražeskaja i Rožeskaja četvrt, dobivši svoje nazive od dva raskolnička groblja, mogu se smatrati prestonicama stare vere, gde tajno životare njeni sveštenici i episkopi koji se okupljaju na „vaseljenskim“ saborima.
Istina, svetska je taština počela da se probija čak i do ovih poslednjih utočišta stare vere. O praznike predveče, kada i staro i mlado hrli napolje i kada se vremešniji žitelji, po istočnjakom običaju, razmeštaju na zemljanim nasipima oko svojih kućica kako bi međusobno proćaskali sat ili dva, više nije retkost sresti mladog fabričkog češljugara[83] sa harmonikom umesto stare balalajke u rukama, u žaketu blještavih dugmadi koji je smenio kaftan, da ne govorim o čizmama sa visokim potpeticama, strogo zabranjenim pravoslavcima koliko i nemačke modne smicalice.
Kolaju čak glasine da nekolicina njih počinje tajno da puši duvan, ne mareći što na taj način podsećaju na samog đavola, koji se u žitijima svetaca uvek prikazuje sa kolutovima dima koji izlaze iz njegovih grešnih ustiju. Stari žalosno klimaju glavom, uzdišu i govore kako se bliži kraj sveta, s obzirom da je stara vera oslabila.
Uostalom, domaćini maloprepomenutih kućica sa potkrovljem ne pripadaju odvajkadnjim familijama ovog patrijarhalnog kutka. Oni su se ovde doselili nedavno, ali već su uspeli da zadobiju naklonost suseda – dobrih, jednostavnih i pobožnih ljudi.
Obitelj često čine samo muž i žena, ali oni svakodnevno očekuju dolazak svojih starih roditelja.
Supruga, premda još uvek mlada žena, prekrasna je i štedljiva domaćica; suprug, Saratovljanin od 32-33 godine, takođe častan čovek i za svoje godine veoma staložen. Očigledno, i on je raskolnik: duvan ne puši, ne brije se (brijanje se smatralo ozbiljnim prestupom, s obzirom da čoveku oduzima na sličnosti sa Bogom, po čijem je liku ovaj, dabome, stvoren), kadar da čita i piše. Istina, na njemu su čizme sa potpeticama i mundir nemačkog kroja. Ali, to je možda samo iz „straha od Jevreja“ ili zato što pripada nekoj drugoj sekti koja dopušta takve slobode, s obzirom da su različite sekte savršeno tolerantne jedna prema drugoj.
Postojala je jedna okolnost koja je ovu prijateljsku slutnju pretvarala u savršenu sigurnost.
Porodica se, kako je već rečeno, sastojala od dva člana. Međutim, kuća je nesumnjivo udomljavala mnogo više ljudi: životne namirnice kupovane su u tolikim količinama da koliko god utrobe pobožnih supruga bile nezasite, oni sami ni na koji način ne bi mogli sve potrošiti. Takođe, staricama iz susedstva se dešavalo da u besanim noćima čuju škripu vrata i lupu kočijaša koji dolazi u ovaj zagonetni dom, očigledno dovozeći nekog iz daleka. Ko bi to mogao biti? Naravno – „Braća!“, tajanstveno su govorili starosedeoci među sobom. Razume se, niko od njih nije progovarao ni reči u prisustvu dežurnog policajca: on je zajednički neprijatelj susedstva od koga sve valja kriti.
I pobožni meštani nisu pogrešili kada su pretpostavili da tu nisu čista posla.
Kuća je zaista vrvela od ljudi. Bilo je to družina pustinjaka – rudara po profesiji. Kočijaši, koji bi ovde dolazili noću, dovozili su sa železničke stanice radnike, dinamit i oruđe neophodno za eksploziju.
Iz tog je kućerka išao moskovski podzemni rov.
II Podzemni rov
Iskopavanje rova ispod nasipa moskovsko-kurske železničke pruge u cilju miniranja carskog voza, poduhvat koji je započet sredinom septembra 1879. godine i završen dva meseca kasnije, bio je samo deo velikog plana trostrukog atentata koje je trebalo izvesti na povratku Aleksandra II iz Krima u Sankt Peterburg (računam samo poduhvate u kojima je korišćen dinamit).
Železnička pruga na carevoj maršruti bila je minirana na tri punkta – u blizini Moskve, Aleksandrovska[84] i Odese. Računalo se da se car ovoga puta neće izvući. Oba planirana napada u Odesi – jedan pod železničkom prugom, drugi u samom gradu, u Italijanskoj ulici, kojom je car trebao da prodefiluje, otkazana su, s obzirom da car uopšte nije ni svraćao u ovaj grad. Kod Aleksandrovska, gde je atentat bio organizovan pod rukovođstvom Željabova i Okladskog[85], do eksplozije nije došlo usled kvara na kapisli, pa je i pored toga što je baterija zatvorena u pravom trenutku, imperatorski voz neoštećen protutnjao iznad bezdana na čijem je dnu neminovno morao da se surva pri najmanjem potresu. Druga dva pokušaja takođe su prošla neslavno: pokušaj rušenja Kamenog mosta u Sankt Peterburgu, organizovan od strane pomenutog Željabova i Ćećorke[86] propao je zbog toga što se potonji nije blagovremeno pojavio na zakazanom mestu; kada je u pitanju Logovenkov[87] pokušaj dizanja u vazduh carske jahte u Nikolajevu, njega je policija osujetila ranije, prilikom slučajnog pretresa upravo stana iz kojeg je bila sprovedena žica koja je galvansku bateriju povezivala sa dinamitom.
Samo su u Moskvi teroristi imali dovoljno sreće da makar pokušaju atentat, mada se činilo da je ovde bilo najmanje verovatno da se bilo šta uradi.
Kupljeni kućerak je bio toliko daleko od železničkog nasipa da su zemljani radovi bili istinski egipatski. Potrebna je bila masa ljudi, a skrivati sve njih se pokazalo kao neverovatno težak zadatak, imajući u vidu pojačan policijski nadzor.
Neću iznositi detalje ovog poduhvata: možete ih pronaći u štampi toga vremena. Ukazaću samo na dve osobenosti, veoma karakteristične ne samo za dati slučaj, već za aktivnost ruskih revolucionara uopšte.
Mnogi misle da ruskim revolucionarima na raspolaganju stoje ogromna novčana sredstva. U pitanju je velika zabluda i moskovski atentat je najbolji dokaz za to. Teroristička borba je toliko skupa da su nihilisti prinuđeni da bez daha trče za svakom novčanicom od sto rubalja. Zbog toga su primorani da budu krajnje ekonomični u svim svojim poduhvatima, makar i na uštrb sopstvene bezbednosti.
Vrednost celokupnog posla oko probijanja moskovskog rova, zajedno sa ostala dva pokušaja atentata na železnici koja su pripremana za isti novembar, iznosila je svega 30 000 – 40 000 rubalja, računajući tu i putne troškove. Drugi, sitniji poduhvati bili su još jeftiniji. Pokušaj oslobođenja Vojnaraljskog, jednog od osuđenika u „postupku protiv sto devedeset trojke“, za vreme njegovog premeštanja iz prestonice u centralni zatvor u Harkovu, ispade težak zadatak. Kupljeno je pet konja, taljige, oružje; bilo je potrebno izdržavati mnoštvo ljudi u Peterburgu, Moskvi, Kursku i Harkovu, kako bi se pratilo kretanje policije. Pa opet, sudeći po prilično merodavnim izveštajima dostavljenim organizaciji od strane lica kojima je ovaj zadatak bio poveren, poduhvat je stajao svega 4 500 rubalja. Trudeći se da troškove svedu na najmanju moguću meru, teroristi su često puta morali začepljivati, takoreći sopstvenom kožom, pukotine i rupe koje bi se javile kao rezultat prekomerne štednje. Tako na primer, u Moskvi pri kraju posla nije bilo dovoljno novca i zbog toga su zaverenici razmatrali opciju da založe upravo kuću iz koje su kopali rov. No, stavljanje pod hipoteku uvek podrazumeva i osmatranje nekretnine koja ide pod zakup, čemu obavezno prisustvuje policija. Ostavljam svakome sud o opasnosti takvih finansijskih operacija.
Troškovi izvođačkih radova svedeni su na minimum. Recimo, bušilica je nabavljena na samom kraju, kada su ljudi već bili gotovo poskapavali od posla. U početku je sve rađeno običnim lopatama. Takođe, usled neprekidne kiše, minska galerija bila je uvek do pola ispunjena vodom koja je curila odozgo i taložila se na podu. Kopalo se klečeći u vodi, a ponekad i ležeći u blatu, čija se hladnoća radnicima probijala do kostiju. Pri tome, nijedan radnik nije imao nepropusno ronilačko odelo koje bi ga poštedelo tolikih patnji.
Za pravilno određivanje pravca pružanja rova korišćeni su aparati i instrumenti kakvih se ne bi latio nijedan saper[88]. Nikakav astrolab, nikakvi kvadranti[89] – već samo običan džepni kompas za skiciranje vojnih karti.
Pomoću ovog primitivnog instrumenta mogle su se sa manjom ili većom preciznošću odrediti glavne tačke rova, a za njihovo označavanje unutar galerije korišćeni su metalni štapovi ručne izrade povezani žicom koja se protezala duž pravca njihovog prostiranja.
Pa ipak, kada su nakon eksplozije inženjeri vršili ispitivanje rova, ispostavilo se da je bio izveden vrlo dobro. Radnici su požrtvovanjem nadoknadili nedostatke svojih radnih sredstava.
Grdno se vara svako ko misli da je ta strašna gomila zaverenika upravo onakva kakvom je prikazuju u javnosti. Sve skupine nihilista odlikuje nesvakidašnja jednostavnost i potpuno odsustvo razmetljivosti, osobine koja generalno nije svojstvena ni ruskom karakteru, a kamoli nihilistima.
Čak i u slučajevima kada ljudi stavljaju glavu u torbu ili na panj, sve se kod nas obavlja jednostavno, bez najmanje senke praznorečja. Nikakvih vatrenih govorancija, a i zašto? Jedino što kao savršeno neusmesne stvari one mogu da učine jeste da nasmeju prisutne. Publike na našem skupovima nema; nećete imati pred kim da se kočoperite. Okupljaju se međusobno prisni ljudi, koji se potanko poznaju. Čemu krasnorečivost? Čemu traćiti vreme na razglabanje o nečemu što je jasno kao dan? Retko se kad desi da se neka reč razlegne žestokim, strasnim tonom ili da u nečijim očima bljesne iskra ushićenja.
Preterano krasnorečivi i izveštačeni junaci, kakvim strani romanopisci vole da predstave nihiliste, kod nas će pre izazvati sumnju po pitanju iskrenosti i ozbiljnosti njihovih namera nego oduševljenje, koje im se inače pripisuje – zna se da pas koji laje ne ujeda. Kada bi se na jednom takvom skupu, na kome se katkad govori o najužasnijim poduhvatima, zatekao čovek koji ne razume ruski, on bi lako mogao da pomisli da prisustvuje nekom mirnom sastanku na kojem ljudi staloženim i jednostavnim tonom razgovaraju o najbezazlenijim stvarima na svetu.
No, da se vratimo na moskovski rov. Teško da je moguće preuveličati opasnost koja je pretila žiteljima fatalne kuće. Po slovu ruskog zakona, u slučaju pokušaja atentata na cara sve učesnike, bez obzira na ozbiljnost njihove uloge, uključiv i one koji su za to samo znali, a opet nisu prijavili nadležnima, preti smrtna kazna. Smrt je svima koji su radili na rovu visila nad glavama, vremenom su oni počeli da osećaju njen hladan dah i uviđaju da je gotova da ih sustigne. Svega nekoliko dana pred carev dolazak policija je iz nekog beznačajnog razloga posetila dom. Kopači su uspeli da se sakriju u podrum, pa je policajac iz kvarta zatekao samo domaćine; sve je bilo u redu i nikakva sumnja nije pobuđena. Jer, najmanja pometenost, jedna drhtava nota glasa dovoljna je da izazove sumnju i dovede do ozbiljnijeg pretresa kojim bi se sve raskrinkalo.
U drugim slučajevima, kao što je poznato iz izveštaja sa „suđenja šesnaestorki“, nužno je bilo otkloniti sumnju znatiželjnih suseda, što je tako vešto činila Perovskaja.
Svi učesnici atentata su savršeno dobro znali kakva ih sudbina očekuje u slučaju razotkrivanja; u jednom uglu stajala je boca sa nitroglicerinom, koju je trebalo dići u vazduh onog trenutka kad policija nagrne na vrata.
Opet, bez obzira na sve opasnosti, u strašnom je kućerku vladala najiskrenija veselost. Za večerom, kada bi svi sedeli zajedno, zaverenici su ćaskali i šalili se kao da nije bilo ništa. Društvo je najčešće uveseljavao zvonki smeh Sofije Perovske, iako je baš kod nje u džepu ležao napunjen pištolj kojim je trebalo da se u slučaju krajnje potrebe sve digne u vazduh. Jedan od rudara sročio je čak nešto nalik na šaljivu poemu, u kojoj se opisuju sve prevrtljivosti i nedaće života u rovu.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
