Revolucionarni profili
Predočio sam vam kratku istoriju revolucionarnog pokreta iz desetogodišnjeg perioda od 1871. do 1881. godine. Čitaocima bih sada želeo da približim unutrašnji život podzemne Rusije i upoznam ih sa nekolicinom onih groznih ljudi koji su toliko puta uspeli da na drhtanje nateraju onog pred kim svi drhte. Trudiću se da ih prikažem onakvim kakvi oni zaista jesu – bez preuveličavanja, ali i bez lažne skromnosti. Svestan sam da je za slikanje portreta Sofije Perovske, Vere Zasulič, Dmitrija Lizoguba i tolikih drugih ličnosti potrebno daleko ubojitije pero od ovog kojim raspolažem. Ne kažem to iz uobičajene kurtoazije, već zbog neizmernog divljenja prema njima, osećanja koje bi gajio svako da je kojim slučajem imao priliku da ih upozna tako dobro kao što sam ih upoznao ja. Na čitaocu je, stoga, da nadomesti moje propuste, i to tako što će živim bojama ispuniti blede i suve konture koje ću ja ovde samo grubo naznačiti. Što je do mene, jedno vam garantujem – privrženost istini. Zato smatram svojom dužnošću da upozorim ljubitelje pikanterija da će biti silno razočarani – u stvarnom životu, sve se postiže na mnogo jednostavniji način nego što su to ljudi utuvili sebi u glavu.
Naravno, nemam nameru da donosim „otkrovenja“; ničeg kompromitujućeg nema u mojoj knjizi. Opisaću samo ono što se dâ opisati, ograničavajući se na činjenice i imena koja su opšte poznata i često puta ponavljana, čak i po ruskoj štampi.
Ne treba tragati ni za kakvim političkim značajem, bilo kada je u pitanju izbor, bilo redosled obrade likova. Ljudi o kojima ću govoriti pre svega su moji lični poznanici, što je sasvim dovoljan pokazatelj da sam svoj izbor zasnovao na slučajnom uzorku: u pokretu koji je toliko rasprostranjen i u zemlji koja je velika poput naše, čovek sebi može da priušti samo ograničen krug prijatelja i ličnih poznanika. Kada je u pitanju redosled opisa, nisam se vodio niti značajem, niti relativnom popularnošću osoba koje su uzele učešće u pokretu. Zato ne počinjem ni Sofijom Perovskom, ni Verom Zasulič, ni Petrom Kropotkinom. Svoje portrete, kao što će čitalac i sam posvedočiti, poređao sam vodeći računa da na što jasniji način, kroz suprotstavljanje likova, dočaram opštu narav partije. Upravo iz ovog razloga za svoju sam pripovest izabrao možda pomalo i površnu formu, imajući u vidu temu koju obrađujem – mislim na formu ličnih uspomena, prilagođenu što je to moguće bolje cilju očuvanja nijansi lokalnog kolorita; premda same po sebi praktično beznačajne, zajedno uzev ove nijanse doprinose boljem poimanju osobenosti života ovakve revolucionarne Rusije – što mi je glavni, ako ne i jedini cilj.
Ne iznosim sve ovo zbog ruske policije, koja, s obzirom na činjenicu da je sa svime podrobno upoznata, za informacijama ovakve vrste prosto nema potrebe. Činim to zbog tebe, dragi moj čitaoče, da tebi dok spokojno iščitavaš ove stranice srce ne bude pritisnuto setnom mišlju da bi jednog dana one mogle da dovedu do mučenja nekog ljudskog bića, negde po mračnim kazamatima Petropavlovske tvrđave. Dozvolite mi da vam ovim, pomalo i predugačkim uvodom, predstavim našeg prvog junaka i svog vrlog prijatelja, Jakova Stefanoviča.
JAKOV STEFANOVIČ [29]
I
U leto 1877. godine, među predstavnicima vlasti sreza čigirinškog nastaje prava pometnja.
Žandarmi jure kao muve bez glave, tamo-amo; za komesara i načelnika sreske policije nema mira ni danju ni noću – gubernator lično hita u obilazak sreza.
Šta se desilo?
Evo u čemu je bila stvar. Policija je, preko sveštenika, koji su kršenjem tajnosti ispovedanja postali doušnici, načula da se među seljacima sprema strašna zavera. Na njenom su čelu stajali „nihilisti“, odvažan svet spreman na sve.
Međutim, nikako da se pronikne u pojedinosti ove zavere – seljaci su, saznavši za izdaju popova, odlučili da prekinu sa praksom ispovedanja. U svemu tome nije se smeo protraćiti ni minut vremena. Zavera je bivala sve veća, sudeći prema jasnim i pretećim znacima. Da se ne bi odali u stanju pijanstva, zaverenici su se u potpunosti odrekli konzumiranja votke, a po selima u kojima su činili većinu, čak su i krčme zatvarali. Bio je to nedvosmislen znak osnaživanja pokreta. Ali kako dokučiti njegovu tajnu i zaustaviti njegovo dalje širenje? Ni nenajavljeni pretresi, ni stotine hapšenja nisu urodila plodom.
Seljaci ni da zucnu; čak ni šibanje nije moglo da ih natera da progovore. Oružani ustanak se činio neizbežnim. Kolale su glasine da su zaverenici, poput pariskih sankilota[30], u tajnosti pravili koplja, te kupovali sekire i noževe. Načelnik policije je poslao na vašar svoje ljude, tobože trgovce robom od gvožđa, nadajući se da će na taj način otkriti ko kupuje oružje, ali narod je prozreo njegovu nameru. Niko se nije dao upecati.
Policija je bila u očaju, ne znajući šta više da pokuša. Ipak, jedne kasne večeri načelniku se javio vlasnik jedne mehane, nekakav Konograj, obaveštavajući ga kako je k njemu došao seljanin po imenu Prihođko. Prihođko je jedva stajao na nogama od gladi i umora, a posle čaše votke, od koje se gotovo istog trena napio, počeo je da urla kako će uskoro sve biti „drugačije“, kako je on već „dao zakletvu“ i video „papir“. Očito, čovek je bio jedan od učesnika zavere. Konograju istog trena sinu ideja da bi preko njega i sam mogao da se ušunja tamo. S obzirom da je za tako nešto očigledno nužno bilo položiti zakletvu, otišao je k načelniku da traži odobrenje. Ovaj je toliko bio van sebe od sreće da ga je blagoslovio obema rukama, i ne samo da mu je dozvolio da se zakune kad god i koliko god puta bude bilo potrebno, već mu je obećao i nagradu u novcu i zemlji. Konograj je zatim pronašao Prihođka i razgovarao sa njim, pretvarajući se kako sve odobrava. Nakon što je primljen u družinu, Prihođko mu je pokazao „papir“, koji je bio ni manje ni više nego sam statut tajnog udruženja. Konograj ga je pročitao, a zatim se okrenuo ka Prihođku i u lice mu rekao: „Slušaj, vidim te da znaš sve. Biraj – ili ćemo s tim papirima smesta poći načelniku, koji će ti oprostiti i pride ti darovati koliko god novaca budeš tražio, ili ti se crno piše, pošto ovi papiri nisu bogzna koliko teški, pa ih mogu odneti i sam.“
Našavši se tako između dve vatre, ovaj nesrećnik, umesto da ubije ološ, postade izdajnik. Iako sam nije znao puno toga, i to je bilo sasvim dovoljno da se mic po mic dođe do svih bitnijih informacija. Za kratko vreme, policija je u svojim rukama imala sve niti zavere i znala imena učesnika. Situacija je bila krajnje ozbiljna. Broj članova družine dostigao je tri hiljade, a zaverenička vojska je zahvatala nekoliko gubernija; računalo se da znak za podizanje ustanka bude upućen na dan jednog od predstojećih praznika.
Cela ova impozantna organizacija stvorena je za nekih osam meseci i predstavlja delo jednog jedinog čoveka. Ime mu je Jakov Stefanovič.
Upravo on je smislio plan kojem po odvažnosti, veličanstvenosti i primenjivosti nije bilo premca. Nije se zasnivao samo na težnjama pokreta, već se koristio i predrasudama ljudi koje je Stefanovič dobro poznavao, s obzirom da je celo svoje detinjstvo proveo među seljacima. Po njemu, trebalo je pobuniti i dići narod protiv postojećeg poretka i samog cara – u ime cara. Stefanovič je sročio i lično uručio tajni carski manifest, u kojem se narod poziva na opšti ustanak, navodno zbog potpunog gubitka moći i careve potčinjenosti sopstvenim dvorjanima i činovnicima. Bila je to stara „samozvanština“ u novom birokratskom ruhu. Takva beskrupulozna mistifikacija i istovremeno tako ubojito sredstvo za podsticanje uma ruske seljačke mase na bunu nije mogla nastati ni u jednoj ludoj glavi lupeža iz razinske ili pugačevske družine.
Princip Stefanovičevog plana – prevariti narod, premda za njegovo sopstveno dobro, i podržavanje odvratne carske legende, premda sa revolucionarnim ciljevima, bezuslovno je odbačen od strane partije i nije imao niti jednu pristalicu. Ali energija ima neku neodoljivu draž, naročito u Rusiji, među čijim su stanovništvom jako retki energični ljudi. Povrh toga, Stefanovičev plan je imao još jednu prednost, koja nije robovala monarhističkim predrasudama: bio je to prvi, a za sada i jedini pokušaj stvaranja narodne organizacije ne na osnovu opštih teorija, već lokalnih težnji, kakve su se u čigirinškom srezu svodile na borbu общиникa protiv individualista – душевикa.
U svakom slučaju, Stefanovič je jedno vreme bio bezmalo najpopularniji čovek u partiji. Njegovo obraćanje sudu predstavljalo je veliko iznenađenje kako za njegove drugove, tako i za one koji ga nisu poznavali. Sopstvena strast da se kreće zaobilaznim putevima grubo se poigrala s njim. Pridobivši seljake za dobrobit revolucije u čigirinskom slučaju, on je na procesu hteo da prevari vladu predstavljajući se pristalicom monarhizma. Nasamaren je od strane vlade, a poslednji pokušaj podvale po njega je bio gori od prvog.
U opisano vreme, Stefanovič je bio na vrhuncu slave. Njegov čigirinški plan nije urodio plodom. Vlada, koja je u rukama imala sva neophodna dokumenta, lišila je slobode više od hiljadu ljudi, uključiv i sve vođe. Malo je onih kojima je uspelo da umaknu. Ubrzo je uhapšen i sam Stefanovič, u zasedi koja je bila postavljena na putu dok je zajedno sa svojim prijateljem Lavom Dejčim išao na sastanak sa nekolicinom preostalih učesnika zavere. Ivan Bohanovski, koji je odštampao sva dokumenta i proklamacije u vezi zavere, uhvaćen je nekoliko dana ranije. Uhapšeni su bili zatočeni u Kijevskom zatvoru, gde su ih držali sa izuzetnom predostrožnošću. Suđenje je bilo planirano za leto 1878. godine. Nije bilo sumnje da će glavni krivci dobiti smrtne kazne.
II
To sam leto proveo u Sankt Peterburgu. Bio sam čest gost u kući Aleksandre Malinovske[31], talentovane slikarke i jedne od najpredanijih bivših članova naše partije. Nisam imao nikakva posla kod nje, s obzirom da ona, iako zadužena za pružanje dragocenih usluga organizaciji, nije pripadala mojoj, već jednoj drugoj grupi. Ipak, bilo je nemoguće odoleti omamljujućem šarmu njene umetnički elegantne prirode i njenim blistavim duhovitim razgovorima. Nisam bio jedini iz naše družine „ilegalaca“ koji zbog nje sebi dopušta neznatna odstupanja od pravila zavere.
I tako, često bih joj svraćao u goste. Jednog dana, stigavši malčice ranije nego obično, ne zatekoh svoju domaćicu. Rešio sam da je sačekam dok se ne vrati, a nakon nekoliko minuta u sobu je ušla Maša Kolenkina[32], nekadašnja velika prijateljica kijevskih „buntara“ i Malinovske.
Ćaskali smo, ne primetivši da je prošlo već pola sata. Iznenada, predsobljem se prolomi glasna zvonjava. To nije mogla biti Malinovskaja, s obzirom da sam znao kako ona zvoni; takođe, nije mogao biti ni iko od „naših“, jer oni nisu zvonili na taj način. Ovako je mogao da zvoni samo čovek od vlasti. Ispostavilo se da je jednostavno reč o poštaru. Doneo je telegraf adresiran na moju domaćicu, ali Kolenkina ga otvori odmah, što me ni najmanje nije začudilo, znajući da su prisne prijateljice. Pa ipak, nisam mogao da se ne začudim kada je inače tradicionalno uzdržana Maša, bacivši pogled na telegram, naglo ustala, počela da pljeska dlanom o dlan i skače po sobi, mahnita od radosti.
– Šta se desilo? – upitah s čuđenjem.
– Pogledajte! Pogledajte! – vikala je, pružajući mi telegram.
Pročitao sam ga; adresa i svega pet reči: „Radujte se, rodio se dečak“, potpis i ništa više.
– Toliko volite dečake – izustih – ili majku koja se porodila?
– Majku! Dečake! – vikala je ona, mašući rukama. – Pobegli su iz zatvora!
– Ko to? Gde? Kako?
– Stefanovič, Dejč i Bohanovski! Iz Kijeva!
– Sva trojica?
– Sva trojica!
Tu već ni sam nisam mogao da se uzdržim.
Nekoliko dana potom, stiglo je pismo u kojem je bio najavljen dolazak Stefanoviča i Dejča u Peterburg.
Sa velikim sam nestrpljenjem očekivao susret sa njima, pre svega sa Stefanovičem, sa kojim sam koju godinu ranije imao poslovne odnose[33].
Zamolio sam prijatelja koji je trebalo da Stefanoviča sačeka na železničkoj stanici da ga dovede k meni, ako je moguće već istu noć. U to vreme, koristio sam se pasošem jednog visokog funkcionera, na raspolaganju sam imao sobu sa posebnim ulazom i bio u izvanrednim odnosima sa domarom i svojom gazdaricom. Nije bilo ni tračka opasnosti.
Na dogovoreni dan sam sedeo kući, u iščekivanju Stefanoviča, koji je trebao da stigne vozom u deset sati. Ipak, znao sam da je, pre nego pođe k meni, trebao da se negde preruši i „očisti“, tj. otarasi špijuna koji su ga eventualno pratili od stanice. Dakle, nije bilo šanse da stigne pre ponoći. Kako god, već od jedanaest časova obuze me silno nestrpljenje. Gledao sam na časovnik svaki božji minut.
Vreme je teklo izuzetno sporo. Kuća u kojoj sam živeo imala je takav položaj da je do nje bilo moguće doći jedino dugačkom, predugačkom ulicom. Izašao sam da proverim da li idu gosti.
Bila je to jedna od onih čarobnih peterburških noći, koje ubrajaju u najveće lepote naše prestonice. Večernje i jutarnje rumenilo kao da su se ljubili na bledom nebu bez ijedne zvezde, sa kojeg su pljuštali potoci nežne, rumene i nesvakidašnje svetlosti, dok su lagani zlatni oblaci lebdeli u atmosferi očaravajuće prozirnosti. Kako sam samo nekada voleo ovakve bele noći, dok u maloj barci, sam, sa veslom u rukama plutam sredinom ogromne Neve, lebdeći u prostoru iznad beskrajnog nebeskog svoda i neizmerne dubine onog drugog, svoda koji se ogledao u tamnoj vodi reke. Kako sam ih samo kasnije zamrzeo, te proklete žandarmske noći!
Da ostanem napolju bilo je nemoguće; postojala je opasnost da zapadnem za oko kakvom slučajnom špijunu ili dežurnom policajcu i navučem ih sebi na vrat, što po takvoj noći nije bila nimalo prijatna misao. Šta ću, kud ću – vratih se kući.
Nestrpljenje mi je raslo iz minuta u minut. Nakon što otkuca ponoć, a i dalje ne beše nikog, našao sam se na pravim mukama, znanim samo ruskom revolucionaru koji, opraštajući se od svog druga, brata ili žene, nikad nije siguran da će ih ponovo videti. Mašta je učinila da postanem žrtva najcrnjih sumnji kada se iznenada, desetak minuta po ponoći, začu škripa kapije, a odmah zatim i bat koraka po mom stepeništu. Otvorio sam vrata. Bili su to oni. Istog časa sam prepoznao Stefanoviča, s obzirom da je, kao i svaki politički zatvorenik, fotografisan prilikom hapšenja. Nakon bekstva, fotografije su podeljene policijskim agentima koji su bili zaduženi za njegovo pronalaženje, a neke od njih, razume se, dospele su i u naše ruke. Bez ikakvih reči, obesih mu se o vrat. Stisnuo sam ga u zagrljaj, a zatim sam, toplo se zahvalivši svom prijatelju, uveo Stefanoviča u sobu, posmatrajući ga očima punim ljubavi. Jedva da sam verovao svojim očima kada sam pred sobom ugledao čoveka koga smo već smatrali mrtvim i oplakali, čoveka na čijem su vratu svi već videli omču. Kad eto, stoji pred vama isti taj čovek kao da se ništa nije desilo, živ, vedar, čio i gotov na borbu i akciju.
Podrazumevalo se da smo se od početka jedan drugom obraćali sa „ti“, kao stari prijatelji. Evocirali smo svoje pređašnje odnose. Nije računao da će me zateći u Sankt Peterburgu, s obzirom da su mu u provinciji saopštili kako sam još uvek u Ženevi. Upoznat sa detaljima njegovog bekstva, upitao sam ga kako mu je uspelo da se prošunja među čoporima špijunima, od kojih inače vrve železničke stanice.
Nasmejao se i odmah krenuo da pripoveda. Gledao sam u tog silnog čoveka koji je, ne dopustivši da ga išta iznenadi, sam, oslanjajući se isključivo na sopstvenu neiscrpnu energiju, sebe načinio apsolutnim gospodarem hiljada tvrdoglavih i nepoverljivih seljaka i koji se lako se mogao obresti na čelu strahovitog ustanka.
Bio je čovek srednjeg rasta, suvonjav, upalih grudi i uskih ramena. Fizički, činio se veoma slabašnim. Iako u životu nisam video ružnijeg čoveka od njega, u njegovom je ružnom licu bilo nečeg privlačnog. Iz njegovih sivih očiju zračila je inteligencija, a osmejak mu je bio lukav i zajedljiv – tipično za Ukrajince, narod kojem pripada.
Pripovedajući o kakvoj lukavštini kojom je zbunjivao policiju, smejao se od srca, pokazujući pritom dve niske prekrasnih zuba, belih poput slonovače. Celokupna njegova spoljašnjost, sa tim naklobučenim čelom i hladnim, kamenim licem odavala je znak rešenosti i nepokolebljive prisebnosti. Primetio sam da se u govoru uopšte nije služio gestikulacijom.
Pričali smo o zajedničkim prijateljima koje je usput posetio, o poslovima koji su ga doveli u Peterburg, kao i o mnogo čemu drugom.
– Che il tacer è bello, si com’ era il parlar colà dov’ era.[34]
Nisam mogao da ne cenim trezvenost njegovog suda po mnogim pitanjima; oduvek je imao vrlo originalno i praktično gledište, a to se naročito odnosilo na njegovo poznavanje ljudi: dovoljno mu je bilo par dana poznanstva sa nekim da proceni o kakvoj je osobi reč, iako moram da primetim da je imao sklonost ka pesimizmu. Već se dobrano beše razdanilo kada smo rešili da prekinemo razgovor i malo odmorimo.
III
Stefanovič se u prestonici zadržao celih mesec dana. Viđali smo se često, pa sam imao odličnu priliku da ga upoznam podrobnije, a upoznati takvu osobu znači zavoleti je. Njegova je narav krajnje jedinstvena i složena. Nesumnjivo, reč je o izuzetno inteligentnom, čoveku neobično snažnog karaktera. U povoljnim uslovima, takvi ljudi kroje istoriju. Obdaren je izuzetno retkom sposobnošću da upravlja masama, kao što se i pokazalo u čigirinškoj zaveri. Ipak, nije bio jedan od onih koji, poput topovskog đuleta, streme direktno cilju, kršeći i rušeći sve što im se pritom nađe na putu. Ne, on uvek daje prednost tajnom delovanju, povlači se kada je to nužno, da bi se već prvom sledećem prilikom vratio. Neki ljudi Stefanoviča smatraju kvarnim čovekom, ali to teško da je pravično. Takav je samo u „politici“. U ličnim odnosima, u opštenju sa prijateljima, on ostavlja utisak jednostavnog, iskrenog i prostodušnog čoveka. Zapravo, reč je o izuzetno uzdržanoj i povučenoj osobi. Govori malo, a na javnim okupljanjima nikako. Kada sluša nekoga, glava mu je obično spuštena nisko, kao da spava. Nikada ne ulazi u teoretske prepirke, koje prezire, a ako baš mora da prisustvuje čitanju nekog „programa“ ili „objašnjenja“, neretko mu se dešava da i bukvalno zaspi, što potvrđuje svojim glasnim hrkanjem. U pitanju je isključivo čovek od akcije, ali ne u užem smislu te reči, koji važi za ljude nesposobne da provedu makar minut, a da nešto ne rade. On ume da čeka. Stefanovič je osoba dalekosežnih planova i najbolji organizator kog sam ikada video. Njegov bistar i nesvakidašnje praktičan um, njegova čvrsta i oprezna ličnost, poznavanje ljudi i veština ophođenja s njima čine ga naročito pogodnim za ovu izuzetno nezahvalnu ulogu.
Veliki skeptik u odnosu sa ljudima, on je istovremeno kadar da gaji prijateljstvo koje se graniči sa obožavanjem. Njegov najbolji prijatelj bio je L., od koga se nikad nije odvajao, izuzev kada ga na to primoraju „poslovne“ obaveze. U takvim slučajevima, oni su svakodnevno razmenjivali dugačka pisma, koja su se ljubomorno trudili da sakriju, čime su drugovima davali neisrpan povod za zbijanje šala na njihov račun.
Uprkos svoj prevrtljivosti života, Stefanovič nikada nije prekinuo veze sa svojim ocem, starim seoskim parohom, što je bilo prilično opasna stvar za čoveka za kojim čitavi gradovi ostaju izvrnuti naopačke, dogodi li se da policija u njima nasluti njegovo prisustvo. On izuzetno voli i poštuje svog oca, i često sa naročitim zadovoljstvom pripoveda anegdote iz njegovog života i odlomke iz pisama, koja otkrivaju njegovu postojanu i otvorenu prirodu, kao i časno, iskreno srce.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
