Dmitrij Klemenc
I
Klemenc je jedan od najvremešnijih „čajkovaca“, sa svojih trideset šest, trideset sedam leta.[35] Uhapšen je u martu 1879. godine, a trenutno se stoički drži u Sibiru, gde izdržava svoju kaznu.
U njegovom držanju nema ničeg konspirativnog. Reč je o jednostavnom, otvorenom čoveku, izvanrednom prijatelju i pripovedaču bez premca. Govor mu je tečan, bogat, slikovit i pun poređenja, iskićen svim ukrasima narodnog ruskog jezika, kojima barata na čudesan i neverovatno vešt način.
Klemenc je naš gotovo najbolji narodni propagandista. Odlikuje ga jedinstven način govora i vođenja propagande, koji je apsolutno nemoguće oponašati. Nije to strastvena i nadahnuta propoved Katarine Breškovske[36], niti sokratovski, neodoljivi metod Mihajla Kuprijanova[37], mlađanog genijalca zatočenog u Petropavlovskoj tvrđavi u svojoj dvadeset četvrtoj godini, gde je i skončao. Klemenc svu svoju propagandu vodi u vidu pošalica. On se smeje i na smeh tera i staro i mlado, bez obzira na uobičajnu hladnokrvnost svojih slušalaca. Pa opet, redovno se stara o tome da kroz svoje šale izmajstoriše kakvu ozbiljnu misao, koja slušaocima onda ostaje trajno utisnuta u sećanje. Retko je kome uspelo da privuče toliki broj pristalica, kako iz redova seljaštva, tako i iz redova gradskog radništva.
Neka od njegovih obraćanja po kojekakvim seoskim krčmama ispala su pravi biseri umetnosti. Pamtim kako se u pohodima po selima na kojima sam ga pratio često puta dešavalo da i sâm satima stojim po strani, ne želeći da se mešam i prekidam beskrajnu bujicu njegovih blistavih improvizacija. Zaboravivši na svoj poziv propagandiste, u potpunosti bih se prepuštao estetskom užitku slušaoca.
Klemenca nikako ne biste mogli nazvati zgodnim muškarcem, čak naprotiv. Imao je jedno od onih lica na koje je dovoljno jednom baciti pogled, pa da vam zauvek ostane urezano u pamćenju. Njegov gornji deo, sa širokim čelom filozofa te živahnim kestenjastim očima, blagim i prodornim, iz kojih se s vremena na vreme razbukte iskre diskretnog osmeha, u njemu otkrivaju Evropejca u pravom smislu te reči. Sudeći, pak, po donjem delu lica, čovek bi pomislio da je u pitanju kakav Kalmik, Kirgiz, Baškirac, sve samo ne predstavnik kavkaske sorte. Ne radi se o tome da je u njemu bilo nečeg divljeg i nakaznog, daleko od toga – njegova usta, sa tankim i majstorski izvajanim usnama, izuzetno su lepa, a u njegovom osmehu postoji nešto neopisivo nežno i privlačno. Ono što upada u oči pri prvom pogledu, ono što celokupnoj njegovoj fizionomiji daje tako čudan karakter jeste njegov nos, koji ne podleže nikakvom opisu – širok, malčice prćast pri vrhu, i toliko pljosnat da se iz profila teško dâ i primetiti – istinsko ruglo prirode.
* * * * *
Kada bismo hteli da nađemo dva čoveka koji po svojim osobinama predstavljaju suštu suprotnost u svakom pogledu, našli bi ih u Jakovu Stefanoviču i Dmitriju Klemencu.
Jedan predstavlja tip iskusnog organizatora – drugi nikada u životu nije organizovao nijedan kružok ili tajno društvo, niti je za to ikad pokazao zanimanje; jedan večito u pokretu, obuzet kakvim grandioznim planovima, nije birao sredstva i u stanju je bio da sklopi i pakt sa samim đavolom, samo ako bi mu to išlo na ruku – drugi potpuno miran i spokojan u svojoj posvećenosti ciljevima socijalizma, beskompromisan, nikada nije dopuštao da ga sticanje neposredne koristi natera da skrene sa pravog puta.
Prvi, neiscrpna entuzijazma i nepokolebljive volje, bio je u stanju da ne samo pojedince, već i čitave mase pokrene u svrhu ostvarivanja cilja koji je sâm odabrao – drugi nikada nikog nije terao ni na šta. Toliko je bio nesposoban za takvu rabotu da je sa gnušanjem gledao na ljude koji su mu podilazili.
Bez obzira na to, lično ne poznajem čoveka koji je imao neograničeniji uticaj na svoju okolinu, bilo da govorimo o pojedincima ili kružocima, od uticaja koji je imao Klemenc.
Često je jedna jedina njegova reč bila dovoljna da se stavi tačka na žestoke rasprave ili izmire razlike koje su se činile nepomirljivim. Takva vrsta takoreći spontanog uticaja, koji Klemenc nikada nije tražio, već se jednostavno javljao sam od sebe svuda gde bi se on pojavio, naročito je dolazila do izražaja u ličnom opštenju. Nikad nisam upoznao, niti sam uopšte čuo za čoveka koji je bio u stanju da kod toliko ljudi izazove tako duboko osećanje privrženosti, na granici obožavanja, kao što je to bio slučaj sa Klemencom. Imao sam prilike da pročitam nekoliko pisama koja je dobijao od raznih ljudi. Da nisam znao ko ih šalje i kome su upućena, smatrao bi ih za ljubavna pisma. Takva vrsta privrženosti nikako nije mogla biti prolazno oduševljenje, kakvo inače umeju da inspirišu pojedini blistavi umovi, a koje, poput vatrometa, zna da na tren zasjaji na nebu, ostavljajući iza sebe zatim još gušći mrak. Čoveka kao što je on nemoguće je zaboraviti. Srce koje on jednom pridobije ostaje njegovo zauvek. Ni godine, ni kilometri ne mogu da unište, čak niti da oslabe osećanja koja jednom počnete da gajite prema njemu.
U čemu je onda tajna njegove jedinstvene sposobnosti da osvaja ljudska srca? Tajna je ta u dubini i širini samog njegovog srca – njegova ljubav beskrajna je kao okean.
Ne može se reći da je bio preterano druželjubiv čovek; naprotiv, kao i svako duboko osetljivo biće, slabo se zbližavao s ljudima i vrlo je nerado otvarao svoju dušu pred neznancima. Ali ne, nesvestan svojih vrlina, on sebe čak smatra hladnim, krutim, pa ga osećanja obožavanja koja spontano izaziva kod drugih onespokojavaju i tište; uveren da je nesposoban da odgovori na njih, ona mu se čine ukradenim predmetom, nečim na šta on ne polaže nikakva prava. Međutim, nijedan od njegovih mnogobrojnih prijatelja ne bi se zbog toga usudio da mu zameri – njegovi moralni kvaliteti toliko su dragoceni, da čak i oni najmanji koje pristane da podeli sa drugima predstavljaju pravo blago.
Privrženost Klemencu nimalo se ne odražava na njegov odnos prema ljudima. Taj čovek je bukvalno nepotkupljiv. Zato on ne propušta priliku da uoči svaku simpatičnu crtu u karakteru drugih ljudi i da je čak preuveliča velikodušnošću koja je tako tipična za njega. On nema običaj da ljude vrednuje prema tome u kojoj meri bi oni mogli biti od koristi partiji. Među toliko svojih prijatelja zaverenika, on ostaje čovek. Ako se sprijatelji sa nekim, on to nikada ne čini sa skrivenim namerama, za razliku od većine zaverenika, koji su prinuđeni da ljude procenjuju već prema tome koliko mogu da ih iskoriste pri ostvarivanju nekog cilja. Otud se svi i osećaju opušteno u njegovom društvu i veruju mu; svako je spreman da mu otvori svoju dušu i slepo sledi svaku njegovu reč, uveren da će Klemenc uvek stajati na straži i biti prvi koji će ga upozoriti na makar i najmanji znak opasnosti.
Kada bi i želeo da nekog isprati na kakav opasan zadatak, svako bi pošao iz istih stopa i bez oklevanja. Ako je to rekao Dmitrij Klemenc, onda nema sumnje da životi zaverenika neće biti dovedeni u pitanje, inače niko ne bi ni bio poslat.
Dmitrij Klemenc, opet, nikad nije bio takav čovek. Sam se rado upuštao u svakojake opasne avanture, ali nikada u životu nije gurao druge u opasnost. Čak i u manje rizičnim situacijama – kojih su „ilegalci“ prinuđeni da se klone s obzirom da ih mogu koštati života, a za koje „legalnima“ preti eventualno par dana apsane – čak je i u tim slučajevima sve uvek preuzimao na sebe, ne dozvoljavajući da zbog njega nekom drugom zafali makar dlaka s glave. Nikakva upozoravanja, niti negodovanja najbližih mu drugova nisu mogla da pokolebaju njegovu odlučnost i ubede ga da se ne igra tako sa životom, životom koji je isuvuše dragocen za ciljeve pokreta. Upravo ovo poslednje Klemenc nikako nije hteo da prizna. On predstavlja ovaploćenje skromnosti, iako u njemu nećete naći ni trunku one hrišćanske poniznosti i skrušenosti koje su nam u amanet ostavili vekovi robovanja i licemerja, a iza kojih se često krije najneobuzdanija bahatost. Naprotiv, Klemenc je svoj čovek, ponosan na sopstveno ljudsko dostojanstvo i nesposoban da pred bilo kim stoji pognute glave.
Njegova se skromnost čini najprirodnijom stvari na svetu. On iskreno i odlučno odbija da sebi pripiše ijednu od tih čudesnih osobina koje su ga načinile jednim od najpopularnijih i najpoštovanijih članova partije – organizacije kojoj definitivno ne manjka odlučnih umova, čestitih ljudi i plemenitih duša.
Zahvaljujući izvesnoj optičkoj iluziji, koja još uvek čeka na naučno razjašnjenje, on sve ove vrline ne vidi u sebi, već u svojim prijateljima.
II
Dmitrij Klemenc je rođen na obalama Volge, gde mu je otac gazdovao jednim imanjem. Celo svoje detinjstvo proveo je među primitivnim pastirima koji su čuvali stoku po tamošnjim nepreglednim stepama, tako prekrasno opisanim u jednoj od njegovih pesama iz mladosti.
Takav avanturistički način života, u netaknutoj i veličanstvenoj prirodi, dao je njegovom karakteru poetski kolorit i razvio ljubav prema opasnostima i pustolovinama, osobine koje su se u njemu održale do zrelog doba.
Međutim, kao i kod načina na koji je širio propagandu, i njegova hrabrost nosila je pečat originalnosti. On opasnosti ne prilazi kao ratnik koji u njoj nalazi neiscrpan izvor jakih osećanja, već praktično – kao umetnik koji se njom naslađuje, naročito njenim smešnim stranama. Po svemu sudeći, priroda ga je obdarila srcem fizički nesposobnim da oseća strah. I u najopasnijim situacijama Klemenc ne gubi glavu. On ostaje potpuno pribran, smeje se i zbija šale kao da se ništa nije dogodilo. To objašnjava njegovu nesvakidašnju prisebnost. Polazilo mu je za rukom da se iz najvećih nevolja iskobelja na čudesno spretan, ponekad i tako duhovit način, da je bilo jasno da on uopšte ne mari za opasnost, već se celo vreme zanima izvesnim smešnim pozicijama i trenucima. Nije mu se jedanput dogodilo da načini velike propuste – ne iz sujete, koje kod njega nema ni u tragovima, već iz čiste strasti prema ludiranju.
Tako se dogodilo da je jednom, na početku svoje revolucionarne karijere, dok još nije bio prešao na „nelegalni položaj“, premda tražen od strane policije, Klemenc lično pošao državnom javnom tužiocu da traži oslobađanje političkog zatvorenika Anatolija Serđukova[38], nudeći sebe kao jemca. Srećom, tužilac je bio nov na toj funkciji i o njemu nije znao ništa, a Klemenc je svoju ulogu odigrao tako uverljivo da je dobio obećanje da će mu molba biti uslišena. Da nije došlo do izvesnih novih okolnosti u postupku protiv Serđukova, imali bismo zanimljiv slučaj oslobađanja političkog zatvorenika čiji se jemac i sam skrivao od policije.
Katkad su njegovi poduhvati poprimali karakter prave komedije koju je Klemenc, u maniru istinskog umetnika, razrađivao do najsitnijih pojedinosti. Kao primer, navešću jedan od njih: reč je o oslobađanju izvesnog Tejljsa[39], osuđenog na manju kaznu u postupku protiv Nečajeva i proteranog administrativnom uredbom u Petrozavodsk, varošicu na severu Rusije. Klemenc se zaputio tamo sa lažnim papirima inženjera, nekog kapetana Šturma, koji je tobože dobio zadatak da obavi izvesna geološka istraživanja u Finskoj. Odmah po svom dolasku, posetio je gubernatora, načelnika policije i ostale ljude iz vlasti pod izgovorom da od njih traži neophodne informacije i naravno, sve ih redom fascinirao. Celu jednu nedelju proveo je u Petrozavodsku, izvodeći raznorazne naučne smicalice. Čitav grad je brujao o njemu, a meštani su ga toliko zavoleli da su se prosto utrkivali ko će ga pre ugostiti na ručku ili večeri. Pošto je natenane pripremio bekstvo Tejljsa, na kraju je otputovao zajedno sa njim kako ga ne bi izložio riziku samostalnog kretanja. Podudarnost njihovog nestanka bila je više nego neobična. Pa ipak, Klemenc je svoju ulogu odigrao tako vešto da niko u gradu nije posumnjao da on ima ikakve veze sa bekstvom. Kada je nekih godinu dana po ovom nesvakidašnjem slučaju jedan njegov prijatelj prolazio kroz pomenutu varoš, tužilac ga je između ostalog pitao i da li poznaje izvesnog kapetana Šturma. Ispričavši mu gomilu najneverovatnijih dogodovština vezanih za njegov boravak u Petrozavodsku, dodao je:
– Krasan čovek. Obećao je da će nam svratiti pri povratku iz Finske, ali od tada ni traga ni glasa od njega. Gre’ota. Biće da se vratio morem.
Šta li bi rekao da je znao pravi identitet inženjera Šturma?
Bilo kako mu drago, valjalo bi istaći da darovi uma ili srca nisu najzanimljiviji deo njegove tako bogate i raznovrsne ličnosti. Ono što je najupečatljivije u vezi sa njim jeste njegov intelekt. Klemenc je jedan od najmoćnijih umova iz redova ruske revolucionarne partije. I pored toga što je od samog početka bio aktivno uključen u rad pokreta, i pored svih iskušenja kojima je kao „ilegalac“ bio izložen, uvek je uspevao da održi korak sa intelektualnim razvojem zapadne Evrope i, premda izuzetno naklonjen ekonomskim naukama, nikad sebe nije ograničavao isključivo na tu granu.
Večito neutoljive žeđi za znanjem, želeo je da bude upućen u sve, ne mareći da li iz toga može da izvuče neposrednu korist ili ne.
Pamtim oduševljenje s kojim je pohađao Helmholceva[40] predavanja za vreme svog boravka u Berlinu, 1875. godine. Imao sam izvesnih neprijatnosti da mu kažem da prestane da njihovim sažecima puni pisma koja mi je slao u Sankt Peterburg.
Širina njegovih shvatanja ni po čemu nije zaostajala za njegovom žeđi za učenjem.
Klemenc uopšte ne predstavlja partijski tip čoveka. Kao zakleti socijalista, što i priliči čoveku tako dobro upućenom u prirodne i društvene nauke, u službu pokreta stavio je sve što ima – i svoje znanje, i svoj bistri, pronicljivi um. Ipak, on uopšte nije čovek stvoren za uske okvire tajnog društva. Partija kojoj je pristupio za njega nikako nije mogla biti domovina, porodica, rečju – sve. Oduvek je vodio pomalo osamljenički život. U njemu nema ni trunke partijskog samoljublja, koja se kod zaverenika često javlja kao jedan od najsnažnijih motiva. On voli ceo svet i ne propušta nijednu priliku da uzme učešće u njegovom životu. Tako, na primer, nije sarađivao samo sa tajnom štampom, već je mnogo češće i pod raznim pseudonimima bio dopisnik i brojnih „legalnih“ peterburških časopisa.[41] Nije to činio samo iz želje da bude samostalniji i živi od plodova svog rada, već prvenstveno zato što mu je bio potreban brojniji auditorijum od onog koji mu je realno mogla priuštiti ilegalna literatura.
Držao se po strani kad god bi došlo do „programskih“ razmirica, koje su i suviše često znale da partiju podele na neprijateljske tabore. Pun vere u principe socijalizma uopšte, bio je krajnje sumnjičav prema raznim sredstvima kojima su revolucionari u različitim okolnostima pribegavali kao univerzalnim lekovima. Očigledno, takva vrsta skepticizma paralizovala je njegovu snagu u okolnostima podzemne borbe; uski okviri ilegale dozvoljavaju primenu samo izuzetnih sredstava i metoda.
Uistinu, uloga Klemenca kao zaverenika bila je beznačajna. Svojim neodoljivim šarmom, socijalističkoj partiji je doneo veliki broj pristalica iz svih klasa, naročito iz redova omladine. Ipak, sâm nije bio u stanju da te ljude, novopečene članove partije, povede nekom određenom cilju – taj je posao prepuštao drugima.
Ne kažem da je imao nedovoljno jak karakter, koji je obično u stanju da od čoveka načini gospodara volje drugih ljudi. Naprotiv, najbolji dokaz za to krije se u neodoljivoj privlačnosti same njegove ličnosti. Znao je on i da tera po svome, ukoliko se to činilo nužnim. Lišen svake vrste samoljublja i sujete, Klemenc poseduje izuzetno retku osobinu da se odvažno suprotstavi opšteprihvaćenim stavovima onda kada ih lično proceni kao neosnovane. Dobro se sećam situacije kada je povodom Stefanovičeve akcije, koja je jedno vreme izazivala oduševljenje čak i u Sankt Peterburgu, bio u sukobu sa celom partijom.
Ipak, u njemu nema ni one isključivosti, ni one bezdušnosti koje proizilaze iz strasne vere, a koje su neizostavni činioci u situaciji kada gomilu ljudi treba povesti u sigurnu smrt.
Kada je u pitanju revolucionarni pokret dakle, Klemenc nije pružio ni stoti deo onoga za šta je bio prirodno nadaren.
Po svom ogromnom intelektualnom kapacitetu i svojoj plemenitoj naravi, mogao je biti jedan od onih koji bi ruski narod poveli u bolju budućnost, ali on jednostavno nije tip čoveka koji je u stanju da skupinu mladih ljudi osudi na propast.
Reč je o izvanrednom primeru mislioca, sa svim njegovim vrlinama i manama.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
