I
Iako cela Evropa tako misli, Kropotkin nije vođa našeg pokreta. Štaviše, on nema nikakav uticaj na savremeni ruski revolucionarni pokret – ni književni, s obzirom da od početka svog boravka u inostranstvu piše isključivo na francuskom, a ni lični, s obzirom da u ovom trenutku Rusija za njega zna samo po imenu. Ova činjenica, koliko god čudna bila za čitaoca, javlja se kao prirodna posledica jedne druge činjenice – Kropotkin je emigrant, a politički emigranti koji obitavaju po raznim evropskim gradovima nemaju ni najmanji uticaj, bilo pojedinačno bilo kolektivno, na revolucionarni pokret u svojoj domovini.
Ovaj se podatak možda nekome učini neverovatnim, ali svaki razborit čovek koji o tome razmisli makar na tren nesumnjivo će spoznati apsolutnu istinitost mojih iskaza. Dovoljno će biti da se u obzir uzmu samo dva faktora – opšti karakter ruskog revolucionarnog pokreta i razdaljina između Rusije i zemalja koje emigrantima mogu pružiti utočište – Švajcarske, Francuske, Italije, Engleske; niko nije lud da svoj život poveri vlastima Pruske ili recimo Austrije. Navešću samo jedan primer kao ilustraciju – na razmenu pisama sa nekim iz Švajcarske, koja je najbliža od svih navedenih destinacija, redovno se čeka po dve nedelje, uz par dana koliko valja ostaviti za odgovor.
Postoje situacije kada je potrebno izdati neku naredbu, ili čak dati savet – da bi ovakve vesti stigle do Sankt Peterburga potrebno je da prođu dve nedelje, u najboljem slučaju deset dana od trenutka kada se pomoć zatraži. Činjenica je da se borba u Rusiji više ne vodi isključivo umnim putem, kao što je to bio slučaj pre pet godina. Danas smo svedoci okršaja koja se vodi sa oružjem u rukama, pravog-pravcatog rata, pa je neophodno preduzeti i najsitnije predostrožnosti kako bi se uspešno eskivirali najnoviji potezi neprijatelja. Primera radi, priprema se atentat na cara. Najmanja promena u njegovoj maršruti, putanji kojom će se kretati ili pak u merama njegovog obezbeđenja istog trena dovodi do promene celokupnog plana napada.
Kakve bi to naredbe mogli da očekujemo iz Londona, Pariza ili Švajcarske? Ko bi mogao biti toliko drzak da sebe stavi u poziciju da ovakve naredbe izdaje? Zamislite, na primer, kako bi bilo da nekom generalu padne na pamet da započne rat u Turskoj, a da sâm ostane u Peterburgu. Šta bi na to rekao svako normalan? Pri tom bi još ovaj naš general bila u ogromnoj prednosti – imao bi mogućnost komuniciranja putem telegrafa, dok jedino što nama ostaje jesu klaj-klaj usluge ruske državne pošte.
Kako se, dakle, ispostavlja nemogućim da neki iseljenik rukovodi akcijama, pa čak i da deli iole korisne savete po pitanju dešavanja u svojoj zemlji, zašto bi se uopšte trudili da ga unapred obaveštavamo o onome što se u Rusiji sprema? Da rizikujemo da neko pismo dospe u ruke policije? Da ovu titansku borbu načinimo još strašnijom, kao da do sada nismo podneli dovoljno žrtava?
Time stižemo do još jedne činjenice koja proizilazi iz ove prethodne – čak i iseljenicima koji održavaju redovan kontakt sa aktivnim članovima partije na raspolaganju ne stoje nikakve informacije o onome što se priprema u Rusiji. S vremena na vreme, prime oni po koji neodređeni trag na čisto prijateljskoj osnovi, nikad ne saznavši ništa za sigurno, bilo da je u pitanju mesto, bilo vreme ili način na koji će biti izveden zamišljeni poduhvat. Ima li razloga ovakve stvari prenositi čak i najboljim prijateljima, samo da bi im znatiželja bila zadovoljena? Bio bi to zločin, sramota i bruka, a svaki častan čovek svom bi prijatelju prvi na tome zamerio. Otud nije nikakvo čudo što su događaji kao što su ubistvo Aleksandra II i eksplozija u Zimskom dvorcu bili iznenađenje za rusku dijasporu koliko i za sav ostali svet.
Politički uticaj ruske emigracije na aktuelni politički trenutak sveden je, dakle, na nulu. Strane države predstavljaju obična odmarališta, mirne luke kojima pribegava svako kome se desi da u nemirnim vodama istorije ostane bez svoje barke. Dok ponovo ne stane na noge i otisne se ka svojoj rodnoj obali, ruski iseljenik ostaje puki brodolomnik. Može on biti odvažan kao i uvek, ali njegovo će oružje ležati sklopljeno – ljubomorno će se držati ka zemlji u kojoj se ratnici bore, ginu i pobeđuju, dok se on, utučeni i dokoni tuđin na tuđoj zemlji, guši u sopstvenoj prinudnoj neaktivnosti.
II
Kropotkin je jedan od najstarijih iseljenika. Rusiju je napustio 1876. godine i više se u nju nije vraćao, što znači da mu je sve vreme od tada bilo onemogućeno da uzme makar i najmanje učešće u delatnostima revolucionarnog pokreta. To svakako ne menja činjenicu da je reč o jednom od najistaknutijih članova naše partije. Kao takav, Kropotkin zaslužuje da o njemu prozborimo koju reč više.
Gledajući mu staleško poreklo, Petar pripada višoj ruskoj aristokratiji. Loza kneževa Kropotkina jedna je od malobrojnih koje po desnoj liniji vode poreklo od starog feudalnog plemstva iz drevne kraljevske familije Rjurik. Članovi kružoka Čajkovskog, kojem je Kropotkin inače pripadao, često se u šali znali da govore kako on polaže više prava na ruski presto od tada aktuelnog romanovca, koji su u suštini jedna čistokrvna nemačka familija.
Svoje srednje obrazovanje Kropotkin je primio u paževskom korpusu, prestižnoj vojnoj školi koja je inače upisivala isključivo dečake iz aristokratskih porodica bliskih dvoru. Iz nje kao odlikaš izlazi 1861. godine, ali se kao ljubitelj nauke i geoloških istraživanja odriče dvorske službe i hita u Sibir. Kao učesnik raznih naučnih ekspedicija, tamo provodi nekoliko godina i sakuplja gomilu građe, koja mu je poslužila u potonjoj saradnji sa Elizeom Reklijem[45]. Boravio je i u Kini. Po povratku u Sankt Peterburg najpre je izabran za člana, a potom i za sekretara Geografskog društva; napisao je nekoliko radova koji su naišli na odličan prijem u naučnim krugovima, da bi se napokon posvetio proučavanju glečera u Finskoj, projektu koji mu je vlast, na urgenciju Geografskog društva, dozvolila da završi u zatočeništvu.[46] Nije mu se dalo da izbegne dvorsku službu, pa je određen za komornika Njenog veličanstva, a u nekoliko navrata je i odlikovan.
Krajem 1871. ili početkom 1872. godine, nisam baš siguran, Kropotkin odlazi u inostranstvo. Posetio je Belgiju i Švajcarsku, gde je u to vreme Internacionala dostizala svoj vrhunac. Tu je njegov pogled na svet, koji je svakako oduvek bio izuzetno radikalan, poprimio svoj konačni oblik. Prišao je ovom pokretu, usvajajući ideje njegove ekstremne, takozvane anarhističke frakcije, čiji je žestoki zagovornik ostao do kraja svog života.
Po povratku u domovinu, Kropotkin stupa u kontakt sa jednim kružokom revolucionara koje su privlačile slične ideje, tzv. čajkovcima, da bi 1872. godine bio najpre predložen, a onda i jednoglasno primljen u njihovo članstvo. Povereno mu je pisanje partijskog programa i sastavljanje organizacionog plana, koji će mu kasnije biti pronađeni među papirima. U zimu 1872. godine, otpočeo je sa predavanjima, naravno tajnim, o istoriji Internacionale, koja su se zapravo svodila na elaboraciju principa revolucionarnog socijalizma na osnovu istorije savremenih narodnih pokreta. Ta su predavanja predstavljala svojevrstan spoj ozbiljnih tema sa jedne strane, i bistrine i jednostavnosti izlaganja sa druge. Radnici iz oblasti Aleksandar Nevski često su imali običaj da ih slušaju sa naročitim zanimanjem. Razume se, reč o ovim predavanjima brzo se pronela i po susednim radničkim četvrtima, a bogami je dospela i do vlasti. Policija nije birala sredstva da uđe u trag famoznom Borodinu (pod ovim se prezimenom Kropotkin predstavljao svojim slušaocima). Svi njihovi napori bili su uzaludni. Nakon dvomesečne serije predavanja, Kropotkin je odlučio da se više ne pojavljuje u kući koja je bila pod prismotrom, pripremajući sebe za odlazak u „narod“ i širenje propagande u odelu putujućeg ikonopisca; naime, pored toga što je bio izuzetno načitan, Kropotkin je raspolagao izuzetnim darom za slikanje.
Policiji je ipak pošlo za rukom da pridobije jednog radnika, koji je pristao da za novac glumi špijuna čiji je zadatak bio da dan za danom provodi po onim prometnijim prestoničkim ulicama, u nadi da će tokom jedne od tih svojih šetnji slučajno naleteti na Borodina. U tome je i uspeo. Nakon par meseci, spazio je svoju žrtvu u Гостини двор-u[47] i istog trena otrčao u policiju. Tobožnji Borodin je uhapšen. Isprva, odbijao je da kaže svoje pravo ime, ali takvo stanje nije dugo potrajalo. Kroz nekoliko dana, policijsku stanicu je posetila izvesna žena koja se bavi izdavanjem soba, sa vešću da je jedan od njenih podstanara, knez Petar Kropotkin, spornog dana iznenada nestao. Doveli su joj lažnog Borodina, a ona je u njemu bez poteškoća prepoznade svoju mušteriju. Kropotkinu nije ostalo ništa drugo do da potvrdi njen iskaz.
Velika je pometnja zavladala na dvoru na vest o hapšenju tako važne ličnosti. Sam car dugo nije mogao da se sa tim pomiri. Godinu ili dve po ovom nemilom događaju, prilikom prolaska kroz Harkov, grad kojim je gazdovao Petrov brat od strica Dmitrij Nikolajevič[48], car, koji se sve vreme držao izuzetno hladno prema svom službeniku, grubo mu je odbrusio: „Jel’ istina da vam je Petar rođak?“
Čitave tri godine Petar provodi po kazamatima Petropavlovske tvrđave, da bi početkom 1876. godine, na preporuku doktora, bio prebačen u bolnicu Sv. Nikole. Boravak u zatvoru je toliko ozbiljno narušio njegovo inače krhko zdravlje da čovek čestito nije mogao ni da jede ni da se kreće. Kroz par meseci, pak, Kropotkin se u potpunosti oporavlja, mada je činio sve da tu činjenicu sakrije. Kretao se korakom samrtnika, nogu pred nogu, a govorio je šapatom, kao da će svakog časa ispustiti dušu. Zapravo se radilo o tome da je putem pisma koje je dobio od jednog svog prijatelja Kropotkin saznao da njegovi drugovi aktivno rade na pripremanju plana za bekstvo, a kako je nadzor u bolnici kudikamo slabiji od onog u zatvoru, za njega je bilo od suštinske važnosti da se tu zadrži što je moguće duže.
Jula 1876. godine ovo bekstvo je izvedeno i u praksi, i to prema planu koji je osmislio Kropotkin lično. Ipak, o tom poduhvatu, koji predstavlja jedinstven spoj najfinijih mera opreza i nesvakidašnjeg junaštva, zasebno ću govoriti u nekom od docnijih poglavlja.
III
Već nakon par nedelja Kropotkin se obreo u inostranstvu.
Od tog vremena za njega počinje prava revolucionarna delatnost. Iako se ta delatnost zapravo ne tiče ruskog revolucionarnog pokreta, s obzirom da je Kropotkin bio posvećen isključivo evropskom socijalizmu, to je bio možda jedini način da ovaj političar u pravom svetlu pokaže svoje nesumnjive kvalitete. On je čovek rođen za delatnosti na širokom polju, a ne u podzemnim sferama tajnih društava.
Nedostajalo mu je fleksibilnosti uma i veštine prilagođavanja trenutnim uslovima i zahtevima praktičnog života, koje su tako neophodne za jednog zaverenika. Reč je o neumornom tražiocu istine, intelektualni predvodnik, ali ne i čovek od dela. On se iz petnih žila trudi da izvojeva pobedu izvesnih ideja, ali nikad ne teži ostvarivanju nekog praktičnog cilja.
Po pitanju svojih ubeđenja, Kropotkin je nepopustljiv i isključiv, i ne dozvoljava ni najmanja odstupanja od ultraanarhističkog programa, što objašnjava činjenicu da nikada nije sarađivao ni sa jednim revolucionarnim časopisom na ruskom jeziku, bilo iz inostranstva, bilo iz Peterburga. Uvek bi se našla neka tačka sa kojom nije mogao da se složi, i zapravo nikad nije napisao niti jedan redak za njih. Ljudi sa takvom nadmoći teorije teško da će postati vođe partija čije se delatnosti zasnivaju na zavereništvu. Jer, zavera u širokom revolucionarnom pokretu nalik je partizanskoj borbi u običnom ratu. Ljudi je malo, pa je neophodno iz njih izvući maksimum; prostor za delovanje je skučen, pa je nužno prilagoditi mu se, a pravi gerilac je uvek dužan da zna kako da raspolaže ljudima i minimalnim sredstvima. Pravi, veliki rat, a ne gerilske borbe jeste Kropotkinov prirodni teren. Jedan je od onih ljudi koji u povoljnim uslovima mogu povesti masovne društvene pokrete.
Kao propagandista, Kropotkin je nenadmašan. Priroda ga je načinila vatrenim i ubedljivim govornikom – istog trena kada se popne na binu, on se sav pretvara u strast. Kao i sve velike govornike, inspiriše ga prizor mase koja je došla da ga čuje. Tada on postaje potpuno drugi čovek – sav drhti od uzbuđenja, a glas mu poprima boju čoveka koji duboko i iskreno drži do svojih ubeđenja, nekoga ko celu svoju dušu ulaže u ono što govori. Iako ga ne bih baš nazvao vrhunskim govornikom, njegova obraćanja ostavljaju ogroman utisak, upravo zahvaljujući snazi zanosa koju znalački prenosi na druge i kojom uspeva da naelektriše publiku.
Kada po završetku svog obraćanja Kropotkin, bled i uzrujan, siđe sa bine, cela sala grmi od aplauza.
Izuzetno je upečatljiv u privatnim razgovorima, pa je neverovatno teško prepirati se s njim. Kao vrstan poznavalac istorije, a pogotovo narodnih pokreta, vešto se koristi bogatim repertoarom svog znanja kada je potrebno da svoje stavove potkrepi originalnim i neočekivanim primerima i analogijama. To se snažno odražava na uverljivost i jasnoću njegovih navoda.
Kropotkin nije puki štancač knjiga; ako izuzmemo njegove naučne radove, on nije napisao niti jedno značajnije delo. Dve krasne knjige posvećene socijalnom pitanju koje su mu izdate proteklih godina nisu ništa više do zbornici zasebnih članaka.[49] Pre svega, on je novinar – žestok, oštrouman, prgav. Čak i u svojim delima on ostaje propagandista.
Ovim svojim vrlinama pridodao je iznenađujuću aktivnost i takvu vičnost u svojim radovima da je oduševio i radilicu kao što je Elize Rekli.
Kropotkin je jedan od najiskrenijih i najotvorenijih ljudi koje sam imao priliku da upoznam. Istini uvek gleda u oči, sa svom pažljivošću prijatnog i blagog čoveka, ali bez i najmanjeg znaka snishodljivosti prema plitkom samoljublju svojih slušaoca. Upravo ta bezuslovna prostodušnost jeste najneobičnija i najprivlačnija crta njegove ličnosti. Svakoj njegovoj reči se može verovati. Toliko je iskren da mu se često dešava da stane usred neke rasprave, samo zato što mu je na pamet iznenada pala neka nova ideja. Onda će se na par trenutaka zamisliti i povući u sebe, a zatim početi i naglas da misli, prelazeći na stranu sopstvenog protivnika. U drugim slučajevima, on će u mislima prebirati po argumentima koji se pominju tokom rasprave, da bi se posle nekoliko minuta ćutanja obratio svom preneraženom sabesedniku, izgovarajući sa osmehom: „Tačno tako, imate svako pravo“.
Ova apsolutna iskrenost čini ga krajnje zahvalnim prijateljem, a njegovoj ličnosti daje specifičnu težinu, kako kod onih koji ga hvale, tako i kod onih koji ga kude.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
