DMITRIJ LIZOGUB
I
Jednom prilikom, decembra 1876. godine, imao sam priliku da prisustvujem „studentskom“ zboru – događaju tako tipičnom za ruski život i jednom od najdelotvornijih propagandnih sredstava. Skoro da nema potrebe da napominjem da su okupljanja takve vrste najstrožije zabranjena. Ipak, između društva i vlade postoji toliko veliki jaz da takvih sastanaka i dalje ima, kao što ih je uvek i bilo, čak i za vreme „belog terora“[50]. Nekad to umeju da budu prava masovna, maltene javna okupljanja, izuzetno burnog karaktera.
Opasnost koja prati ovakve događaje čini ih veoma privlačnim u očima omladine, dajući njihovoj diskusiji strast koja toliko doprinosi preobražaju jedne ideje u smrtonosno oružje.
Okupljanje o kojem ovde govorim nije privuklo mnogo ljudi, niti je pak bilo naročito burno. Predmet razgovora bio je toliko puta pominjani i nikad realizovani projekat objedinjavanja svih omladinskih kružoka u zajedničku organizaciju. Ovaj plan je, uzme li se u obzir šarenolikost tih tajnih društava, bio očigledno neizvodljiv, pa se projekat od početka mogao smatrati mrtvorođenim. Po svoj prilici, i sami inicijatori zbora bili su samo delimično svesni ove činjenice, pa su debate bile mlitave, nezanimljive i usiljene.
Postojao je, kako god, među ono malo prisutnih jedan čovek kome je polazilo za rukom i da oživi zbor i da privuče pažnju svaki put kada bi se rešio da nekoj jednoličnoj debati da svoj skromni, po pravilu umesni i pomalo šaljivi doprinos. Bio je to plavušan visokog rasta, bled i suvonjav. Dugačka brada davala mu je apostolski izgled, premda nije bio naročito zgodan. Ipak, teško se šta dâ zamisliti prijatnijim od izraza njegovih krupnih plavih očiju smeštenih u hladu dugačkih trepavica, ili pak privlačnijim od njegovog osmeha, u kojem kao da je još uvek obitavalo dete. Njegov ravni, otegnuti glas bio je praznik za uši, nalik niskim, milozvučnim notama iz pesama koje znaju da dirnu u samo srce.
Bio je krajnje oskudno obučen. Iako je napolju besnela prava ruska zima, na sebi je imao kratak laneni mantil sa glomaznim drvenim dugmadima, od kojeg je često pranje načinilo običan dronjak. Iznošeni crni prsluk pokrivao mu je prsa do vrata, a svaki put kada bi se podigao da izusti neku reč, ispod njega su se nazirale lagane letnje pantalone.
Kada su se po okončanju zbora okupljeni razišli u grupicama od po troje ili četvoro, što je u Rusiji inače redovna praksa u sličnim situacijama, ispostavilo se da sa jednim svojim prijateljem izvestan deo puta treba da provedem u društvu našeg neznanca. Primetio sam da je na sebi imao samo tanani mantil, izanđani crveni vuneni šal i kožni kačket. Nije čak nosio ni tradicionalni nihilistički pled, bez obzira što je te večeri bilo najmanje dvadeset stepeni ispod nule. Pozdravivši se sa mojim prijateljem, s kojim se po svemu sudeći poznavao od ranije, makar iz viđenja, ovaj stranac brzo uteče. Skoro da je trčao niz ulicu ne bi li se malo ugrejao, da bi se konačno izgubio u daljini.
– Ko je on? – upitah svog pratioca.
– Dmitrij Lizogub – glasio je odgovor.
– Lizogub? Černigovac?
– On, glavom i bradom.
Nehotice sam još jedanput bacio pogled u pravcu njegovog nestanka, još uvek kao razaznajući mu tragove.
Dmitrij Lizogub je bio milioner, vlasnik ogromnog imanja u jednoj od najbogatijih ruskih gubernija. Salaši, šume, zemlja – svega se toga bio odrekao u korist revolucije, živeći grđe od svog najubogijeg sluge.
II
Dve godine docnije ponovo smo se sreli u Sankt Peterburgu, ovaj put kao pripadnici iste revolucionarne organizacije. Njeni članovi sastajali su se i međusobno prepoznavali kao da potiču iz iste porodice.
Neću reći da je Dmitrij Lizogub bio najčestitiji, najidealniji čovek kog sam ikad upoznao, jer bi to bilo premalo. Odgovorno tvrdim da u celoj partiji niti je bilo, niti je moglo biti čoveka koji bi parirao savršeno idealnoj lepoti njegove ličnosti.
Potpuno odricanje od celokupnog imetka u korist revolucije bila je njegova najmanja zasluga. I drugi su se odricali bogatstva u korist revolucije, pa opet među njima niste mogli naći dvojnika Dmitrija Lizoguba. Ispod spokojne i tihe spoljašnosti, nalik nebu bez oblačka, u njemu je plamtela duša puna entuzijazma. Za njega su njegova ubeđenja predstavljala religiju, kojoj ne samo da je posvetio čitav svoj život nego i, što je mnogo teže, svaku svoju misao; samo mu je jedno bilo na pameti – kako da služi svom cilju. Porodice nije imao. Nikad u život nije osetio ljubav prema nekoj ženi. Njegova štedljivost dosezala je takve razmere da su drugovi morali da motre na njega kako se ne bi razboleo od preterane oskudice. Na sve njihove ukore odgovarao bi smireno, kao da predoseća svoju preranu smrt:
– U svakom slučaju, neću dugo živeti.
I imao je pravo.
Njegova rešenost da ne protraći ni kopejku koja bi mogla biti utrošena za dobrobit revolucije bila je toliko izražena da sebi nikada nije dozvolio da putuje na konju, da ne govorim o fijakeru, iako je to prevozno sredstvo kod nas toliko jeftino da ga svaki radnik redovno priuštava sebi nedeljom. Sećam se kada nam je jednom prilikom pokazao dva odevna predmeta koji su bili sastavni delovi njegovog svečanog odela – cilindar i par rukavica. Kupio ih je onomad kada je, blagodareći svom položaju, imao da poseti černigovskog gubernatora ili nekog visokog funkcionera policije. Rukavice su bile nežno pepeljaste boje i izgledale su kao nove. Rekao nam je, međutim, da ih ima već treću godinu, te uz osmeh otkrio sitnu lukavost kojoj je pribegavao kako bi ih održao u takvom stanju: navlačio ih je na ruke tek na pragovima sala za prijem i kabineta, u kojima je povremeno morao da se pojavljuje. Što se tiče cilindra, tu je stvar bila malčice zamršenija, s obzirom da mu je godinu dana ranije stradala opruga, a on nikako da stigne da ga dâ na popravku. Svaki put je nalazio da se tih dvadeset kopejki mogu iskoristiti i na svrsishodniji način. Da bi sačuvao svoje dostojanstvo, pri ulasku u salon za goste cilindar je redovno nosio pod pazuhom. Međutim, u džepu bi držao svoj neuništivi kožni kačket, koji je nosio i leti i zimi. Izašavši na ulicu po završetku posete obično bi tako gologlav pustio par koraka, kao načinjajući kosu, a zatim bi, uverivši se da ga niko ne posmatra, iz džepa vadio svoj legendarni kožni kačket.
Kako god, ovaj novac, o kojem se Lizogub starao sa ljubomornom brižljivošću jednog Harpagona[51], bio je njegov ljuti neprijatelj, izvor večitih nevolja i neka vrsta prokletstva koje ga je večito proganjalo. Po prirodi osetljiv i pun razumevanja, neizmerno je patio zbog nametnute uloge nemog svedoka koji skrštenih ruku posmatra borbu i mučeništvo svojih najbližih drugova.
Stavljen pod strogi nadzor policije nakon što je prijavljen za potpomaganje revolucionarnog pokreta, i to od rodbine koja se nadala da će se u slučaju da ga vlasti osude dočepati njegovog imetka, malo je toga mogao da učini; da samo jedan korak pusti, celokupno imanje bilo bi mu zaplenjeno, a partija ostala uskraćena za tako značajnu podršku. Tako je bogatstvo za njega predstavljalo svojevrsnu bukagiju koja se prikiva za noge kakvog teškog robijaša kome valja onemogućiti slobodno kretanje.
Prinudna neaktivnost je svakako predstavljala noćnu moru za Lizoguba, čoveka koji je u sebi objedinjavao neustrašivost junaka i vatreni entuzijazam proroka. Ali Lizogub je našao način da tu neaktivnost preobrati u majdan najdubljih moralnih patnji. Sa skromnošću istinski velike duše on nije video ni najmanje zasluge u onome što je sâm smatrao najprirodnijom stvari na svetu – odricanju od svog bogatstva i života svog, provedenog u bedi.
Bespoštedan prema sebi, poput surovog sudije koji ne haje ni za kakva pravdanja i ne vidi ništa do pukog zločina, doživljavao je svoju, istina samopregornu pasivnost kao veliku sramotu. I taj čovek, koji je, podnevši neviđenu žrtvu, skoro godinu i po dana izdržavao čitav ruski revolucionarni pokret, čovek čije je moralno dostojanstvo izazivalo bezgranično divljenje sveta koji ga je poznavao, čovek čije je prisustvo u redovima partije uveličavalo njenu snagu i autoritet – taj je čovek sebe smatrao najgorim od najgorih.
Otud ta duboka seta, koja mu nikad nije davala mira i koja se očitavala u svakoj njegovoj reči, bez obzira na laki, šaljivi ton kojim se trudio da je prikrije.
I vukao je on strpljivo tu pretešku krstaču ceo svoj život, pokoravajući se volji svoje tragične sudbine.
Taj je čovek bio duboko nesrećan.
Uhapšen je u Odesi u jesen 1878. godine, po prijavi sopstvenog upravnika imanja, nekadašnjeg prijatelja i pouzdanika Driga, koji se prodao vladi za obećani mu ostatak Lizogubovog imetka, sveukupno nekih četrdeset hiljada rublji.
Iako se hapšenje Lizoguba palo usred „belog terora“, a Odesom, gradom u kojem je trebalo da mu se sudi, u to vreme besneo heroj Sevasatopolja i Plevne, korupcionaš i krvnik, grof Totleben, niko nije očekivao da će Lizogub dobiti naročito oštru kaznu. Deportacija u Sibir ili, u najgorem slučaju, nekoliko godina teškog rada – bilo je to sve na šta su mogli da ga osude. Tužilaštvo nije moglo da mu na teret stavi niti jedno drugo delo do činjenice da je neznano gde potrošio veći deo svog bogatstva. Ali, svedočenje Driga u tom pogledu nije ostavljalo sumnju kod savesnih službenika ruskog pravosuđa.
Na opšte zaprepašćenje, osuđen je na smrt. Očevici kazuju da je na izricanje presude Lizogub prosto zinuo od čuda.
S prezirom je odbio ponuđeni mu izbor da svoj život spase molbom za pomilovanje.
Osmog avgusta 1879. godine, strpali su ga je u kočije i odvezli na vešanje zajedno sa dva njegova druga, Čubarovim i Davidenkom[52]. Pogubljeni su dva dana kasnije.
Oni koji su ga videli na putu od ćelije do gubilišta pripovedaju kako je sve vreme bio savršeno spokojan. Štaviše, u trenutku dok je hrabrio svoje drugove, vele, na usnama mu je zaigrao i kratak osmejak. Napokon će mu se ostvariti žarka želja – da se žrtvuje za revoluciju. Bio je to možda najsrećniji trenutak u njegovom tegobnom životu.
U našoj partiji Stefanovič je bio organizator, Klemenc mislilac, Osinski borac, a Kropotkin agitator; Dmitrij Lizogub bio je svetac.
GESJA GELJFMAN
Postoje neznane junakinje, skromne trudbenice koje su spremne da na oltar svog cilja prinesu sve, a da zauzvrat ne traže ništa. One na sebe uzimaju najnezahvalnije uloge i žrtvuju se zbog sitnica – ustupaju svoje adrese za prepisku, skrivaju često savršeno nepoznate ljude ili otpremaju pakete čija im sadržina ostaje nepoznata. Nadahnuti pesnici im ne posvećuju stihove; istorija im na svojim stranicama ne beleži imena, potomstvo ih se ne seća sa zahvalnošću. A opet, bez njih bi postojanje partije bilo nezamislivo, a svaka borba nemoguća.
Pa ipak, val istorije izvlači jednu od tih neznanih patnica iz tihe samoće, za koju se ova nadala da će trajati večno, i podiže je na svom blistavom vrhu do visina svetske slave. Onda svi posmatraju tu skromnu figuru i s čuđenjem u njoj prepoznaju crte moralne siline, samoodricanja i odvažnosti kakve su svojstvene samo junakinjama.
Upravo takva je sudbina Gesje Geljfman.
Nisam je poznavao lično. Ako u ovom slučaju odstupim od svoje namere da govorim isključivo o ličnim poznanicima, na to me nije nagnala slava koju joj nosi ime, već moralna uzvišenost njene ličnosti. Verujem da će mi čitalac biti zahvalan na tome – njen jednostavan i neodoljivo privlačan lik možda partiju koju ovde opisujem karakteriše bolje od pojedinih nesvakidašnjih primera zapanjujuće snage, energije i raznolikosti delovanja. Poznato je da mali poljski cvet često ume da pruži verniju sliku o biljnom svetu nekog kraja od kakve neobične i retke biljke.
Gesja Geljfman je potekla iz porodice jevrejskih fanatika, nepoznate vrste u zemljama u kojima je civilizacija iskorenila religijsku netrpeljivost. Njeni su se sa gnušanjem odnosili prema svemu što je poteklo od hrišćana, a naročito prema njihovoj nauci, koja je svojim sledbenicima propovedala prezir prema religiji predaka. Nadahnuta novim idejama i odlučna u nameri da zbaci ovaj tegobni porodični jaram, pobegla je od kuće, ponevši kao jedino nasleđe prokletstvo svojih roditelja, ljudi spremnih da svoju ćerku radije vide u mrtvačkom sanduku nego kako se bratimi sa „gojama“[53]. Po dolasku u Kijev, uhlebljenje nalazi u krojačnici.
Nastupa 1874. godina. Revolucionarni pokret se rasprostreo po celoj Rusiji, doprevši čak do zabačenog stana mlade jevrejske švalje.
Pronašla je nekoliko prijateljica među devojkama upravo pristiglim iz Ciriha, koje su kasnije figurirale u čuvenom „suđenju pedesetorki“. One su je i primamile pokretu. Ipak, u prvo vreme njeno je učešće bilo krajnje skromno i svodilo se na pozajmljivanje adrese za potrebe revolucionarne prepiske. Međutim, kada je njen „zločin“ otkriven, ispalo je da za njega treba da odleži ni manje ni više nego dve godine u istražnom zatvoru, nakon čega su joj po presudi suda sledile dve godine robijanja u Litovskom zatvoru. Tamo je, zatočena sa četiri ili pet drugarica osuđenih za sudelovanje u istom delu, Gesja prvi put zaista došla u dodir sa socijalističkim idejama, kojima se posvećuje svim svojim bićem. Nije joj se dalo, kako god, da te nove ideji primeni u praksi, jer je po izdržavanju kazne, umesto da bude puštena na slobodu, deportovana u jednu od severnih gubernija, gde će ostati sve do jeseni 1879. Napokon, iskoristivši lakomislenost svojih čuvara, uspeva joj da pobegne i ubrzo se obre u Sankt Peterburgu. Ovde se ona strasno baca u borbu, puna entuzijazma i rada da zadovolji tu žarku unutrašnju želju za posvećivanjem ostvarivanju cilja, potrebu koja se pretvorila u strast, a koja je usled predugog sputavanja u njoj samo još više narasla.
Uvek agilna, uvek dobro raspoložena, zadovoljavala bi se i najmanjim ukoliko se to pokazivalo korisnim po cilj. Drage je volje obavljala različite zadatke: čas je bila poštar, čas kurir ili stražar, iako je posao često znao da bude toliko naporan da je iznurivao snagu čak i te krepke devojke, poreklom iz radničke klase. Koliko se samo puta dešavalo da se kući vrati kasno u noć, iscrpljena do iznemoglosti nakon četrnaestočasovnog jurcanja po gradu i ubacivanja pisama sa proglasima Izvršnog komiteta u sve moguće i nemoguće proreze. A koliko sutradan ustajala je ona iznova, orna i gotova na delo.
Uvek bi rado izlazila svakom u susret, ne vodivši računa o neprilikama kojima je time mogla da se izloži. Nikada nije mislila na sebe. Da bi vam približio moralnu snagu i bezgraničnu predanost ove prostodušne i neobrazovane žene, dovoljno će biti da podsetim na poslednje mesece njene revolucionarne karijere. Njen suprug, Nikolaj Kolotkevič[54], jedan od najpoznatijih i najuvažavanijih članova terorističke partije, bio je uhapšen u februaru. Pretila mu je smrtna kazna. Ipak, Gesja je ostala u borbenim redovima, kutajući svoj jad. Iako je bila u četvrtom mesecu trudnoće, na sebe je uzela izuzetno opasnu ulogu – ulogu gazdarice stana u kojem su spravljane Kibaljčičeve[55] bombe. Ostala je tamo sve do ponovnog hapšenja, koje je usledilo nedelju dana nakon Prvog marta.
Na dan izricanja presude, pred sudijama koji su je slali na gubilište Gesja je stajala vedra i nasmejana. Ali sudbina joj ispade još grđa – na izvršenje kazne morala je da čeka celih četiri meseci! Sa ovom beskrajnom moralnom torturom nosila se stoički, ni na tren ne klonuvši duhom, uprkos svim naporima vlade koja se, strahujući od negodovanja Evrope zbog vešanja trudnice, iz petnih žila trudila da zloupotrebi Gesjin položaj i iščupa kakvo-takvo priznanje. Taj moralni pakao vlada je bila u stanju da produžava sve dok sam njen život ne bude bio doveden u pitanje, a tek dan pred porođaj obaveštena je o preinačenju smrtne kazne u doživotnu robiju.
Umrla je u zatvorskoj ćeliji ubrzo nakon rođenja svog deteta, koje joj je po hitnom postupku oduzeto.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
