Vera Zasulič
Prelistavajući veliku knjigu istorije teško je, ako ne i nemoguće, pronaći ime koje je tako munjevitom brzinom doživelo tako široku, neospornu i jednodušnu popularnost.
Potpuno nepoznato dan ranije, to je ime mesecima potom bilo na svim usnama, razbuktavajući velikodušna srca obe Zemljine polulopte, i postalo neka vrsta sinonima za junaštvo i samopožrtvovanje. Pa ipak, devojka koja je bila predmet takvog oduševljenja uporno je bežala od svoje slave. Izbegavala je ovacije i, iako se vrlo brzo pročulo da boravi u inostranstvu, gde je bez ikakve opasnosti mogla slobodno da se kreće u javnosti, ona se i dalje držala skrivenom u masi, ne želeći da naruši svoju tajnost.
U nedostatku proverenih informacija, maha je uzela mašta. „Ko je to zadivljujuće i tajnovito stvorenje?“, pitali su se njeni brojni obožavaoci, svako je slikajući saglasno sopstvenom karakteru.
Romantične i sentimentalne duše sebi bi je predstavljale kao poetsku i nežnu devojku, egzaltiranu poput hrišćanske mučenice – kao oličenje samopožrtvovanosti i ljubavi.
Oni skloniji radikalizmu zamišljali su je kao novu Nemezidu[56], sa revolverom u jednoj, crvenom zastavom u drugoj ruci i bombastim frazama na usnama, gordu i surovu – kao otelotvorenje revolucije.
Varaju se i jedni i drugi.
Zasuličeva nije ni nalik junakinji neke pseudoradikalne tragedije, niti ima išta zajedničko sa nebeskom i ushićenom mladom hrišćankom.
Ta je žena snažna, izdržljiva i, premda srednjeg rasta, na prvi pogled čini se visokom. Njeno simpatično, umno lice ne može se nazvati lepim. Oči su joj krupne, fino izvajane i sure, oivičene dugačkim trepavicama, a u trenucima ushićenja znaju i da potamne. Obično zamišljene i pomalo setne, te su oči plamtele blistavom svetlošću kada bi bila u poletu, što je bivalo dosta često, ili iskričile kada bi ćutala, što je bivalo još češće. I najmanji pokret duše očitavao se u tim izražajnim očima. Ostale crte lica ne predstavljaju ništa posebno – malo poduži nos, tanke usne, velika glava uokvirena gotovo crnom kosom.
Veoma je aljkava po pitanju svog izgleda, pa sebe potpuno zapostavlja. U njoj nema ni trunke one osobine koja karakteriše maltene svaku ženu – da pokazuje svoju lepotu. Suviše je rasejana, suviše zadubljena u svoje misli da bi vodila računa o tim tričarijama, za koje ne daje ni pet para.
Postoji, međutim, u njoj nešto što više i od njene spoljašnjosti protivureči njenom imidžu eterične devojke – njen glas. Isprva, ona će vam se obraćati kao i svi ljudi, ali to obično ne traje dugo. Tek što je razgovor oživeo, a eto nje kako povišava ton i počinje da govori toliko glasno da biste pomislili da priča kakvom nagluvom čoveku, ili pak nekome ko se nalazi na udaljenosti od najmanje sto metara. Ne postoji način da se okane ove navike. Toliko je rasejana da istog trena zaboravlja na zadirkivanja prijatelja ili sopstvenu rešenost da govori kao sav normalan svet i nikom ne upada u oči. Bilo da se nalazi kod kuće ili na ulici, onog trenutka kada se povede reč o nekoj zanimljivoj temi ona počinje da krešti, prateći svoje reči omiljenim i nepromenljivim pokretom desne ruke kojom kao sekirom ona pori vazduh.
A ispod te proste, grube i nepoetske spoljašnjosti krije se duša puna uzvišene poezije, duboka i moćna, bogata ljubavlju i srdžbom.
Krajnje je uzdržana i usredsređena, iako bi je na prvi pogled mogli uzeti za otvorenu osobu, s obzirom da uvek rado i puno priča. Svoju intimnost, pak, spremna je da deli samo sa retkim ljudima. Ne govorim o prijateljskoj intimnosti, koja proizilazi iz uzajamnog poverenja i poštovanja, već o onoj drugoj, istinskoj intimnosti, koja se sastoji u razmeni najskrivenijih misli.
Nesposobna je za spontano druženje sa mladim i neiskusnim dušama. U zbližavanju sa drugima ona se primiče polako i oprezno, nikada ne dopuštajući mašti da nadomesti nedostatke sopstvenog pozitivnog zapažanja. Ima svega nekolicinu prijatelja, skoro redom njenih starih poznanika; u njima je njen svet, odeljen od ostatka čovečanstva granicom koju je gotovo nemoguće preći.
Zapravo, ona u velikoj meri živi unutrašnjim životom i jako je podložna jednoj specifičnoj ruskoj bolesti – čerečenju sopstvene duše, poniranju u njene skrivene dubine, njenom nemilosrdnom seciranju, traženju mrlja i nedostataka, često puta umišljenih, a gotovo po pravilu preuveličanih.
Otud naleti potištenosti koji je povremeno, poput kralja Saula[57] obuzimaju i u stanju su da je drže danima, bez ičega što bi ih moglo odagnati. Tada ona postaje rasejana, kloni se svakog društva i satima hoda gore-dole po sobi, potpuno zaokupljena svojim mislima, ili, pak, beži iz kuće tražeći mir tamo gde ga jedino može naći – u bestrasnoj i veličanstvenoj prirodi, koju voli i razume onako kako to jedino istinski pesničke duše umeju. Nije joj se jedanput dogodilo da po celu noć, često i do izlaska sunca, sama tumara divljim planinama Švajcarske ili obalama njenih beskrajnih jezera.
Osnovu njene ličnosti čini prenaglašeno osećanje unutrašnjeg nezadovoljstva, taj večiti izvor velikih dela, čini osnovu njene ličnosti, što predstavlja direktnu posledicu njenog bezgraničnog idealizma. Predanost cilju narodnog oslobođenja, kojem je bila posvećena još od najranije mladosti, u njenom se umu iskristalisala u shvatanje o toliko visokim sopstvenim obavezama i moralnim potrebama da ne postoji način da ih život ikako zadovolji. Sve joj se čini nedovoljnim.
Nikako nije bila zadovoljna svojim ogromnim podvigom. Aleksandra Malinovskaja, pronicljiva i inteligentna žena i dugogodišnja prijateljica Zasuličeve, videvši je neraspoloženu i nezadovoljnu svega nekoliko sedmica po njenom oslobađanju, govorila je:
– Vera bi da u Trepove puca svaki dan, u krajnjem slučaju jednom nedeljno. S obzirom da to nije moguće, ona pati.
Sama Malinovskaja je pokušavala da Zasuličevoj dokaže kako se ne možemo žrtvovati svake nedelje, poput spasitelja nam Isusa Hrista, te da se treba pomiriti sa sudbinom i ponašati se kao i svi ostali.
I Vera se ponašala kao i svi ostali, ali slabe vajde od toga. Njeno beskrajno nezadovoljstvo nema apsolutno ništa sa samoljubljem, onom tipičnom osobinom ljudi koji gore od želje da se izdignu iznad drugih i u svemu budu posebni. Ne samo pre, već i nakon što je njeno ime postalo opšte poznato, to jest, na svom poslednjem putovanju u Rusiju[58], na sebe je primala najskromnije i najobičnije uloge: slovoslagačica u štampariji, sobarica itd.
Ka svim ovim zadacima odnosila se krajnje pažljivo i besprekorno revnosno. Ali to joj nije pomoglo da pronađe svoj duševni mir – protiv toga nije mogla ništa.
Pamtim kako mi je jednom prilikom, dočaravajući mi osećaj kada je iz usta predsednika suda čula reči oslobađajuće presude, kazala kako u tom trenutku nije iskusila radost, već neko nesvakidašnje čuđenje, za kojim je odmah usledilo osećanje tuge.
– Onda nisam bila u stanju da sebi objasnim taj osećaj – dodala je ona – ali kasnije sam ga razumela. Da su me osudili, ne bih mogla da uradim ništa i bila bih spokojna, zato što bi mi saznanje da sam za cilj učinila sve što je bilo u mojoj moći bilo dovoljna uteha. Ovako, kada sam slobodna, treba ponovo tragati, a najteže je naći.
Ovaj kratak razgovor, koji mi je ostao urezan u pamćenje, baca neobično jarko svetlo na čitavu njenu ličnost.
Skromnost koja je zbilja besprimerna i jedinstvena jeste samo drugi vid ispoljavanja tog beskrajnog idealizma. Ovu osobinu možemo nazvati žigom odabrane manjine za koju junaštvo predstavlja posve prirodnu i logičnu stvar, usled čega se kod njih i javlja u tako krasno jednostavnom obliku.
U atmosferi sveopšteg oduševljenja i istinskog poštovanja, Veri je uspelo da sačuva svu jednostavnost, svu mladalačku čistotu duše koju je imala pre nego što joj je čelo ulepšao oreol besmrtne slave. Takva vrsta slave, od koje bi se zavrtelo u glavi i najokorelijem stoiku, nju je ostavila toliko hladnokrvnom i ravnodušnom, tačno kao da se njena akcija nikad nije ni odigrala.
Ova činjenica, možda jedinstvena u istoriji ljudskog srca, jeste sama po sebi dovoljna da pokaže dubinu tog karaktera, koji sve crpi iz sebe samog i nema potrebu, a možda ni mogućnost za podršku ili podsticaj sa strane.
Učinivši svoje veliko delo iz dubokog moralnog ubeđenja, bez i najmanje senke častoljublja, Zasuličeva se uporno klonila izraza oduševljenja koje je njen postupak izazivao kod drugih. Zato je uporno i odbijala da se pojavljuje u javnosti.
Ova uzdržanost ni u kom slučaju ne predstavlja znak bojažljivosti mlade devojke. Pre je reč o plemenitoj naravi njene moralne stidljivosti koja joj ne dozvoljava da primi bezgranično poštovanje za delo koje sama, u uzvišenosti svojih idealnih zamisli, odbija da smatra junačkim. Otud se ta Vera, koja toliko voli društvo i razgovor, koja se nikad ne ustručava da uđe u žestoku polemiku sa nekim za koga smatra da nije u pravu, baš ta Vera, koja na sastanke odlazi samo ukoliko zna da tamo na nju neće gledati samo kao na Veru, već kao na Zasuličevu – otud se ona istog časa na krajnje zadivljujući način menja, pretvarajući se u plašljivi, stidljivi i sramežljivi devojčurak koji kao da je tek izašao iz pansionata[59]. Čak i njen kreštavi glas postaje predmet iznenađujuće promene – nežan, blag, sladak, rečju, „anđeoski“, kako joj u šali tepaju njeni prijatelji, ili „ptičji“, kako ga naziva ona sama.
Ali i taj „ptičji“ glas ćete čuti jako retko, zato što na javnim okupljanjima Vera obično ćuti kao zalivena. Potrebno je da se nađe neko pitanje koje će je baš pogoditi, pa da ona ustane i izusti koji reč.
Oceniti sve vrline njenog bistrog uma i svu draž njene priče moguće je samo u kućnoj atmosferi, među prijateljima. Tek tu ona u potpunosti daje oduška svojoj živoj i blistavoj oštroumnosti.
Stvorila je sopstveni jezik – bogat, živopisan, svojevrstan spoj narodnog humora i dečje naivnosti. Pojedini njeni izrazi i reči predstavljaju prave bisere, kakvih teško da ćete naći po juvelirskim vitrinama – prosto je reč o dragocenostima koje joj raskošna priroda sručava u krilo.
Originalnost predstavlja karakterističnu crtu njenog uma. Obdarena nesvakidašnjom snagom mišljenja, ovu je svoju osobinu obogatila ozbiljnim i raznostranim štivom koje je upijala tokom dugogodišnjeg izgnanstva po raznim ruskim gradovima. Ima retku sposobnost da uvek misli svojom glavom, bilo kada su u pitanju krupne, bilo sitne stvari, i organski ne podnosi da se kreće utabanim stazama samo zato što se njima drugi kreću. Sve proverava i sve podvrže kritici, ne verujući nikome na reč. Otud i njena sposobnost da lični pečat daje čak i otrcanim istinama, koje se obično automatski priznaju i ponavljaju. To njenom govoru daje čarobnu svežinu i čilost.
Originalnost i nezavisnost misli uparene sa celokupnošću njenog moralnog karaktera proizvode jednu treću, može biti i najdragoceniju osobenost ove delikatne naravi. Govorim o njoj svojstvenom i praktično nepogrešivom moralnom instinktu, o sposobnosti da se doseti najtežih i najzamršenijih pitanja o tome šta se može, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta zlo, premda ponekad ni sama nije u stanju da argumentima potkrepi svoje mišljenje. Taj je svoj instinkt na impresivan način ispoljila kako u držanju pred sudom na dan svog nezaboravnog suđenja, tako i u mnogim epizodama iz unutrašnjeg života partije.
Svaki njen savet ili mišljenje, čak i ono neobrazloženo, zavređuje pažnju, zato što se retko kad ispostavlja netačnim.
Dakle, Vera poseduje sve ono što joj je potrebno da bude, ako se sme tako reći, savest kružoka, organizacije ili partije. Iako nesumnjivo važna po svom moralnom uticaju, Zasuličevu ipak ne možemo smatrati modelom političkog uticaja. I suviše je usredsređena na samu sebe da bi uticala na druge. Onaj ko želi da od nje dobije neki savet, mora sâm da joj ga zatraži. Nikad se na svoju ruku ne meša u tuđ život s ciljem da ga načini po svom ukusu, što inače pokušava svaki organizator ili agitator. Ona svoju dužnost obavlja po sopstvenoj savesti, ne mareći da li će svojim primerom nadahnuti druge.
Sam njen idealizam, tako uzvišena i plodotvorna osobina koja je tera da uvek stremi visokim ciljevima, sprečava je da se svom dušom posveti svakodnevnim poslovima, po pravilu malim i beznačajnim.
To je žena rođena za velike odluke i velike trenutke.
Jedna druga žena predstavlja nam primer neumornog i snažnog borca. Njenu ću grandioznu pojavu, istina pun straha i sumnji u svoje mogućnosti, pokušati da opišem u poglavlju koje sledi.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
