Tema ljubavi u pesništvu Miloša Crnjanskog donosi relativizaciju tradicionalnih poetskih konvencija. Odstupanje od tradicionalnih normi u Lirici Itake3 prvenstveno se javlja kao reakcija na poremećen sistem vrednosti i na duhovni potres izazvan Prvim svetskim ratom. Uprkos opštem pesimizmu, pojavljuje se Crnjanski kao pesnik za koga je pevanje izvor volje za životom i ljubavlju. Svoje viđenje ljubavi Miloš Crnjanski izraziće kroz osećanja povratnika sa duge odiseje (Maricki Gađanski 1972: 73). Iskustvo mladosti i rata poslužiće mu za lirsko transponovanje ljubavnih tema. Koncepcija ljubavi je poremećena, posmatrana iz bilo koje perspektive. Kod njega nema suzdržanosti, već se pesnička orijentacija prepoznaje u subjektivizaciji, kao i u izbegavanju patetike. On ne poriče postojanje ljubavi, ali naglašava svoj parodijski i sarkastični odnos. Novica Petković primećuje (Petković 1994: 45) da u jednom delu svog pesništva Crnjanski radikalno odbacuje ljubav i usmerava je na predmet blasfemije, koja je prema njegovom uverenju umetnički opravdana, a tu opravdanost Crnjanski pronalazi u činiocima ličnog doživljaja rata i rezignacije datih kao ispovest u komentarima uz pojedine pesme Lirike Itake. Crnjanski ima potrebu da uspostavljeni kontinuitet ljubavi razloži. Razotkriva zvanične obrasce dvoje ljubavnika. U domenu estetike lirskog to znači odbacivanje tradicionalne umetnosti, svakog modela stvaranja i uobičajenih formi.
Povezujući lirske emocije sa ličnim doživljajem rata, pesnik daje svoj odnos prema ženi i ljubavi (Petrov 1971: 148). Motive ljubavi i žene možemo pratiti u dva ciklusa, Novim senkama i Stihovima ulica. Pesnik počinje da piše tako što tradicionalne temelje ljubavi, smrti i erotike radikalno ruši i uspostavlja nov poredak stvari, demaskira zvaničnu kulturu ljubavi sa pozicije umornog buntovnika iz tuđine. Osporava ljubavni odnos između muškarca i žene. Koristeći se dehijerarhizacijom kulture, najviše vrednosti zamenjuje najnižim (Petković 1994: 31). Književnim postupcima deformiše pesničke, jezičke i profane strukture. Povezuje dijametralno udaljene pojmove i pojave stvarajući duhovni prostor koji obezbeđuje samoprevazilaženje životnih gadosti. Poetske slike su pune karikature, parodije, groteske.
Neposredan dodir ljubavi i smrti kada ona postaje ambivalentna možemo analitički sagledati u pesmama: Mramor u vrtu, Moja Ravanica, Nova serenata, Blagovesti. Tradicionalna veza ljubavi i smrti proteže se u srpskom pesništvu kroz figuracije mrtve drage (Radičević, Kostić, Dis), a kod Miloša Crnjanskog ima sasvim drugačiju konotaciju. Ona je protkana erotikom i nasiljem. Pesme su određene kontrastom u znaku vojničko-strasnih nagona. Pesnik je ponet revoltiranim sećanjima na rat kojima formuliše svoju nemoć. On groteskom razvija asocijativne slike u kojima ga koža njegove drage kao oličenje erotike evokativno vraća na poprišta „poprskana muškom krvlju”, a krv postaje pratilac lirskog subjekta (povratnika iz rata). Ogorčenog vojnika mrtva gola žena vraća na krvava bojišta (Tešić 1993: 252):
„Mrtva si mi gola.
Koža me tvoja puna tankih žila
seti, kako sred razvalina
poprskani muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.” (Crnjanski 1978: 49)4
Sa ratničke distance otkriva se psihički proces koga prate osećanje umora kao i odnos prema ženi. Ovakav poetski koncept dobija delikatnu dimenziju. Predstava devojačkih grudi, kap vina na beloj ruži punoj mesečine, strah u liku zmije, pesnika podseća na smrt.
Erotika i nasilje se prožimaju i stvaraju protivurečenosti (Petković 1994: 44). Miloš Crnjanski paradoksalno spaja sveto i erotsko i stvara slike koje dopiru do groteske. Možemo uočiti da i u pesmi Moja Ravanica protivrečenost pesničkih slika vodi do profanacije i obesvećenja. Pesnički erotski pogled jedino može anulirati žena, prava žena pred kojom on kleči. Postupkom blasfemije Miloš Crnjanski se kreće od duhovnog ka materijalnom, od svetovnog ka profanom, od Majke Božje ka voljenoj (Petković 1996: 45):
„I ko rumene oči,
vino što bela ruka toči,
zadiru mi u grudi dojke bele,
sa ranama sred vrha naga
Bogorodice tvoje.” (Crnjanski 1978: 79)
Zapažamo da ovi stihovi šokiraju čitaoca, a pesnička slika izaziva čuđenje, jer je bludni pesnički pogled na dojkama Bogorodice, a to je obnaženi erotski deo tela. Bogorodica je jedina draga pred kojom pesnik kleči i jedina koja odbija i poništava blud iz njegovih očiju.
Razvijanje blasfemičnosti možemo pratiti u pesmi Nova serenata (Petković 1994: 47). I ovde imamo poistovećivanje Bogorodice i dragane. Draga je žena sa trga, sa ulice, bleda, strasna. Ona je bludnica čiji pogled podseća na pogled Bogorodice. Na ovom mestu nalazimo magijsko ukrštanje erotike i smrti:
„Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladež na dojci nije radost,
koja je nekad bila.” (Crnjanski 1978: 77)
Uočavamo da i u pesmi Blagovesti, pesnički subjekt novozavetnu sliku na blasfemičan način izvrće na naličje i preobražava u domenu erotike (Petković 1994: 49) i ljubavne požude. Stihovi su direktno vezani za žensko telo:
„Ljubav što beše nije više.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
blaga i mirna, kišom oprana,
kao ruka nekad po telu dragana.” (Crnjanski 1978: 129)
Kod Miloša Crnjanskog ljubavni doživljaj transponuje se od ljudskog ka sakralnom i mitskom. Ljubav dobija elemente mističnog i sakralnog, a takvo viđenje ljubavi je razrešenje konflikta između bludnog i svetog. Pesnik se okreće dvama načelima: Bogorodici i Hristu, a kao krajnji ishod on vidi spajanje sa prirodom. Razarajući moć poetskog subjekta, Miloš Crnjanski koristi neočekivano povezivanje grotesknih detalja. U pesmi Tradicija povratnik iz ratne odiseje zamišlja kako voljena žena kleči pred njim priželjkujući da se afirmiše kao majka „zaželećeš da budeš majka”, da bi se odmah narednim stihovima izneverio čitalac (Petković 1996: 36):
„Ali sa moga lica
padaće na tebe mržnjom tamnom
radost zuluma, zgarišta i šuma,
i gordi, bezbrižni smeh ubica.” (Crnjanski 1978: 40)
Spajanjem opozitnih pojmova (svetlost-tama, radost-mržnja) dolazi do zgražavajućih sumornih slika na planu estetike lirskog. Na njegovu draganu pada „radost zuluma i bezbrižni smeh ubice”. Pesnik želi da nas šokira i to postiže izmeštanjem sumorne slike na plan erotike (Petković 1996: 37). Za njega porodilja ima lascivni i sramotan izraz lica koji kontrastira sa okrvavljenošću ubice. Semantička težina lika žene vrednosno je preokrenuta naopačke, svedena na lik bludnice koja „nudi nedra naježena bela”. Ruši se jedan deo kulture, ruši se zahtev o razdvajanju erotike od nasilja.
Izneveravanje čitaoca imamo i u pesmi Karikatura, u kojoj se pesničke slike okreću od religije ka erotici. Isus Hristos kao najizuzetniji sakralni simbol karikaturalno je iskrivljen. Rugalački ruši presto Isusa i na njegovo mesto stavlja profanog muškarca:
„O da si samo jednom
pao po ženskom telu mednom
umirao bi rado.” (Crnjanski 1978: 75)
Nakon pesme Tradicija represivnim elementima pesnik nas uvodi na plan erotike pesmom u kojoj erotsko ushićenje izbija u prvi plan, a to je Srp na nebu (Petković 1996: 41). Lirski subjekt artikuliše zavičajna sećanja u znaku žene. Evokativna uspomena erotske „čari na rodnom polju” motivisana je iz perspektive sadašnjice, u doživljaju sa noćnim ženama. To je onaj prljavi banalni život. Pesnički subjekt integriše sadašnji erotski doživljaj iz kog izranja nekadašnja proživljena strast. Svet omeđen noćnim ženama doživljava putem čula dodira prelomljenih kroz evokativnu erotsku prizmu koja se ne otima zaboravu. Pesma započinje stihom „ti nezaboravljena moja”, čime pesnik daje na značaju ženi-bludnici sa krvavim nakitom i teškom svilom. Ona daje utehu nesrećniku.
Totalni pad ovog zahteva prepoznajemo u Pesmi5. Pred njim izbijaju stravične slike žena koje hitaju u zagrljaj povratniku sa okrvavljenim rukama i dolazi se do najnižih i najtananijih slika užasa koje su utopijskog karaktera (Petković 1996: 42). Pesnik prekida i koči deskriptivni tok zavičajne noći da bi prikazao odnos prema ženi na planu estetike lirskog:
„Pružim li ruke, raspašu se žene,
padaju na kolena, i plačem porodilja
klanjaju se meni pune tužnog milja
i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi:
jer moje su ruke mokre
od krvi, krvi.” (Crnjanski 1978: 91)
Ne možemo da se ne zapitamo šta je razlog pesnikove intencije da peva o raspasanim ženama porodiljskog plača. Žena-bludnica poslužila je pesniku da prevlada krvave samoće i ratničke boli na onom nivou koji je utopijske prirode. Sa takvog povlašćenog položaja vojnika, on sugeriše ideju čulne ovozemaljske ljubavi, ostvarene u jedinstvu sa ženom. Kao rezultat, lirski subjekt ne vidi u satisfakciji sjedinjenja sa ženom i ostvarenje ljubavi, već osmeh daljina koje znače jedan stepen više ka idealu, ka apsolutu.
Pesma koja ne pripada pravim Stihovima ulica, a smeštena je u ovaj ciklus jeste Moja pesma. Ovo je programska pesma koja prikazuje ambivalentnost čovekovog bića i korespondira sa pesmom Gardista i tri pitanja6 (Petrov 1971: 55), ali sa dinstinktivnim obeležjima ambijenta. Nasuprot crnoj gardi, perjanici, kraljičinom plaštu ovde imamo atmosferu vojvođanske ravnice. U komentaru uz ovu pesmu Crnjanski navodi da mu je 1919. najsretnija godina u životu i da za njega počinje druga po redu epoha života. Te godine pesnik se upisao na Univerzitet u Beogradu, za koji kaže da mu je vratio životnu radost koju je izgubio na kraju rata. Iz takve psihološke motivisanosti izdvaja se vesela pesnička duša koja ne ostaje ravnodušna pred golim ženskim telom:
„Duša je moja bogat seljak,
pijan veseljak,
u zavičaju.
Miluje golu ženu dok spava…” (Crnjanski 1978: 92)
I ovde se nesumnjivo prepoznaje lik bludnice. Mentalnom pred- stavom o njoj koja tužna u krvavom plaštu po svetu bludi lirski junak nadmašuje lirskim konceptom narcisoidnog „JA” u sledećim stihovima:
„Kakav je to Slaven bio
na Rivi dei Skjavoni?” (Crnjanski 1978: 92)
Traganjem za apsolutom u čulnoj ljubavi možemo uočiti u pesmama Putnik, Uspavanka, Smiraj, Gardista i tri pitanja. U njima se ožiljci rata javljaju kao pokretači težnje za otkrivanjem sopstvenog apsoluta. Osmeh poetskog subjekta zapravo je fizički ožiljak životne duše. Ljubavno osećanje osenčeno je setom i bolom vojničkog osmeha. To je ljubav koja nema zabrane. Njen put je beskrajan. On teži apsolutu (Petrov 1971: 68):
„Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan,
na kom je dozvoljeno sve.” (Crnjanski 1978: 44)
Pesnik demaskira formu uspavanke u kojoj ističe postojanje autoriteta vlasti, kao i učešće vlasti u njegovom životu. Umesto ljubavnog žara prema suprotnom polu, prodire tuga kao jedino utočište koje sve dozvoljava. Ljubav je uteha, a tuga sve dopušta:
„Zbaci odelo svoje.
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.” (Crnjanski 1978: 45)
U pesmi Smiraj pesnik u minulom sećanju traži trenutak u kome je sadržana punoća čulnosti preko koje on uspostavlja vezu sa ljubavlju koju prevladava žudnjom. To je metafizička žudnja za stapanjem sa apsolutnim:
„Tad se dižem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.” (Crnjanski 1978: 89)
Za razliku od prethodne pesme Miloš Crnjanski napušta kategoriju materijalnog sveta i okreće se ka prirodi i duhovnosti. On je društveno biće, koje pati i čezne za ovozemaljskim slastima i zadovoljstvima (Gluščević 1972: 29). To Crnjanski prikazuje u pesmama Priča, Trag, Prva jeza, Život, Portre. U Priči uočljivo je sećanje na ženu, na ljubavnu strast, na ljubav dvoje ljubavnika. Prohujala sećanja vraćaju ga na nekadašnji trenutak proveden sa lepom ženom. Emocionalnu utemeljenost ljubavi Miloš Crnjanski pronalazi u ženskom telu:
„Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.” (Crnjanski 1978: 52)
Njegovu slutnju iskazanu u stihovima „da joj se imena ne mogu setiti / nikad više” ne moramo sagledavati kao zaborav, već kao upićivanje na filozofsko razmišljanje. Pesma koja je sva puna nagoveštaja i slutnje jeste Trag. Ako posmatramo ovu pesmu kroz lirske asocijacije ženske lepote, zapažamo da poetski subjekt želi da dotakne materijalni svet ljubavi sa ženom, želi da dotakne slatki bol sa ženom. On je melanholik koji je sklon ljubavnom bolu i koji pati zbog osećaja gubitka mladosti:
„I da se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prošla,
pa se stresem.” (Crnjanski 1978: 54)
Poricanje ljubavi, oglušavanje o nežnost, diferenciranje najintimnijih osećanja prema ženi koja prelaze u razornu moć, u funkciji su poetike osporavanja. Evokacijom prošlosti, evociraju se i izrazito lirske emocije: želja, nada, ljubav, maštanja. Da bismo dotakli ta duševna stanja, moramo obratiti pažnju na ambijent u kome se zbivaju, a to je priroda. To možemo uočiti u narednim stihovima:
„A da nebo zagrmi/ i raspe kamenje sa puteva strmi / u deveti čas.”
(Crnjanski 1978: 75)
„Setim se kako beše lep/ nad vodama dubokim nekim, / kao Mesec beo/ sa lukom tankim i mekim / jedan most. / I, vidiš, to, uteši me.” (Crnjanski 1978: 125)
„Kad raširim ruke / u žutom lišću, što zasipa jauke / sine neka strašna mutna moć.” (Crnjanski 1978: 91)
Crnjanski eksplicitno, demistifikacijom otkriva sopstvene poglede na ljubav, religiju, ženu, što su figure markantnih odlika u njegovom ljubavnom pesništvu. Osetna je ironijska nota koja se odnosi na pesnikov život. A ako se uz to uzme u obzir i stav poetike Crnjanskog da u stvaralaštu nema slučajnosti, onda se ne može govoriti o nekoj „omašci”. Ironija, sarkazam, cinizam, intelektualnost, varijacije na temu ljubavi, života, žene, parodijski odnos prema različitim kulturnim tekovinama, jezičko-stilske karakteristike, osobine su ovog pesničkog načina mišljenja. U pesništvu Miloša Crnjanskog ljubav je povezana sa smrću. Ljubav postaje ambivalentna u dodiru sa smrću i tu destruktivnu energiju prepoznajemo u Lirici Itake. Momenat poricanja ljubavi, odvraćanje od nje, kao i prisutnost protivrečenih osećanja, novine su u književnosti 20. veka.
Iako je namerno obezvredio jedan duhovni poredak i oskrnavio obeležja vladajuće kulture, kod njega možemo prepoznati želju, put ka beskraju, ka vitalnom, ka erotskom nagonu i naboju. Tuga je njihovo osnovno obeležje, jer ona ima vitalističku moć da razreši unutrašnje konflikte i negacije koje pesnik nosi. Na taj način on sebi uređuje prostor lirskog, povezujući suprotne pojave i pojmove u jedno „sad”. To je vanvremensko „sad”, koje u sebi nosi tugu i ima isceliteljsku moć (Bele ruže, Serenata, Oči, Vetri, Ljubavnici, Ljubav, Stražilovo): „O, nemoj doći kad te zovem / Noć mi poslednja ostade / divna, lekovita i beskrajna.” (Crnjanski 1978: 53)
„O koliko puta tad ustajem sam/ poguren i crn pa se zagledam/ kroz mutan prozor u proplanke daleke.” (Crnjanski 1978: 68)
„Daleko je ono, daleko/ što moje zdravlje pije.” (Crnjanski 1978: 69)
„Nežnije no ruke tvoje/ biljke sam pozno po stisku.” (Crnjanski 1978:67)
Osnovni poetički princip u pesmama sa ljubavnom tematikom Miloša Crnjanskog jeste transformativnost i raznolikost pesnič- kih postupaka. Figure ljubavi i žene zagonetan su plan pesničkog iskaza Crnjanskog. U svojoj poeziji Crnjanski je preoblikovao duhovni i materijani status ljubavi i žene i uspostavio različite perspektive iz kojih možemo da ih sagledamo. Njegov ljubavni fenomen je u traganju za novim otkrićima. Ljubavna lirika Miloša Crnjanskog je jedinstven primer jedne književne evolucije koja je sva u traganju za novim tačkama gledišta i novim izražajnim mogućnostima. On je inovativan i moderan. U njegovim pesmama ljubavno osećanje je prešlo dinamičan put od erotike i nasilja preko ironije, parodije, sarkazma do čulnosti i sumatraizma. On eksperimentiše postavljajući temu ljubavi, unoseći u nju i ženu i ratna iskustva, nostalgiju, ironičan odnos prema veri, sopsveni duh, kao i nov ritam i melodiju. Crnjanski je čoveka oslobodio patetike, konvencionalne ljubavi prema ženi i u srpskoj literaturi uspostavio prepoznatljiv spoj tuge, bola, užasa i ljubavnih doživljaja.
Marija Isailović
Lipar – časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu 74:119-127.
2 Rad je izložen na skupu Mladi filolozi u Kragujevcu 31. 03. 2018. godine.
3 Zbirka Lirika Itake je objavljena 1919. godine i obuhvata tri ciklusa pesama: Vidovdanske pesme, Nove senke i Stihove ulica.
4 Miloš Crnjanski, Sabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1978 – svi citirani stihovi koristiće se iz ove zbirke.
5 Ova pesma nije uneta u Liriku Itake. Objavljena je u časopisu Savremenik 1918. godine.
6 Ovom pesmom Crnjanski otvara novu temu, a to je „tragedija muškosti”.
Izvori
Crnjanski 1978: M. Crnjanski, Lirika Itake, u: S. Velmar Janković (prir.),
Sabrane pesme Beograd: Srpska književna zadruga.
Literatura
Gluščević 1972: Z. Gluščević, Magijsko-utopijska horizontala i zvezdano-eterična vertikala, u: P. Palavestra, S. Radulović (ured.), Književno delo Miloša Crnjanskog, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 21–34.
Maricki Gađanski 1972: K. Maricki Gađanski, Povratak ratnika, u: P.
Palavestra, S. Radulović (ured.), Književno delo Miloša Crnjanskog. Beograd:
Institut za književnost i umetnost, 69–76.
Petković 1994: N. Petković, Lirika Miloša Crnjanskog, Beograd: Tersit.
Petković 1996: N. Petković, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: Srpska književna zadruga.
Petrov 1971: A. Petrov, Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Beograd: Vuk Karadžić.
Tešić 1993: G. Tešić, Pogovor, u: G. Tešić (prir.), Lirika Itake i komentari, Novi Sad: Svetovi, 273–277.
Šutić 1972: M. Šutić, Estetika lirskog u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, u:
P. Palavestra, S. Radulović (ured.), Književno delo Miloša Crnjanskog, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 35–50.
