22
Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe sama? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije veći luđak i od same Ludosti. Ako mene budete isključili iz društva, nijedan čovek neće moći da živi s drugim, tako da će svaki samom sebi, kad na to pomisli, izgledati prljav i svaki omrznuti sebe. Priroda, koja je u mnogim stvarima više maćeha nego mati, usadila je u duše ljudi, osobito malo bistrijih, nesrećnu sklonost da niko nije zadovoljan onim što ima, nego se divi onome što imaju drugi. Otuda proizlazi da se svi darovi, sve lepote i prijatnosti života kvare i propadaju. Jer čemu će koristiti lepota, ono što besmrtni bogovi mogu dati kao najveće uzdarje, ako je zahvaćena klicom plesnivosti? Šta vredi mladost ako je razjeda crv staračke melanholije? Najzad, kako ćeš raditi svaki posao u životu s pristojnošću, sam ili pored drugih (jer je glavna stvar ne samo veštine već i svakog drugog posla da ono što radiš bude pristojno urađeno), ako ti uslužno ne pomogne Samoljubivost koju ja po zasluzi nazivam svojom sestrom, pošto tako odlučno svuda zastupa moje interese?
Jer ima li šta luđe nego biti zaljubljen u sebe i diviti se sebi?
S druge strane, ako se sam sebi ne dopadaš, nećeš znati da uradiš ništa lepo ni prijatno što se ne bi ogrešilo o pristojnost. Oduzmi životu taj začin, odmah će se govorniku zalediti reč na usnama, muzičareve se melodije neće dopasti nikome, glumca će izviždati zbog njegovih pokreta, ismejaće pesnika s njegovim muzama, slikar će biti prezren zajedno sa svojom umetnošću, lekar će umreti od gladi i pored svih lekova. Najzad, od Nireja će postati Terzit, Faon će se pretvoriti u Nestora, Minerva u svinju, rečit čovek će postati dete koje muca, a svetski čovek seljak. Baš stoga je, dakle, potrebno da svako laska sebi, da se malo sebi ulaguje i da odobrava sebi pre nego što mu se prohte da mu drugi odobravaju. Najzad, sreća se uglavnom sastoji u tome da želiš biti baš ono što jesi, a za to preimućstvo treba zahvaliti mojoj dobroj Samoljubivosti: ona čini da niko nije nezadovoljan svojom spoljašnjošću, ni svojim darom, ni svojim rodom i svojim položajem, da niko nije nezadovoljan svojim vaspitanjem i svojom domovinom, tako da ne želi da se menja ni Irac s Italijanom, ni Tračanin s Atenjaninom, ni Skićanin sa stanovnikom Srećnih ostrva. Divna li je briga prirode da u jednu takvu beskrajnu raznovrsnost stvari unese jednakost! Gde ponešto uskrati od svojih darova, tamo obično doda više samoljubivosti. Zaista sam glupo rekla: samoljubivost mesto darova, jer je baš ona najveći dar! Svakako moram reći da nije započeto nijedno izvrsno delo bez moga podstreka i da nije pronađena nijedna lepa umetnost, koju ja nisam nadahnula.
23
Mora se priznati da je rat žetva i izvor najslavnijih dela. Može li biti veće ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi više zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su već obe vojske uređene i stanu jedna prema drugoj i kad se zaore potmuli glasovi rogova, šta tada, molim vas, vrede svi oni mudraci koji su iscrpeni od mozganja i koji zbog svoje razvodnjene i rashlađene krvi jedva dašću? Za rat je potrebno mnogo durašnih i snažnih ljudi koji imaju vrlo mnogo smelosti i što manje pameti; sem ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, držeći se Arhilohova saveta, uhvatio maglu čim je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako loš ratnik kao što je bio izvrstan govornik. Ali u ratu, prigovaraju mi, razum igra vrlo značajnu ulogu. Priznajem da ga ima u vojskovođa, ali je taj razum vojnički, nije filozofski. Složimo li se s tim, onda slavna dela mogu činiti paraziti, svodnici, razbojnici, ubice, seljaci, glupaci, varalice i ostali društveni ološ, ali ne filozofi koji kaplju nad knjigama do neko doba noći.
24
Kako su mudraci nekorisni u praktičnom, svakodnevnom životu, može nam poslužiti kao primer Sokrat, koga je Apolonovo proročište, ne baš mnogo mudro, oglasilo za jedinog mudraca. Jer kad god bi pokušao da ma šta radi javno, uvek bi morao pobeći pred bučnim smehom svetine. Mada taj čovek nije bio sasvim bez pameti, jer je neprekidno odbijao naziv mudraca govoreći da on pripada samo bogu, i jer je mislio da mudrac ne treba nikada da se meša u upravljanje državom. A bilo bi još bolje da je opominjao da mudrosti treba da se kloni ko god hoće da se uvrsti u red pravih ljudi. Šta ga je, najzad, doteralo na optuženičku klupu i prisililo da ispije otrov od kukute, ako ne mudrost? Jer dok ga je filozofija gonila da lupa glavu oblacima i idejama, da meri noge buve i da se divi zujanju komaraca, nije naučio stvari koje se odnose na svakidašnji život. A učitelja je u životnoj opasnosti branio učenik Platon. Zaista divan branilac, koga je vika gomile tako uplašila da je jedva mogao da izgovori polovinu prvog odeljka! A šta li tek da kažemo o Teofrastu, kome se, kad je izišao pred skupštinu, od straha steglo grlo kao da je ugledao vuka? Kojem bi vojniku on u ratu ulio hrabrosti? Izokrat je bio tako plašljive prirode da se nije usuđivao pred narodom ni da zine. Kikeron, otac rimskog govorništva, otpočinjao je svoje govore uvek s neprijatnom drhtavicom i mucao kao malo dete, što Fabije opravdava i kaže da je to primer valjana govornika koji je svestan odgovornosti. A kad tako kaže, zar ne priznaje javno da je mudrost prepreka i čestitom vođenju javnih poslova? Šta bi radili ti ljudi kad bi trebalo da se bore s mačem u ruci, kad u borbi golim rečima umiru od straha?
I posle ovoga se, o gospodnja voljo, slavi ona poznata Platonova reč da bi bile srećne one države u kojima bi vladali filozofi ili vladari koji bi se bavili filozofijom! Ali zapitajte samo istoričare za savet, pa ćete saznati da nikada nije bilo opasnije vladavine po državu nego kad bi vlast došla u ruke kakva filozofa ili književnika. To dokazuju, mislim, u dovoljnoj meri oba Katona, od kojih je jedan narušio mir u državi besnim optužbama, a drugi pošto je iz temelja potkopao slobodu rimskog naroda, jer je hteo da je brani suviše pametno. Njima možete pridružiti razne Brute, Kasije, Grahe, pa čak i Kikerona koji nije bio ništa manje štetan po rimsku državu nego Demosten po atensku. Zatim, iako priznajem da je Marko Aurelije bio dobar car, što se ne može poreći, ipak je svojim podanicima pod tim istim imenom bio dosadan i mrzak jer je bio filozof. Ali, mada priznajem da je bio dobar vladar stoga što je državi ostavio onakva sina za naslednika, ipak joj je mnogo više štetio nego što je koristio dobrom vladavinom.
Kako su ljudi koji se predaju izučavanju filozofije obično vrlo nesrećni u svemu u životu, naročito sa decom, mislim da se priroda oprezno pobrinula da se kuga mudrosti ne raširi mnogo među ljudima. Tako je poznato da je Kikeron imao sina izroda, a deca su mudroga Sokrata više ličila na mater nego na oca, tj. bila su luda, kao što je to neko lepo primetio.
Erazmo Roterdamski
