19

Ali će možda biti ljudi koji preziru ovu vrstu uživanja, pa se zadovoljavaju ljubavlju i drugovanjem s prijateljima i govore da je prijateljstvo jedina stvar koju treba poštovati iznad svega i da je čak neophodno kao vazduh, vatra i voda; s druge strane, da je tako prijatno da bi onaj koji uništi prijateljstvo ugasio sunce na nebu; i da je ono, najzad, tako vredno poštovanja — ako se taj izraz uopštemože preporučiti — da se ni filozofi ne plaše da ga ubroje među najveća dobra.

A šta ćete tek reći ako vam dokažem da sam ja i početak i kraj toga tako velikog dobra? Ja ću vam to dokazati, ali ne na način krokodila i rogatih sorita ili na način drugih dijalektičkih prepredenosti, već na tako jasan i opipljiv način da će svako razumeti. Da pogledamo, dakle! Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost? Ako ovaj ljubi bradavicu svoje prijateljice, ako onome miriše polip njegove miljenice, ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oči — pa šta je to ako ne sušta ludost? Priznajte glasno da ludost i jedino ludost sklapa i održava prijateljstvo. Govorim ovde samo o ljudima od kojih nijedan nije rođen bez mana i među kojima je najbolji onaj koji ih ima najmanje. To ne važi, međutim, za mudrace koje filozofija ubraja u bogove. Medu njima se prijateljstvo ili uopšte ne vezuje ili je to prijateljstvo dosadno i neprijatno, i sklapa se samo s vrlo malim brojem ljudi (da ne kažem da se ne sklapa ni s kim, jer bi to bilo nepravedno tvrditi). A to dolazi otuda što je velika većina ljudi luda, pa čak nema čoveka koji na ovaj ili onaj način nije udaren mokrom čarapom; svi liče jedni na druge, a sličnost je temelj prijateljstva.

Ako se ponekad ti strogi mislioci i povezu uzajamnom simpatijom, ona zaista nije bogzna kako čvrsta i dugotrajna; te cepidlake su u tolikoj meri prodorne da oštrini pogledom uočavaju mane prijatelja kao kakav orao ili epidaurska zmija. A kako su sami, za sopstvene mane, krmeljivi, kako ne vide torbe koje im vise s leđa!

Kad je već po prirodi tako da se ne može naći čovek koji nije opterećen krupnim manama, pa kad se tome doda još razlika u godinama i obrazovanju, toliko grešaka, toliko zabluda, toliko nedaća u ljudskom životu, kako bi mogla, makar i jedan sat, postojati prijateljska veza među tim Argusima, ako joj se ne bi pridružilo ono što Grci zovu divnom rečju dobrodušnost , a kod nas je možeš prevesti kako hoćeš: ludost ili povodljivost karaktera? Dalje, zar nisu u Kupidona, začetnika i oca svake nežnosti, vezane oči, tako da ne razlikuje ružno od lepoga? Tako on deluje i na vas, pa svakom svoje izgleda lepo, i starac je zaljubljen u svoju staricu baš kao i dečak u svoju devojčicu. Te se stvari dešavaju svuda i svuda im se svet smeje; ali su baš one onaj lepak što tako prijatno povezuje ljude.

20

Ono što sam rekla o prijateljstvu može u mnogo većoj meri da se primeni na brak; jer je to životna veza koju može razvezati samo smrt. Bože moj, koliko bi se razvoda brakova dešavalo svuda i još gorih stvari od razvoda, kad kućnu zajednicu muža i žene ne bi održavale i potpomagale: Laska, Šala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost — sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kad bi muž bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako čedna i stidljiva, igrala već mnogo pre braka? I koliko bi se već sklopljenih brakova rasturilo kad ne bi većina ženinih grehova ostala mužu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti! Sve se to, uostalom, pripisuje Ludosti, i s pravom, jer ona zaista pomaže da se žena dopada mužu i da se muž dopada ženi; ona održava mir u kući i brine se da veza bude trajna. Mužu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papučićem i kako još ne, a on nežnim poljupcima pije suze sa obraza svoje neverne bračne drugarice. A koliko je tek srećniji što živi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore i da mu stvara tragične sukobe!

21

Sve u svemu, bez moga posredovanja ne bi bilo nikakva društva koje bi oživljavalo veseljem i nikakve veze koja bi dugo trajala: narod ne bi mogao dalje podnositi kralja, gospodar slugu, sobarica gospođu, učitelj učenika, prijatelj prijatelja, ni žena muža, ni vlasnik zakupca, sused suseda, domaćin gosta, ako ne bi jedan drugog čas varali, čas se jedan drugom ulagivali, čas jedan drugome pametno popuštali; ako se ne bi, jednom rečju, naslađivali nekim medom Ludosti. Znam da vam to izgleda preterano, ali ćete čuti još veće stvari.

Erazmo Roterdamski