Knjiga o Konstantinu

Opis

Jedan od presudnih događaja u zapadnoj, pa čak i u svetskoj istoriji, odigrao se 312. godine u ogromnom Rimskom carstvu. Taj IV vek naše ere loše je počeo za hrišćansku Crkvu: od 303. do 311. godine pretrpela je jedan od dva najgora progona u svojoj istoriji, progon u kojem je bilo na hiljade mrtvih. Godine 311, jedan od tetrarha koji su delili vlast u Carstvu odlučio je da na to stavi tačku, jetko priznajući u svom zakonu o toleranciji da progon ne služi ničemu, pošto se brojni hrišćani koji su se odrekli svoje vere kako bi sačuvali goli život nisu zbog toga vratili paganstvu. Tako da je (u to je doba tako nešto zabrinjavalo poglavara) bilo rupa u religijskom tkivu društva.

No, naredne godine, 312, odigrao se najnepredvidljiviji od svih događaja: drugi tetrarh, Konstantin, junak ove velike priče, preobratio se u hrišćanstvo nakon jednog sna („pod ovim ćeš znakom pobediti“).

Pol Ven, istraživač drugačije antike (1930-2022)

29. septembra, u 92. godini umro je Pol Ven (Paul Veyne), jedan od najvećih i najoriginalnijih istraživača antike prošlog i ovog veka, mislilac koji je duboko uticao na Mišela Fukoa, koji je kao levi politički aktivista-antikolonijalista bio pod prismotrom policije i istovremeno tumačio poeziju Rene Šara. Bio je najbliži grupi koja je izučavanje antike povezivala sa istorijskom antropologijom, sa isto tako politički aktivnim Pjer Vidal Nakeom, a 1998. je sa Fransoa Lisaragom i Fransoaz Frontizi-Dikru objavio Tajne ginekeja, knjigu u kojoj troje autora daju sasvim originalno tumačenje pompejanskih fresaka u Vili Misterija. Pisao je do smrti, i nikad nije izgubio svoju najizrazitiju osobinu – oštar i kritički prodor razuma naoružanog ogromnim znanjem i genijalnom maštom.

Skromnog porekla i obeležen „lavljim licem“, urođenom bolešću kostiju, Ven je detinjstvo provodio u muzeju u Nimu, očajan što ne može da se pridruži pokretu otpora. Rođen u Eks-an-Provansu, među rimskim spomenicima, bio je takoreći predodređen da se bavi istorijom – u svojoj porodici bio je prvi koji je položio maturu. Kao mladić, postao je član Komunističke partije, i istupio već 1956, posle krvavog gušenja mađarske pobune. Uspeo je da dođe do najvažnije francuske škole za talente, ENS (Ecole Normale Superieure): na fakultetu-internatu u Parizu, u kojem profesori žive u krugu škole sa studentima, dobija se i danas diploma koja važi kao doktorat na drugim univerzitetima: „normalijanci“ su prepoznatljiva grupa, i za razliku od engleske akademske elite, nemaju nikakve veze sa poreklom i klasom. Pol Ven je započeo predavačku karijeru u Eks-an-Provansu, zatim u rimskoj francuskoj školi (Ecole de Rome), kada je mnogo putovao po Italiji, zaključio da se neće baviti arheologijom, i nastavio na Školi za visoke praktične studije na Sorboni da bi završio u Parizu, u Koležu de Frans. Kolež de Frans je otvoreni univerzitet gde su predavanja dostupna svima, ali su profesori iz najviše akademske klase. Iz Italije je doneo pravu strast prema italijanskom slikarstvu, koju je opisao u knjizi Moj imaginarni muzej, ili remek-dela italijanskog slikarstva (2010).

Pol Ven je izgradio istoriografski metod koji se, i pored bliskosti i saradnje sa drugima, razvio u nešto samo njegovo i odmah prepoznatljivo. Na ENS je završni ispit radio iz gramatike, najteže varijante: njegovo prvo delo bilo je Kako se piše istorija: epistemološki esej (1971). Taj ispit i zatim knjiga, koja se izvesno ne poklapa sa njegovim sopstvenim docnijim istraživanjima, pokazuju unutarnji sistem naučnika – početak na najtežem, najapstraktnijem i najtvrđem redu, i zatim slobodan lov za onim što utvrđeni red postavlja u pitanje. Umesto događaja, voleo je intrige, iz intriga su, građenjem dokaza, izlazile neotkrivene sociološke osnove, iz kojih su se menjale široko prihvaćene, „nepobitne“ istorijske konstrukcije; njegove paralele prevazilazile su sve zamislivo u običnim glavama; težio je istoriji ne samo vernakularnog i drugog, već temeljnom pomeranju osnovnih pojmova, najčešće prepotentnih istorijskih stereotipa. Tako u svojoj knjizi Hleba i igara: sociološka istorija jednog političkog pluralizma (1976), o rimskom evergetizmu (dobročinstvu), ruši sliku rimske države kao uređenog administrativnog poretka i pokazuje kako je to u osnovi bio visoko korumpiran klijentelistički sistem. Bogati nisu davali žito i igre gradskoj sirotinji ni da bi očuvali politički mir niti zbog savesti, nego iz želje/potrebe da se njihovo ime upiše u istoriju grada, i to se naravno ne odnosi samo na Rim. Venova namera izvesno nije bila da zaprepasti paradoksom – naprotiv, tražio je ono što će sliku načiniti kompletnijom i uverljivijom. Docnije je sistematizovao svoje viđenje rimske istorije u knjizi Rimsko društvo (1991). U verovatno najslavnijem delu, kratkoj knjizi pod naslovom Da li su Grci verovali u svoje mitove? (1983) on zaključuje da istine zapravo nema. Drugim rečima, Grci i jesu i nisu verovali u svoje mitove… Mogli bismo dopuniti ovaj osvežavajući pogled na mitove stavom Žan-Pjer Vernana da su mitove bez prestanka stvarali, jer je Grcima praksa pripovedanja bila neophodna, i stavom začetnika „nove arheologije“ Luisa Binforda, da se istina dobija u crkvi (i za određenu cenu), a univerziteti i nauka služe širenju granica znanja, ne traženju istine. Sa svoje strane sam učenja ovih svojih učitelja sklopila u pojam „miturgija“, kojim se služim poslednjih petnaestak godina.

Naredni izazov bila je, očigledno, hrišćanska intervencija. Ven joj je posvetio knjigu Kad je naš svet postao hrišćanski (2007) u kojoj je analizirao kako i zašto je jedna tako izrazito simplifikovana naracija zamenila zapletenu višeznačnost pozne antike. Upravo tu postaje jasno tematsko jezgro njegovih zanimanja i istraživanja: najviše ga je zanimao grčko-rimski svet (Grčko-rimsko carstvo, 2005), od helenizma do pozne antike, svet u kojem je dvojezičnost bila uslov pismenosti, a trojezičnost realnost svega što nije bio centar, svet u kojem je prevođenje jezika, kulture, običaja i verovanja bilo konstanta. Njegovi briljantni argumenti nam približavaju veliku promenu u kojoj je znanje sa kritikom moralo da se povuče pred bazičnim, pismenošću neopterećenim znanjem simboličkih pričica koje postavlja granice svuda, i koje je uistinu promenilo sve, uključujući i ljudsko telo.

Pisao je o rimskoj elegiji, Seneki, Petroniju, Makijaveliju, preveo je Vergilijevu Eneidu.

Jedna od stalnih tema Pola Vena bila je seksualnost: i nju je, kao i hrišćanstvo, dekonstruktivno istraživao, postavljajući nove sociološke i antropološke okvire seksualnih ponašanja i običaja. Poredio je, recimo, japanski odnos prema erotici i seksu sa rimskim – reč je o muškoj zabavi, za razliku od ozbiljnih stvari, kao što su brak i porodica… Ne bez njemu svojstvene ironije, ukazao je tako na još jednu stratešku osnovu patrijarhata (Seks i moć u Rimu, 2005). To je samo jedan primer njegove veštine, ali i veselja povezivanja nepovezivog, uočavanja struktura, sleđenja paradoksa, jedinstvenog povezivanja logike i mašte. Teško se može govoriti o metodama Pola Vena, jer je u svom pisanju izrazito usamljen, premda se nikada nije klonio saradnje i zajedničkog rada. Njegovu duhovitost i eleganciju drugi su retko dosezali. Svestan svoje pozicije, u svojoj knjizi sećanja I u večnosti se neću dosađivati (2014) bez samodopadanja govori o svojoj brzini, o nedisciplinovanoj asocijativnosti i o transgresijama između istorije, sociologije i umetnosti. Pre toga je, u knjizi razgovora sa svojom učenicom Katerin Darbo-Pešanski Svakodnevno i zanimljivo (1995), bez samocenzure jednako otkrivao svoje nedoumice u nauci i svoje privatne gafove.

Pol Ven se tri puta ženio, bio je planinar i gajio je pravi kult prijateljstva. Bio je spreman da o prijatelju napiše knjigu (dve, o Mišelu Fukou) i da sa prijateljem, glumcem Mišelom Pikolijem, putuje sa predstavom o poeziji prijatelja Rene Šara: Pikoli je čitao, Ven je tumačio poeziju na sceni. Posle nastupa u Ljubljani – u Operi, proveli smo sjajno veče, kada nas je zasmejavao svojim savršenim nerazumevanjem scenskih tehnika, bar na početku. Za vreme jednog seminara u Parizu, zapleli smo se u debatu oko kupusa i simbolike plodnosti: nekoliko dana docnije, dobila sam poziv da održim predavanje o tome kod njega u Koležu de Frans. U razgovoru posle predavanja bio je duboko impresioniran time što je Milan Budimir u svojoj Rimskoj književnosti početkom 60-ih veliki deo knjige posvetio upravo prožimanju grčke i rimske književnosti i prevođenju kultura. Sama sam se mogla uveriti kako Pol Ven nikada nije bio žrtva akademske ukočenosti, kako sebe nije uzimao sasvim ozbiljno, i kako je upravo zbog toga mogao biti dobar prijatelj. Jedno je izvesno – on se u večnosti sigurno neće dosađivati, kao što se nikada nije dosađivao u kratkoj smrtnosti.

Napomena: naslovi knjiga navedeni su u prevodu i u prvom izdanju. Neke knjige su prevedene.

Svetlana Slapšak

Peščanik.net, 05.10.2022.

https://pescanik.net/pol-ven-istrazivac-drugacije-antike-1930-2022/