Tokom prva dva veka naše ere, u Rimskom carstvu je došlo do promene čije se posledice osećaju do danas – preobražaja stavova o braku i o seksualnosti uopšte. Pol Ven (1930-), francuski istoričar Rimskog carstva i profesor na Kolež de Fransu, uverljivo ukazuje na ove transformacije, tvrdeći da u tom smislu hrišćanstvo ništa suštinski novo nije ponudilo i da je poznoantička paganska moralna načela usvojilo od Rimljana, baš kao i latinski jezik. Pol Ven razmatra takođe političke i društvene razloge koji su uticali na promenu stavova, najpre kod rimske više klase (koja je u seksualnoj autorepresiji videla način za sticanje (samo)poštovanja), a kasnije i kod širih slojeva stanovništva.
Zbog svih ovih smelih teza i ubedljivih zaključaka, “Porodica i ljubav u Rimskom carstvu“, članak koji je prvi put objavljen 1978. u čuvenom časopisu Anali, smatra se nezaobilaznim tekstom za razumevanje razvoja i promena najprisnijih međuljudskih odnosa u evropskim društvima.
Uvod
Između epohe Cicerona i vladavine dinastije Antonina, dogodio se veliki i zanemareni događaj: promena seksualnih i bračnih odnosa; nakon te promene, paganski seksualni moral je poistovećen sa budućim hrišćanskim bračnim moralom. Međutim, ta se promena dogodila nezavisno od bilo kakvog hrišćanskog uticaja; već se završila u doba kada se nova religija širi, a ima razloga da se poveruje da su hrišćani sami preuzeli novi moral iz vremena sutona paganizma. Ovde ćemo dati skicu nekoliko odlika te evolucije. Kao što se može videti, istorija koja će se ovde ispričati se u mnogo čemu razlikuje od onoga na šta se uglavnom svodi istorija rimske porodice: na usitnjavanje rodovskog sistema i slabljenje očeve moći. Činjenične detalje i sistem dokaza ostavićemo za neko ambicioznije izdanje.
*
Nije reč o tome da je klasična koncepcija rimske seksualne istorije netačna: ona predstavlja samo najmanji deo istine, i štaviše, četlo se predstavljala na vrlo shematski način. Za početak, evo nekoliko reči o tome.
Klasična slika (nestajanje starog gentilskog uređenja) previše uprošćava činjenice. Počev od 2. veka p.n.e. porođica je nuklearna (nucleaire): mladenci ne stanuju kod glave klana. Prema Le Pleu (Le Play), patrijarhalna porodica jednako postoji u istorijskom Rimu koliko i u doba Starog režima (Ancien regime) u Francuskoj. Uplela su se tri problema: a) veličina porodice (ona je nuklearna), b) struktura prava (očev autoritet može da se sprovodi na deci i unucima koji ne žive kod njega) i c) mesto glave porodice u globalnom društvu.
Pravilo je da svako domaćinstvo ima svoj krov nad glavom. Očev autoritet se, s jedne strane, sastoji od običaja koji predstavljaju etnografsku zaostavštinu primera radi, otac je taj koji ide da potraži babicu kada mu se ćerka porađa, a ne muž); s druge strane, sastoji se od jedne bitne stvari: nasleđivanja dobara.
Nikakav „očinski instinkt“ ne nagoni oca da svoja dobra ostavi svojoj deci; naprotiv, razbaštinjenje nedostojnog sina bio je čest postupak. Što se ostalog tiče, deca nisu imala nikakve prednosti u odnosu na druge članove porodice, a mnogo plemića nije ni težilo ka tome da ima potomstvo. Zaveštalac testanienta je manje mislio na to kako da prenese svoja dobra na svoje sinove nego kako da ih prenese na nekoga od svojih agnata ili kognata koji su ih dostojni; krvna srodstva su manje bitna od onih koja mogu da se biraju: odatle i toliko česta usvajanja; cilj testamenta nije toliko u prenošenju dobara koliko u određivanju duhovnih sledbenika, koji primaju dobra kao sredstvo za pravljenje vlastitog dela; sem toga, testament je manifest kojim zaveštalac dokazuje svoj smisao za vrednosti tako što umnožava poklone putem zaveštanja (veliki pisci su primali zavetne poklone (fr. legs) od svojih čitalaca; a Plinije Mlađi (63-113. n.e.), kog je za Tacita (56-117. n.e.) vezivalo prijateljsko suparništvo, krajičkorn oka je pazio da Tacit ne primi veće pohvale od njega od strane poštovanih obožavalaca). Što se vaspitanja tiče, odnosi između roditelja i dece bili su jednako daleki, kao do skora u našem Fobur Sen-Žermenu. Kada je neki Rimljanin imao želju za očinstvom, on je više voleo da usvoji tuđe dete ili da odgaja sina roba ili napušteno dete, nego da automatski uzme sina kog je sam napravio.
Opasnost od mogućeg razbaštinjavanja je teško pritiskivala decu: navode se slučajevi gde su plebejski tribuni povlačili ,,pobunjenički“ zakon nakon što su im očevi zapretili da će ih razbaštiniti. Odatle dolazi hladnoća u odnosima između očeva i sinova: otac ne želi da sebi veže ruke time što će da održava sentimentalne odnose sa svojom decom; mladog plemića podiže njegova dadilja (nutrix) i njegov nutritor, a ne njegovi roditelji; možda su seljaci voleli bebe, ali su u aristokratskom društvu mlade žene vezle da bi ubile vreme (bar u najtrađicionalnijim porodicama), i nisu tetošile decu. Odatle potiče i začuđujuća učestalost oceubistava (u doba carstva se praktikovalo čak legalno oceubistvo, tako što je sin podizao optužbu za uvredu (lese-majeste) protiv oca): na to se gledalo više kao na veliki društveni porok koji je lako objašnjiv, nego na međuličnu dramu koja je protivna prirodi. Zapravo, osim hladnoće odnosa i straha od lišavanja nasleđstva, postojao je drugi faktor: dokle god mu je otac živ, Rimljanin je, bio on sedamdesetogodišnjak ili senator, zapravo bio maioletnik koji nije mogao da izvrši čak ni najjednostavniji sudski akt bez pristanka oca. Međutim, polovina dece ostalo je bez oca pre dvadesete godine.
Odatle ogromna sudbinska nejednakost: polovina muškaraca je već sa 20 godina bila glava porodice dok je druga polovina predstavljala maloletnike koji su bili i dvostruko stariji od pripadnika prve polovine.
Poređenje ovih previše nejednakih sudbina je svakako moralo da pojača želju za osvetom i revolt.
Recimo, usput, da se malo šta ima usvojiti od američkog psihoanalitičkog kulturalizma: nećemo zaključiti da je Marko Aurelije (161-180. n.e.) bio edipovac zato što je imao oca (kog jedva da je spominjao), zapravo očuha (koji mu je služio više kao ogledalo nego kao Super-ego), dadilju i nutritor-a. Istorija ljudskih grupa, istorija pojedinaca, ne oslanja se na tipove: ona je individualna, a ono što preobražava jedan narod, ne mora da utiče na preobražaj njezovih suseda. Iz toga proističe da su izvesne kritike metode koja se koristi u psihoanalizi, zapravo nepravedne; u okviru istog domena, „isti“ uzroci ne stvaraju uvek iste posledice, a dva pojedinca ili dva naroda mogu reagovati veoma različito na istu situaciju. Psihoanaliza je istorijska nauka. Ali tada kulturalizam gubi svaki smisao: svi muškarci koji su odgojeni na isti način nemaju isti Edipov kompleks, isto kao što se i svi narodi koji imaju istu infrastrukturu ili su dostigli isti tehnički nivo, ništa manje ne razlikuju među sobom.
Pol Ven
