Jedinstveni krik ptice zloslutnice, pokraj vodenice ušuškane podno ozelenelog brežuljka, najavljuje dolazak crnog dlakavog vraga, čije će čeljusti ubrzo bljesnuti u mraku, na tren zaustaviti mlinski točak i potom napasti žrtvu.

Malo je onih kojima se ove slikovite scene nisu urezale u sećanje već posle prvog gledanja kultnog jugoslovenskog filma strave i užasa – Leptirice.

„Na pomisao na strašne zašiljene zube pokrivala sam dlanovima vrat.

„Koliko god zvučalo suludo i dan danas kada pogledam slike ili odlomke filma, ma koliko bili kratki, neki neprijatan osećaj javi se u vratu i potreba da ga dlanovima pokrijem”, govori novinarka i dispečerka Anđela Risantijević iz Zaječara za BBC na srpskom.

Film u kome glavne uloge tumače Petar Božović i Mirjana Nikolić, premijerno je emitovan na Radio-televiziji Beograd (RTB), današnjoj Radio-televiziji Srbije (RTS), u prvoj polovini aprila 1973.

„Ako je nešto ostavilo pečat na meni, kada me ljudi vide, onda je to Leptirica”, govori Đorđe Kadijević, reditelj ovog dela, za BBC na srpskom.

Urađena je po motivima pripovetke Milovana Glišića – „Posle devedeset godina” i jedan je od, kako kaže njen tvorac, najrepriziranijih televizijskih filmova u Srbiji.

Iako sam autor nije saglasan sa ovom žanrovskom odrednicom, smatrajući da je posredi „jedna vrsta specifičnog modela filmske fantastike”, Leptirica po mišljenju domaće kritike predstavlja jedan od prvih horora u jugoslovenskoj kinematografiji.

„Horor me uopšte ne zanima – to je jedan holivudski komercijalni žanr koji se masovno proizvodi jer ljudi vole da uz koka-kolu van radnog vremena gledaju filmove koji zabave mešavinom straha i šale.

„Mene je iskreno interesovala jedna poetika fantastične geneze koja bi ušla u prostor metafizike, transcendencije, u kome jugoslovenski film, a još manje televizija nikada nisu ukoračili”, ističe 90-godišnji Kadijević.

Međutim, prema oceni kritičara i pojedinih stručnjaka, mimo publike, ovo ostvarenje nije naročito uticalo na buduće filmsko stvaralaštvo u Jugoslaviji i kasnije u Srbiji.

„Više je ostavila utisak na ljudi koji ga pamte i koji su ga gledali, nego na kinematografiju.

„Ovde je horor žanr koji je zaista večno diskreditovan, kao nešto manje vredno i interesantno i ne računa se u tu neku visoku umetnost kako je shvataju domaći autori – tako da je to ostalo na nivou nekog incidenta”, govori dramaturg i scenarista Aleksandar Radivojević za BBC na srpskom.

‘Neko me iz mraka posmatra’

Uprkos roditeljskoj zabrani, Anđela Risantijević je prvi put gledala Leptiricu početkom devedesetih, u ranim razredima osnovne škole – i taj susret nije bio nimalo prijatan.

Pretvarajući se da spava, krajičkom oka je bacala pogled ka televizoru.

„Najsnažniji utisak na mene su ostavili zvuci, upravo zbog toga što sam veći deo filma odgledala ispod ćebeta – osećaj teskobe, mrak, zašiljeni zubi”, priseća se tridesetosmogodišnja Zaječarka.

Kaže da je danima imala ružne snove, a pošto ga je gledala krišom, u tišini, smatra da je „strah koji je proizveo zato tako duboko ostao ukopan”.

„Kada padne mrak ne mogu da zaspim u sobi u kojoj nisu do kraja spuštene roletne, jer imam strah da me neko posmatra iz mraka”, ističe Risantijević.

Veruje da je ovu fobiju razvila upravo zbog Leptirice i scene u vodenici, stoga joj se, „ni za jako velike pare”, ne bi vraćala.

„Skidam kapu, po mom mišljenju, remek delu žanra, ali ne bih ga gledala ponovo”, zaključuje ona.

Glavni lik Radojke, koja se naposletku preobrazi u vampiricu, glumila je dvadesettrogodišnja Mirjana Nikolić

Od ‘crnog talasa’ do ‘strave i užasa’

Razvoj filmske industrije i kinematografije u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji počeo je ubrzo po završetku Drugog svetskog rata 1945.

Uz sporadične izlete, domaći film se u narednim decenijama mahom oslanjala na ratnu, partizansku tematiku i teme obnove i izgradnje.

U takvoj atmosferi, jugoslovensku kulturnu scenu u zamahu šezdesetih je poplavio, kako su ga vlasti nazivale, crni talas – pojava i svojevrsni pokret u književnosti i filmu, koja će utihnuti početkom sedamdesetih.

Filmovi crnog talasa, koji su ukazivali na određene društvene probleme, uglavnom su bili nepodobi za političku elitu, pa je u nekim slučajevima dolazilo i do cenzure ili zabrane.

Među tim autorima bio je i Đorđe Kadijević.

„Panegirički filmovi o revoluciji i partizanima naterali su me kao već zaraženog kritičkom mišlju da primim jedan žanr koji sam inaugurisao za sebe, a koji bi se bavio fenomenom kontrarevolucije”, govori reditelj zavaljen u dvosed u dnevnoj sobi njegovog stana u Beogradu.

Napravivši nekoliko filmova u kojima se „ne pojavljuje ni jedan partizan”, Kadijević kaže da je izazvao „podozrenje dežurne ideološke svesti”, misleći na tadašnje državne i partijske organe.

Uzalud se, dodaje, obraćao producentima sa novim projektima, da bi potom doživeo i „prećutnu ekskomunikaciju”, odnosno isključenje iz zajednice.

„I tada sam napravio jedan manevar koji se sticajem okolnosti pokazao efikasnim, da ne kažem jedino moguć – prišao sam televiziji”, navodi Kadijević, dok sedi ispod ogromnog portreta koji mu je naslikao akademik Mića Popović 1990. godine.

Na ovom, kako ga je nazvao, agresivnom mediju, sreo je „ljude drugog tipa u odnosu na filmske producente”, koji su ga „jedva dočekali”, pružili mu šansu i dali bezmalo odrešene ruke.

Tada je promenio žanr i počeo da radi na „čitavoj produkciji fantastičnih filmova, pogrešno nazivanih hororom”, među kojima je bila i Leptirica.

‘Uvek se setim Leptirice u šumskoj tišini’

Danijela Radojković iz Beograda se ne seća prvog susreta sa Leptiricom, ali dobro pamti kada je narednog puta, krajem osnovne škole, gledala ovaj film sa šest godina mlađom sestrom od ujaka.

Iako ju je sestra uveravala da se ne plaši, bilo jasno da nije u potpunosti iskrena.

„Ali nisam očekivala da te noći ima košmare, kao ni da danima nakon te večeri ne sme da ostane sama”, govori Radojković, filološkinja i zvanična fotografkinja Festivala srpskog filma fantastike, za BBC na srpskom.

Međutim, priznaje da je i kod nje je film ostavio „blagi osećaj jeze”.

Seća se i da joj je deda u detinjstvu pričao „strašne bajke o (samo)vilama”, ženskim natprirodnim bićima iz evropske i slovenske mitologije, koje su „umarale putnike tako što bi u sumrak skočile na njih i jahale ih do svitanja, dok se ne sruše”.

„Pravila sam paralelu sa Leptiricom i poslednjom scenom – neko ko je naizgled nevin, u stvari je zlo biće”, priseća se četrdesettrogodišnja fotografkinja.

Kaže da je upravo ovaj film zaslužan za njenu „ljubav i interesovanje za vampirizam, u folkloru i antropologiji”.

Osećaj nelagodnosti je i danas, zahvaljujući filmu, obuzme kada se, na primer, sama nađe u šumi okružena zvucima prirode.

Kakav je uticaj Leptirice na domaću kinematografiju?

„Vrlo slab”, smatra Aleksandar Radivojević.

„Nije preterano uticala na našu kinematografiju jer se ona dosta tvrdokorno drži artističkog pristupa i brani od horor žanra, kao nečega što je navodno nedovoljno ozbiljno, potentno i umetnički vredno”, smatra autor kultne televizijske emisije Šok koridor.

Iako je Leptirica napravljena pre pola veka i jedan je od prvih horor filmova jugoslovenske kinematografije, kasnija ostvarenja takvog senzibiliteta se gotovo mogu izbrojati na prste obe ruke.

Kao neke od primera Radivojević nabraja filmove Variola vera i Već viđeno gde je proslavljeni reditelj Goran Marković „malo koketirao i poigravao se sa žanrom”, ali i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje.

„To bi recimo mogao da bude film na kome se vidi da je Leptirica imala uticaja jer donekle ima stilizaciju televizijske drame RTV Beograd i tu vrsta ugođaja”, objašnjava.

Na tragu Leptirice i takve vrste „folklornog, sujevernog, natprirodnog” horora, kako ga Radivojević naziva, još su i televizijska drama Glava šećera Dejana Ćorkovića i Kadijevićevo Sveto mesto.

„Naša publika je odličan materijal za recepciju folklornog horora naše proizvodnje sa našeg podneblja i mislim da je to neverovatno nedovoljno eksploatisano tle.”

Radivojević smatra da su gledaoci ovde mnogo osetljiviji na domaće horore sa „folklornim i sujevernim sadržajem” nego na inostrane filmove strave i užasa, ali na to publika nije naviknuta.

„Dovoljno je da se ljudima plasira takav sadržaj i da zaista reaguju duplo intenzivnije nego što bi reagovali na neki strani horor.

„I to suštinski pokazuje do koje mere je ovo jedno savršeno neotkriveno blago i tajno oružje koje se ne koristi dovoljno”, dodaje.

Njenu tradiciju na neki način je nastavila i serija Crna svadba, navodi Radivojević, scenarista novih epizoda.

„Efekat serije pokazuje to nasleđe Leptirice i koliko je još 1973. otvorila određenu pandorinu kutiju koja ipak nije dovoljno puta otvarana od tada.”

Naturščici, profesionalci i najbolji glumci

Leptirica je snimana u selu Zelinje pokraj Zvornika u Bosni i Hercegovini.

Tamo je, kaže Kadijević, „imao sve što je tražio” – meštane spremne na saradnju, zapušteni ambijent i, najzad, autentičnu vodenicu iz 19. veka.

Nepristupačan teren su delom prelazili kolima, a ostatak puta nogama „noseći celokupnu tehniku na ramenima”.

Ipak, dodaje reditelj, film je napravio „sa velikom komocijom i relaksacijom, baš onako kako je zamislio, uz najbolje glumce i profesionalce sa televizije”.

Glumačku ekipu su činili Mirjana Nikolić i Petar Božović, koji tumače glavne likove Radojke i Strahinje, zatim Slobodan Cica Perović, Tanasije Uzunović, Toma Kuruzović, Vasja Stanković i drugi.

U filmu se pojavljuju i brojni statisti i naturščici – glumci amateri, koje je reditelj pronašao među lokalnim stanovništvom.

Kadijević njihovo učešće u filmu opisuje kao „vrlo konstruktivno i uspešno” i naglašava da je radeći sa njima „osetio jednu spontanu kooperativnost koja ga je iznenadila i koju je sa oduševljenjem prihvatao”.

Takođe mu je, dodaje, izuzetno drago što na snimanju nije osetio „nikakav vid podozrenja”, kao ni sujeverja „prema sebi ili filmu”, a ni „selo se nije uplašilo onoga što radi”.

„Atmosfera je bila u svakom smislu jako zdrava i podsticajna za mene.

„Postojao je jedan poseban entuzijazam za to u ekipi i to me je jako hrabrilo i mislim da je to još jedan od uzroka uspeha filma”, ponosito ističe Kadijević.

Snimanje filma je stoga proteklo skoro pa rutinski i trajalo je manje od mesec dana.

Krici i očnjaci

Đorđe Kadijević se u Leptirici poslužio raznim zvučnim i specijalnim efektima.

Sablasni zov što najavljuje dolazak „nečiste sile”, kao i izgled stvorenja u koje se protagonistkinja priče preobrazi – mnogima su prve asocijacije pri pomenu naziva ovog filma.

Kreativni proces dolaska do ovih jezivih elemenata bio je složen, a jedan od važnijih zadataka, gotovo pionirskih u jugoslovenskoj kinematografiji, koji je reditelj sebi na tom putu zadao bio je da „prvi put predstavi sotonu – đavola”.

„Kod mene se đavo uvek pojavljivao u inkarnaciji koja je neočekivana – nema rogove, rep i svinjsku njušku, naprotiv, uvek ima neku sablažnjivu i zbunjujuću lepotu”, navodi Kadijević, podsećajući da je ovaj motiv predstavio i na njegovom filmu Sveto mesto iz 1990.

Sa druge strane, reditelj je „snimak kliktanja” koji „dolazi iz ognja samog pakla” i predstavlja „oglašavanje samog satane”, pronašao uz pomoć kolega iz muzičke sekcije, a zapravo je reč o „indijskoj ptici, koja živi u nenaseljenim prostorima”.

„Taj zvuk toliko strašno da je dovoljan da proizvede potpuno nepredviđene utiske i sigurno je da strava filma 50 odsto zavisi od slika, a 50 odsto od zvuka koga niko ne može da se oslobodi.”

‘Ponos i poštovanje njegovog učinka’

Košmarni snovi i strah koji godinama ne jenjava uglavnom su nešto što Leptirica ostavlja u amanet gledaocima, no postoje i oni koji su je drugačije doživeli.

Jedan od njih je i Dejan Ognjanović, pisac i kritičar iz Niša, koji je rođen iste godine kada je film premijerno prikazan, ali se sa njim susreo znatno kasnije kao već „iskusan gledalac inostranih klasika i posvećenik horor filma”.

Stoga je reakcija bila – „ponos i poštovanje njegovog učinka”.

„Još tada mi je bilo jasno koliko se on, iako niskog budžeta i u ponečemu možda pomalo sirov, mogao ravnopravno nositi s najboljim hororima koje su tada pravile daleko iskusnije kinematografije”, govori Ognjanović za BBC na srpskom.

Kaže da je Leptirica uticala na njegov rad „u smislu buđenja interesovanja za dublje pronicanje u potencijale” ovog žanra „ukorenjene u ovdašnje tlo, u srpski folklor, verovanja, običaje i ambijente, pre svega ruralne”.

Tako njegov drugi roman „Zavodnik” iz 2014. predstavlja „samosvestan pokušaj” da se ono što je Kadijević uradio u Leptirici na neki način „modernizuje i smesti u sadašnje vreme”, u ambijent koji „za tim vremenom, u duhovnom i mentalnom smislu, poprilično zaostaje”.

„Utoliko pre mi je bilo logično, čak neizbežno, da upravo Kadijević napiše pogovor za drugo izdanje tog romana u izdanju Orfelina, što mi je, naravno, i velika čast”, dodaje urednik u ovoj izdavačkoj kući.

Ipak, Ognjanović ističe da ni on „nije zapazio naročit uticaj” Leptirice na srpsku horor književnost, pa i na domaći film.

„Njih pretežno stvaraju autori koji su suviše opterećeni urbanim ambijentom i zapadnjačkim, da ne kažem američkim hororom, i kojima su Kadijevićeva metafizika i svetonazor strani”, ocenjuje pisac i kritičar.

Međutim, navodi da je u poslednje vreme bilo pokušaja nekoliko mlađih reditelja da naprave rimejk ili nastavak filma, ali se za sada nije odmaklo „dalje od faze scenarija”.

Reakcije publike, prijatelja i SPC na film

Leptirica je premijerno prikazana na Radio-televiziji Beograd u prvoj polovini aprila 1973.

Gotovo istovremeno su usledile reakcije, prevashodno publike, među njima i Kadijevićevih prijatelja, ali i štampe i filmske kritike.

„Desilo se nešto što uopšte nisam očekivao, film je imao takav efekat na gledalački ambijent da se jedno vreme ni o čemu drugom nije ni govorilo”, kaže reditelj.

Seća se da je tih dana, bilo da se našao na pijaci ili u autobusu, slušao ljude kako se iščuđavaju ili sablažnjavaju nad onim što su videli.

Neki su išli i korak dalje, poput pojedinih roditelja koji su navodno odvodili decu kod glavne glumice Mirjane Nikolić da je dodirnu i uvere se da je „jedna mlada, normalna devojka, a ne vampirica”.

A bilo je primera, kaže Kadijević, da su se neka deca toliko bila potresla gledajući film da su ih vodili na pregled kod psihijatra.

„Bilo je ozbiljnih primedbi da je moja fantastika bila vrlo agresivna i da je prešla u svest narodnih masa, a čak je izazivala i podozrenje mojih dobrih prijatelja koji su verovali da me poznaju i nisu se mogli načuditi otkud to kod mene”, ističe ovaj devedesetogodišnji umetnik.

Jedan od njih je bio i Dobrica Ćosić – pisac, političar i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice Srbije i Crne Gore, koji mu se godinama kasnije po ovom pitanju detaljnije poverio.

„Rekao mi je: ‘Znaš, ja sam gledao mnoge filmove i zaboravio ih, a Leptiricu sam odavno gledao i nikad je nisam, niti je mogu zaboraviti'”, priseća se Kadijević.

Filmska kritika je takođe različito reagovala.

Neki su govorili da je to „presedan za jugoslovensku kinematografiju, nešto što nikad nismo imali i da je na svetskom nivou”, dok su se drugi pitali „ko to pušta da se prave takve stvari i šta će nam strah koga smo se nagledali u prošlosti”.

Reakcije su pristizale i iz drugih delova Jugoslavije, ali i sveta, a oglasila se i Srpska pravoslavna crkva (SPC).

„Jedno pismo je došlo iz Patrijaršije SPC koja je obazrivo kritički govorila o tom filmu dajući upozorenje da tu postoji jedna komponenta satanizma, što naši mediji ne bi trebalo da praktikuju.

„Nije bilo neke ljutnje i osude ali je stvar sa te strane bila primljena sa podozrenjem”, naglašava Kadijević.

Večna inspiracija za maske, zube i druge specijalne efekte

Akademski vajar i majstor za specijalne efekte Miroslav Lakobrija, sa Leptiricom se prvi put upoznao već u predškolskom uzrastu i jedan je od onih kojima se naročito dopala njena maska, odnosno dugi, oštri i krvoločni zubi, nalik vampirskim.

Kaže da je Leptirica na njega ostavila „jeziv utisak”, te kada bi video moljca u kući, pomislio bi na film.

Uticaj ovog dela jugoslovenske kinematografije se gotovo odmah odrazio i na njegov budući, profesionalni poziv tako što je tokom ručka počeo da od sredine hleba „oblikuje vampirske očnjake i stavlja ih na zube”.

„Ukućani bi me gledali sa čuđenjem – šta ja to radim”, govori Lakobrija za BBC na srpskom.

Leptirica mu je, dodaje. „oduvek bila i inspiracija”.

„Bio je to jedan od filmova koji me je i zainteresovao za izradu maski i specijalnih efekata kako bi demistifikovao ta strašna stvorenja koja se pojavljuju u filmu.”

Devedesetih je hleb zamenio plastelinom, a onda vremenom „naučio da sam sebe pretvara u monstruma”, što je iskoristio da snimi njegov kratki horor film Pacijent sa prijateljem.

To je bio, kaže, prvi film strave i užasa gde je „upotrebio vlastite veštine i trikove specijalnih efekata”.

Lakobrija ističe da je Kadijevićev film veoma značajan i za Festival srpskog filma fantastike, čiji je on direktor.

„Svi mi iz tima festivala u njemu pronalazimo najveću inspiraciju i veru da srpski horor film, pošto ima tako jake korene u Leptirici, nikada neće moći da prestane da se grana, širi, cveta i napreduje.

„To se iz godine u godinu potvrđuje, jer je sve više mladih autora zainteresovano za taj žanr i produkcijski ti filmovi svake godine deluju sve bolje i bolje”, objašnjava on.

Leptirica je, dodaje, uspela da stvori horor žanr kod nas, a uz to i proširi mit o srpskom vampiru Savi Savanoviću, koji je kasnije poslužio kao inspiracija mnogim književnicima i filmadžijama.

„Sad u ovo vreme mislim da zaslužuje dobar rimejk, da ode u prave ruke reditelja koji poznaje horor granice”, zaključuje Lakobrija.

Ima li uticaja na mlađe filmadžije?

Iako deluje da je ovdašnja kinematografija poslednjih decenija u potpunosti zanemarila horor, interesovanje za ovaj žanr postoji i dalje, pa i među studentima Fakulteta dramskih umetnosti (FDU).

Vasilije Vujčić trenutno piše scenario za dugometražni igrani film o „lovcu na vampire koji se zaljubi u jednu od vampirica koju treba da ubije”.

Direktnu inspiraciju je pronašao upravo u Leptirici.

„Ono što mi najviše znači kod tog filma je pristup u režiji i način na koji se tretira gluma i dijalog u izmeštenim, fantastičnim situacijama – nešto što retko viđamo u domaćem filmu”, govori dvadesetdvogodišnji student montaže na FDU-u.

Kaže da vampire uglavnom vezujemo za zapadnu kinematografiju i literaturu, iako su „odavno prisutni u našem kulturnom nasleđu”.

Zbog toga je, smatra Vujčić, izuzetno teško tu horor žanrovsku odrednicu uklopiti u „domaće okruženje tako da deluje kao nešto autentično a ne derivativno”

„Leptirica je verovatno najbolja referenca za tako nešto”, dodaje.

Vujčić je ovo ostvarenje prvi put gledao u ranim razredima srednje škole, kada je počeo da se interesuje za filmove strave i užasa.

„Međutim gledajući je sam shvatio da to nije klasičan žanrovski horor poput filmova kakve sam do tada gledao.

„Nije me uplašio, ali mi se jako dopao i nakon toga sam pogledao još nekoliko Kadijevićevih filmova, poput Praznika i Svetog mesta, koji su mi se takođe svideli”, zaključuje Vujčić.

‘Izdržala je test vremena’

Prošlo je pola veka od prvog emitovanja Leptirice, a priča o njoj još ne bledi.

Pisac i kritičar Dejan Ognjanović smatra da je nesumnjivo izdržala test vremena.

Kaže da često pionirski film u nekom žanru bude „zasenjen kasnijima i onda deluje prevaziđeno”, dok kod Leptirice to nije slučaj.

„Iako je rađena za televiziju, ona je osmišljena i režirana filmski, i način na koji koristi sve elemente filmskog izraza u svrhu izazivanja strave i šoka, bio je i ostao moderan i efektan”, objašnjava Nišlija.

Podseća i da je Leptirica nedavno dobila nemačko izdanje, kao i američko na blu-rej disku, na kome je intervju sa Kadijevićem koji je vodio Ognjanović i esej gde je značaj filma stavio u kontekst.

Povodom 50. rođendana Leptirice, Kadijević kaže da, iako ovaj film ne „postavlja na prvo mesto u njegovom opusu, te da ima ostvarenja koje više ceni kod sebe”, rado ga se seća.

„Sve što sam napisao je moj pokušaj da svoju smrt učinim mogućom, ja imam pravo da umrem zato što znam da iza mene ostaje nešto što neće proći”, dodaje reditelj, citirajući ono što je, kako kaže, češki pisac Franca Kafku rekao za sebe.

„To sam postigao i to je kraj.”

Nemanja Mitrović

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-65247493