Priredio: Dušan Opačić
„Na kraju, nije važno šta sam postigao u životu, važno je da sam živeo svaku minutu.” (Jurij Oleša)
Jurij Karlovič Oleša, ruski književnik rođen je u Jelisavetgradu (Ukrajina), 3.marta,1899.godine, poreklom Poljak. Još kao mlad seli se u Odesu, gde je počeo da beleži svoje prve stihove. U tom gradu se priključuje poznatom “Kolektivu pesnika”, organizaciji mladih stvaralaca i entuzijasta. Prema Olešinim rečima, „Kolektiv“ je predstavljao “dobru školu”, i kao član „Kolektiva“ je na raznim manifestacijama u organizaciji istog, recitovao svoje prve pesme.
Velika prekretnica u Olešinom životu je bila preseljenje u Moskvu, 1923.godine. Odmah po dolasku zapošljava se u redakciji železničarskih novina “Gudok” (Sirena). Njegov posao je bio da prima dopise radnika sa “terena” i da ih ispravlja i priprema za štampu. Uporedo sa tim poslom intezivno se bavi i književnim radom. Već naredne, 1924.godine, objavljuje pripovetku za decu “Tri debeljka”, jedna romantičnu, visoko poetski intoniranu bajku. Tri godine kasnije (1927), izlazi iz štampe i najpoznatiji Olešin roman „Zavist“ koji označava autorovo oštro suprostavljanje sovjetskoj birokratiji koja je uveliko tih godina poput kancera razjedala društvo prve zemlje socijalizma SSSR. Ovaj roman je Juriju Oleši doneo veliki broj pohvala uglavnom od strane čitalačke publike ali i oštre kritike od strane velikog broja pisaca. Bojkotovan je od strane sovjetske birokratije i kulturnih institucija jer se njegova dela „ne ulivaju“u opšte tokove razvitka sovjetske proze. Oleša se povlači u sebe, osuđen na ćutanje. Jedino se od ranije poznata bajka „Tri debeljka“ izvodila u pozorištu (1928). Interesantno je i to da je nakon mnogo godina (decenija) od izlaska romana „Zavist“ jedan najglasnijih „kritičara“ bio poznati ruski pesnik Konstantin Simonov koji je tvrdio: „da – Zavist- i slične knjige nisu odredile puteve razvitka sovjetske proze i donele joj slavu…“
Po narudžbi Moskovskog umetničkog pozorišta, radio je na predstavi „Prosjak“, za koju je sam zapisao: “predstava se temelji na misli o očaju i siromaštvu čoveka kojem je oduzeto sve osim nadimk -pisac-… “
Te tridesete godine su bile kobne za Jurija Olešu. Smrt i odlazak mnogih njegovih prijatelja i poznanika ostavile su ga bez zaštite od surove sovjetske kritike i državne birokratije. Pune dve decenije (1936-1956), nijedno poznato delo ovog pisca nije ponovo štampano. Radio je uglavnom adaptacije i scenarije za pozorišne predstve za bedni honorar.
Tokom Drugog svetskog rata, Oleša je evakuisan i živi u Ašgabatu (Turkmenistan), a nakon rata vraća se u Moskvu. Posleratna atmosfera, delovala je na pisca primetno depresivno. Nije želeo pisati prema kanonima socijalističkog realizma a nije ni mogao. “Sve je opovrgnuto i sve je postalo neozbiljno nakon što je utvrđena jedina istina po cenu naše mladosti, života i revolucije…”, zabeležio je u svom dnevniku.
Da se oštrica njegovog pera nije tupila i da je njegov dar za pisanje neoštećen, svedoče brojni dnevnički zapisi koji imaju odlike bogate proze i esejistike.
Nakon smrti pisca, 1961. godine, objavljeni su prvi odlomci iz njegovog dnevnika pod naslovom “Ni dana bez retka” koju je priredio Viktor Šklovski. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je 1965. Ova knjiga hirovito meša autobiografske zaplete, autorova razmišljanja o umetnosti i onome što se događa oko njega. U dnevničkim zapisima „Ni dana bez retka“ možemo sresti Olešine savremenike poput Majakovskog, Bagrickog i Alekseja Tolstoja ali i njegova razmišljanja o delima Puškina, Turgenjeva i mnogih drugih velikana ruske ali i svetske književnosti.
Značajno sređeno izdanje Olešinih dnevnika objavljeno je 1999. godine, pod naslovom „Knjiga oproštaja“ (urednik V. Gudkov).
U poslednjim godinama njegovog života često je boravio u Klubu pisaca, ali nije nastupao u holovima i salama, već je sedeo u restoranu ispijajući vodku. Nije imao novca, dok su uspešni i poznati sovjetski pisci smatrali za čast družiti se sa istinskim piscem, savršeno poznavajući njegov ogroman talent. Jednom, saznavši da postoje različite kategorije sahrana sovjetskih pisaca, pitao je u kojoj će kategoriji biti sahranjen. Objašnjeno mu je da će biti sahranjen u prvoj, najskupljoj kategoriji. Oleša je ozbiljnog lica pitao: „ jel moguće da me sahranite u najnižoj kategoriji, a razliku novca da dobijem sada?“
Ovaj veoma daroviti pisac pored svih pritisaka od strane birokratske mašinerije, bojkota, prezira i kritika iza sebe je ostavio: Poeme „Egasfer“, „Beatriče“ i „Igra blokova“ (1920), bajka „Tri debeljka“ (1924), roman „Zavist“ (1927), pozorišne predstave „Zavera osećaja“ (1929) i „Lista pogodnosti“ (1930), „Stroga mladost“ (1934), „Vojnici močvare“(1938) i „Greška inženjera Kohina“ (1939), adaptaciju „Idiota“ Dostojevskog (1958) i svoje dnevnike posthumno objavljene pod nazivom „Ni dana bez retka“ (1961).
Zavisnost od alkohola mu je ozbiljno narušilo zdravlje. Oleša umire u Moskvi 10.maja, 1960.godine. Sahranjen je u Moskvi na groblju Novodevičje na grobnom mestu „prve klase“ (nešto poput naše Aleje velikana).
PRIJATELJSTVO SA MAJAKOVSKIM
Postojao jedan od retkih pisaca koji nije mario za mišljenje birokratske mašinerije. Poprilično dugo u otvorenom sukobu sa skribomanima iz udobnih fotelja , čovek koji će posthumno poneti „titulu“ lično iz pera Staljina kao: „najveći i najtalentovaniji pesnik sovjetske epohe…“ neko ko će Olešu prihvatiti kao kolegu i prijatelja bez obzira na sve okolnosti – Vladimir Vladimirovič Majakovski.
Prve utiske sa početka druženja sa Majakovskim, Oleša je zabeležio u svojim sećanjima: „Majakovskog sam upoznao 1928. godine. Moji susreti s njim postali su učestaliji u poslednjoj godini njegovog života. Bilo mi je veoma važno da znam šta je Majakovski mislio o mom radu. Ne samo ja, već i mnogi od nas. Svi su ga slušali. Kada se zgražavao, mnogi su bili uvređeni, a nekolicina je imala dovoljno poverenja u sebe da se ne uvrede i ne „vrate unazad“, tražeći – kao odgovor na kritike – slabosti u samom Majakovskom.“
Oleša je za Majakovskog čuo još dok je živeo u Odesi. Nakon Oktobarske revolucije, Odesa je još bila pod upravom Belogardejaca, ali to nije bila prepreka da se za snažan talas avangarde u ruskoj književnosti i kulturi uopšte, ne čuje na teritorijama koje nisu bile pod direktnom kontrolom Sovjeta. Osećalo se u vazduhu da umetnost u sovjetskoj Rusiji dobija novo značenje i oblik, a najviše je ime Majakovskog bilo vezano za tu novinu. Ipak, sedamnaestogodišnjem Oleši nekako nije “legao” taj Majakovski. Teško mu je bilo iskombinovati npr.lepu damu i revolucionarne stihove. Po Oleši, stihovi su morali da se podudaraju sa snovima o ljubavi. Po sopstvenom priznanju, dalje od Aleksandra Bloka nije video ništa. Međutim, nakon druženja sa Majakovskim i nakon njegovog odlaska u smrt, u svojim dnevnicima je beležio:
„Šta me je zadivilo kod Majakovskog? Visina, ramena, oči, glas, elegancija. Voleo je kvalitetne stvari, odeću, olovke, cipele. Pazio je na svoj izgled, dobro se oblačio, voleo je grube cipele, prsluke, satove. U ovom čoveku je sve bilo predivno: izgled, um, talenat, duša. Kad smo se prvi put sreli, hteo sam da ga gledam bez prestanka, sve je bilo zanimljivo u njemu i hteo sam da zapamtim sve detalje njegovog ponašanja: kako jede, kako puši, kako izgleda, kako sedi. Bilo je lepo razgovarati sa njim (…) Postojalo je mišljenje da je Majakovski oštar, grub i arogantan. Zapravo, u jeku spora, stojeći na sceni, odmazdom prema vulgarnosti, izgledao je tako. Ali oni koji su ga bolje poznavali rekli bi da je bio uljudan, čak stidljiv (…) Bilo mi je zadovoljstvo razgovarati s njim. Bio je duhovit, razumeo je sve, poštovao sagovornika, bio nežan prema prijateljima i ženama. Ova nežnost, koja potiče od ogromnog, snažnog čoveka, bila je posebno šarmantna, jer je govorila o kvalitetu osobe koja je svojstvena samo stvarnim umetnicima.”
Majakovskog i Olešu je zadesila slična sudbina. Prvi je hicem iz pištolja prekratio svoje muke, dok je Olešu ubila vodka.
JURIJ OLEŠA NA NAŠIM PROSTORIMA
Kod nas je Oleša prevođen još u vremenu pre Drugog svetskog rata (Kraljevini Jugoslaviji). Odlomke njegovog romana „Zavist“ preveo je St.Stojiljković u seriji tekstova „Knjiga za svakog“ (Beograd, 1936), dok u periodičnom književnom magazinu „Noruk“, M.M.Pešić objavljuje svoje prevode Olešine „Ljubavi“ i odlomke „Piščevih beleški“ (Noruk br.1, Beograd,1940). Čuveni govor Jurija Oleše sa Kongresa Saveza sovjetskih pisaca preveden je i adaptiran u „Ljubljanskom zvonu“ (1935), dok ga je Miroslav Krleža citirao u svom članku o „Tendenciji u umetničkom stvaranju“ (Radničko-seljački kalendar, 1937), nazvavši Olešu „velikom nadom savremene ruske knjige…“.
Nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, prevedena su i objavljena sva kapitalna dela ovog pisca.
