Moji gmizavi protivnici kažu da trgujem svojom reputacijom pisca kako bih bio zapažen kao slikar. Naravno da to činim. U ovom životu, svakome bi bilo pametno da igra sa kartama koje ima, za sve pare.
Ako je neko dovoljno srećan da se rodi sa lepim licem i njemu shodnim telesnim atributima, umesto da kuka: „Oh, ljudi me žele samo zbog mog lica”, treba da igra na kartu lica. Mladost igra na kartu mladosti i vitalnosti – u mladosti, igraj na karte mladosti. U starom dobu, koristi privilegije koje zrelost donosi, i guraj svoju njušku u javno korito pre nego što ono presuši.
Videti „mentalnu bolest” kao veliki organizam posvećen tome da sjebe Projekat Sapijens. Kako bolest može da bude „mentalna”? Čime se ona hrani? Zato u knjigama treba reč „mentalna” zameniti sa „ne znamo” ili „bolest duše”.
Da, za sve nas u Šekspirovom Odredu pisanje je baš to: ne bekstvo od stvarnosti, već pokušaj da se promeni stvarnost, tako da pisac može da umakne ograničenjima stvarnosti.
Strah. Od čega je strah. Čega se subjekat boji? Nepoznatog?
Naravno da ne. Boji se polupoznatog, onog-za-šta-ne-želi-da-zna.
Priča o bogatom džankiju.
Jedan moronski kritičar opisao me je kao najbogatijeg džankija na svetu. Ako me 1.500 dolara u banci i nikakvi drugi posedi čine najbogatijim.
Da sam bio onoliko bogat koliko bih bio da je moj otac zadržao svoje deonice Barouzove firme (deset miliona dolara čistog keša), Goli ručak nikada ne bi bio napisan, niti bilo koje njemu srodno delo.
Pokažite mi velikog lisca bogatog od nasleđenih para. U Francuskoj su neki dobri pisci, poput Žida, bili dobrostojeći, ali ne stratosferski bogati.
Veliki dolari čine tesan klub. Osoblje mora da bude sigurno da kandidat neće učiniti ništa neprikladno velikim parama. Bilo šta kreativno nije indicirano i neće biti tolerisano.
Kao pitanje šta bih radio da sam predsednik. Ja nikada ne bih bio predsednik. Vidite, morate da se kvalifikujete. Isto je tako sa Velikim Dolarom Taticom. Mislim dovoljno velikim da ima politički uticaj. Hemijska korporacija koja kupuje apomorfinske varijacije, endorfin itd. Poseduje novinski list, ta vrsta novca.
Nema šanse da može da dobije tu vrstu dolara bez velikog OK, a bez tih dolara on je samo „ekscentrik**.
Naravno, simpatičan.
Naučnici su zaglibljeni u reslektabilnosti. Da li prodire u njihove lobanje da se neki fenomeni mogu desiti samo jednom? Ili prema određenom paternu” tokom vremena – samo svakog trećeg utorka itd.
I imaju nezajažljivu glad za činjenicama: „Još činjenica!**, vrište oni, „i ništa anegdotski.” (To u nekim slučajevima može biti jedina vrsta podataka.)
„Nedovoljno za zaključak!’*
Da li je ikada išta?
Kakav je gnusni ćorsokak doveo do stvaranja stonoge? Ako ne možeš da je podneseš, ubij je! Sa skoro svakom drugom životinjskom vrstom ja kažem ne ubijaj je: zmije, guštere, bilo koji pristojan životni oblik. Ali ti više nisi pristojan oblik života. Stonogine noge ti izbijaju iz tela.
Kada kitovi i foke i slonovi plaču, ja ne mogu da potisnem smrtni Greh Gneva.
Da li je Pan umro kada je Hrist rođen?
Ne, ali primio je dobre batine – neko valovito slomljeno staklo pojavilo se na ugaženoj zemlji tamo gde su momci igrali.
Brajon Gajsin je jedini čovek koga sam ikada poštovao. Prema drugima sam osećao dopadanje, divljenje…
Šta onda znači poštovanje? Kada se ogole sve laži, prevare, pretvaranje, šta ostaje? Istina jedne slike, ili knjige ili čoveka.
Niko nije savršen.
Ne, ali prema falinkama na slici istina će se ukazati.
Cena koju umetnik plaća za to što radi jeste ta da on to mora da radi.
Pitali su me: „Zašto ste prestali da pišete?”
Ne bih to znao ništa više nego što znam zašto sam počeo da pišem.
Svako mesto iz koga ne možeš da izađeš je zatvor.
Poput ovog univerzuma? Možda?
Šta je izvan stalnoširećeg univerzuma? Finalni užas?
Ništa.
Toliko priča koje uopšte ne želim da napišem. Mogle bi da se obistine!
Pa gospodine Taj-i-Taj, ako me nazivate užasnim čovekom, učiniću ono čime ne mogu da vas ne razočaram. Koje je vaše ime, vi koji se usuđujete da me nazovete užasnim čovekom?
On je sada mrtav. Kao i toliko drugih pametnjakovića koji nisu hteli da mi kažu svoja jebena imena. Ja sam fin baja, ali postoje granice. Lak način i težak način da se odrade stvari.
Možda je razlog što sam toliko unikatno užasan prosto u tome što predstavljam Totalno Neslaganje.
Totalno Neslaganje. T. N. (eng. Total Dissent: T. D.) 19 + 4 = 23.
Zašto se vanzemaljske otmice i kontakti dešavaju samo sa mediokritetskim ili inferiornim umovima? Zašto ne dođu i ne potraže MENE?
Zato što to ne žele, boje se kontakta sa bilo kime ko ima uznapredovalu spiritualnu svest.
Sivi’ žele da ljude učine glupljim.
Svako sa pravom percepcijom je pretnja za njih. Smrtonosna pretnja.
Priče o duhovima. Najteži od svih medijuma, izuzev SF-a. Moram da napišem jednu sa pravom jezom i žmarcima na vratu.
Ultimativna horor priča: kurac-stonoga.
Uobičajene lepe vesti o ženama koje dave svoju decu, polivaju cimerke benzinom i pale ih.
Čovek odgrizao kurac 83-godišnjem čoveku u klinici za odvikavanje od droge. Žena utopila svoje dvoje dece u kadi.
Žena polila svoju cimerku benzinom za upaljač i zapalila je. Žena umrla.
„Nije htela da ustane.”
Čovek ubio drugog vozača na semaforu: „Vozio je presporo.’*
Ho-ka!
Čitava planeta je u beznadežnom šah- -matu. Moraju da imaju trzavice – rat, strah, smrt-da bi sprečili da mašina prestane da radi.
Sve utopije su sranje. Bez izazova ljudska priča počinje da se vrti kao stara ploča.
Evo lekcije koja se prečesto ignoriše: uveri se da si crpeo mogućnosti bilo kakvog organskog poremećaja pre nego što se upustiš u opasna mora dubinske psihoanalize.
Gertruda Stajn je rekla, a ja se slažem: najveća nesreća je kad čovek ne uspe da pronađe svoj metier – nešto što obavlja profesionalno. Zranje, profesija.
Ja sam pisac. Zapisničar. Takođe, sveštenik – kao i svi pravi zapisničari.
Moja naklonost je uvek prema ajkuli. Ajkula je barem iskrena i otvorena u svojim namerama, dok se Homo Can krije iza velova izbegavanja dok igra neprimereni kankan.
Činjenica koju mogu da potvrdim iz ličnog iskustva i posmatranja: mnogi od mojih najboljih učinaka u pisanju posledica su ove dobročiniteljske esencije’: ne vidim izlaza iz nekog književnog ćorsokaka… nekoliko dimova iz zelene sise, i vidim nekoliko izlaza, i dalje od toga.
I čemu onda tolika povika na ovu bezazlenu i dobrotvornu supstancu?
Dok nikotin godišnje ubije 400.000, a alkohol – blagi bože gospode, ne zna im se broja, u glupim tučama i čisto besprizornom ponašanju…
Pitao sam jednog japanskog fizičara: „Da li stvarno želite da znate tajnu univerzuma?”
On je kazao: „Da.”
Pomislio sam: „Samo delić te tajne naterao bi te da se penješ uz zidove sobe.”
Što se mene tiče, dovoljno mi je da znam ono što treba da znam da bih radio ono što treba da radim.
Citiram iz špijunske knjige Tajna je otkrivena:
„Pukovnik Alfred Ril je jedan od najzloglasnijih dvostrukih agenata koji su ikada živeli. Časnim muškarcima i ženama ne postoji neko prezreniji nego što je agent koji izda svoj narod radi lične koristi.“
Kakva budalaština! Superiorni i perceptivni čovek nema svoj narod. To ostavljamo crnjama, Jevrejima, Kinezima i seljoberima.
Amerikanci su moj narod? Neki jesu. I neki Englezi, Francuzi, Italijani, Nemci-ne mnogo njih.
Oh, svi moji obožavaoci, naravno, moj su narod – u vrlo bukvalnom smislu. Ko drugi kupuje i čita moje knjige? Moji fanovi su moj narod.
To ostavljam crnjama i Jevrejima. Oni imaju narod. Ja nemam narod, izuzev mojih obožavalaca i likova iz knjiga. Oni silaze sa stranica. Iks obeležava to mesto.
Šta imam da poručim?
Lagali su vas, eksploatisali i odsekli od vašeg prava stečenog rođenjem.
Niko sem budale ne želi da zna koja je tajna univerzuma. Niti misli da je može razumeti.
Jedna stvar: ta tajna ne postoji kao nešto mrtvo, što čeka da se pronađe – već je živa, čeka da bude stvorena.
Pitam se ima li roman, ili pisanje uopšte, ikakvu budućnost.
Gde ide, i gde može da ide? Posle Konrada, Remboa, Ženea, Beketa, Sen-Džon Persa, Kafke, Džemsa Džojsa…
Pol Bouls, Džejn Bouls – ovo dvoje spadaju u specijalnu kategoriju onih koji jednu stvar obavljaju vrlo dobro. Kod Pola, zlokobna tmina, kao nerazvijeni film.
Kod Džejn? Kako se njeni likovi kreću, i šta ih motiviše. Ali stvarno suviše specifično da bi se formulisalo rečima.
Šta je ostalo da se kaže?
Oh, zaboravljam Grejema Grina. Moć i slava (The Power and the Glory).
A Hemingvej?
Možda ima previše „soka**, kako to Hemingvej naziva… a nedovoljno da bi ga uvrstilo među odabrane: Džojsa i ostale.
„Nema dovoljno, papa. Ubijaš se od gordosti, samonaduvavanja, a kada se balon izbuši…“
Znao je da je gotov: „Više mi, prosto, ne dolazi.”‘
On naprosto više nije bio tu.
Nazad na pisanje – revenons a nos mouons.
Možda prosto nema šta više da se kaže, na osnovnom nivou istinitosti.
Konrad je kazao mnogo toga o tome u Pod zapadnim očima i u Lordu Džimu.
A žene, na španskoj obali – mogu da osetim njegovu glad, dok ide niz dokove gde bi mu ribari možda bacili ribu, a on ju je kuvao nad otvorenom vatrom i jeo bez soli.
Čemu nastavljati?
„Tramvaj se okrenuo i zastao. Bio je to kraj linije.”
Pol Bouls, kraj romana The Sheltering Sky.’
Nebo. Nebo.
Ne mogu čak ni da napišem reč „nebo”.
Valjda osećam…
Čemu nastavljati?
Ref. Aplikanti za ulogu Boga.
Imamo jednostavan lek. Aplikant se stavi u grad srednje veličine – šezdeset hiljada, recimo.
„Sad, evo nas. Da krenemo u kraći obilazak vašeg poseda? Da počnemo od Glavne Memorijalne
Bolnice (jauci sa odeljenja za rak, iz porodiljskog i sa internog odeljenja)
„Vi ste odgovorni za svaki jauk, svaki vrisak. Morate da osetite sve, svako ubistvo, svako samoubistvo, depresiju, psihozu, sve, sve, sve.”
Ali, većina aplikanata ne izdrži ni dvanaest časova.
A oni koji izdrže, kako im uspeva?
Uglavnom tako što isključe liniju za osećanja, kao što to čine mnogi doktori i medicinske sestre – oni su diskvalifikovani.
Meki ostaju zbog pozitivnog osećaja, nema ničeg takvog.
Da, ja volim životinje, nauštrb ljudskih životinja – koje mogu, u mnogim slučajevima, nažalost, da PRIČAJU. Glasno i nadugačko, i bez mnogo smisla.
Čuvaj se kurvi koje kažu: „Ja ne želim novac.”
Gospodari, iz starog magazina koji se raspada u ljuspice uz dašak dima.
Gospodari – hiljade godina okoštalog zla u pradrevnim licima, kao ćilibar, podmukli kao mali smrtonosni škorpioni i stonoge okoštale im na licima.
ZLI. Bili su neverovatno zli, odsečeni u ovom udaljenom džepu prostor-vremena.
Gde je Zlo steklo finalno pročišćenje.
„Stranci.“ Gospodar izdiše, gladno.
„Stranci.”
Za mene je najneoprostiviji greh – Laž, jer ona, kao i lažna novčanica, devalvira istinu.
Kako čovek koji gleda i oseća može da bude nešto drugo nego tužan?
Ljubav? Šta je to?
Najprirodniji lek protiv bola koji postoji.
LjUBAV.’
Vilijam Barouz
Preveo sa engleskog
Dejan Ognjanović
(Iz časopisa Gradac)
[Iz knjige Last Words: The Final Journals of William Burroughs. HarperCollins, London. 2001)
‘Sivi (engp. The Grays) Barouzov je naziv za uobičajeni prikaz vanzemaljaca kao stvorenja blede ili sive kože. – Prim. prev.
‘Marihuana. – Prim. prev.
‘Hemingaejeve reči pred kraj života. – Prim. prev.
‘Doslovni prevod naslova bio bi nešto kao Zaštitničko nebo, ili slobodnije. Nebo kao pokrov.
Na srpski je taj roman preveden kao Čaj u Sahari. – Prim. prev.
‘Ovo je poslednji zapis u Baronovom dnevniku. datiran 30. jula 1997. Umro je 2. avgusta. – Prim. prev.
‘Ovo je izbor iz dnevnike koje je Barouz vodio tokom poslednje godine svog života, od novembra 1996. do kraja jula 1997. – Prim. prev.
“latern – obrazac ponašanja ili dešavanja koji je uvek isti. – Prim. prev.
