A nad uzglavljem (iz jaaastuka jaaaukom, federiraju čvorovi vune, koja će svoje nežne akorde tek uplesti povesmom trudom vode Moštanice – ni potok ni reka, najčešće ni jedno ni drugo, ali kad je bila i njemu je bilo da se i naknadno prikrpi, koritom periferijom koja je odavno centar ovog grada, ozvaničen pobođem solitera u kojem u nepobitnom komforu uživaju ovdašnji univerzitetski nastavnici, Milorad Simunović među njima, komforu kojeg vlaga penjanjem vertikalom uglazbljuje podsećanjem na duh ovog mesta – u vunovlačari Tiodora Kontića) Simeone Ušćumlić pad glave (kakve glave, tek glavičica sasušena bela luka, vertikalom oštro izdeljena granicama česni) odavno uvoštanim platnom jastučnice izaziva mirijade životinjki da svoje postojanje oglase svetlacima noćju sićanom grafemom utkanom pokrovom nad pokrovom kojeg, iznutra, oblikuje njeno telašce talascima zaustavljenim onim što behu pubis te nedra, tek uzbibanih nepokretom prebroja rebrenih lukova, čija kost sastavnica spaja građu krova dve crkovine;
sleva, ispod, vidim punoću džigerice čijom pulpom kontrolišu rad hemije prelaza onog što je teklo u ono što će teći malteški riteri, jedini preostali od bezbroja nekad vitezova u Crnoj Gori, Jovan Benderać, Maksim Maltez i Petar Kilibarda – ko je četvrti što će uzalud iz rukava isprovrteti keca trefa pikovoj dami koju prizemljuje avion kovitom lipova lista zalazjem leta nad golubovskom pistom, ovdašnji aerodrom jedva da može da opsluži sportske letove, otajiću ako smognem do iza kraja – tajom oltara pod apsidom svoltanom žučnom gradnjom nesklađa one veze s Mojsijom Praščevićem koja praćaše godinama gradskim korzoom vriskom što prećaše da poremeti ugodnost konverzacije šetnjom ovdašnjih inteligenata, visprenog Melentija Kankaraša, zgrbljenog tovarom mudrosti taložene milenijumima, čiju vertikalu obznanjuje pad kravate čiji tupougli vrh balansira preciznim radom klatna pomeđu ponešto klecavih kolena, i vazda skeptična Gligorija Rnjeza, skepse vešto maskirane trbušinom poluprečnika odmerenog dubinama iz kojih virucka pupak u splin sveta prozorom koji mu otvara dugme košulje koje odbija da uzapti u za nj predviđenu rupicu, neprekidnu razmenu mišljenja, kako joj i priliči često poentiranu čestim njihovim zastajkivanjem sred reke promenade onda kad su ovuda šetuckali mirni građani, kačketima obeležene zanatlije a šeširima posednici overenih školskih ćaga (treba li reći da su Kankaraš i Rnjez svoju nezavisnost u svakom pogledu isticali sjajem ćela, ponešto mat stoga što se retka svetlost ulične rasvete do njih teško probijala kroz guste krošnje lipa), a ne kao danas obesni momci obrijanih glava nad crnim košuljama uzano pripojenim uz snažna tela ukoričena još crnjim sakoima, namenjenim isključivo prikrivanju uvek za paljbu spremnih revolvera, šetuckali mirno kao ne obraćajući nimalo pažnje na javne izlive strasti, kakve jedino može da eksponira violencija, u nauci kategorisana kao dinarska, violencija kakvom beše obdaren Mojsije Praščević niko kao on, nategnuta tetivom luka Praščevićeve veze sa Simeonom Ušćumlić, zategnutog do pucanja njenim nestancima koje nije moglo da kontroliše ni njegovo prežanje za svakim njenim korakom, učestali Simeonini koračići bejahu brži od njegova usporena koraka i ona bi mu izmicala pogledu već na prelazu geometrijski strogog crteža grada u krivudave, slučajem ispisane, linije sokaka koje će u kakvu takvu logiku umrežiti diktat kretanja korita Moštanice lomove pukotina skorele zemlje ne gladi ni kap vode, a čekići miruju li miruju, održavajuću u životvornom pokretu štice od kojih je sklepana ova daščara, bez izuzetka dovodi do slačka ne samo Simeonu Ušćumlić, no i mnoge druge žiteljke ovog grada, a osobito gradske gospođe, a osobito one u najboljim godinama koje, uveštene u ovakvim rabotama, najbolje znaju šta je pravi slačak, kojima ne može promaći kakav fušeraj, te ne dolaze ovde u modernim vremenima najlona, orlona i perlona da češljaju vunu, one kojima je ispod jazuka da stoluju stolicom od čijeg ih sedala deli kurčeviti Petar Stolica, no da se manem gradskih priča;
se desna, tamo gde beše srce, a srce je srce samo onda kad kuca, kakvi kuca, tek otkucava, no kad udara snagom batova vunovlačare s proleća i jeseni kad teške kiše (opet kiše po Nikšiću, opet si sam Nikoliću) ubujiče Moštanicu te njen goropadni tok obrće vitlove čekića kao da su perca a ne sazdani teškom hrastovinom, kad nije mišić skvrčen u čvor žila no duša duše koja, krvotokom se šireći, životari teleso u telo koje u poljubu nalazi drugog sebe iz sebe, šireći se u skupnom treptaju u ono što nikad (nikad ne reci nikad – čuj mene) neće biti sportsko srce, telesina unutar telesine, prisenak senke ljarde Mojsija Praščevića (krajnje je vreme da zazovem još koju sen, da se javi mimo onih koje siguram za poentu ovog ispisivanja, a ispisivanje hoće sred ovog opšteg mesta, koje je, kao i sva ostala mesta opšte, da čuje: srce je moje violina, što je diraš kad ne znaš da sviraš, nemoj da kvariš najlepše zvuke, mesto pesme začućeš jauke, staru jutarnju serenadu s terase hotela “Onogošt”), po uvalju u polutamu koja susreće centar i periferiju grada, dok se delikatnim podizom ovim naknadnim ozarjem puni kostima, mesom, krvlju i, naročito, limfom, slapajući teleso koje povratkom na korzo funkcioniše sporim hodom poput svih ostalih hodova, tamnim senama u prolasku difuzom senki lipa orisanih zidom ove mračne komore svetlošću retkih uličnih sijalica, te nasred te duge ulice, onde gde se okončava njen prosek glavnim trgom, torzom obrončanim bočnim svetlima Gradske kafane (unutar skup okolnih propaliteta, više po stolu izbacuju iz se no što s nj sipaju u se reckom rabošanu rakijštinu), pod šeširom kojeg fazoniram za ovu priliku ( ovde biste torza nikako ne pasuju bez šešira, makar to bio i šenšir), slepljenim glavurdom temeljito do te mere da ne može odgovoriti na primet podizanja šešira i kačketa poštene inteligencije i naprednog
zanatstva, jednim luftom ove sparne večeri Praščević će biti tek mrtvo pluće, potavnela bela džigerica, pod srcem koje odzvanja negadnjim bambaranjem, koje, rekoh, više nije srce no grobište pod lukovima rebara što štrče razglobljena bez veziva koja ih svoltano spajahu podsisjem one kojom svelo sisje laganom kaskadom prebira rebra sparuhom kože, nad onim što beše natkrovlje onog čega odavno već nema, živog tkiva pluća koja pokretana damarom živog srca udisahu poljubom samu srž, i onu koštanu čak, Šćepana Aprcovića, nepomenika čije ime, ko će ga znati zbog čega, pominjem, iako ono ništa što, po isisu, ostade iza njega zatrpano tamo gde se kopaju strvi boleštinom usmrćenog blaga van suvomeđom osveštanog zemljišta seoskog groblja, celovom koji nikad više neće biti obnovljen, čak će i proizvod mehanike u polutami moštaničke vunovlačare biti tek dalekim ozarjem podsećanje prve ljubavi koja zaborava nema, jer samo jednom se ljubi a sve je ostalo varka,
luftom čiji me dašak obigrava, makar u trenu raskoraka, i to upravo sa postamenta, koji je maločas jedva pretrpeo bronzani odjek Praščevićevog torza (nikakvo čudo, ovo mesto je solarni pleksus ovdašnje promenade koji žarištem okuplja svaki odsjaj profila i, posebno, ponosnih poluprofila ovoga grada koji obznanjuju sebe ostalom građanstvu, a i šire), dom mi Branko Janjušević govori jednu od svojih briljantnih priča, jednu od mnogih grčem zabeleženih papirima koji nikako da se sklope u celinu knjige, u knjigu koja je sebi, težinom poslanja, dala gotovo neostvariv zadatak da precizno opiše nestajanje čoveka koji, uostalom, nije ni postojao, kao da u ostalim, u korice uvezanim, knjigama ima išta živo, dapače ono što nazivaju verizmom, da rečem realizmom, od magle gotovi rabotu, svi su ti do tančina opisani likovi, tipovi, te situacije u koje ih povezuju slova reči, ti iscrti krajolika – svejedno enterijera ili eksterijera – koji daju komocije tim situacijama, zaluđem želje za trajnošću tek prolasci seni za skramom ogledala, jednako stvarni u ovom bledom izmaglju odbljeska kao i oni s druge njegove strane, koji drže da živuju, štaviše da su neobično živahni, u gracijanju skalamerijom prezenta opskurnom besmrtnošću mrtvaca.
Miodrag Brkica Vuković
