Kad nebo polako pada po nama i
zatrpava nas žive.
Miroslav Antić, 1986.
Pripadajući onom plemenu srpskih liričara druge polovine dvadesetog veka koji su, često uoči vlastite smrti, prema Orvelovoj tezi tek oko vlastite pedesete godine pokazali svoje pravo lice, Miroslav Antić (1932-1986) je svojim lektirama, drukčijim pristupom stihovanoj temi, na kraju krajeva i ukupnom poetskom činu pristupao neobazrivo, a svakako i neoborivo u odnosu na svoje dane, rane dane. Kročivši još nepunoletan na našu lirsku stazu (Ispričano za proleća, 1950), površno označen u litiji stihotvoraca „mekog i blagog štimunga“, hitro upotrebljen kao rapsod Vojvodine stare, sve zarad poeme Vojvodina, pisane pod snažnim uticajem Apoteoze Miloša Crnjanskog, a potom i tinejdžerske osećajnosti onog gimnazijskog trenutka koji je afirmisala i Gordana Todorović – kao apostol sveopšte razdraganosti. Kao da ni on sam, poligraf i desetobojac, pesnik kad i reporter, reditelj kad i autor ranih naših stripova, dramatičar kada i romansijer, nije imao ni vremena, ni usredsređenosti da ostvari svoj napev o prolaznosti. Tema smrti suočila je njegovu goropadnost tek na kraju, u poznim godinama, skoro naknadno. Ali tada se ispoljila suvereno, bez patetičnih karnera večitih lamentacija srpskog severa. I bez unjkave žalopojke nad vlastitom sudbinom. Skoro kao kod Siorana, u Antićevim kasnim pesmama smrt je pripadala dobrovoljnosti, pripitomljena mala zver, pod zvezdanim nebom koje je, u vezi sa njegovim govorom pesme, prepoznao i Miroslav Krleža.
Predosećajući veoma rano da njegovo vreme mitskog ozarenja neminovno predstoji, Antić je poverio svom čitaocu: „Mit je meni kao poklon za praznik. Nešto što još ne razumem, ali mi se svečano saopštava. Ne umire sa nama. I ne umire nikako. To je kao predanje. Nešto što ostaje.“ Treba se i sada sećati Džona Raskina, isto jednog od Antićevih autora, koji je tvrdio da se „ne može stvoriti mit ukoliko nema od čega da se stvori. Vi ne možete otkriti tajnu za koju ne znate. Ako se mit odnosi na nebo, njega mora da stvori neko ko je gledao u nebo.“ Uostalom za Raskina mrtvi hijeroglif je jednako posvećena ili sačuvana skulptura, stvar unutrašnjeg jezika. Upravo taj unutrašnji jezik je ono što se podrazumeva, bez konačnog odredišta, bez naknadnih intervencija bilo koje vrste. Mitsko do kraja ostaje nerazjašnjeno, ali prisutno. Kontinuitet bivših dana za njega je postvaren u spirali. Odista, birajući između toga da govori kao prvi ili poslednji čovek, Antić se uvek opredeljivao da bude na strani onog drevnog, prvobitnog, predačkog glasa. Izvesna osnova nastavljanja. Proto govor koji je on često imenovao kao pra-govor. Gramatika pesničkog mišljenja, gramatika imaginacije, po Miodragu Pavloviću, jednako: mit o počecima i poreklu priča ono što nam nauka nije mogla da ispriča.
Radoznalo i goropadno koračajući u svoj vlastiti mit, Antić je – kako su godine prolazile – otklonio dve pesme koje su, umnogome, susret sa smrću tretirale ili kao slučaj vlastitog dvojnika („In memoriam“) ili kao glagol večnosti („Besmrtna pesma“). I to ne stoga što su mu preostale iz zone ranijih, dakle bivših domišljatosti, nego kao osvojeno samoposmatranje jednog međuvremena. Njegova tzv. odlazak je u biti nalik utapanju u kosmičku (anti)logiku, svemir kao zagonetku. Pesnik koji je u mladosti orno i kao po nepisanom imperativu samosvojnosti crtao ptice i zvezde, sada je, u konačnom obračunu sa nepoznatim. I dok je za njega ptica samo jednom, i svakako jedina, vidljiva i nevidljiva, dotle je zvezdano njegovo okruženje dobitnička kombinacija u odnosu na baš onu sluđenu i devastiranu mitsku večnost. „Zmaj je imao teleskop. I ja imam tu spravu. Zmaj nije ’privlačio’ s onog kameničkog vidikovca bečke lađe, koje su plovile ka Zemunu, nego zvezde. Meni su, opet, zvezde bliže nego ikad. Nosim u sebi beskraj, kao i zvezdano nebo nad Ulicom Mihala Babinke.“ Nekadašnje Antićeve bordo zvezde, samo su bile najava jednog drukčijeg poimanja. Opet leta u nepoznato. Može se i sada reći kako su zvezde superlativi jednog poređenja koje nije dopušteno svakom.
Smrt nije izgubljena strana sveta, već isceljenje, samo kraj početka.
„Najbolje bi bilo kada bih napisao pismo, i to ekspres preporučeno pismo na adresu smrti. Ali pošto smrti, zapravo, nema, onda i pismo mogu da pošaljem jedino sebi. Kao i sva dosadašnja pisma, i sve razglednice. Nas je bilo, nas, u stvari, više nema, ali smrti nije bilo nikada, nikako.“
Tako Antić ulazi u lirsku raspravu o nestajanju. Usuđujem se da potisnem kolektivni zanos koji se desio nakon Antićeve smrti, u kući nedaleko od groblja, i sasvim blizu onih vozova kojima je, toliko puta, putovao zbiljski ili u snovima, ali uvek na sever. I da izdvojim tihi part nedešavanja, napisan pre ravno dvadeset i sedam godina, tačnije 1986:
U tobožnjim svojim posmrtnim počastima Antić sebe najčešće vidi kao velikog klovna. I pre je još govorio o odlasku, još jednom odlasku iz niske ulice, sa spuštenog i nekako spljoštenog horizonta, nego o nirvani nedostupnosti, osvete tišine. Više ga je interesovalo pitanje šta će biti sa čovečanstvom posle čoveka, nego problem osveštenja, obnove, dekorativnog elementa pogrebnih scenografskih rešenja. I kao što je silina njegove retoričnosti neukrotiva (Bogdan A. Popović), tako se i misao o epistolarnoj mogućnosti izvesne, ipak, saradnje s onim što se obično zove smrt, ovde javila kao izvesnost po sebi, opstanak svedenosti, život za onaj drugi dan: jer uvek živim samo jedan dan.
Danijel Dragojević, pišući U obratnom analizirajući svoj kosi pogled, ističe i ovo: „Negdje pri kraju bila mi se javila želja da nekome napišem pismo, dugo i sporo pismo ni o čemu, samo da nižem riječi u novom pravcu, da javim kako ću doći svuda, samo treba da se pripremim, sredim i zaboravim običaje mjesta na kojima sam bio.“
Sve se čini da je Antić i jedno takvo pismo u sebi dugo pripremao, svakako i za predstojeći susret sa ništavilom, sa samim sobom. On je jednostavno nastojao da ode s druge strane ogledala, mimoilazeći se, ako je ikako moguće, sa vašarskim teatrom groblja. Kao što je pokušavao da ubedi pesmom mlade čitaoce da treba da izbegnu sudbinu, rečenu i horoskopom predviđenu, tako je presavijenom jeziku novina, u izanđaloj veštini praznoslovlja, takođe ostavljao u nasleđe bespuće uništenja. Njegov suicid je imao nisko uzlaznu, spokojno izduženu putanju. Izvan svega, formula samoposmatranja, iskošena logika ludog čovekovog govora, dakle jedino onog koji, iščašen, ne mari za forme i uniforme fraze, no ipak formula, stvara mogućnost da i tu suvu i sivu objektivnost vidi i prepoznaje kao intimni pakao, carstvo neživota.
Vrt kao voće košnice, onakva kakvu ju je R. M. Rilke video u davnim danima, kao da je u poslednjim sedmicama Antićevog života, težila skoro ustreptalo vlastitom kraju. Ni nalik na nešto viđeno.
Tvrdio je, gotovo oproštajno, kako je u dva maha već bio tamo, iza svih katanaca jave. Njegova smrt je postajala sve veća, prisnija, drukčija. Dah naglog starenja postajao je sve teži, obavezujući.
Prevashodno inadžija i sanjar, Antić je u svom okruženju onu čaroliju običnog otprve posmatrao i kao teret neke nemušte predradnje, izdvojenosti po sebi, opasnosti od sudbine svesti i nesvesti.
U ranim šezdesetim godinama prošlog veka, u jednoj od svojih lapidarnih, tad neočekivanih pesama, u „Mahovini“, Antić narodu horizontalnog stasa bezuslovno pripisuje pobedničku kombinaciju. Tu se, možda, njegova imaginacija najprisnije oslonila na (anti)logiku beskonačnog koju su, posle Brankusija, marili sasvim izuzetni naši liričari, Petru Krdu među njima svakako. Mahovina je za Antića zaista bila njegova tajga. Simbol večnosti, ona je u značajnoj njegovoj knjizi Savršenstvo vatre, još jedino preostalo, najintimnije nadanje: „Samosvojni smo, večna mahovino, i nesvodljivi.“ Zemlja je odista samo planeta mahovine. Plebejski, buntovni, anonimni život. Kategoričan je u opredeljenju: „Ali jedno je sigurno, ja razumem taj žamor hiljade miliona malih zgranutih mahovina…“ Kao nekad, dečakom, prislonivši uvo na šine naših starih železničkih pruga, tako je i sa peščanikom opšte prolaznosti izlazio jedva na kraj, oslonivši instinkt samoodržanja, antejski, na samo dno pamćenja: „Prignite uho ka zemlji. Mahovina odbrojava… Uzalud sva naša mudrovanja. Ona dolazi.“
Antićevo upozorenje isto nagoveštava večnost, upravo u doticaju sa pregrštima promišljanja o mahovini samoj: „Bićete samo preinačeni u mahovinu. I živećete izgovoreni pogrešno.“
Antićeva možda najveća zvezdana priča odnosi se na mahovinu. Nepomičnost je samo privid. Kazimjež Brandis je, jednako kao i Antić, upozoravao da je odgovornost za čovečanstvo jedinstvena, nalik na darovitost, oslonac bez vertikale smisla.
Sve naporedo sa anegdotama o prethodnim smrtnim i predsmrtnim časovima prekida na vezama, ovaj liričar je svoje šatro preglasne i navodno estradne monologe izgovarao kao predskazanje samo. Materija ostaje izvan štafelajskog kvadrata postojanja. Sve je ipak slično potopu, nežnoj mahovini koju gazimo nemilice, predelu bez granica. Upravo to nepriznavanje ograničenja svake vrste, to nešto vazduha preterivanja u dahu, u glasu, u stihu, udružilo se samouvereno, ako hoćete ničim izazvano, sa optikom probuđene materije, na putu ko zna kom.
Pozni Antić se u totalitetu beskonačnih bdenja i seizmografskih crta laganog suicida, pridružio zoni ukletosti. Od pesnika himničnog, paradoksalnog, sa logikom tek probuđenog tinejdžerskog diskursa, do opsesije utapanja u neki sokak, a zapravo jednako centar svemira, on je skoro bestidno pokazivao ono svoje pravo lice, unezvereno, ostarelo, spoznajama narušeno, za koje je Džordž Orvel, na bolesničkoj postelji, ne dočekavši svojih pedeset godina, govorio kako tek tada, sa prtljagom pola veka života i neživota, jeste istinito, pravo, neisceljeno.
Po mnogobrojnim oznakama i usputnim svedočenjima, Antić se, sasvim izuzetan i po tome, iznutra preobražavao u svoju ukupnost. Nimalo ne mareći svoje rane melanholične kadence dečaštva i mladićstva, Antić je, moglo bi se reći čitav bogovetni dan, u poslednjim svojim prolećima, odabrao, naoko sasvim prizemnu zonu vodoravnih lenija, kao na crtežima Stojana Ćelića. Njegova ukupnost je, zaista, na tragu poznatih već multiplikacija erotskih zona Mikelanđela Antoninija, dozivala vertikalu svetlosti zvezda. Ali uvrnutu, poleglu, panonskim aršinima isto nemerljivu.
Izet Sarajlić, jedan od bliskih srodnika Antićevih, ima pesmu „Rani Sarajlić“, u kojoj napominje i ovo i ovoliko:
Rani Sarajlić, kao rani Seljvinski.
Nit pije rakiju, nit pije viski.
Pomišlja se odmah na sve ono što je, srećno ili zlosrećno, naišlo posle, potom.
Pozni Antić se nije osipao u svojim psovkama nežnosti, nego je preinačio, žestokim oproštajima, svoju zavisnost, svoju statiku, svoj poluvek. Ptice i zvezde su mu (pre)ostale u Ikarovoj pustolovini.
A mahovina čak odustala od svoje nenaviklosti na visine. Brankusijeva beskonačnost je nadmoćna.
Draško Ređep
www.polja.rs
