U Kafkinim Dnevnicima upadljivo je odsustvo profesionalnog života. Da ne znamo da je pisac bio po zanimanju pravnik, na osnovu ličnih zabeleški to zasigurno ne bismo saznali. U njima nema gotovo ni reči o studijama prava, o profesionalnim aspiracijama, problemskim ili proceduralnim interesima vezanim za sudsku praksu, kao ni o teškoćama i uspesima na radnom mestu, gde je u složenoj hijerarhiji pisac zauzimao veoma visoku poziciju. Ne bismo mogli ni da pomislimo da je mladi Kafka bio deo stručnog tima koji je pisao nacrt češkog Zakona o zaštiti na radu. Otuda ne čudi da su čak i relativno ozbiljni poznavaoci Kafkinog dela podlegli nametljivom prvom utisku, odnosno predstavi da je književnost bila kompenzacija za prosečnu birokratsku karijeru. Fiktivni vatromet naprosto nije služio kao zamena za sivilo svakodnevice, niti su se bezlični trenuci svakodnevnog rutinskog posla nastojali nadoknaditi kreacijom znatno dinamičnije i bogatije fikcije.
Porodični razlozi ne mogu biti posredi. Poput Broha i Muzila, ni Kafkina književna klasa nije bila vezana za porodičnu tradiciju u orijentaciji prema duhovnim naukama. Umesto toga, porodica mu je bila upletena u biznis po meri vremena: u proizvodnju tekstila i u trgovinu galanterijom. Na osnovu porodičnog porekla moguće je objasniti simpatije pomenutih pisaca prema mladim spisateljicama koje su pratile modu, poput Milene Jasenske, bliske i Kafki i Brohu1, ali nije moguće razumeti zbog čega u Kafkinim intimnim spisima dominira ćutanje o izboru pravne nauke, kao i o finesama života u konkretnoj pravnoj praksi.
Višestruka napredovanja pokazuju da Kafka nije bio nimalo ravnodušan kada je reč o pravničkoj karijeri, te da je sa izuzetnom posvećenošću odgovarao na sve zahteve i izazove. Osvrnemo li se na njegov poslovni život, veoma teško ćemo ga poistovetiti sa osobom koja je svoje radne obaveze obično opisivala koristeći otrcanu i škrtu frazu o neizbežnom „zarađivanju hleba”. Međutim, Kafka je činio upravo to, uveravajući samog sebe u marginalnu životnu važnost pravničke karijere. Kafkin život bio je poprište dvostruke fikcije: ne samo da je književni rad važio kao spasenje iz proze svakidašnjice, nego se i karakter te svakidašnjice predstavljao očima fikcije. To konkretno
znači da je Kafka bio vrhunski pravnik, pozicijom potvrđen i priznat stručnjak u svojoj pravnoj branši, a da je sebe pritom prikazivao kao marginalnog, nerelevantnog gubitnika.
Jedno je sigurno: sveprisutnost nevidljivih i nedostupnih struktura uprave u njegovom književnom delu nikako ne odražava lično iskustvo pravnika. Ono što je u književnosti važilo kao nerazumljivo,
nepristupačno i daleko, u svakodnevnom radu bilo je samorazumljivo, pristupačno i blisko. Ako hijerarhija telesnosti u njegovoj književnosti uspostavlja vertikalu na čijem dnu je živa prisutnost najnižih službenika, a na vrhu su vidljive tek siluete o čijem postojanju se ne može sa sigurnošću govoriti jer su, poput Klama iz Zamka, poznate tek „u osnovnim crtama” – onda Kafkina svakidašnja iskustva svedoče o suprotnom, tj. o redovnoj komunikaciji sa najvišim instancama uprave.
Naš pisac je najduži deo svoje pravničke karijere radio u Osiguravajućem društvu za povrede na radu Kraljevine Češke, koje je imalo preko dve stotine i pedeset zaposlenih, među kojima je zauzimao veoma visoko mesto. Praktično je bio treći čovek firme, koncipist, odmah iza zamenika direktora. Premda je u svakoj prilici nastojao da istakne svoj književni rad daleko iznad profesionalnog, naglašavajući da mu jedino zahvaljujući pisanju polazi za rukom da barem nakratko izađe na kraj sa samim sobom, Kafka nije odabrao pisanje da bi pravne institucije ostavio daleko iza sebe. Njihova atmosfera, logika i poredak prevedeni su i transformisani u književni svet, koji je progovorio jezikom i poetikom koji ostaju nedostupni i nepristupačni, ukoliko se poslužimo isključivo službenom pravničkom terminologijom.
Pogled Kafkinih književnih junaka je fenomenološki, jer se na pripovednom planu ne događa ništa izvan horizonta dostupnog njihovoj deskripciji, pa makar ona uključivala i nebrojene nepristupačne
sobe, beskrajne hodnike, skrivene i tajnovite odaje, ogromne plakare, mnogobrojna vrata, skrivene prostore, tj. mesta van domašaja Jozefa K. Razmotrimo li taj odnos iz perspektive pitanja krivice i primene zakona, odmah ćemo uočiti funkcionisanje hijerarhije prema kojoj su zakonu pristupačni tek najniži i najranjiviji slojevi društva, dok im najviši suvereno izmiču. Kafkina književnost iznad svega nastoji da nam skrene pažnju da je feudalni svet još uvek živ, te da su se u savremenosti samo
umnožili nekadašnji suvereni čija uloga je bila da nameću zakone drugima, a da sami istih ne moraju da se pridržavaju. Umesto vladavine prava, na delu je nečuvena degradacija, u kojoj savremeni subjekt stoji „pred zakonom”, čeka, bivajući sveden na nezrelo dete, ili čak na puku živo-
tinju, osuđene na zavisnost od moćnog oca ili gospodara.2 Vrata koja vode „u” zakon, otvorena su, kao što su naizgled pristupačne i sobe najviših funkcionara zamka. Međutim, strpljivo čekanje se pred zakonom ne isplati, portir saopštava da ulaz „trenutno” nije moguć.3 Nema nikoga drugog da pristupi, da pozove niti da uvede u zakon.
Deridino tumačenje pogađa u središte problema, Kafkin prikaz poistovećuje pravnu situaciju savremenog subjekta sa totalnim odsustvom zakonske zaštite: „Pred zakonom čovek je subjekt prava tako što se pojavljuje pred njim. To je očevidno, ali budući da je on pred zakonom, pošto ne može da uđe u njega, on je takođe izvan zakona (otpadnik od zakona). On nije niti pod zakonom, niti je u zakonu. On je oba: subjekt zakona i otpadnik od zakona.”4
Predatorski mehanizam zakona
Kafkini ironični osvrti na pravednost bivaju shvatljiviji ukoliko se rasvetli ekstremna hijerarhijska složenost, odnosno izuzetna personalna posredovanost suda, s jedne strane, i neshvatljiva neposrednost njegovog funkcionisanja, s druge. Ostaje van sumnje da se sud institucionalno predstavlja u javnosti posredstvom guste mreže službenika i njihovih pomoćnika kojima je prevashodno stalo da uvek iznova potvrde i očuvaju svoju poziciju kao i svoj davnašnji način rada. Ono što svakako ostaje nejasno, tiče se neophodnosti mnogobrojnih pomoćnika, predstavnika i posrednika, osoba koje povezuju i spajaju, kada operativna primena zakona ne poznaje ni optužnicu, ni oštećenu stranu, već samo i isključivo optuženog, čija krivica magnetskom snagom privlači pažnju suda i povlači za sobom neizbežnu osudu. Vlasti ne istražuju krivicu, „već bivaju privučene krivicom”. Prema svedočanstvu čuvara, zakon funkcioniše poput predatorskog mehanizma, u kojem se uočavanje žrtve-lovine, tj. osumnjičenog, pretvara u poteru-proces, niz poteza nadziranja-praćenja-ugrožavanja, čiji ishod je unapred određen i u kojem plen-osumnjičeni
nemaju gotovo nikakve šanse. Pođemo li od ove „fatalne privlačnosti” osumnjičenog, biće nam jasno zbog čega odbrana nije predviđena zakonom, nego biva tek tolerisana, kako ni zašto su šanse Jozefa K. veće da se odbrani pred naslikanim sudijama, nego pred realnim. Janko Ferk je konsultovao iskustva austrijskih sudskih procesa iz perioda neposredno pre Prvog svetskog rata, došavši do zaključka da Kafkina fikcija nije imala fiktivne, nego sasvim realne, svakidašnje uzore:
„Ratio legis načela javnosti je nadzor. Nejavnost postupka, o kojoj govori Kafka, nije izmišljena, ona je bila na delu u realnosti sudskih postupaka. Lohsing 1912. takođe komentariše: ’U austrijskom kaznenom procesnom pravu, javnost stranaka ne samo da nije priznata […] optužnica
je javno čitana u odsutnosti tužioca i advokata’.”5
Kafkina namera pritom nije da karikira ili izvrgne ruglu instituciju suda, niti da ponudi jednu metaforičnu kritiku društvenih nepravdi do kojih dolazi usled neefikasnog rada sudskih vlasti
ili nepodnošljive političke pristrasnosti sudskih odluka. Retki su primeri konkretnih primedbi, poput ove slikara Tintorelija o protivnosti zakonskog slova i iskustva sudske prakse. Prosto rečeno, zakon
kaže jedno, a iskustva sa zakonom nešto sasvim drugo:
„…u zakonu, koji svakako nisam čitao, s jedne strane naravno stoji da nevini bivaju oslobođeni, s druge strane tamo ipak ne stoji, da se na sudije može uticati. Sada sam iskusio upravo suprotnost toga. Ne znam ni za jedno oslobađanje, ali znam za mnoga uticanja.”6
Ipak, čak i u ovom slučaju protagonista ne govori o nekom važećem zakonu, nego o onome što se obično očekuje od sudskih procedura, o principima pravičnosti sabranim u našim predstavama o zakonu koji on „svakako nije čitao”. Na taj način Kafka pokazuje da mu je mnogo više stalo da sudsku vlast prikaže posredstvom inverzije naših uobičajenih predstava. Umesto da pruža zaštitu svim građanima posredstvom dosledne primene važećih zakona, sud je prikazan kao zagonetna i zastrašujuća, nepoznata institucija. Ono što Jozef K. ne očekuje i ne može da zna, rasvetljava se nizom šokantnih saznanja koja ukazuju da je sud institucija lišena granica. Nelagodnost, kao temeljni štimung Procesa začinje zajedno sa slutnjom da tamo gde nema jasnih granica ne može
biti ni kontrole. Mnogobrojnost pomoćnika i aktera sudskih procesa ukazuje na savremenu dominaciju birokratije, a ona prema Kafki predstavlja dokaz o nemogućnosti racionalnog ovladavanja stvarnošću.7
Kafkine sugestije navode na zaključak da sud nema ni utvrđeno mesto ni neprikosnoveni poredak. Smeštajući sudnicu odmah do vešeraja, Kafka se poigrao sa civilizacijskim arhetipom čišćenja. Za
razliku od prljavog veša, koji će nakon čišćenja vratiti izgubljenu čistoću i sjaj, oni čija krivica „privuče pažnju” neće dobiti od suda priliku da se poprave, jer će biti brutalno likvidirani. Odsustvo najviših instanci i neizvesno postojanje izvanrednih, pouzdanih advokata pretvaraju sud u mašineriju loše beskonačnosti koja onemogućuje svako logički pouzdano mišljenje i zaključivanje. Do neprepoznatljivosti komplikovana i posredovana mreža službenika razotkriva svoju nepotrebnost i besmislenost usled neposrednosti osude. Tamo gde nije poznato ko je zapravo oštećen i na čemu se temelji optužnica, svaka vrsta odbrane unapred postaje nezamisliva. Onda neizbežno dolazi do galimatijasa, poput scene u kojoj se Jozef K. pojavljuje kao optuženi i tužilac u jednoj osobi, jer na sudu tereti sud zbog toga što je optužen, pritom ga optužujući da ne predstavlja instancu sposobnu za suđenje.
Sud je uzurpiran od poretka koji se ispostavlja kao protivporedak u odnosu na svakidašnje predstave o moći i pravdi. Jozef K. ne pristaje da se integriše u poredak koji se ispostavlja protivan svim njegovim predstavama o pravu i slobodi. Posmatran iz njegove lične perspektive, takav gest dokazuje njegovu nevinost, ali posmatrano iz perspektive sistema koji ga je uhapsio, odbijanje da se povinuje poretku nužno za sobom povlači nemilosrdnu osudu kolektiva koji ga je proizveo.
Kafka i Fon Jering: borba za pravo
Književnu funkciju hodnika, vešeraja, skrivenih prostorija i ostalih nemesta kod Kafke povezujemo sa potrebom da se ukaže na metaforičnu zasenčenost fenomena zakona. Savremeni subjekt zauvek ostaje izvan zakona, što znači da mu ovaj ne može biti pristupačan na način svakidašnjeg iskustva, nego mora biti tek naknadno rekonstruisan. Šta je sadržaj zakona možemo saznati tek zahvaljujući pažljivoj varijaciji niza pojava dostupnih neposrednom iskustvu.
Stvari postaju još interesantnije ukoliko se zapitamo o pravničkim ili filozofskim autoritetima s kojima se Kafka susretao tokom studija i nakon njih, a čiji idejni trag je moguće ustanoviti, bez obzira što je vešto preveden u registar fikcije. Nakon što smo skicirali osnovne konture refleksije fenomena prava u Kafkinoj književnosti, posvetićemo pažnju mogućim idejnim uzorima u nameri da ukažemo na nedovoljno rasvetljenu filozofsko-pravnu pozadinu njegovog rada. Prvi teorijski podsticaj Kafkine književnosti pokušaćemo da dovedemo u vezu sa knjigom Rudolfa fon Jeringa Borba za pravo (1872), izuzetno popularnog i retkog bestselera iz domena filozofije prava s kraja
devetnaestog veka. Ipak, u političkom ambijentu pregniranom liberalnim tendencijama i zahtevima usmerenim ka definitivnom napuštanju autokratskog poretka i preživelih privilegija iz ancien régime, nije nimalo neobično to što je ova knjiga doživela dvanaest izdanja u samo dve godine, te što je veoma brzo bila prevedena na mnogo jezika. U dramatičnom stilu koji se može uporediti jedino sa uvodnim pasažima u Kantovu Kritiku čistog uma, koja je najavljena rečima da živimo u doba kritike kojoj doslovno sve mora biti podvrgnuto, i Rudolf fon Jering je insistirao na tezi da je celokupno pravo na svetu postalo sporno.
Razvijajući pojam prava na ontološkoj suprotnosti između bezvremenog, nepromenljivog bića i vremenitog, promenljivog bivanja, Fon Jering poredi pravo sa neprekidnim postajanjem, sa živom silom koja ne zna za predah. Naivna očekivanja, koja od jednom nastalog, izborenog prava očekuju da zauvek ostane na raspolaganju, bivaju upoređena sa dečjim nadama u trajnost majčinog zagrljaja. Iluzorna predstava o pravu kao dugovečnom i nedodirljivom višestruko je varirana u Kafkinim ironičnim primedbama o nelegitimnosti sumnje u dugovečne zakone.
Paradigmatičan primer osporavanja znaka jednakosti između trajnosti zakona i njegove pravne osnovanosti ima Kafkina indirektna sugestija o inertnosti sudske prakse koja nužno proističe iz kanonizacije tumačenja zakona. Borba za pravo i pravednost ne dopušta samorazumljivu opravdanost ustaljenih pravnih procedura. To što se pojedine sudske odluke oslanjaju na drevnu tradiciju pre je svedočanstvo o žalosnoj praksi, nego pouzdanje u umnost tradicije:
„Zakoni su toliko stari, vekovi su radili na njihovom tumačenju, pa su i ta tumačenja već postala zakoni.”8
Kao što zaštitnički gest majčinskog grljenja i nege nije i ne može biti večan, a sazrevanje podrazumeva samostalno suočavanje s teškoćama i iskušenjima, tako i prava treba da demonstriraju stalnu spremnost da budu iznova potvrđena, da bi se ispostavila kao živa, delatna sila koja oblikuje ljudske živote. Jeringovo metaforično povezivanje prava s majkom ovde ne prestaje, jer se i institucionalizaciji prava kod njega pripisuju bolovi slični bolovima majke pri porođaju. Nema spontanog i lagodnog dolaženja do prava: ono je uvek mukotrpno, bolno, za njega je ponekad neophodno i krvariti, ali upravo se zbog toga stvara „unutrašnja veza”9 između prava i onih koji su se za njega izborili. Kao što porođajni bolovi jačaju naklonost majke prema detetu, tako i teškoće na
putu ka zadobijanju prava osnažuju vezanost za pravo.
Kantovsku dijagnozu neprosvećene nezrelosti za koju smo sami krivi, Fon Jering pokušava da prevlada posredstvom presudnog pojma svoje knjige – borbe za pravo. Pojam procesa se u duhu, koji se danas popularno naziva commons, izmešta iz okvira ostvarenja ličnih interesa transformišući se u borbu za zajedničku stvar iz koje niko nije izuzet, niti pošteđen. Jozef K. se svesno izlaže opasnosti, jer pred službenicima suda odustaje od vlastite odbrane, uzimajući u zaštitu opšti interes. Ne mareći mnogo za posledice, javno ističe da je njegova želja jedino da se javno izbori za bolje „javne prilike”10.
Čak i kada smo optuženi, uzaludno je da mislimo isključivo na svoju ličnu odbranu, jer kada je tako onda smo beznadežno izgubljeni. Odbrana je uspešna jedino ukoliko je ujedno i odbrana celokupne
pravne građevine. Povreda prava sa Jeringom postaje povreda ličnosti, tj. neprihvatljivo poniženje koje nam oduzima osećaj dostojanstva i lične časti. Rečju, boreći se za sebe, ostvarujući svoja prava, zapravo se borimo za celu zajednicu:
„…radi se o ličnosti, o časti, o osećanju pravičnosti, samopoštovanju – ukratko, iz pukog interesnog pitanja proces se uobličava u pitanje karaktera: potvrđivanje ili gubljenje ličnosti.”11
Scena iz Procesa u kojoj Jozef K. preuzima inicijativu u sudnici i smelo napada nepoznatu instituciju koja ga je optužila, osporavajući beleške istražnog sudije kao „knjigu krivice” (Schuldbuch), uz napomenu da je prihvatio da učestvuje u procesu „iz sažaljenja”, grmeći
protiv besmislenog sistema i jezive korumpiranosti njegovih službenika – u osnovi je uobličena na tragu Fon Jeringove ideje da je svako rođeni borac za pravo u interesu društva.12 Jozef K. Nedvosmisleno ističe da njegov lični slučaj nema nikakav poseban značaj, ukoliko se uzme u obzir da je reč o pojedincu. Razlozi zbog kojih njemu proces pada izuzetno teško – najavljuju se nakon što K. skrene pažnju da sve ukazuje da se sličan postupak vodi protiv mnogih drugih pojedinaca. Borba za pravo u očima Jozefa K. upravo je borba u opštem, nipošto u ličnom interesu. Napokon, K. samouvereno ističe da je mogao nastaviti svoj uobičajeni život u kojem bi bio višestruko nadmoćniji od svojih tužilaca, ali to nije učinio jer se suprotstavio u ime drugih, rizikujući time vlastiti poraz.
Ukoliko bismo neimenovanu građevinu iz istoimene pripovetke (Der Bau), poistovetili sa pravnim poretkom, bili bi nam mnogo jasniji završni redovi, u kojima se graditelj kaje zbog toga što je postao žrtva kobnog nesporazuma. Posredstvom prava pojedinac brani elementarni uslov svoga moralnog postojanja, bio je uveren Fon Jering, a lišen prava srozava se na stepen životinje.13 Posvetivši čitav svoj život isključivo samoj sebi i ideji obezbeđivanja najveće moguće sigurnosti, Kafkina životinja je neprekidno unapređivala građevinu iz perspektive lične bezbednosti, pri čemu je u potpunosti zanemarila da i drugi imaju potrebu za zaštitom. Napokon, njen ključni previd sastoji se u favorizovanju lične odbrane u odnosu na odbranu poretka. Istini za volju, Kafku bi bilo pogrešno tumačiti kao doslednog sledbenika i pristalicu svih Fon Jeringovih ideja. Naime, on je bio beskrajno daleko od toga da prihvati jednu od temeljnih definicija Borbe za pravo prema kojoj pravo podrazumeva idealizam karaktera. Prisustvo liberalnih iskri kod Kafke je neosporno, ali je njihovo pojavljivanje najčešće skopčano za turobni realizam koji nema poverenja u obećanja emancipacije i ne želi više da participira u ideologiji progresa. Moderne težnje za jednakošću pred zakonom i ostvarivanje pravne države u Kafkinoj književnosti karakterišu samo jednu stranu medalje.
Hans Gros – pravo i kriza savremene subjektivnosti
Samoispovednoj intimnosti vođenja dnevnika verovatno treba da zahvalimo što su unutrašnje egzistencijalne napetosti ponekad isplivale na površinu presvučene u pravnu terminologiju i pokazale svu prividnost navodne Kafkine ravnodušnosti prema pravu. Retke, nenajavljene i utoliko efektnije osvrte na svet prava odlikuje izuzetna dramatičnost. Figura fragilnog egzistiranja, lišenog bilo kakve pouzdane zaštite, opisana je životom „izvan zakona”. Osećanja zarobljenosti, sputanosti, neslobode u njima zauzimaju povlašćeno mesto: „…sada smo ustuknuli, bivši plivači, sadašnji hodači i izgubljeni smo. Nalazimo se izvan zakona, niko to ne zna, a ipak svako s nama postupa u
skladu s ovim.”14
Neobaveštenost o ličnoj poziciji, izostanak svesti o stepenu ugroženosti, kao da predstavlja presudan, odlučujući egzistencijalni utisak koji povezuje notorni razmak između Kafke pravnika i Kafke književnika. Suočen sa sveprisutnošću suda, čije kancelarije se nalaze u svakoj mansardi, Jozef K. nije zaprepašćen svojim životnim svetom, koji je u celosti postao sudnica, nego je šokiran sobom, svojim vlastitim „neznanjem o sudskim stvarima”15. Naspram normalizovane totalnosti
suđenja, uverenja o njegovoj partikularnoj lokalizaciji deluju izgubljeno i naivno. U savremenosti se izuzetno skupo plaća neznanje o tendenciji moći, kao Kafkine ključne reči, koja je u stanju da samu sebe totalizuje, da bude svuda prisutna i delotvorna, a istovremeno i daleka i odsutna.
Sukob koji nastaje između težnje za ostvarivanjem ličnih interesa i neobaveštenosti o vlastitim pravima zauzima značajno mesto u Kafkinom delu. Njegovo teorijsko poreklo najverovatnije je vezano za Kafkinog profesora filozofije prava na Univerzitetu u Pragu, Hansa Grosa. Grosovo najvažnije delo Kriminalna psihologija. Priručnik za sudije, praktikante i studente (1893) decenijama je važilo kao spis koji je imao status „svetog”, svojevrsno policijsko otkrovenje, pri čemu je presudna teorijska inovacija bila vezana za pomeranje istražnog težišta sa zločina na psihološki profil zločinca. Kafkin biograf Ernst Pavel ukazao je na izrazito afirmativna piščeva sećanja na profesora, a u najvažnijim romanima je uočio prisustvo Grosovih ideja, ali i njega lično:
„Hans Gros je bio kompleksna i fascinantna ličnost […] 1902. preuzeo je katedru krivičnog prava i filozofije prava na Univerzitetu u Pragu […] prema njegovom mišljenju nastava prava ne bi smela da se ograniči samo na poznavanje zakona, već bi prevashodno trebalo da se zaokuplja psihologijom kriminalca.”16
Za Kafkinu književnost iznad svega je značajan paralelizam psihološkog i fiziološkog, koji neosporno predstavlja jedan od postulata njegovog rada. Telesne manifestacije i metamorfoze njegovih likova uvek izražavaju određene psihološke procese, najčešće vezane za teme traume, otuđenosti, usamljenosti i nemoći. Slikajući telesne deformitete i transformacije, Kafka je uvek imao u vidu da oni predstavljaju tek odraz psiholoških procesa. Teorijski podsticaj za svoj književni
postupak mogao je da pronađe upravo kod Grosa.
Naime, Hans Gros je preuzeo i prilagodio Helmholcovo načelo o komplementarnosti psihološkog i fiziološkog, formulišući ga na sledeći način:
„Svaki svesni događaj mora da ima odgovarajući fizički događaj u nekom obliku.”17
Razume se, mogućnosti primene ovog načela Gros je razmatrao prevashodno iz kriminološke, a ne tek puko psihološke pozicije, načelno ih vezujući za istražni postupak. Ključne ideje Hansa Grosa počivaju na dijagnozama određenih sklonosti savremenog čoveka koje predstavljaju otežavajuće okolnosti kako po istražni postupak, tako i po odvijanje sudskog procesa. Kod Kafke su one prikazane posredstvom zagušljivog vazduha, zamagljene i zamućene svetlosti koja sprečava aktere u sudnici da razgovetno vide i jasno misle. Naime, oslanjajući se na lična iskustva Gros skreće pažnju da su svedoci najčešće skloni ekspresnom donošenju zaključaka, jer po pravilu više sude i presuđuju nego što detaljno opisuju ono što su videli i čuli. Posledice nepouzdanih svedočenja bivaju dodatno pogoršane usled sklonosti advokata da ne proučavaju podrobno pojave s kojima se suočavaju, ignorišu studiranje realnosti i umesto toga radije donose ishitrene, nautemeljene i apstraktne zaključke. Međutim, čak i kada je reč o pukim apstrakcijama, Gros je uveren da postoji način da bude ispitano njihovo poreklo u konkretnim psihološkim sta- njima.18 Napokon, prisustvo mnoštva neispitanih pretpostavki Grosa je nagnalo na primenu metode varijacije, čija poenta je da apstrahuje od svih onih detalja dokaza koji mogu biti nekorektni.19
Apstrakcija je bila neobično važan segment primenjene psihologije, koju je u Pragu predavao jedan od istaknutijih učenika Franca Brentana, Anton Marti. Kafkini bliski prijatelji Brod i Velč, bili su deo studentskog kružoka bliskog profesoru. Sastajali su se jednom nedeljno van fakultetskih prostorija, u znatno opuštenijem ambijentu praških kafea, prvenstveno se baveći odnosom duhovnog i čulnog, reflektovanom kroz optiku empirijske psihologije. Rezultat Brodovog i Velčovog zajedničkog rada sabran je u spisu pod nazivom Intuicija i pojam. Imamo sve razloge da pomislimo da je taj spis bio predmet Kafkine najozbiljnije čitalačke posvećenosti. Ukratko, njegova osnovna ideja svodila se na fundamentalan zajednički imenitelj opažaja i saznanja – na razgovetne ili nerazgovetne elemente neke slike:
„Što je apstrakcija čistija, to manje nerazgovetnosti ona ima u sebi, ali isto tako ima veoma malo ’mesa’.”20
Senke, skriveni objekti, distancirani akteri, nevidljive ograde, sve su to literarni motivi Kafkine književnosti koje bi uz nešto interpretativne hrabrosti mogli da povežemo sa idejama nerazgovetnog, čovekovom iskustvu dalekog i nepristupačnog, apstraktnog otelovljenja pravnih institucija.
Čini se da je iz Kafkine perspektive projekt Grosove fenomenologije, kao semiotike prosečnog psihološkog profila, ostao u senci uvida u rascep, odnosno u svojevrsnu krizu savremene subjektivnosti. S jedne strane, za Grosa je neosporno da je osnovna karakteristika savremenog
čoveka da ispoljava „preteran interes za sebe”21, što za posledicu ima da razume samo ono što već zna. S druge strane, ova samoživa nastrojenost savremenog subjekta nikako se ne podnosi sa njegovim enormnim neznanjem i ignorancijom: „koliko malo pažnje ljudi zapravo poklanjaju svojim poslovima.”22
Institucije koje su osnovane da pruže sigurnost ispostavljaju se kao princip ugrožavanja, koji napokon donosi propast upravo onima koji su bili uvereni da su zahvaljujući njima bezbedni i zaštićeni. Negativna antropologija sa sobom povlači i negativnu ideju zarobljavanja. Nastojanja Kafkinih protagonista utoliko nisu vezana za izlazak iz neslobode, njima vrata nisu zaključana spolja nego iznutra. Parabola o beskrajnom čekanju na ulaz u zakon biva jasnija kada shvatimo da se geometar K. ne zamara refleksijama o tome da li u zamku vlada sloboda ili su u pitanju najgori oblici neslobode. Umesto toga, on neprekidno razmišlja kako da pronađe način da uđe u zamak, a svoju ličnu neslobodu poistovećuje sa uskraćenim pristupom i zabranjenim ulazom.
Bivstvovati s one strane zakona
Mnogo pre Fukoa, Kafka opisuje paradoks prema kojem se naša uverenja o „nepristrasnosti”, „objektivnosti” i „neutralnosti” pravnog poretka preokreću u uvid da celokupna ljudska egzistencija predstavlja proizvod disciplinarne moći.23 Neznanje vlastitih prava sačinjava negativnu srž Kafkine antropologije. Zbog toga smatramo da su lekcije naučene od Hansa Grosa snažnije utisnute u Kafkinu književnost, od borbenih liberalnih filozofsko-pravnih poruka Rudolfa fon Jeringa.
Proces se utoliko ispostavlja kao dekonstrukcija savremene egzistencije oslonjene na krajnje neautentične predstave i navike. U njegovom središtu je razmak između krajnje egoističkih interesa i nemogućnosti njihovog ostvarivanja usled potpunog zanemarivanja svega onoga što je izvan uskog horizonta već naučenog. Egoista sebi prosto ne sme da dozvoli da bude ograničeni neznalica, a savremeni oblik egoizma se svodi na ignoranciju i uskogrudost. Štaviše, Kafka dekonstruiše mitove od kojih živi savremena zajednica, odbijajući da prihvati svet, takav kakav mu se pojavljuje. Nasuprot romantičarima i avangardistima, koji su tragali za onim egzotičnim u svakidašnjem, za neobičnim u običnom, Kafka pokušava da demonstrira krajnju neobičnost onoga što se obično samorazumljivo prihvata:
„Daleko od toga da je efikasna institucija, sud je jedna vrsta reli- gije, čiji rutuali se posmatraju a da se ne ispituje njihova apsurdnost […] Lišena temelja, sud je samo jedna prazna forma. A ta forma nosi naznake neizbežne korupcije.”24
Emancipacijski tragovi Fon Jeringa čitljivi su pre svega tamo gde nam Kafkina književnost rasvetljava nevidljive lance kojima smo prikovani uz savremeni poredak.
To postaje naročito jasno nakon što shvatimo da je u Kafkinim očima uverenje da pravne institucije deluju radi zaštite i dobrobiti svih predstavljalo izuzetno delotvornu zabludu. Štaviše, trpljenje nasilja ne odvija se u predvidljivim razmerama, budući da pojedinac usled neznanja prava nije sposoban da precizno utvrdi granice između sigurnosti i opasnosti. Dakako, onaj ko ne zna svoja prava takođe ne zna ni da je unapred izmešten izvan željene zone bezbednosti i komfora, zbog čega neprestano živi u naivno kreiranoj, ali po život fatalnoj iluziji vlastite zaštićenosti i sigurnosti. Događaji iz 1914, kada su jevrejske izbeglice iz Galicije prošle poput čoveka sa sela, ostavši s one strane ulaznih vrata u grad, delovali su na našeg pisca-pravnika poput žaoke. Naime, sukob univerzalnosti prava i individualnog rešavanja „ulaska” u njega tada je poprimio oblik sukoba između opštosti ljudskog prava izbeglica na azil i utočište i individualnosti rešavanja pojedinačnih slučaja:
„Jevrejske izbeglice iz regiona Galicijskog fronta vršile su sve veći pritisak na resurse jevrejske zajednice da ih podrži, što je rezultiralo izdavanjem zvanične uredbe o zabrani njihovog ulaska u grad. Problem izbeglica, o kome se raspravljalo na stranicama Selbstvehr [praški jevrejski časopis na koji je Kafka bio pretplaćen, prim. aut.], imao je za rezultat zatvaranje vrata Praga za muškarce i žene sa sela. Čuvari nisu toliko čuvali pravo, koliko svoje ekonomsko stanje i utvrđene privilegije praške Jevrejske zajednice.”25
Ako je u Kafkinom Procesu ostalo nejasno na osnovu kojeg zakona je iznesena optužnica i donesena presuda, onda je u realnosti, kao i u paraboli Pred zakonom celokupna zajednica galicijskih paora jevrejskog porekla ostala zbunjena naočigled mistične zakonske uredbe na
osnovu koje im je uskraćen ulaz u grad. U paraboli, čovek sa sela nije ušao u zakon, u realnosti ljudi sa sela nisu ušli u grad, a da je pritom i jednoj i drugoj strani ostala nejasna zakonska odredba na osnovu koje je to učinjeno.
Kafkina pravnička karijera bila je direktno umešana u demokratizaciju pravnog postupka:
„On traži veću nezavisnost Instituta za osiguranje od povrede na radu od zakona koje donosi centralna vlada. U isto vreme, ispitivanje javnog mnjenja unosi druge glasove u diskurs: glasove poslodavaca koji se ranije nisu mogli čuti. Rezultujuća napetost između birokratije ’odozgo’ zasnovane na centralizovanoj vlasti i modelu ’odozdo prema gore’ zasnovanom na glasovima pojedinaca, značajna je za veći deo Kafkinog službenog i književnog promišljanja.”26
Paradoksi slobodnog uhapšenika i nevinog krivca još uvek deluju kao moćni svedoci krize savremene subjektivnosti. Izbor književnosti posledica je svesne odluke ovog pravnika da fiktivni misaoni eksperiment bude medijum prikaza lažnog poretka, jer Kafka nije uobražavao da jasno vidi istinu, ali je osećao da je emancipacija moguća tako što se najpre denuncira laž. Ako je sud svuda, ako svi rade za sud, onda je krajnje sumnjivo i postojanje navodno neprikosnovene hijerarhije, naročito kada je reč o najvišim instancama. Ako zakon ne poznaje odbranu, onda svakako još manje poznaje žalbeni postupak. Najviši sud otuda može biti jedino sud moći koja je locirana s one strane prava i procesa i ostaje nedodirnuta, van domašaja zakona. Čuvar ulaska u zakon onda ne može biti na najnižim lestvicama hijerarhije, nego mora pripadati njenom vrhu. Ambivalentnost dostiže vrhunac kada zamislimo da čuvar zakona nužno okreće leđa, ignoriše zakon i simulira superiornost u odnosu na njega, dok onaj koji okreće lice zakonu i očekuje gostoprimstvo i prijem u njega, ostaje uskraćen i nezadovoljan. Inverzija i antagoni- zam postaju potpuno jasni kada shvatimo da, s jedne strane, onaj ko čuva ili sprovodi zakon nije u njemu i ne rukovodi se njegovim pravilima, nego je iznad njega. S druge strane, onaj ko je upućen na primenu zakona ostaje izneveren, prepušten sam sebi, ignorisan od strane zakona. Tako dolazimo do zaključka da zakon zapravo ne važi za sve, pošto u realnosti njegovom važenju niko ne podleže. Moć sebe stavlja van zakona, nemoćni ostaju lišeni zakonske zaštite. Svi smo u stvari otpadnici, svi smo outlaw.
Dragan Prole
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet, odsek za filozofiju
1 Wray, M. A. (2019). Ornament und Mode bei Kafka: Broch und Musil Literatur und kulturwissenschaftliche Perspektiven auf das Fin de Siècle in Wien. Transcript, Bielefeld, 10–11.
2 Binder, H. (1993). „Vor dem Gesetz”, u: Einführung in Kafkas Welt. Metzler, Stuttgart/Weimar, 71.
3 Kafka, F. (2008). „Vor dem Gesetz”, u: Die Erzählungen. Artemis & Winkler, Düsseldorf, Hg. D. Lamping, 188.
4 Derrida, J. (1992). „Before the Law”, u: Acts of Literature. Routledge, London/New York, ed. D. Attridge, 204.
5 Ferk J. (2007). Pravo je „proces“: O Kafkovi pravni filozofiji. GV Založba, Ljubljana, 64.
6 Kafka, F. (1990). Der Prozeß, Kritische Ausgabe. S. Fischer, Frankfurt am/M. Hg. M. Pasley, 206–207.
7 Heller, P. (1989). Franz Kafka: Wissenschaft und Wissenschaftskritik. Staufenburg, Tübingen, 193.
8 Franz Kafka, „Zur Frage der Gesetze”, u: Zur Frage der Gesetze und andere Schrifte aus dem Nachlaß. Fischer, Frankfurt am/M. 1992, 107.
9 Jhering, R. (1992). Kampf um’s Recht. Propyläen, Berlin, Hg. F. Ermacora, 72.
10 Kafka, F. (2008). „Der Bau”, u: Die Erzählungen. Artemis & Winkler, Düsseldorf, Hg. D. Lamping, 673.
11 Jhering, R. (1992). Kampf um’s Recht. Propyläen, Berlin, Hg. F. Ermacora, 78–79. 12 Ibid., 111.
13 Jhering, R. (1992). Kampf um’s Recht. Propyläen, Berlin, Hg. F. Ermacora, 80.
14 Kafka, F. (1978). Dnevnici 1910–1913. Nolit, Beograd, prev. B. Živojinović, 19.
15 Kafka, F. (1990). Der Prozeß, Kritische Ausgabe. S. Fischer, Frankfurt am/M. Hg. M. Pasley, 222.
16 Pawel, E. (1988). Franz Kafka ou le couchemar de la raison. Seuil, Paris, trans. M. Chion / J. Goiloineau, 166–167.
17 Gross, H. (1998). Criminal Psychology: A Manual for Judges, Practitioners and Students. Montclair, New Jersey, trans. N. Kallen, 43.
18 Ibid., 107.
19 Ibid., 14.
20 North, P. (2015). The yield: Kafka’s atheological reformation. Stanford University Press, Stanford, 74–75.
21 Gross, H. (1998). Criminal Psychology: A Manual for Judges, Practitioners and Students. Montclair, New Jersey, trans. N. Kallen, 26.
22 Ibid., 24.
23 Dungey, N. (2014). Franz Kafka and Michel Foucault: Power, Resistance and Art of Self-Creation. Lexington Books, Lanham, 49.
24 Gliksohn, J.-M. (1971). Le procès: Kafka. Hatier, Paris, 37.
25 Caygill, H. (2011). „Kafka and Derrida Before the Laws”. Freedom and Confinement in Modernity: Kafkas Cages. Palgrave Macmillan, New York, ed. Kordela, K. / Vardoulakis, D., 56.
26 Densky, D. (2010). „Proxies in Kafka: Koncipist FK and Prokurist Josef K.”, u: Kafka for the Twenty-First Century. Camden Hause, Rochester / New York, ed. by S. Corngold / R. V. Gross, 124
LITERATURA
Binder H. (1993). „Vor dem Gesetz“, u: Einführung in Kafkas Welt. Metzler, Stuttgart/ Weimar.
Caygill, H. (2011). „Kafka and Derrida Before the Laws”. Freedom and Confinement in Modernity: Kafkas Cages, Palgrave Macmillan, New York, ed. Kordela, K. / Vardoulakis, D.
Densky, D. (2010). „Proxies in Kafka: Koncipist FK and Prokurist Josef K.”, u: Kafka for the Twenty-First Century. Camden Hause, Rochester / New York, ed. by S. Corngold / R. V. Gross
Derrida, J. (1992). „Before the Law”, u: Acts of Literature. Routledge, London / New York, ed. D. Attridge
Dungey, N. (2014). Franz Kafka and Michel Foucault: Power, Resistance and Art of Self-Creation. Lexington Books, Lanham
Ferk, J. (2007). Pravo je „proces“: O Kafkovi pravni filozofiji. GV Založba, Ljubljana.
Gliksohn, J.-M. (1971). Le procès: Kafka. Hatier, Paris
Gross, H. (1998). Criminal Psychology: A Manual for Judges, Practitioners and Students. Montclair, New Jersey, trans. N. Kallen
Heller, P. (1989). Franz Kafka: Wissenschaft und Wissenschaftskritik. Staufenburg, Tübingen
Jhering, R. (1992). Kampf um’s Recht. Propyläen, Berlin, Hg. F. Ermacora
Kafka, F. (1978). Dnevnici 1910–1913. Nolit, Beograd, prev. B. Živojinović
Kafka, F. (1990). Der Prozeß, Kritische Ausgabe. S. Fischer, Frankfurt am/M. Hg. M. Pasley
Kafka, F. (2008). „Vor dem Gesetz”, u: Die Erzählungen. Artemis & Winkler, Düsseldorf, Hg. D. Lamping
Kafka, F. (2008). „Der Bau”, u: Die Erzählungen. Artemis & Winkler, Düsseldorf, Hg. . Lamping
North, P. (2015). The yield: Kafka’s atheological reformation. Stanford University Press, Stanford.
Pawel, E. (1988). Franz Kafka ou le couchemar de la raison. Seuil, Paris, trans. M. Chion / J. Goiloineau.
Wray, M. A. (2019). Ornament und Mode bei Kafka, Broch und Musil Literatur und kulturwissenschaftliche Perspektiven auf das Fin de Siècle in Wien. Transcript, Bielefeld.
