„Prijateljstvo je veoma lepa stvar. Te noći o kojoj ti pričam, večerali smo u Padernu, a onda smo se, po mraku bez mesečine, uspeli ka Pieve del Pinu, gde smo videli neizmerno mnoštvo svitaca, koji su od žbunova pravili vatrene gajeve, i zavideli smo im, jer su se voleli, jer su se tražili u svom ljubavnim letu i svojim svetlima, dok smo mi bili tako trezveni, samo muškarci, u veštačkom lutanju“ (P. P. Pazolini, iz pisma Franku Farolfiju, proleće 1941, Lettere 1940–1954, Einaudi, Torino, 1986, 37).
„Čovek od kulture, dragi Đenarijelo, može biti samo ili daleko ispred ili daleko iza svog vremena (ili oboje u isti mah; kao u mom slučaju)“ (Đenarijelo, 1975).
„Kada se klasični svet iscrpi, kada svi seljaci i zanatlije izumru, kada industrija uspostavi neprekidni ciklus proizvodnje i potrošnje, našoj će istoriji doći kraj… S tim kricima, s tim metežom, s tim masovnim skupovima, s tim svetlima, s tim mehanizmima, s tim saopštenjima, s tim oružjem, s tim vojskama, s tim pustinjama, pod neprepoznatljivim suncem, počinje nova Praistorija“ (La rabbia, 1963).
Kako napraviti izbor Pazolinijevih tekstova, u obimu koji vidite pred sobom, iz tako velikog i razuđenog opusa, a da to ima nekog smisla? Nije reč samo o zapanjujućoj količini materijala: Pazolinijevo književno delo – poezija, proza, film, esejistika, pozorište, prepiska, intervjui, skice – sastoji se od nekoliko desetina tomova (u zavisnosti od izdanja), sa preko dvadeset hiljada stranica. Ovaj izbor je dobrim delom nastao na osnovu toma s njegovim političkim i društvenim spisima, koji ima skoro dve hiljade stranica. Stvar je u tome što se sve to prepliće – ili „stapa“, kako je to govorio sam Pazolini. Stvarnost nam se obraća jednim jezikom, objašnjavao je; sredstva i forme izražavanje se menjaju; isti motiv ili fenomen razmatra se u nekom političkom eseju, dokumentarcu, igranom filmu ili pesmi iz zbirke Poezija u obliku ruže. Nemoguće je ili besmisleno praviti strogu formalnu podelu; to bi bilo kao da komadamo samog čoveka.
Ali ovde nije bilo većih teškoća – makar u početku, u danima blaženog neznanja, kada još nisam bio svestan punog obima dela u koje sam zabasao. Sve je počelo bez pretenzija da se napravi neki širi izbor, već da se samo predstave tekstovi i intervjui o Pazolinijevom filmu Sàlo, što je bila vrlo čvrsta i jasno zaokružena celina. Tako je nastao prvi od nekoliko bukleta anarhije/ blok 45 posvećenih Pazoliniju, koji su bili distribuirani tokom 2013–2014. Onda se pokazalo da je taj prvi izbor zapravo nit, koja vodi dalje, bez gubitka oštrine. Konačni izbor je mogao biti širi ili uži, ali zadržan je isti fokus; samo se menjaju forme u kojima je Pazolini razvijao svoju kritiku moderniteta: „progresa“, „modernizacije“, „poklonjenih sloboda“ (građanskih prava), sve ubrzanijeg ciklusa proizvodnje i potrošnje, novog lica dominacije, celog tog apsurdnog i pogubnog sklopa, koji se kao takav – dakle, kao celina – više i ne dovodi u pitanje. Ovde ćemo ga, zajedno s Pazolinijem, ipak dovesti u pitanje – u formi poezije, eseja, intervjua, beleški, komentara – i pokušati da dočaramo puteve koji, na ljudskom planu, ličnom i možda nekom širem, vode dalje od te klopke.
Svi tekstovi iz ovog izbora imaju isto geografsko i kulturno poreklo: potpuno su uronjeni u italijanski kontekst. Pazolini se nije bavio samo Italijom, ali, iako to nije bio nikakav kriterijum, ovde se nećemo maći dalje od Italije (osim pomalo i posredno, u tekstu Oblik grada i nekim primerima iz Đenarijela). Neke knjiške ljude je to odmah odbilo: ah, kako se snaći među svim tim dalekim referencama, čudnim imenima, stranim političkim kontroverzama i aferama? U jednom prikazu Pazolinijeve zbirke članaka i eseja, Luteranska pisma (Lettere luterane, 1976), koji dolazi iz američkog miljea („ugledni“ Kirkus Reviews, 1987), kritičar je brzo otpisao celu knjigu kao puki kuriozitet, koji „može biti zanimljiv samo rabidnim (!) marksistima“.[1] Toliko o otvorenosti za druge ljudske svetove i iskustva! Toliko, uzgred, i o elementarnoj obaveštenosti, budući da ta knjiga, iako dolazi od ubeđenog komuniste (odbačenog od Partije), sigurno nije bila poslastica za „rabidne marksiste“. Ovde, nadam se, neće biti takvih reakcija. Italijanski kontekst je ljudski kontekst – ako na to treba nekog podsećati. Dodirnih tačaka ima sasvim dovoljno, nezavisno od specifičnih političkih i kulturnih istorija. Ali tu su i drugi razlozi.
Upravo italijanski kontekst pruža jednu od najvažnijih, još nesavladanih lekcija iz političke drame našeg doba. Ako pogledate za čime vape oni aktivisti koji sve očekuju od nečeg spoljašnjeg – od „kritične mase“, jake organizacije, dobre strategije, jasnog i detaljnog plana i programa, infiltracije u sve pore društvenog života – onda je Italija, makar u jednom periodu, bila obećana zemlja. Tamo su svi ti uslovi bili zadovoljeni, mimo svih očekivanja i bez premca u celom Zapadnom svetu: konvencionalni politički kanali (velike i čvrsto organizovane partije i sindikati), „kritična masa“ (daleko najveća KP u nekoj kapitalističkoj zemlji, sa ogromnim uticajem na javni život), neformalna levica (makar i neposlušna, kao u slučaju raznih ekstremističkih grupa), mediji (moćne izdavačke kuće, dnevni listovi, periodika), film (praktično sva bitna imena italijanskog filma, naročito rediteljska, ali i mnoga glumačka, bila su članovi ili simpatizeri KPI), čak i televizija (čudna simbioza državne uprave i levičarskih ili makar liberalnih redakcija) – sve to, i još mnogo toga, bilo je stavljeno u pokret. Demohrišćani i satelitska desnica i dalje su imali snažno uporište; pored toga, uvek prisutni američki uticaj, koji je još od prvih posleratnih izbora pretio direktnom vojnom intervencijom u slučaju komunističke pobede, u okviru (eh…) demokratske procedure, stvarao je ogroman pritisak; opet, čak je i crkva, naročito za vreme kratke vladavine pape Jovana XXIII (1958–1963), počinjala, ako ne da se naginje ulevo, onda da ulazi u dijalog o pitanjima koja su do juče za nju bila tabu. Gramšijeva ideja o kulturnoj hegemoniji kao da je počela da se ostvaruje, s levicom koja se, za svega par decenija posle Drugog svetskog rata (iako s dužom tradicijom, što nikako ne treba gubiti iz vida), razvila u pravu „zemlju unutar zemlje“.
Novost, međutim, nije bilo samo eksplozivno širenje levičarskog sentimenta: i mnoge gradske i regionalne uprave, naročito na razvijenom severu, bile su komunističke. I tu paradoks postaje očigledan: komunisti nisu ničim ugrozili kapitalističku aktivnost u tim moćnim industrijskim centrima, glavnim generatorima italijanskog ekonomskog čuda; naprotiv, dičili su se njihovom još efikasnijom upravom, iako uz neke vidljive promene u socijalnoj i kulturnoj politici – naravno, do tačke koja ne ugrožava promet.
Ali ni ostali elementi ove slike – najgrublje moguće, koja treba samo da dočara obim i dubinu komunističkog prisustva u životu Italije – nisu bili znamen velike i toliko žuđene promene. Otklon od kapitalističke paradigme kretao se u rasponu od minimalnog do nikakvog. Gramšijev koncept „kulturne hegemonije“, koji je intuitivno možda prepoznao pravi teren borbe, ostao je u okvirima prosvetiteljskog racionalizma i u praksi se pretakao u nove obrazovne programe ili samo intenzivniju propagandu. Svi ključni koncepti i institucije masovnog društva – forme koju je mogao da razvije samo kapitalizam, u kontinuitetu s prethodnim oblicima dominacije – prihvaćeni su kao nešto pozitivno i čak s još većim žarom nego na drugoj strani, koja ionako nikada nije hrlila da se „prlja“ neposrednom praksom. Progres, razvoj, rad, masovna proizvodnja, fetiš organizacije i administracije, obožavanje tehnologije, doslovno sve konvencije političkog života, liberalno obrazovanje i ceo bagaž malograđanskih „vrednosti“, osim nekih smatranih za „najzaostalije“, bili su zadržani, samo s drugim ideološkim ili tek retoričkim predznakom. Ukratko, težilo se nekim korekcijama sistema, ali nije bilo motivacije, želje, rešenosti za potpuno drugačijim načinom života.
Bez tog elementa, na istom terenu – na terenu kapitala – neumoljivi tehnički imperativi svake masivne društvene konfiguracije nameću samo jedan ishod. Ako ljudsko „dobro“, dakle, sam život, u krajnjoj liniji, zavisi od ostvarenog profita – u takvoj postavci, sve se uvek svodi na pitanje para – onda u svom levičarenju, makar i najiskrenijem, jednostavno ne možete ići predaleko. Potrebe masovnog društva u radu i energiji takođe nećete moći da zadovoljite u duhu bratstva i egalitarizma. Pri tom, u samom tom procesu, menjaju se i ljudi, utoliko što se sve više vezuju za postojeće propozicije i institucije; autonomija i zajednica – kao ideja, iskustvo, odnos – nestaju; stari antagonizmi jenjavaju; ostaju samo njihove pesme i zastave. Nezadovoljstvo i frustracije nastavljaju da se gomilaju, ali to su sada protesti korisnika, koji čak i u svojim najekstremnijim ispadima ostaju suštinski lojalni, ne nekom režimu ili ideologiji, već jednom načinu života. Nešto od onog duha i intuicije koji se ne mire s takvim stanjem stvari uvek ostaje; ali na širem kulturnom planu, novi život više nije agenda. Revolucija? Non capisco di cosa stai parlando. To ne znači da se više ništa ne može bitno promeniti već samo da od toga nikada ništa nije ni moglo da bude u ravni i sa idejama koje smo upravo naznačili. Nikakvi materijalni, programski i tehnički uslovi ne mogu da zamene volju za drugačijim životom, koja se može iskusiti i razvijati samo na ličnom planu, kao aktivni, lični čin, u svakodnevnoj interakciji s drugim takvim voljama. Treba spasavati i obnoviti samu srž života, naša bića i odnose, naše dane i noći, svetove u kojima realno živimo – a ne „Svet“, „Društvo“, „Planetu“. To je jedina realna polazna tačka.
Ovde se možda zalećem sa svojim tezama, ali to je opet Pazolini. Bila je to jedna od glavnih tačaka prepoznavanja; taj vitalni, čulni (on bi rekao „egzistencijalni“) aspekt njegove misli, ta osetljivost na ono što nas zaista vezuje za život. To sasvim sigurno nisu formalni i tehnički parametri već konkretni kvaliteti: ukus, draž, dubina, punoća iskustva, poverenje, samopouzdanje – sve ono što može da cveta samo u zajednici, kao glavnom ljudskom odnosu. Pazolini je polazio od tela, lica, gestova, narečja, ambijenata, umeća i običaja, koju su mu toliko značili, a koji su počeli da nestaju, doslovno preko noći. Svako od nas može poći od nečeg drugog, ali suštinski istog. Sve to su realni kvaliteti ljudskog stanja. Šta, bez tih draži, znače „progres“, „tehnološki razvoj“, „životni standard“, „demokratija“, „građanska prava“? Naša dezorijentacija je, u tom pogledu, potpuna.
U to vreme, Pazolini je bio jedan od retkih – u Italiji možda jedini – koji je upozoravao da je kapitalizam postao ljudsko stanje; da to više nije nešto odvojeno od nas; da stari antagonizmi više nisu operativni; da se kapitalizam mora posmatrati antropološki, kao kultura, kao način i shvatanje života, a ne samo kao oblik proizvodnje i uprave; samim tim, da se može prevazići samo kao kultura, dakle, kao celina, drugom kulturnom paradigmom, koja sa ovom ne bi imala nikakve dodirne tačke – osim onog nasušnog ljudskog sadržaja, koji je, sve do sada, odolevao svim društvenim formacijama. Pitanje je da li će, u mutaciji kroz koju prolazi u suštinski novom, ekstremno tehnicizarnom i administriranom miljeu, odoleti i ovoj. Za tako nešto, nije dovoljna samo drugačija „kulturna produkcija“ – drugačija umetnost, edukacija i propaganda – kao što nisu dovoljni, a verovatno ni mogući, samo neki tehnički pomaci: pre svega, taj večito snevani spoj kapitalističke cirkulacije (proizvodnja, promet, nove tehnologije) i socijalističke redistribucije. Potrebna je potpuno nova vizija života – svakodnevnog života; neka drugost (alterità), a ne samo „alternativa“, kako to kaže Pazolini.
To je krajnje neizvestan ishod i sve neprivlačniji ili sve nerazumljiviji predlog, ali i nesumnjiva propozicija, ako neko još razmišlja o izlasku iz ove „malograđanske entropije“ (ili „buržoaskog zla“, kako to još otvorenije kaže Pazolini). Ali to je, kao i danas, bilo nemoguće dočarati aktivistima, intelektualcima i teoretičarima, koji su u svemu životnom i svakodnevnom, osim u nekim racionalno usvojenim stavovima – u usvojenoj „liniji“ – sledili vladajući princip stvarnosti, koji je mogao biti samo onaj nasleđeni, malograđanski.
I ako je tako bilo u Italiji – u kojoj se levica nije nametala odozgo, kao vlast, ali od koje opet nije ostalo ništa, osim mlakog, liberalnog bućkuriša partija i pokreta socijaldemokratske orijentacije – kako gledati na one koji i danas sve očekuju od suštinski istih koncepata i oblika delovanja?
To je kompleks koji se, u Evropi i drugde, formirao posle Drugog svetskog rata, te glavne prekretnice u razvoju nove tehničke organizacije. Hroničar te promene u slučaju Italije bio je Pazolini. Stari svet, na čijem se nestanku toliko radilo, u ime nečeg boljeg, pokazalo se, bio je prepun rupa, koje su još uvek ostavljale prostora za samoodređenje, makar samo na marginama, samo što su one nužno bile šire: tehnike vlasti još nisu bile toliko efikasne; svici su još mogli da luduju. Novi režim, nastao kroz spregu striktne tehničke organizacije, koja je u poslednjem svetskom ratu naučila kako da se otarasi svih skrupula, i, makar na Zapadu, liberalne administrativne revolucije, doneo je, pod izgovorom „slobode“ („građanskih prava“) i inkluzivnosti (svi su, naravno, dobro došli u svet rada i potrošnje), nezabeležen stepen uniformnosti i korisničke zavisnosti. To je i kontekst u kojem se razvijala Pazolinijeva misao, uporno se držeći svog nezavisnog položaja – „daleko iza ili daleko ispred svog vremena (ili oboje u isti mah)“, kako je tu poziciju Pazolini pokušao da dočara svom zamišljenom Napolitancu, Đenarijelu. (Ili kao što je pisao na drugom mestu: „Ja sam sila prošlosti… moderniji od bilo kog modernog.“) Značaj osećaja za ono iza i izvan ovog režima (kod Pazolinija, ovo drugo je značilo posebnu naklonost prema nekim aspektima života Trećeg sveta), koji seže mnogo dalje od bilo kakve nostalgije, ovde smo dovoljno naznačili; šta je „daleko ispred“? Opet ta prastara ideja o samoodređenju, o disanju punim plućima, nešto za šta bi se tek trebalo izboriti. Nijedna ideja, u isti mah tako drevna i avangardna, ne stoji u većoj opoziciji spram tog glavnog sadržaja moderniteta, sve temeljnijeg onesposobljavanja ljudskih bića za autonomiju i konvivijalnost, za život bez otuđenih posrednika-institucija. Kod Pazolinija je sve bilo prožeto tim otporom i tom žudnjom, do pucanja, ali je i ostalo za dlaku nedorečeno (uslovno rečeno: tu smo i mi, koji bismo to mogli doreći, uz neznatan napor); opet, primetio je toliko toga drugog, što je onima koji su suviše lako prihvatali obećanja „modernizacije“ moralo ostati skriveno.
Zbog svega toga, ovi tekstovi, čak i oni naizgled najefemerniji – neki Pazolinijevi polemički članci iz novina, na primer, u kojima je platio najveći danak „realpolitičkom“ angažmanu[2] – imaju pravi klasični kvalitet: Pazolinija danas možemo da čitamo kao što je u on u svoje vreme čitao autore iz klasične epohe, samo što nam je vreme iz kojeg nam se on obraća ipak bliže. U druženju s takvom literaturom, samo gubimo, ako ne idemo dalje od slaganja ili neslaganja s piščevim polazištima i zaključcima, iako je neki stepen saglasnosti verovatno neophodan (toga ovde ima dovoljno): stvar je u zapažanjima, naglascima, uglu posmatranja, u onome što neki nezavisni duh vidi usput, između tih krajnjih tačaka svog izlaganja. „Klasični svet“, koji Pazolini često evocira, nije neka akademska ili književna kategorija već carstvo nijansi, dubine, raznolikosti, detalja, bogatog, živog iskustva. To je ono što ovde ne prestaje da iznenađuje i nadahnjuje. Usput se možemo i posvađati s Pazolinijem, ali sigurno nisam jedini koji je, posle svih tih svađa, počeo da ga citira ili uzima za polazište, u celom nizu kritičnih pitanja.
Zbirka je podeljena na nekoliko celina. Nekima prethode uvodi pisani za buklete i žurnale anarhije/ blok 45 iz 2013–2014, nekima nešto kraća objašnjenja konteksta i izvora. Mali odlomci iz tekstova koji nisu prevedeni u celini i kojima je knjiga pomalo prošarana, trebalo bi da nagoveste šta se sve može pronaći u delu osobe koja je ovde poznata pre svega kao filmski režiser.[3] U poslednjem, najproizvoljnijem poglavlju ili bukletu, nanizani su odlomci i komentari koji dodatno ilustruju neka najkontroverznija pitanja. Biografski podaci stižu iz prve ruke, u samim tekstovima, najviše u razgovorima i nekim napomenama, tako da tome nije posvećena neka posebna celina. Tu je i izabrana bibliografija, kao dodatni orijentir, iako je te podatke danas lako proveriti i drugačije. Čitaocima je ostavljeno da istražuju dalje i tako možda prevaziđu sve nužne nedostatke bilo kog izbora.
Na kraju, ovaj izbor ipak ostaje samo gruba, radna verzija. Izostavljeno je previše toga. Koliko sam stigao da vidim, krstareći, prvo nasumično, ali ipak s nekom pažnjom, onda već omamljeno, uzduž i popreko tog nepreglednog opusa, naročito su zanimljivi Pazolinijevi članci i polemike iz vremena saradnje s časopisima Vie nuove i Nuovi argomenti, kasnije sakupljeni u zbirke Le belle bandiere. Dialoghi 1960–65 (1977) i Il chaos i (1979); ili neki njegovi duži intervjui, koji su se takođe pojavili kao posebna izdanja (naročito, Il sogno del Centauro. Incontro con Jean Duflot, 1969–1975). Ali tu je i more drugih intervjua, eseja i beleški koji su pratili njegove filmove, kao i nedovršeni roman Petrolio (1972–1975), „neka vrsta summe svih mojih iskustava, svih mojih sećanja“… Šta tek reći za njegovu glavnu zbirku eseja o jeziku, književnosti i filmu, Empirismo eretico (1972)… Ili za tih par hiljada stranica poezije, iz kojih odmah možemo izdvojiti autobiografsku poemu Poeta delle ceneri (1966–1967), koja bi se ovde svakako dobro uklopila… Na kraju vas prosto obuzme očaj. Ali onda se ipak bacite u to more. Kao nekim čudom, stvari počinju da vam se obraćaju i da same zauzimaju svoje mesto. Za sada, reklo bi se da se dobro slažu. Videćemo da li će im se pridružiti još neka. Ali i ovo bi trebalo da bude dovoljno uzbudljivo!
Aleksa Golijanin, 2015 (2022).
