1. Čitalačka recepcija književnosti kao njena kritika
Svakodnevni način izražavanja identifikuje kritiku sa svojevrsnim i posebnim vidom književne delatnosti, koja se zasniva na formulisanju razrađenih — kao rezultat višestrane analize odabranog književnog dela — opravdanih ocena istog dela. Profesionalna kritika je relativno kasno počela pratiti već prilično dug istorijski razvoj književnosti, naime, tek na pragu novog veka, u kulturi kapitalističkih društava. Pri tom njen razvoj nije bio dugotrajan, jer su se kritičari već polovinom XX veka počeli interesovati ne samo za vrednosti dela i principe svojih ocenjivanja, već pre, a često isključivo, za preciznost svojih analiza i koherentnost svojih teoretskih pretpostavki. Sami su se počeli smatrati ekspertima za književnu analizu, a ne kritičarima.
Proučavaoci su navikli da prosuđuju da je profesionalna kritika nastala onda kada je književna publika izgubila homogenost potreba i čitalačkih sklonosti, koje su je karakterisale pre nastanka čitalačkog tržišta, formiranog istovremeno s emancipacijom građanske klase. Pa ipak, ta teza je sporna, jer neki drugi proučavaoci dokazuju heterogenost, izdiferenciranost potreba i ukusa književne publike i u starijim epohama razvoja književnosti. Danas je takođe teško uhvatiti povezanost procvata kritike s procesima diferencijacije čitalačke publike. Događa se čak suprotno, s razvojem masovnih sredstava komunikacije u XX veku i dubljom diferencijacijom književne produkcije, kritičke publikacije, npr. u visokotiražnoj štampi, gube karakter ocena i počinju pre da liče na informativne beleške, kritičari postaju recenzenti. Uostalom, danas su pozorišna i filmska publika homogenije, a čitaoci i gledaoci TV sve heterogeniji.
Ova činjenica nalazi odraz u izvesnoj diferencijaciji recenzentskih funkcija. Recenzent, u stvari, ne ocenjuje, jer se služi shematičnim obrtima. Njegova funkcija se ograničava na prepričavanje knjiga čitaocima, ili na poricanje njihove vrednosti. Utoliko pre što je na izdavačkom i čitalačkom tržištu od druge polovine XVIII veka očiglednije i sve veće učešće romana, koje u XX veku, u opštem zbiru publikacija, zamenjuju nebeletristički naslovi. Došlo je, kao što se vidi, do značajnih promena statusa i društvene uloge kritičara.
Pre stvaranja stvarne profesionalne kritike, koju poznajemo od pojave autorskog prava,1 funkcije kritičara obavljali su srednjovekovni intelektualci, renesansni teoretičari poetike i retorike, obrazovani kozeri salona XVII veka. Nakon perioda od skoro dvesta godina procvata profesionalne kritike, njene funkcije su ponovo prešle u ruke autora notica, često reklamnih književnih agenata koji se bave interesima pisaca, knjižara, bibliotekara, nastavnika, društvenih radnika, svih mogućih posrednika između pošiljaoca i primaoca, do različitih ne samo književnih — već šire: ne samo umetničkih poruka u društvenim procesima komunikacije.
Kao rezultat toga, granice profesionalne kritike iz prošlog veka, kao posebne delatnosti, koje su se jasno ocrtavale iščezle su. Danas jasnije vidimo zajedničke crte među funkcijama usmeravanja čitalačkih preferencija pre nastanka profesionalne kritike i istih funkcija u današnjim društvima. Ne postoji suštinska razlika između svakodnevnih motivacija svesnih čitalačkih izbora i motivacija izbora kritičara. Upravo danas, kada kritičari pišu za malobrojne, ponovo u potpunosti otkrivamo ulogu tzv. vođa književnog mnjenja, koji deluju u formalnim i neformalnim grupama. Npr. u idejno-vaspitnom savezu omladine, koji čitanje svojih članova tretira kao integralni deo vlastite, šire društvene delatnosti, obično postoji neko ko obavlja ulogu književnog savetnika. Takvi saveti često poprimaju vid štampane izjave-saveta autoritativnog vođe pokreta. Još češća je pojava jednostavnog reciprociteta književnih mišljenja u neformalnim grupicama prijatelja, među kojima obično jedan zauzima poziciju vođe mnjenja, makar zbog toga što koristi bogatije književne informacije, a s vremena na vreme čak iznosi kritičke ocene koje dopiru do malobrojnih.
Čitaoci su manje ili više samostalni. Poslednjima su ređe potrebni savetnici ili posrednici. Njihov izbor nije uvek svestan, ali je uvek motivisan. U stanju smo da otkrijemo te motivacije, jer su one društvene prirode. Nesvestan izbor je često rezultat različitih kulturnih prinuda, koje nameću mehanizmi društvene komunikacije. Kao tipičan primer ovde ćemo uzeti školsku prinudnu lektiru, a drugi — prinudu koja proističe iz navike da se u slobodno vreme koriste audiovizuelni TV programi, među kojima nalazimo sasvim književne, a još češće književno-muzičke, publicističke programe. 0 kulturnim prinudama, koje sudeluju u usmeravanju čitalačke recepcije zajedno s unutartekstovnim signalima usmeravanja, govorićemo sistematičnije. U ovom uvodu želimo da osvetlimo područje problematike, koje prilično prekoračuje tradicionalne granice razmatranja književne kritike i dodiruje širok krug pojava koje interesuju proučavaoca recepcije književnosti, čitalačkih preferencija ili čitalačkih motivacija tretiranih kao deo proučavanja društvene komunikacije — posebno književne komunikacije — povezan s problematikom primaoca i prijema.
Uzimajući u obzir komunikativne procese u celini, treba biti svestan da je svestan odnos primaoca ili, u izvesnim epohama, privilegovanog primaoca-kritičara prema delu, koji se dosad obično nalazio u središtu analiza tzv. kritike (profesionalne), jedva poseban problem i da ni najmanje nije osnovni u spoznavanju komunikativnih mehanizama, a posebno zakonitosti i determinanti recepcije i izbora povezanih s njom. Primalac uvek opšti s tekstom čitajući ga u određenoj komunikativnoj situaciji — strukturi povezanosti čina čitanja s datom kulturom i društvenom dinamikom, koji se ponavljaju. To je posebno značajno za izbor i hijerarhizaciju kodova za dešifrovanje teksta. U krajnjem rezultatu taj karakter dešifrovanja određuje stvame društvene funkcije teksta, često različite od onih koje je utvrdio pošiljalac i upisanih u signale usmeravanja teksta. Takođe su bivali drukčiji i u odnosu na one koje je zamislila mistifikovana svest primaoca. Ui, kako je rekao Vitold Gombrovič: »Ako je neko imao iluzije (…) da stvamo dobro delo ostaje uzvišeno u odnosu na brojne primaoce i brojne stvaraoce — bolje je da zna da se vara.«2
Tradicija istorije kritike i, na žalost, u još većoj meri, tradicija istorije književnosti interesuju se za polje pojava arbitralno označenih granica. Na primer, u Geteovo vreme samo su malobrojni čitali dela tog majstora. Međutim, sentimentalni romani su bili veoma popularni. Njihova publika je čak i Jade mladoga Vertera čitala, u inat autoru, kao stereotipni sentimentalni roman. Kasniji kritičari i proučavaoci književnosti sasvim su se aristokratski interesovali za te tekstove, koji su, prema njima, bili realizacije nekog modela remek-dela, dok se nisu bavili književnim tekstovima i — recimo odmah jasno — paraknjiževnim, koji su stvarno funkcionisali, a često i dominirali, u čitalačkoj recepciji, bar u dmštvenom kruženju književnih i paraknjiževnih tekstova među publikom određenog tipa datog vremena i prostora. Kritičari su se, po pravilu, bavili odabranim remek-delima. Ko želi da proučava kritiku na tradicionalan način, ne bi morao da posveti svoju pažnju prijemu i izborima većine dela koja su faktički funkcionisala u datom kolektivu i bila anatemisana aristokratskim ćutanjem kritike — kako tadašnje, tako i kasnijih vremena. Nas, međutim, moraju interesovati svi tekstovi, jer proučavamo zakonitosti recepcije i zakona dmštvenog pamćenja, kao i zakone dmštvenog zaboravljanja.
Smatram da su ove opaske dovoljne da potvrde zbog čega, govoreći o kritici, želimo da razmatramo ne samo verbalno ponašanje profesionalnih kritičara, već i celokupnu problematiku prijema, izbora i čitalačkih preferencija u procesima društvene komunikacije.
2. Perspektive društvene komunikacije
S književnim delom — kako je taj izraz opterećen u svakodnevnoj praksi brojnim konotacijama povezanim s izv. Estetskim konkretizacijama dela u ličnim preživljavanjima — ili, pre, s književnim i paraknjiževnim tekstovima opštimo kao primaoci (pored pošiljalaca) u procesima dmštvene književne komunikacije. Tradicija humanističke misli o saznavanju dela od strane proučavaoca i opštenju primaoca s njim služila se pojmom razumevanja, suprotstavljenim objašnjenju iz prirodnih nauka.
Razumevanje je imalo da bude svojevrstan saznajni postupak, obojen uglavnom empatijom i intropatijom. Prirodnom se smatrala vrednost s određenim ljudskim smislom. Tako se fizički komad mramora, u određenom slučaju, morao shvatiti kao statua Miloske Venere. Naučna kritika je odbacila oštro suprotstavljanje, posebno u drugoj polovini XX veka, objašnjenja i razumevanja prirode i kulture s kraja XIX veka. Međutim, nisu odstranjene interpretativne teškoće koje se odnose na poseban status pojava kulture.
Maks Veber je o tome pisao 1906. godine na do dana današnjeg aktuelan način:
Ta »interpretacija« se može kretati u dva pravca, oni su skoro uvek izmešani, ali ih s logičke tačke gledišta treba precizno razlikovati. Ona može biti i pre svega je aksiološka interpretacija , a to znači da nas približava »razumevanju duhovnog« sadržaja analizirane prepiske između Getea i gospođe Štajn, koja se razmatra kao primer kulturne činjenice podložne interpretaciji. U krajnjem rezultatu interpretacija treba explicite da izvuče taj sadržaj i da artikulisanom »ocenom« rasvetli ono što smo u odnosu na taj sadržaj »osetili« na mutan i nejasan način. U krajnjem rezultatu interpretacija, ipak, ni u kom slučaju nije dužna sama da izražava ili »sugeriše« određen vrednosni sud. Ono što ona bitno »sugeriše« u toku analize, pre su mogućnosti odnosa datog predmeta prema određenim vrednostima.
Tako shvaćene vrednosti, kao svojevrsni različiti elementi kulture, imaju » [. ..] jedan zajednički element formalne prirode, koji nam svojim značenjem otkriva različite mogućnosti »tačke gledišta«, lepezu mogućih »ocena«.3
Razlikovanje, u širem zaključku, Veberove aksiološke interpretacije od ocene, po meni, govori o tome da se prva svodi na ukazivanje u koju klasu vrednosti dati predmet (ili proces) spada, zato ga često ocenjujemo u granicama čitave lepeze stepena, od potpunog prihvatanja do potpunog odbacivanja.4 Samo da su te ocene u datoj kulturi primenljive na datu klasu vrednosti (npr., naučnu teoriju ocenjujemo prema skali istinitosti i neistinitosti a umetničko delo prema skali lepog i ružnog). Pri tom valja istaći da u određenoj kulturi može biti zakonita u odnosu na datu klasu vrednosti ne jedna skala, već često više različitih skala (npr. u odnosu na umetničko delo — takođe skala društvene korisnosti i štetnosti, vaspitnosti ili tehničke preciznosti i nepreciznosti). Vrednost je ono što se u datoj kulturi može zakonito ocenjivati. Međutim, kako je ocenjivano, posebno je pitanje.
I pored napora, hermeneutika kao teorija interpretacije na tom putu nije postigla rezultate u operacionalizaciji pojma vrednosti, koji bi bio podložan mogućim »ocenama«. Metoda interpretacije pojedinačnih, izolovanih »smislova«, pojava kulture zahvatanih celovito (na primer, apsolutna monarhija, Hamlet, protestantizam, nije mogla izbeći naučno nesigume rezultate empatije ili intropije. Nije bilo određeno kako treba empirijski postupati da bi se otkrile one, ljudski smisaone, značenjske crte interpretirane pojave kao vrednost.
Zato hermeneutičarima i teoretičarima razumevanja nije pošlo za rukom da odgovore na pitanja — koje operativne direktive prihvatiti da bi se data kultura izdvojila kao posebna, koji je postupak neohodan za stvaranje klasa vrednosti u datoj kulturi a kasnije, prilikom normiranja kriterijuma konkretnog ocenjivanja vrednosti u datoj kulturi? Pojava nije vrednost zato što je postupak neophodan za stvaranje klasa vrednosti u datoj kulturi i kasniije, prilikom normiranja kriterijuma konkretnog ocenjivanja je da razlikujemo ‘kriterijum pojave reakcije subjekta ocenjivanja kao kriterijuma razlikovanja vrednosti, koji ne želimo da prihvatimo od kriterijuma posebnih predmetnih svojstava vrednosti onoga što može biti ocenjivano.
U daljem zaključivanju tražićemo način kontrolisanog određivanja onih svojstava koja razlikuju vrednosti nezavisno od tradicionalne teorije humanističkog razumevanja; pri tom ćemo iskoristiti već formulisano Veberovo razlikovanje, koje ne nalazi polaznu tačku za predmetno razlikovanje posebnih vrednosti u reakcijama ocenjivanja, već u samoj klasifikaciji.
Kako odrediti status vrednosti, ako to ne treba da budu samo subjektivno utvrdive mogućnosti svojevrsnog razumevanja? Razumevanja pomoću empatije ili intropatije, kako smo već rekli? U odnosu na takve teškoće često je dominiralo odricanje, predlog za shvatemje kulture kao povezanosti ponavljajućih, uspešnih, motivisanih ljudskih ponašanja, koja su na taj način razumljiva i moguća za objašnjenje. To je trebalo da prođe bez pojma predmetno date vrednosti, međutim, u rezultatu su elementi kulture »ostala ponašanja i njihove veze, dok kulturni predmeti, shvatani kao vrednost, nisu mogli spadati u kulturu.
Međutim, vrednost je tretirana kao stimulus afektivnih reakcija subjekta ponašanja, koje se ponavljaju. Konsekventno razvijanje te koncepcije vodilo je apsurdu. Elementi kulture imali su da budu, kako je napisao F. Begbi, na primer, ponašanje Šekspira, kao blisko analognim ponašanjima drugih dramskih pisaca. Kao predmet proučavanja, Hamlet ipak nije spadao u pojam kulture, jer je u pitanju svojevrstan predmet kulture, posebna vrednost.5 Pomenutu teoretsku koncepciju u svojoj saznajnoj praksi nije primenila većina proučavalaca kulture. Teoretičari, kao npr. jedan od najznačajnijih našeg vremena, T. Parsons, uglavnom su se trudili da preciziraju Veberove misli.
Treba prihvatiti da su predmetno tretirane vrednosti elementi kulture i da ih zbog toga ne treba stavljati izvan proučavanja kulture. Proučavaoci književnosti, umetnosti, u svojim istraživanjima posebno ne mogu bez predmetnih elemenata kulture. Svrsishodna ljudska ponašanja rekonstruišemo na osnovu tvorevina kulture, koje su, s obzirom na to da imaju posebne crte, između ostalog i »okamenjeni« procesi uspešnih i ponovljivih ljudskih ponašanja.
Bitan napredak u humanistici doneo je razvoj lingvistike, kao poseban slučaj pojave sistemskog mišljenja u nauci XX veka. Posle drugog svetskog rata Klod Levi-Stros je prvi uopštio lingvističke metode i prilagodio ih rešavanju drugih humanističkih pitanja, posebno etnoloških. Sovjetski proučavaoci V. Prop i P. Bogatirjov su još 20-tih godina uopštili te metode na području istraživanja književnog i neknjiževnog folklora, dok je Bahtin sjajno primenio te postupke na književnost i običaje u svojoj knjizi o stvaralaštvu Rablea.
Od Sosira, Trubeckog, Jakobsona i tzv. praške ili strukturalne škole u lingvistici, jezik — element kulture — istražuje se kao sistem znakova. U sferi razmene informacija, društvene komunikacije, funkcioniše više različitih sistema znakova, semiotičkih sistema. Većina od njih je građena drukčije od sistema prirodnog jezika. Klasična definicija znaka, koju je formulisao Č. S. Pirs, kaže da je to »ono« što nekom zamenjuje nešto drugo. Da li se predmeti, koji sigurno spadaju u kulturu, a kojima se bavi tehnologija, npr. oruđa, mogu tretirati kao znaci? Levi Stros kaže: »[kada se oruđa] lociraju u opšti inventar kultura različitih društava […], onda svaki ponaosob zamišljamo kao ekvivalent onoliko izbora koliko svako društvo vrši […] među mogućnostima čiji popis utvrđujemo. U tom smislu shvatamo da određen tip kamene sekire može biti znak; jer u određenom kontekstu, za posmatrača sposobnog da shvati njene funkcije, ona zauzima mesto drukčijeg oruđa od onog koje druga društva koriste za iste funkcije.«6
Prema tome, nisu intencionalno komunikativni samo sistemi znakova, npr. prirodni jezik, veštački jezici, saobraćajna svetlosna signalizacija, organizovani pejzaži sentimentalističkog parka, film ili slikarsko delo, itd., itd., koji su realizacija konkretno određenih različitih sistema znakova, nego isto tako, ponovimo još jednom, proizvodni procesi i njihovi trajni rezultati sadrže informacijske aspekte; iako u pogledu sadržaja marginalno i oskudno služe društvenoj komunikaciji, ipak su realizacija određenih sistema znakova, npr. organizovanih, procesualnih i društveno ponovljivih i predvidljivih ponašanja proizvođača, npr. zanatlije obućara.
Svet kulture je svet znakova ili, pre, konkretnih struktura, koje se realizuju »ovde i sada«, ili samo »sada«, sistema znakova, semiotičkih sistema društveno određenih u istoj kulturi, koji funkcionišu u njoj. Proučava ih teorija znakova, semiotika. Semiotika ne zamenjuje teoriju i istoriju kulture. Problematika semiotike je uvod a ne iscrpljivanje problematike nauke u kulturi. Međutim, ona dopušta operacionalizaciju pojma vrednosti — kao što vidimo, neophodno je odrediti kontrolisano postupanje bez služenja empatijom i intropatijom, »razumevanjem «, kao putevima koji vode otkrivanju vrednosti preko razumevajućeg dobijanja njenog smisla umesto tih puteva, semiotika pokazuje uslove intersubjektivnosti otkrivanja ili dešifrovanja smisla vrednosti kulture — a prema tome i izdvajanja vrednosti — kao nosilaca smisla ili, kako želi semiotika, značenja.
Ovde osnovu čini hipoteza o homologiji između Veberovog razumevanja i dekodiranja znakovnih struktura i slična hipoteza o homologiji između principa klasifikacije vrednosti u datoj kulturi i principa razlikovanja semiotičkih sistema, sitema znakova iste kulture. Po pitanju znakova možemo se pozvati na naučno kontrolisanu trostruku tehniku — sintaktičku, semantičku i pragmatičku — semiotičke analize svih elemenata kulture, svih semiotičkih predmeta, znakovnih struktura. Te analize se odnose na intersubjektivno uočljive podatke, koji se mogu opisati kao oni koje primenjujemo za objašnjavanje prirodnih pojava. Naravno, opis dobijen semiotičkom analizom određenog kulturnog, za ljude značenjskog stanja stvari, nije ništa drugo već samo opis. On neće zameniti neophodna istraživanja dinamike kulture, ali će olakšati postavljanje pravih dijahronijskih i sinhronijskih problema promena kulture, njenih unutrašnjih odnosa, procesa i njihovih zakonitosti.
Književna dela su vrednosti kulture. Pravila semiotičke analize dopuštaju, na osnovu gore formulisane hipoteze savremene semiotike, utvrđivanje kontrolisanog područja postupanja u interpretaciji vrednosti u sferi kulture. Nas interesuje posebna oblast kulture — čitalačka recepcija književnosti. S te tačke gledišta, na književnost gledamo kao na posebno područje i vrstu društvene komunikacije. Hipoteza o homologiji dešifrovanja vrednosti i znakovnih struktura posebno je korisna za naše područje istraživanja, jer, kako je rekao Bahtin, svaka promena značenja znaka (ili strukture sistemnih znakova) je promena vrednosti, a kao što je još 1951. napisao G. Betson, s psihološke tačke gleđišta:
»Sistem vrednosti i sistem kodiranja su u tom pogledu slični, jer se svaki takav sistem grana u čitavom svetu jedinke«, a zatim dodaje: »sistem vrednosti i sistem kodiranja informacije su stvarno samo aspekti iste središne pojave«.
Dalje tvrdi, završavajući dokazivanje poslednje teze, koja je u njegovom tekstu uslovno formulisana:
»Evo kakav će biti naš zaključak o prirodi odnosa između kodiranja i ocene: ta dva procesa mogu teći odvojeno, ali, s tačke gledišta bilo koje naučne diskusije, moraju se tretirati kao jedan proces i proučavati kroz složene karakteristike odnosa između ulaza (tj. stimulusa) i izlaza (tj. reakcije) jedinke.«’
Jedinku, prema Betsonu, interpretiramo kao društvenu tvorevinu u procesima učestvovanja u komunikaciji, klasifikovanju i kulturi.
Odgovarajući na pitanje o smislu vrednosti ili, pre, homološkog odnosa semiotičkog predmeta prema njoj, činimo sistemnu analizu, a ne nekontrolisani čin razumevanja. I lingvista analizira slično »smisao« — značenje iskaza, tretirajući ga kao zakonitu strukturu diskretnih elemenata jezičkog sistema i realizaciju sintaktičkih i paradigmatičkih zakonitosti istog sistema. Jezički sistem kao celina, sa svim sebi svojstvenim zakonitostima (kao što su npr. sintaksne), sa svim repertoarima (npr. Paradigmatskim ili leksičkim), modelira svet na način određen za kulturu tog jezika i njenih učesnika. Drugi kulturni semiotički sistemi, npr. tretiranje vremena svojstvenog datoj kulturi u ljudskom ponašanju, ima, prema E.T. Hejlu, sličnu funkciju i u »jeziku ćutnje«. Sistemi znakova kulture, ideološki sistemi kao književnost, imaju sličnu ulogu. Dati semiotički predmet ćemo razumeti kada uspemo da konstruišemo model njemu svojstvenih redundacija.
Književnost je nadgradnja na sistem datog prirodnog jezika, zavisan od njega, koji je u izvesnom smislu poseban i bogatiji znakovni sistem. Zbog toga ga nazivamo (i neke druge) sekundarnim modelirajućim sistemom. Njegove funkcije modeliranja sveta razlikujemo od sličnih i svojstvenih primarnom sistemu prirodnog jezika. Pojam modela sveta interpretirali smo u prethodnom poglavlju. Klasičan primer za opis (ili, tačnije, metaopis u jeziku nauke) dva osnovna vida modeliranja sveta je, kao što je uočio V.V. Ivanov, La pensee sauvage Levi Strosa, koji je u tom delu detaljno pokazao logiku modela koji je stvorila »divlja« misao i modela već »savladane« misli.
Kulturna vrednost u navedenim hipotetičkim premisama ne mora biti nedovoljno određen predmet »razumevanja«. To nije ni pojedinačan znak, ni apstraktan sistem znakova, već konkretan semiotički predmet ili realizacija određenog sistema znakova, semiotičkog sistema, koja se može izdvojiti s obzirom na svoje globalno značenje modeliranja sveta, čije faktičko funkcionisanje u datoj kulturi, datom društvu, moramo utvrditi nezavisno od toga.
Semiotički predmeti su pri tom obično složenije celine, pre odnosi vrednosti, čije povezano manifestovanje zavisi od društvene komunikativne prakse datog kolektiva. Prema tome, semiotički predmet će, na primer, biti svaki film kao rezultat posebne komunikativne prakse u našoj kulturi. On će, takođe, biti višesistemni predmet ili, pre, njegov tekstovni aspekt biće povezana realizacija više semiotičkih sistema. Biće povezana realizacija sistema dijaloškog jezika, odgovarajući sistemi ikoničkih znakova u filmskim kadrovima, svojstveni muzičkim sistemima u muzičkom sloju. Zbog toga možemo govoriti o filmu kao o vrednosti imajući u vidu odnos vrednosti: značenja i dijaloga, slika, muzike, koji su značenjski percipirani i interpretirani kao neraskidiva celina.
3. Problemi teksta i njegove analize
Na osnovu prethodno formulisanih opštih premisa želinio da proučavamo kako ljudi primaju književnost, da opišemo njihova »kritička« ponašanja koja odlučuju o izborima književnosti, koja su pre postulirana ponašanja, a takođe ona koja je davno opisala tradicionalna programska kritika XIX i XX veka. Takođe želimo da odgovorimo na značajno pitanje Robera Eskarpija:
Que pourrons-nous faire de la litterature? Kako naučno postupati u toj oblasti? Utvrdili smo da ćemo pre svega koncentrisati pažnju na dela koja, posmatrana kroz procese društvene komunikacije, kruže između pošiljalaca i primalaca. To nisu ni sasvim presudni, ni sasvim nepresudni procesi. Osim toga, utvrdili smo operacionalizujući pojam književne kulturne vrednosti ili dela, da ćemo metodama semiotičke analize ođređivati njegovo značenje, polazeći od hipoteze da su značenjski podaci homološki u odnosu na vrednosne podatke. Međutim, ti postupci će samo reći šta se u datoj kulturi jedino može vrednovati, neće zameniti posebna dalja istraživanja problema, kako i zašto ocenjujemo konkretno, u datom slučaju. O tome govore teoiije vrednosti.
Kao što smo već napomenuli, svaka semiotička analiza ima tri aspekta: sintaktički, semantički i pragmatički. Rezultati analize sintaktičkog aspekta govore o unutrašnjoj gradnji teksta, rezultati analize semantičkog aspekta govore o odnosu znaka prema onom na šta znak ukazuje u spoljašnjem svetu. One govore o stilu modeliranja sveta u tekstu. Najzađ, rezultati analize pragmatičkog aspekta govore o odnosu pošiljaoca ili primaoca prema tekstu.
Postoje dva, teoretski različita, načina obavljanja tih analiza. U prvom slučaju, na osnovu rezultata sintaktičke i semantičke analize, zaključujemo jedino o pragmatici. Zaključujemo: ako se menjaju sintaksa i semantika teksta, onda se odgovarajuće menja odnos pošiljaoca ili primaoca prema istom tekstu. U drugom slučaju, tekstove pragmatičkog aspekta analiziramo posebno, na nekom drugom, višem nivou. Rasuđujemo: unutartekstovni signali ne odlučuju sasvim o njegovom dekodiranju, izboru koda, zbog toga ne određuju njegovo značenje do kraja, ono takođe zavisi od signala koje stvara komunikativna situacija, koja je u odnosu na tekst spoljašnja. Prvd pristup pati od strukturalističke utopije, nepotvrđenih premisa da su mehanizmi kulture u svojoj dinamici poput jezika. Sistem prirodnog jezika, s obzirom na tzv. dvostruku artikulaciju koja mu je svojstvena, pre je izuzetak među semiotičkim sistemima kulture. Malo je sličnih njemu. U njih, takođe, ne spada nijedan sekundarni modelirajući sistem, na čelu s književnim.
Moć usmeravanja unutrašnjih signala jezičkog sistema je, za onog koji govori datim jezikom, ogromna. Međutim, nije tako u drugim semiotičkim sistemima kulture. Takođe je utopija da se ti sistemi i mehanizmi funkcionisanja i promena čitave kulture tretiraju kao jezik. Poetski tekst sa sintaksom i semantikom molitve može se, u zavisnosti od odnosa primaoca prema njemu, pevati i kao bogohulna pesma na gozbi. Kao primer mogu poslužiti Hašekovi Doživljaji dobrog vojnika Švejka, u kojima vojnici na galicijskom frontu pesme iz Lurda tretiraju kao gozbene, jer ta pesma ima posebnu komunikativnu situaciju (drukčiju, na primer, od hodočašća). Konačno je odlučio izbor hijerarhijski dominantnog koda, koji je omogućavao dešifrovanje značenja teksta pesme kao izraza ljubavi i poverenja prema Natprirodnom biću, ili kao ismevanje tužne vojničke i ljudske sudbine.
Ograničavanje semiotičke analize na sintaktički i semantički aspekt i zaključivanje jedino na osnovu ta dva o progmatičkom aspektu, logično vodi zatvaranju isključivo u analizu unutartekstovnih podataka. Tako je tretiran i pošiljalac (autor): prema Vinogradovu — kao »slika autora« upisana u tekst, određena odgovarajućim unutartekstovnim signalima. Isto mora biti tretiran i primalac (čitalac): samo kao virtualni primalac, adresat upisan pomoću odgovarajućih signala u tekst. Otud je utopija »pravo« čitanje, koje se zasniva samo na poznavanju unutartekstovnih signala. Ko ne ispunjava uslove adresata, jednoznačno ne reaguje na signale koji su mu upućeni — nije uopšte čitalac, što sociološki nije istina. I pošiljalac i primalac postoje van teksta. Prvi može obavljati razne društvene uloge, čak kao autor jednog istog celovitog teksta. Drugi, pak, bira i hijerarhizuje čitalačke kodove, i to ne čini samo kao jedinka usmeravana ličnim, psihičkim motivima, već s društvenom zakonitom ponovljivošću, u određenim komunikativnim situacijama, zbog čega konačno odlučuje o stvarnim društvenim funkcijama teksta.
Tradicija sociologije književnosti XX veka, koju posebno jasno predstavlja L. Goldman, tretirala je posebno književno delo kao pojedinačan znak, tačnije kao značenjsku strukturu. Prema Goldmanu, na primer, značenje Paskalovih dela dešifrujemo tretirajući ih kao određenu celinu, kao znak koji se u toku interpretacije, radi lakšeg razumevanja, odnosi na širu značenjska strukturu: jansenističku ideologiju, koju, opet, proučavalac konfrontira s još širom strukturom: svešću noblesse de robe XVII veka u Francuskoj (Le Dieu cache, 1955). Taj postupak nije stvarao uslove za formulaciju pravila za kontrolisanje dešifrovanja značenja dela poimanog kao »značenjska struktura«.
Semiotičke tehnike nas osiguravaju od proizvoljnosti te vrste. Samo zbog pedanterije ne koristimo pojam »tekst« umesto pojma »delo«. Delo, u svojim individualnim estetičkim konkretizacijama, može biti predmet interesovanja estetike (obično normativne, javno ili skriveno) i psihologije. Međutim, analiza prijema odnosi se na ono što je u delu društveno, intersubjektivno čitljivo. Semiotika može izanalizirati i utvrditi principe dekodiranja, na primer, aleksandrinca, kao svojevrsne realizacije određenog složenog podsistema, sistema francuske versifikacije, ali ne može da objasni čudo koje je u tom metru stvorio Rasin. Zbog toga govori o onome što je u delu dostupno društvenim kodovima, a ne intuiciji, ličnoj »muzikalnosti«. Isto shvatamo granice pojma prijema ili široko tretirane »književne kritike«. Međutim, to stanovište ne dopušta da se posebno delo uzima kao poseban znak (značenjska struktura). Dati znaci ne postoje izvan datog semiotičkog sistema. Otkrivanje repertoara semiotičkih sistema date kulture i određenje gradnje diskretnih elemenata (znakova) svakog od njih, rezultat je istraživačkog postupka. Polazna tačka svih opisa kulture, semiotički predmet odrediv u društvenoj praksi je tekst sa svojim materijalnim nosiocem.
I to tekst — dodajmo — kao konkretna realizacija »ovde i sada« određenog sistema (ili više znakovnih sistema). Tekstove karakteriše organizacija njihovih elemenata ili struktura, koja se može otkriti, prema V.N. Sadovskom, u određenoj uvodnoj etapi sistemne analize pojava. Celokupan proces semiotičke analize ima karakter sistemne analize, a ne tradicionalnog, često asistemnog strukturalističkog postupka, koji jedino utvrđuje mrežu odnosa »elemenata« date »celine« na osnovu »posmatranja«, nezavisno od toga kom sistemu pripadaju ti »elementi«, da li takav sistem funkcioniše u datoj kulturi, čija je realizacija data celina ili tekst proverljivih elemenata.
Tipologija opisivih kulturnih podataka, tj. tekstova, nije homologna s tipologijom tzv. jezika ili semiotičkih sistema svojstvenih datoj kulturi. Tekstovi mogu biti, i najčešće bivaju, istovremeno višesistemne realizacije (npr. publicistički plakati — ikonički i verbalni). Repertoar posebnih tipova tekstova odgovara tipologiji običaja datog kolektiva i date kulture. Ne raspolažemo potpunom i savršenom tipologijom. Međutim, na osnovu rezultata dosadašnje humanistike u stanju smo da izgradimo, oslanjajući se na novije teorije ljudske aktivnosti, dovoljno značajne fragmente te tipologije. Zbog toga se ne kolebamo kada govorimo, kao i pre toga, o posebnom tipu filmskih tekstova — premda su percipirani kao posebne celine realizacija više semiotičkih sistema, koji često funkcionišu posebno u kulturi kao sistem prirodnog jezika u filmskim dijalozima, različiti ikonički sistem u slikama i muzički u filmskoj muzici, pored stvarnih filmskih semiotičkih sistema kao što je montaža.
Govoreći o tipologiji prakse, ne mislimo na simboličku praksu ili — još više — na intencionalno komunikativnu. Kako smo već napisali, celokupna ljudska praksa sadrži komimikativni aspekt, ali samo utoliko ukoliko je značenjska, razumljiva, proučljiva, kulturna. U svakoj kulturi tipologija tekstova je bogatija od njenog dela, koji predstavlja svojevrsnu tipologiju komunikativno intencionalnih funkcionalnih tekstova. U okviru naše teme ne moramo razvijati ove opaske, jer književnost upravo spada u sferu društvene komunikacije, rezultat je intencionalno komunikativnih aktivnosti, glavne su joj društveno komunikativne funkcije. Tekst je tvorevina dinamike kulture. Ne objašnjava ga analiza teksta, već obmuto: generisanje tekstova objašnjavaju široki naučni horizonti semiotike, istorijska i teorijska istraživanja dinamike kulture, ljudska delovanja u okviru društvenih suprotnosti. Postignuti rezultati istraživanja dinamike kulture dopuštaju nam da se vratimo na polaznu tačku, hipotetički izdvojenu jedinicu opisa procesa kulture, tj. tekstu, i prokontrolišemo principijelnost određenja njegovih granica, zakonitost izdvajanja teksta uopšte i datog teksta kao jedinice naučnog opisa date oblasti ili odnosa različitih domena date kulture.
Ne treba, čini mi se, mešati pojmove semiotičkog sistema i koda, o čemu smo šire govorili u prethodnom eseju. Sistem znakova realizovan u datom tekstu pruža sve sebi svojstvene značenjske mogućnosti, u koje je potencijalno smešten dati tekst.
Tekst je u odnosu na primaoca poruka. Da li se poruka poklapa s čitavim tekstom ili samo s određenim nivoom koji primalac dešifruje — zavisi od toga koji kod (ili kodove) primalac primenjuje. Tekst je, po pravilu, višekodan. Primalac može u datoj situaciji da aktualizuje samo neke od tih kodova, a onda osiromašuje značenjski tekst uzimajući ga kao poruku aktualizacije samo nekih nivoa značenja.
Kao što se iz rečenog može zaključiti, pojam teksta je veoma opšti, odnosi se na sve tvorevine kultume prakse, čak kada ne postižu utvrđeno stanje, već su samo ponovljivi procesi koji odgovaraju modelima kulture — misaonim konstrukcijama. Tekst je organizovana sekvenca znakova datog sistema, u kojem zauzima određeno mesto i obavlja sebi svojstvenu funkciju.
Pod tekstom, kako smatraju semiotičari tartuske škole, podrazumeva se samo iskaz koji je formiran unutar date kulture u skladu s određenim pravilima generisanja. Njih čine sintaktična, semantička i pragmatička pravila datog sekundamog sistema modeliranja. Dakle, određuju i povezanost teksta s komunikativnim situacijama, u kojima on istorijski funkcioniše u datoj kulturi. Tekstovi mogu biti višesistemni. Sisteme znakova realizovane u takvom tekstu obično odlikuje njihovo karakteristično sudelovanje i međusobni uticaji.
Višesistemni tekstovi, dešifrovani pomoču kodova svojstvenih svakom sistemu, pozivaju se i na pojedinačne globaine kodove. Tako celovito je percipirana filmska slika, iako u analizi možemo razlikovati dekodiranje, na primer, dijaloga u prirodnom jeziku i dešifrovanje struktura ikoničkih kadrova pomoću drugih kodova. Pri tome se služenje tako različitim kodovima u recepciji filma zasniva na njihovom posebnom učestvovanju. Tekstovi nisu samo polikodni, već i poliplanski. Na primer, dati ritual, koji posmatra proučavalac, opisan je prirodnim jezikom.
Prvi nivo čini jezik etnografije, u čijim su znacima kodirani gestualni znaci tog rituala. Drugi nivo čine znaci rituala, u kojima su kodirane religiozne predstave lica koja izvode taj ritual. Upravo te predstave zahtevaju dešifrovanje. Tu imamo prilično banalan i čest primer troplanskog teksta.
Tekstove — kao što to jasno proističe iz onog što smo dosad rekli ne treba ograničavati na verbalne tekstove. Samo je prirodni jezik univerzalni metajezik i pomaže svim dekodiranjima. Značajno je to što smo svesni da su nam tekstovi dati pomoću posebnih raznovrsnih materijalnih nosilaca. Tekst fiksiran samo u vremenu moramo rekonstruisati, makar u mašti, kada to vreme prođe. Čitalac opisa rituala tako postupa. Funkcije teksta su komunikativne. Funkcije nosioca stvarne. Narodna odela, ponavljamo taj primer, nosilac otkriva preko materijala, boje, izrade, informisanjem – – kao tekst — o društvenoj situaciji, o polu i uzrastu onog koji ga nosi. Stvarne funkcije nosilaca obično modifikuju komunikativne funkcije tekstova, imaju određen antropološki uticaj na primaoca ili pošiljaoca, deluju na njegov odnos prema tekstu, a time i na društvenu funkciju samog teksta.
Koherentnost teksta postiže se pridržavanjem određenih pravila, granice teksta su određene odgovarajućim signalima, koji imaju značajnu semiotičku ulogu, posebno u umetnosti, jer odvajaju tekst dela od sveta koji ga okružuje, omogućuju primaocu da stupi u poseban svet dela.
Bitan cilj proučavanja prijema i izbora književnosti, prijema i izbora tekstova — je određenje njihove stvarne društvene funkcije. Može se, kako sam već rekao, govoriti o funkciji upisanoj u tekst, virtualnoj, koju ističu unutartekstovni signali upućeni virtualnom čitaocu ili adresatu. To proučavanje je neophodno. Međutim, obavljajući komplementarnu ulogu, ono ne može zameniti proučavanja stvarne društvene funkcije. Bez dešifrovanja unutartekstovnih signala i bez poznavanja njima odgovarajućih kodova, nemoguć je prijem, a time i funkcionisanje teksta. To je, međutim, samo jedna strana problema, povezana sa sintaktičkim i semantičkim aspektom semiotičke analize teksta. Osim toga, moramo izvršiti pragmatičku analizu odnosa pošiljaoca ili primaoca prema tekstu. Ona zahteva ukidanje izolovanosti teksta, njegovu analizu u ponovljivoj društvenoj komunikativnoj situaciji. Percepcija teksta se izvodi kao i svesna procedura analize, s tim što je čitalački prijem teksta ponašanje koje odgovara određenim modelima kulture, ali ponašanje koje se svesno ne kontroliše, koje je automatizovano ili se samo delimično, u izvesnim slučajevima, može kontrolisati.
Društvenu funkciju teksta spoznajemo — prema Mosu i Levi-Strosu — »ugledajući se na algebru, tj. polazeći od toga da su jedne društvene vrednosti spoznatljive kao funkcije drugih «.8 Vrednost koju istražujemo: značenja teksta, spoznajemo kao funkciju kulturnih vrednosti, a ne kao naivan odgovor na pitanje njene neposredne društvene korisnosti. Te vrednosti su istakli unutartekstovni signali sadržaja književne poruke. Oni su takođe organizovani prema stepenu značaja, zahvaljujući uticaju komunikativne situacije na primaoca, koji prema zahtevima te situacije odgovarajuće hijerarhizuje kodove koji su mu potrebni.
I, na kraju, oni su čitljivi, putem medija teksta i komunikativne situacije, kao određena društvena uloga pošiljaocapisca s čitavim njegovim etosom.
Stefan Žulkjevski
1 Najranije u Engleskoj 1711. godine. Vidi E.H. Miller, The Professional . . . , str. 140.
2 W. Gombrowicz, Dziennik (1961—1966), Paryz, 1971, str. 45.
3 M. Weber, Etudes critiques de logique des sciences de la culture, (u): Essais sur la theorie de la science, Paris, 1965, str. 260—261.
4 Vidi opaske u poglavlju Przyczynek do krytyki teorii kultury XX wieku, str. 224 —301.
5 Ph. Bagby, Kultura i historia, Warszawa, 1975, str. 136.
6 C. Levi-Strauss, Anthropologie . . . deux, str. 20.
7 G. Bateson, A Philosophical Approach, (u): J. Ruesch and G. Nateson, Communication. The Social Matrix of Psychiatry, New York, 1951. Cit. prema: Psychologie sociale . . . , t.l., str. 186, 189, 191.
8 C. Levi-Strauss, Wprowadzenie do tworczosci Marcela Maussa, (u): M. Mauss,
www.polja.rs
