Svaki bog ima svoj stil. Merkur, na primer, ima krilca na nogama. On je – nepovac i lupež. A moj omiljeni bog – bog Remont, koji se u Moskvu doselio 1922, s keceljom, umazan je krečom i zaudara na krdžu. I mene je dokačio svojom četkom, pa do dana današnjeg nosim trag božanskog dodira na svom jesenjem kaputu, u kome idem i zimi. Zbog čega? Ah da, u inostranstvu se verovatno ne zna da u Moskvi postoji čitava jedna klasa koja smatra da je moderno da se zimi nosi jesenja odeća. U tu klasu spada takozvana misaona inteligencija, kao i buduća inteligencija: rabfaki5 I slično. Ova druga, uostalom, čak nije ni u kaputima, nego u nekakvim kratkim žaketama. Zima?…
Gluposti. Čovek se veoma lako privikne. Dakle, bilo je to u zlatnu jesen, kad smo prijatelj – spec6 – i ja izlazili iz hotela. Tu se žestoko razmahao prekrasni bog. Stajali su nogari, niz zidove su se slivali beli potoci, prijatno je mirisalo na uljanu boju.
I upravo tu me je i dohvatio četkom.
Spec sa strašću udahnu miris boje i ponosno reče:
– Dozvolite. Pričekajte, još koja godina – i nećete poznati Moskvu. Sad ćemo „mi“ (s naglaskom na ovoj reči) pokazati na šta smo sve spremni!
Nažalost, ništa naročito spec nije stigao da pokaže, jer nedelju dana posle ovoga bio je sledeća žrtva „boljševičkog terora“. Naime: strpali su ga u Butirke7.
Iz kog razloga, uopšte se ne zna.
Njegova žena tim povodom govori nešto nerazumljivo:
– To je nečuveno! Pa priznanice nema? Zar ne? Neka pokažu priznanicu. Sidorov (ili Ivanov, ne sećam se) je podlac! Kaže – dvadeset milijardi. Pre svega, radi se o petnaest!
Priznanice zaista nema (pa nije spec budala!), zbog toga će speca uskoro da puste. A tada će on doista pokazati. Skupivši snagu u Butirkama.
Ali, speca nema, a bog Remont je ostao. Možda zbog toga što, koliko god specova da zatvore, još uvek ih ostaje neizmeran broj (moja tačna statistika: u Moskvi ih je – 1.000.000, u najmanju ruku!), ili zbog toga što se može i bez specijalista, a bog neumorni, izvrsni – štukater, moler i zidar – posluje. Čak ni sad nije posustao, iako je već zima i sipa meki sneg.
Na Lubjanki, na uglu Mjasnicke, nalazilo se bog te pita šta: nekakva oglodana pustara, prekrivena izlomljenom opekom i krhotinama flaša. A sad je, doduše, prizemna, ali ipak zgrada! Z-g-r-a-d-a! Stakla – cela! Sve kao što treba. Iza stakala, doduše, ničeg još nema, ali napolju već pada u oči natpis sa zlatnim slovima: „Trikotaža“.
Sve u svemu, pred očima se zbivaju čuda. Razjapljena vrata na donjim spratovima iznenada dobijaju stakla. Dan-dva i u izlozima se pale lampe, a tamo… ili su čitavi slapovi tkanina, ili pod zelenim abažurom štrči nekakva glava, pognuta nad papirima.
Ne znam zbog čega, niti kakva glava, ali šta radi mogu da kažem i ne zavirivši unutra:
– Sastavlja izveštaj o prekovremenom radu.
I otvoreno ću reći: tkanine – to je u redu, ali glava je – nepotrebna. Pišu li pišu… A od toga, očigledno, nikakve koristi.
Ubeđen sam da će tkanine i posuđe, kišobrani i kaljače, na kraju krajeva, sasvim potisnuti ćelave činovničke glave. Moskovski krajolik postaće čaroban.
Po mom ukusu.
S uživanjem sad prolazim kroz pasaže. Na Petrovki i Kuznjeckom – suton plamti svetlošću. Raskošna gama boja u staklima – osmehuju se lica igračaka zanatskih zadruga.
Liftovi su krenuli! Lično sam ih danas video. Imam li prava da verujem svojim očima?
Ove sezone popravljalo se, malterisalo, lepilo.
Sledeće sezone, uveren sam, gradiće se. Jesenas, gledajući po ulicama kotlove s asfaltom koji su goreli paklenim plamenom, drhtao sam od radosne slutnje.
Gradiće se, bez obzira na sve. Možda je to samo mašta pravovernog Moskovljanina… Ja, kako god vi na to gledali, vidim – renesansu.
Moskovski epitalam:
Pevam tebi, o, bože Remonte!
Mihail Bulgakov
5 Radnički fakulteti – Prev.
6 Naziv za stručnjaka buržoaskog porekla do sredine dvadesetih godina u sovjetskoj Rusiji – Prev.
7 Jedna od zloglasnih moskovskih tamnica. – Prev.
