I
Iz razloga o kojima sad nije vreme govoriti podrobnije, morao sam postati lakej kod jednog petrogradskog činovnika koji se prezivao Orlov.
Bilo mu je oko trideset pet godina i zvao se Georgij Ivanič.
Kod tog Orlova stupio sam u službu zbog njegovog oca, poznatog državnika, koga sam smatrao za ozbiljnog neprijatelja moje ideje. Računao sam da živeći kod sina, iz razgovora koje ću čuti, i po dokumentima i zabeleškama koje ću nalaziti na stolu, izučiću do detalja planove i namere njegovog oca.
Obično je u jedanaest časova pre podne u mojoj lakejskoj sobi zvonilo električno zvonce koje me je upozoravalo da se gospodin probudio. Kad sam sa očišćenim odelom i cipelama dolazio u spavaću sobu, Georgij Ivanič sedeo bi nepomično u krevetu, ne sanjiv već više umoran od sna, i gledao u jednu tačku ne ispoljavajući povodom svoga buđenja nikakvo zadovoljstvo. Pomagao sam mu pri oblačenju, dok mi se on nerado podvrgavao, ćuteći i ne primećujući moje prisustvo; zatim bi s glavom vlažnom od umivanja i svežih parfema koji su se širili odlazio u trpezariju na kafu. Sedeo bi za stolom, pio kafu i prelistavao novine, dok smo ja i sobarica Polja ponizno stajali kraj vrata i gledali u njega. Dva odrasla stvorenja morala su najpažljivije posmatrati kako treći od njih pije kafu i gricka dvopek. To je, po svoj prilici, smešno i glupo, ali ja u tome nisam video ničeg ponižavajućeg što moram stajati kraj vrata, mada sam i ja bio isto tako plemić i obrazovan čovek kao i Orlov.
Kod mene je tada počinjala tuberkuloza, a sa njom i još ponešto gotovo značajnije od toga. Ne znam da li pod uticajem bolesti ili usled tek začete promene pogleda na svet, koje tada nisam opažao, obuzimala me iz dana u dan neka silna i razdražljiva žudnja za običnim građanskim životom.
Bejah se zaželeo duševnog mira, zdravlja, čista vazduha, sitosti. Postadoh sanjalica i kao takav nisam znao šta mi je upravo bilo potrebno. Čas me je vuklo da idem u manastir, da sedim tamo po čitave dane kraj prozora i posmatram drveće i polja; čas sam zamišljao kako kupujem pet hektara
zemlje i živim kao spahija; čas sam davao sebi reč da ću se posvetiti nauci i svakako postati profesor nekog univerziteta u unutrašnjosti. Ja sam penzionisani poručnik naše mornarice; priviđalo mi se more, naša eskadra i korveta na kojoj sam izvršio plovidbu oko sveta. Želeo sam još jednom da doživim ono neiskazano osećanje kad se u šetnji po tropskoj šumi ili pri posmatranju sunčeva zalaska u Bengalskom zalivu premiralo od ushićenja i istovremeno tugovalo za zavičajem. Sanjao sam planine, žene, muziku, i radoznalo, kao mališan, unosio se u fizionomije i prisluškivao razne glasove. I dok sam stajao tako kraj vrata i posmatrao kako Orlov pije kafu, osećao sam se ne kao lakej već kao čovek koga sve na svetu zanima, pa čak i Orlov.
Po spoljašnosti, Orlov je bio Petrograđanin: uzanih ramena, visoka struka, upalih slepoočnica, očiju neodređene boje i retkih, ovlaš obojenih vlasi na glavi, bradi i brkovima. Lice mu je bilo negovano, iznureno i neprijatno. Naročito je izgledalo neprijatno kad je bio zamišljen ili kad je spavao. Prikazati njegov svakidašnji izgled sumnjam da bi i trebalo; uz to, Petrograd nije Španija, spoljašost muškarca ovde ne znači mnogo, čak ni u ljubavnim poslovima, i ona je važna samo za reprezentativne lakeje i kočijaše. Počeo sam da govorim o Orlovljevom licu i kosi samo zato što u njegovoj spoljašnosti beše nečeg što vredi spomenuti, a naime: kad bi Orlov uzimao novine ili knjigu, ma kakvu, ili kad bi se sretao sa ljudima, ma kakvi oni bili, onda bi mu se oči počinjale ironično smeškati i celo lice dobijalo bi izraz lakog ali ne pakosnog podsmeha. Pre nego što bi pročitao nešto ili čuo, kod njega je ironija bila uvek u pripravnosti, kao štit u divljaka.
A ona je tu prilagođena, stereotipna i u poslednje vreme izražavala se na licu bez ikakvog učešća volje, po svoj prilici refleksivno. Ali o tome ćemo docnije.
Posle dvanaest časova, Orlov bi s ironičnim izrazom na licu uzimao svoju tašnu prepunu spisa i odlazio na dužnost. Nije ručavao kod kuće i vraćao se uveče posle osam. Ja sam palio u njegovom kabinetu lampu i sveće, dok bi on sedeo u naslonjači nogu ispruženih na stolici i tako izvaljen počinjao čitati. Gotovo svaki dan donosio je ili su mu slali iz knjižara nove knjige, i u mojoj lakejskoj sobi svud u ćoškovima i pod krevetom ležalo je bezbroj knjiga na tri jezika, izuzev ruskog, već pročitanih i već bačenih. A on je čitao vrlo brzo. Kažu: reci mi šta čitaš, pa ću ti reći ko si. To je možda i istina, ali suditi o Orlovu po pročitanim knjigama sasvim je nemogućno. To beše nekakva zbrka. I filozofija, i francuski romani, i politička ekonomija, i finansije, i novi pesnici, i izdanja „Posrednika”, i sve bi to pročitao on podjednako brzo i sve s istim ironičnim izrazom u očima.
Posle deset časova Orlov bi se brižljivo oblačio, često u frak, vrlo retko u svoj kamer-junkerski mundir, i odlazio bi od kuće. Vraćao se u svanuće. Živeli smo nas dvoje tiho i mirno i nikakvih nesporazuma nije bilo između nas. On obično nije primećivao moje prisustvo i, kad je govorio sa mnom, na licu mu ne beše ironičnog izraza — očigledno, nije me smatrao za čoveka.
Svega jedared video sam ga ljuta. Jednom, to beše nedelju dana posle moga stupanja kod njega u službu, vratio se on s neke večere u devet časova uveče; imao je čudan izraz lica, umoran. Kad sam išao za njim u kabinet da tamo zapalim sveće, reče mi:
— Kod nas u sobama nešto zaudara.
— Ne, vazduh je svež — odgovorih.
— A ja ti kažem da zaudara — ponovi on ljutito.
— Ja svaki dan otvaram prozorčiće.
— Ne pričaj, zvekane! — viknu on. Uvredih se i htedoh da odgovorim, i bog bi ga znao čime bi se sve svršilo da se ne umeša Polja, koja je poznavala svoga gospodina bolje od mene.
— Zaista, oseća se nekakav otužan miris! — reče ona dižući obrve. — Otkud li to? Stepane, otvori u salonu prozorčiće i založi kamin.
Ona poče huktati, užurba se i krenu po svima sobama šušteći svojim suknjama i šišteći prskalicom za pročišćavanje vazduha. A Orlov stalno beše loše raspoložen; on je, očigledno, savlađujući sebe da se glasno ne ljuti, sedeo za stolom i brzo pisao pismo. Kad napisa nekoliko redaka, ljutito šmrknu i pocepa pismo, pa stade ponovo pisati.
— Nek idu u đavola! — promrmlja on. — Hteli bi da imam ogromno pamćenje!
Najzad pismo beše napisano; on ustade od stola i reče obraćajući se meni:
— Odvezi se u Znamensku ulicu i predaj ovo pismo u ruke lično Zinaidi Fjodorovnoj Krasnovskoj. Ali prvo upitaj vratara da se nije slučajno vratio muž, to jest gospodin Krasnovski. Ako se vratio, onda ne predaji pismo i dovezi se natrag. Pričekaj!… U slučaju da te zapita ima li nekoga kod mene, onda joj reci da od osam časova sede ovde kod mene nekakva dva gospodina i nešto pišu.
Odvezoh se u Znamensku. Vratar mi reče da se gospodin Krasnovski još nije vratio, i ja se uputih na treći sprat. Otvori mi vrata visoki, gojazni, mrki lakej sa crnim zaliscima i pospano, tromo i grubo, kako može samo lakej s lakejom da razgovara, upita me šta tražim. Ne uspeh ni da odgovorim, kad iz sobe brzo uđe u predsoblje dama u crnoj haljini. Ona poče zuriti u mene.
— Da li je Zinaida Fjodorovna kod kuće? — upitah.
— To sam ja — reče gospođa.
— Pismo od Georgija Ivaniča.
Ona nestrpljivo otvori pismo i, držeći ga obema rukama i okrenuvši prema meni svoje prstenje sa brilijantima, poče čitati. Posmatrao sam njeno bledo lice s blagim crtama, bradu napred isturenu, duge, crne trepavice. Po izgledu, ovoj gospođi ne bih mogao dati više od dvadeset pet godina.
— Pozdravite i zahvalite — reče kad završi čitanje. — Ima li nekoga kod Georrija Ivaniča? — upita blago, veselo i kao stideći se svoga nepoverenja.
— Nekakva dva gospodina — odgovorih. — Pišu nešto.
— Pozdravite i zahvalite — ponovi ona i, naklonivši glavu na rame i čitajući u hodu pismo, nečujno se izgubi.
Sretao sam tada malo žena, i ova dama koju uzgred videh napravi prijatan utisak na mene. Vraćajući se kući peške, sećao sam se njenog lica i miomira finih parfema, i sanjario sam. Kad sam se vratio, Orlova već nije bilo kod kuće.
II
Dakle, gospodar i ja živeli smo tiho i mirno, pa ipak ono prljavo i uvredljivo čega sam se toliko pribojavao kad sam postao lakej beše prisutno ovde i poče se osećati svakoga dana. Ja nisam bio u dobrim odnosima sa Poljom. Ona je bila dobro uhranjeno i razmaženo stvorenje koje je obožavalo Orlova zato što je on gospodin, a mene je prezirala zato što sam lakej. Svakako, s tačke gledišta jednog pravog lakeja ili kuvara, ona je bila sablažnjiva: rumenih obraza, prćasta nosa, čkiljavih očiju i punačka tela koje je prelazilo već u gojaznost. Ona se puderisala, bojila je obrve i usne, utezala se u mider i nosila turnir i grivnu od parica. Koračala je sitno, podskakujući; u hodu se vrckala ili, kako to kažu, uvijala ramenima i kukovima. Šuštanje njenih sukanja, pucketanje midera i zveckanje grivne, i onaj prostački zadah pomade za usne, toaletne esencije i parfema što ih je krala od gospodina, izazivahu u meni, kad smo ujutru udvoje raspremali sobu, takvo osećanje kao da sam i ja zajedno sa njom radio nešto odvratno.
Da li zato što nisam krao zajedno sa Poljom, ili što nisam pokazao nikakvu želju da joj postanem ljubavnik, što je nju, po svoj prilici, vređalo, ili možda zato što je instinktom osećala u meni tuđeg čoveka, tek ona me je omrzla od prvog dana. Moja nespretnost, nelakejska spoljašnost i moja bolest izgledahu joj bedni i izazivahu kod nje osećanje gađenja. Ja sam tada jako kašljao i pokatkad joj je to noću smetalo da spava, jer je moju i njenu sobu delila samo jedna drvena pregrada, pa bi mi svako jutro govorila:
— Opet mi nisi dao da spavam. Ti treba da si u bolnici, a ne da živiš kod gospode.
Ona je tako iskreno verovala da ja nisam čovek već nešto kudikamo ispod nje, da je poput rimskih matrona koje se nisu stidele da se kupaju u prisustvu robova išla ponekad preda mnom samo u košulji.
Jednom o ručku (svakog dana dobijali smo iz krčme supu i šnicle) dok sam bio vrlo lepo, sanjalački raspoložen, upitah:
— Polja, verujete li u boga?
— Kako da ne!
— Onda zacelo verujete — nastavih ja — da će doći i strašni sud i da ćemo odgovarati bogu za svaki naš rđavi postupak?
Ona ništa ne odgovori već napravi samo prezrivu grimasu i, gledajući ovoga puta u njene site, hladne oči, ja shvatih da ovo potpuno, sasvim negativno stvorenje nije znalo ni za boga ni za savest, ni za zakon, i ako bi mi bilo potrebno da ubijem nekog, da zapalim ili da ukradem, ne bih mogao naći ni za pare boljeg saučesnika.
U neobičnoj sredini, uz to nenaviknut na ti i na neprestano laganje (govoriti „gospodin nije ovde” kad je on kod kuće), nije mi bilo lako prve nedelje kod Orlova. U lakejskom fraku osećao sam se kao u oklopu. Ali posle sam navikao. Kao pravi lakej, dvorio sam ga, spremao sobe, trčao i vozio se vršeći razne poruke. Kad se Orlovu nije išlo na sastanak kod Zinaide Fjodorovne, ili kad je zaboravljao na obećanje da bude kod nje, odlazio sam ja u Znamensku ulicu i predavao pismo lično u ruke i lagao. I kao rezultat svega nije ispadalo ono što sam očekivao pri stupanju u lakeje; svaki dan ovog mog novog života propadao je i za mene i za moju ideju, jer Orlov nikad nije govorio o svome ocu, a takođe ni gosti njegovi, pa sam o radu poznatog državnika znao samo ono što sam uspevao, kao i pre, da doznam iz novina i prepiske sa drugovima. Stotine zabeležaka i spisa koje sam nalazio u kabinetu i čitao nisu imali čak ni daleke veze s onim što sam tražio. Orlov je bio sasvim ravnodušan prema poznatom zanimanju svoga oca i izgledalo je kao da nije ni čuo ništa o tome, ili kao da mu je otac odavno umro.
III
Četvrtkom je kod nas bilo primanje.
Naručivao bih u restoranu veće parče rostbifa i govorio telefonom Jelisejevu da nam pošalje kavijara, sira, ostriga i drugo. Kupovao sam karte za kocku. Polja bi već od ujutru pripremala pribor za čaj i servis za večeru. Istinu da kažem ovaj mali posao unosio je donekle raznovrsnost u naš prazan život i četvrci su za nas bili najinteresantniji dani.
Od gostiju dolazila su samo njih trojica. Najsolidniji i gotovo najzanimljiviji beše gost koji se prezivao Pekarski, visok, mršav čovek, oko četrdeset pet godina, sa dugim orlovskim nosem, velike crne brade i ćelav. Oči je imao krupne, razrogačene, a izraz lica ozbiljan, sklon dubokom razmišljanju, kao u grčkog filozofa. Radio je u direkciji železnica i u banci; bio je pravni referent pri nekoj važnoj državnoj ustanovi i imao poslovne veze sa bezbroj privatnih ljudi, kao staralac, predsednik konkursa itd. Imao je čin sasvim mali i skromno je nazivao sebe advokatom, ali je bio od ogromnog uticaja. Njegova vizitkarta ili pisamce behu dovoljni da vas primi preko reda čuveni lekar, direktor železnica ili neki veliki činovnik; pričalo se da se po njegovoj protekciji mogla dobiti državna služba čak četvrte klase i zataškati svaka neprijatna stvar. Smatrali su ga za vrlo pametna čoveka, ali to beše neka naročita, čudna pamet. Mogao je u trenutku da pomnoži u svesti 213 sa 373 ili da pretvori sterlinge u marke bez olovke i tablica, odlično je poznavao železničke poslove i finansije i sve što je u vezi s administracijom za njega nije predstavljalo tajnu; govorilo se da je za građanske sporove bio najveštiji advokat i nositi se sa njim ne beše lako.
Ali taj neobični um nije mogao da razume mnoge stvari koje behu pristupačne čak i nekom glupaku. Na primer, on uopšte nije mogao da shvati otkuda to da ljudima bude dosadno, kako mogu da plaču, da vrše samoubistva, pa čak i druge da ubijaju; zašto se uzbuđuju povodom stvari i događaja koji ih lično ne tangiraju i zašto se smeju kad čitaju Gogolja, Ščedrina… Sve apstraktno, utonulo u oblast misli i osećanja, beše za njega nepojmljivo i dosadno kao muzika za onog ko nema sluha. On je gledao na ljude samo sa poslovne strane i delio ih na sposobne i nesposobne. Druga podela za njega nije postojala. Čestitost i pristojnost samo su simptomi sposobnosti. Bančenje, kockanje i razvrat dopuštaju se, ali tako da to ne smeta poslu. Verovati u boga nije pametno, ali religiju treba čuvati jer je za narod potreban princip uzdržavanja, u protivnom neće raditi. Kazne su neophodne samo za zastrašivanje. Ići na letovanje nema smisla, jer je i u gradu lepo. I tako dalje. Bio je udovac i bez dece, ali je živeo komotno, kao da je u porodici, i stan je plaćao tri hiljade godišnje.
Drugi gost, Kukuškin, aktivni državni savetnik, iz redova mladih ljudi, bio je osrednjeg rasta i izdvajao se najviše svojim neprijatnim izgledom, koji je dolazio od nesrazmere njegovog debelog, zdepastog trupa i sitnog, mršavog lica. Usne mu behu u vidu srca, a potkresani brčići kao da su prevučeni lakom. To je bio čovek pokretan kao gušter. On nije ulazio već se uvlačio nekako puzeći, sitno tapkajući nogama, klateći se i kikoćući, a kad se smejao, onda se kezio zubima. Bio je činovnik za specijalne zadatke u nekoj ustanovi i ništa nije radio, iako je dobijao velike dijurne, naročito leti, kad su za njega izmišljana razna službena putovanja. Bio je to karijerist ne do srži već dublje, do poslednje kapi krvi, i uz to sitan karijerist, nepouzdan u sebe, koji stvara svoju karijeru isključivo na milostinji. Za nekakav strani krstić ili da se u novinama objavi kako je prisustvovao opelu ili parastosu s ostalim velikodostojnicima bio je gotov na sva moguća poniženja, da moljaka, da se umiljava, da obećava. Iz kukavičluka on je laskao Orlovu i Pekarskom, zato što ih je smatrao za jake ljude, laskao je Polji i meni zato što smo služili kod uticajnog čoveka. Uvek kad sam mu skidao bundu, cerio se i pitao me: „Stepane, jesi li ženjen?” a zatim bi sledili najodvratniji bezobrazluci kao znak naročite pažnje prema meni.
Kukuškin je laskao slabostima Orlova, njegovoj pokvarenosti, prezasićenosti; da mu se dopadne, pretvarao se u podrugljivca i bezbožnika, kritikovao je zajedno sa njim one pred kojima je na drugom mestu bio ropski licemeran. Kad se za večerom govorilo o ženama i o ljubavi, izdavao se za finog i otmenog razvratnika. Uopšte, treba podvući da su petrogradski bonvivani voleli da razgovaraju o svom čudnom probiranju žena. Poneki od mlađih državnih savetnika bio je neobično zadovoljan i nežnošću svoje kuvarice ili neke bednice koja šeta po Nevskom, a kad bi ga čuli šta govori, reklo bi se da je zaražen svim porocima Istoka i Zapada, da je počasni član čitavog niza tajnih nepristojnih društava i da je već pod policijskim nadzorom. Kukuškin je lagao bezočno o sebi, i njemu ne samo da se nije verovalo već su uvek njegove izmišljotine propuštane mimo ušiju.
Treći gost je Gruzin, sin uvaženog učenog generala, vršnjak Orlova, čupavi i zrikavi blondin, u zlatnim naočarima. Sećam se njegovih dugačkih i bledih prstiju kao u pijaniste; pa i u celoj njegovoj pojavi beše nečega muzičkog i virtuoznog. Takva stvorenja sviraju u orkestrima prvu violinu.
Kašljao je i patio od migrene, i uopšte izgledao je bolešljiv i slabunjav. Po svoj prilici, kod kuće su ga svlačili i oblačili kao dete. Gruzin je svršio pravni institut i služio u početku u sudskom resoru, posle su ga premestili u senat, odatle ode i dobi mesto, po protekciji, u Ministarstvu državnih dobara, pa i to ubrzo napusti. U moje vreme on je radio u Orlovljevom odeljenju, bio kod njega šef odseka, ali je nagoveštavao da će brzo preći opet u sudski resor. Prema službi i prema svome seljakanju s mesta na mesto ponašao se sa retkom lakomislenošću, i kad se pred njim ozbiljno govorilo o položajima, ordenima, platama, onda se on dobrodušno smeškao i ponavljao aforizam
Prutkova: „Samo ćeš u državnoj službi poznati istinu.” Imao je sitnu ženu sa zbrčkanim licem, vrlo ljubomornu, i petoro kržljave dece; ženu je varao, decu voleo kad ih vidi, i uopšte prema porodici se držao dosta ravnodušno i ismejavao ih. On i porodica živeli su na dug, pozajmljujući gde stanu i gde stignu, pri svakom zgodnom slučaju, ne propuštajući čak ni svoje šefove i vratare. To je bio mlitav čovek, lenjiv do potpune ravnodušnosti prema sebi i nosila ga je niz vodu rečna struja ko zna kuda i zašto. Kud su ga vodili, tamo je i išao. Povedu ga u neku jazbinu — ide, iznesu pred njega vino — pije, ne iznesu — ne pije; grde pred njim žene — i on grdi svoju ženu tvrdeći da mu je upropastila život, a kad hvale, onda i on nju hvali i govori:
„Ja je, jadnicu, neobično volim”. Bundu nije imao i nosio je uvek ogrtač, od koga se širio zadah dečje sobe. Kad bi za vreme večere razmišljajući o nečemu kotrljao kuglice od hleba i pio malo više crna vina, onda i ja, zaista neobično bejah gotovo ubeđen da u njemu ima nečega, da se po svoj prilici i sam oseća kao u nekom snu, ali iz sujete i primitivnosti nije u stanju da to shvati i oceni. On je pomalo svirao na klaviru. Ponekad bi seo za nj, udario dva-tri akorda i zapevao tiho:
„Šta nam priprema sutrašnji dan?” ali odmah, kao uplašen, ustao bi i otišao dalje od klavira.
Gosti su se obično okupljali oko deset časova. Kartali su se u Orlovljevom kabinetu, dok smo ih ja i Polja služili čajem. Jedino tada sam mogao da osetim kako treba svu slast lakejskog života. Stajati u toku četiri do pet časova kraj vrata, starati se da čaše ne budu prazne, menjati pepeljare, pritrčavati stolu da se digne oborena kreda ili karta, a što je glavno, stajati, čekati, biti pažljiv i ne smeti ni reči reći, ni kašljati, ni smeškati se, to je, verujte, teže od najtežeg seoskog posla. Nekada sam u burne zimske noći stajao na straži po četiri sata, i nalazim da je stražariti kudikamo lakše.
Kartali su se do dva sata u noći, ponekad do tri, i posle su, protežući se, išli u trpezariju na večeru ili, kako je govorio Orlov, na meze. O večeri bi se ćaskalo. Počinjalo bi se obično tim što je Orlov nasmejanih očiju pričao o nekom poznaniku, o tek pročitanoj knjizi, o novom postavljenju ili projektu; laskavi Kukuškin prihvatao je njegov ton, pa bi otpočelo, po mome tadašnjem nastrojenju, najodvratnije verglanje. Ironija Orlova i njegovih prijatelja nije imala granica i nije štedela nikoga i ništa. Ako se razgovara o religiji, onda ironično, ako se govori o filozofiji, o smislu i ciljevima života, takođe ironično, pokrene li neko pitanje o narodu, opet ironično. U Petrogradu je postojala naročita vrsta ljudi koji su se specijalno bavili tim da ismeju svaku pojavu u životu; oni nisu mogli proći čak ni pored gladnog čoveka ili samoubice, a da ne kažu kakvu gadost. Ali Orlov i njegovi prijatelji nisu se šalili ni podsmevali, već su govorili s ironijom. Govorili su da nema boga i da sa smrću sasvim nestaje ličnosti; besmrtnost postoji samo u francuskoj akademiji. Prave sreće nema i ne može biti, jer postojanje uslovljava ljudsko savršenstvo, a ovo poslednje nije ništa drugo do logička apsurdnost. Rusija je isto tako dosadna i uboga zemlja kao i Persija. Inteligencija je očajna; po mišljenju Pekarskog, ona se mahom sastoji od ljudi nesposobnih i koji nisu ni za šta. Narod se propio, razlenjio, prolopovisao i degeneriše se. Nauke kod nas nema, književnost je izopačena, trgovina je zasnovana na prevari: „bez prevare — nema prodaje”. I sve u tom žanru, i sve sa podsmehom.
Od vina na kraju večere bivalo je živahnije i prešlo bi se na vesela pričanja. Ismevali su porodični život Gruzinov, Kukuškinove pobede ili Pekarskog, u čijoj knjizi rashoda beše tobož jedna stranica pod naslovom: U dobrotvorne svrhe, a druga za fiziološke potrebe. Govorili su da nema ni vernih žena; da nema takve žene kod koje se uz izvesne okolnosti ne bi mogla postići nežnost ne izlazeći iz salona, dok u to vreme u susednom kabinetu sedi muž. Devojčice-šiparice su razvratne i već sve znaju. Orlov čuva kod sebe pismo jedne četrnaestogodišnje gimnazistkinje: ona je vraćajući se iz gimnazije „manula repom na Nevskom nekom oficirčiću”, koji ju je tobož odveo u svoj stan i ispratio tek dockan uveče, i ona se odmah požurila da napiše o tome drugarici, da podeli sa njom svoje ushićenje. Govorilo se da ni idealnog morala nikad nije bilo i da ga nema pa, očigledno, i nepotreban je; da je čovečanstvo dosad i bez njega živelo lepo. Šteta od takozvanog razvrata nesumnjivo je preuveličana. Razvrat, za koji naš ustav predviđa kazne, nije smetao Diogenu da bude filozof i učitelj.
Cezar i Ciceron bili su razvratnici i istovremeno veliki ljudi. Starac Katon oženio se mladom ženom, pa ipak je i dalje smatran za surovog isposnika i čuvara morala.
U tri ili četiri časa gosti bi se razilazili ili bi se odvezli zajedno van varoši, ili u Ulicu oficirsku, kod neke Varvare Osipovne, a ja sam odlazio u svoju lakejsku sobu i dugo nisam mogao zaspati od glavobolje i kašlja.
Anton Pavlovič Čehov
Nastaviće se
