VII
Sad, kad pišem ove redove, ruku mi koči strah koji je u meni usađen još od detinjstva, pa izgledam osetljiv i smešan; kad želim da sam ljubazan i da izražavam nežnost, nisam u stanju da budem iskren. I eto, baš zbog tog straha i nenaviknutosti nikako ne mogu da izrazim sasvim jasno ono što se tada dešavalo u mojoj duši.
Ja nisam bio zaljubljen u Zinaidu Fjodorovnu, ali u običnom čovečjem osećanju koje gajih prema njoj beše mnogo više mladosti, svežine i veselosti negoli u Orlovljevoj ljubavi.
Čisteći ujutru četkom cipele ili metlicom odelo, ja sam obamirući očekivao kad ću najzad čuti njen glas i korake. Stajati i gledati u nju dok pije kafu i zatim posle doručka pridržavati joj u predsoblju bundicu i navlačiti na njene male noge kaljače, dok bi se ona oslanjala o moje rame, zatim čekati kad će mi odozdo zazvoniti vratar da je sretnem na ulazu, rumenu, svežu, zasutu snegom, slušati isprekidane usklike o mrazu ili kočijašu, o, kad biste samo znali koliko sve to za mene beše značajno!
Želeo sam da se zaljubim, da imam svoju porodicu, hteo sam da i moja buduća žena ima baš takvo lice, takav glas. Sanjario sam o tome i za vreme ručka, i na ulici kad su me slali nekuda, i noću kad nisam spavao. Orlov je s gnušanjem odbacivao od sebe ženske prnje, decu, kuhinju, bakarne šerpe, a ja sam prikupljao sve to i brižljivo čuvao u svojim snovima, voleo, preklinjao sudbinu da i meni to pruži i zamišljao ženu, dečju sobu, stazice u bašti, kućicu…
Znao sam da kad bih i zavoleo nju, ne bih mogao računati na takvo čudo kao što je uzajamnost s njene strane, ali me ovo shvatanje nije uznemiravalo. U mome skromnom, tihom osećanju, nalik na običnu naklonost ne beše ni ljubomore na Orlova, čak ni zavisti, jer sam znao da je lična sreća za ovakvog bogatša kao što sam ja mogućna samo u snovima.
Kad je Zinaida Fjodorovna noću, čekajući svoga Žorža, nepomično gledala u knjigu ne prelistavajući stranice, ili kad je drhtala i bledela zato što je kroz sobu prolazila Polja, patio sam zajedno sa njom i padalo mi na pamet da što pre prosečem ovaj nesnosni čir, da što pre udesim da ona dozna sve ono što se ovde razgovara četvrtkom za vreme večere, ali kako to da uradim? Sve češće i češće sam imao prilike da vidim suze. Prvih nedelja ona se smejala i pevala svoju pesmicu, čak kad Orlov i nije bio kod kuće, ali već drugog meseca u našem stanu zavladala je tužna tišina, narušavana samo četvrtkom.
Ona je laskala Orlovu i, da bi iznudila od njega neiskren osmeh ili poljubac, klečala je i umiljavala se kao psetance. Prolazeći pored ogledala, čak kad joj na duši beše veoma teško, nije se mogla uzdržati da se ne ogleda i da ne popravi frizuru. Meni je izgledalo čudnovato što se ona i dalje interesuje za toalete i što se oduševljava stvarima koje je kupovala. To se nekako nije slagalo s njenom iskrenom tugom. Ona je pratila modu i šila sebi skupocene haljine. Za koga i zašto? Naročito sam zapamtio jednu novu haljinu koja je stajala četiri stotine rubalja.
Plaćati toliko za suvišne i nepotrebne stvari, i to dok su naše radnice za svoj robijaški posao dobijale po dva-tri groša dnevno za svoje izdržavanje i dok su mletačkim i briselskim čipkarkama plaćali samo pola franka dnevno, računajući da će ostalo nadoknaditi razvratom; i bilo mi je čudno i neprijatno što Zinaida Fjodorovna nije bila svesna toga. Ali trebalo je samo da ode od kuće, pa da je odmah za sve izvinim, da sve shvatim i da čekam kad će mi odozdo zazvoniti vratar.
Ona se ponašala prema meni kao prema lakeju, nižem biću. I psa čovek može milovati pa da to u isto vreme ne primeti; naređivali su mi, postavljali pitanja, ali nisu primećivali moje prisustvo. Gospodari su smatrali za nepristojno da razgovaraju sa mnom više nego što je uobičajeno; da sam se ja, služeći o ručku, mešao u razgovor ili smejao, smatrali bi me sigurno za ludog, ili bi me otpustili.
Pa ipak, Zinaida Fjodorovna beše mi naklonjena. Kad su me slali nekud ili mi objašnjavali kako da rukujem novom lampom, ili nešto slično tome, njeno lice je postajalo neobično vedro, dobro i ljubazno, i gledala je pravo u mene. Tom prilikom uvek mi je izgledalo da se ona sa zahvalnošću seća što sam joj donosio pisma u Znamensku. Kad je zvonila, onda bi Polja, koja me je smatrala za gospođinog ljubimca i koja me je zbog toga mrzela, govorila s pakosnim podsmehom: — Idi, zove te ona tvoja.
Zinaida Fjodorovna ponašala se prema meni kao prema nižem biću, a ni slutila nije da ako je neko i bio ponižen u kući, onda je to jedino ona. Nije znala da ja, lakej, patim zbog nje i da se po dvadeset puta dnevno pitam šta je čeka u budućnosti i čime će sve ovo svršiti. Iz dana u dan njen položaj je postajao sve gori. Posle one večeri kad su razgovarali o službi, Orlov, koji nije voleo suze, počeo je osetno strahovati i izbegavati takve razgovore; kad bi Zinaida Fjodorovna započinjala prepirku ili molila, ili se spremala da plače, Orlov bi pod zgodnim izgovorom odlazio u svoj kabinet ili uopšte iz kuće. Sve ređe i ređe je noćivao u stanu i još ređe ručavao; a četvrtkom je sam molio svoje prijatelje da ga odvedu nekud.
Zinaida Fjodorovna, kao i pre, sanjarila je o svojoj kuhinji, o novom stanu i putovanjima u inostranstvo, ali snovi su ostajali snovi. Ručak je donošen iz restorana, Orlov je molio da se ne pokreće pitanje novog stana sve dok se ne vrate iz inostranstva, a o putovanju je govorio da ne treba ići pre nego što mu poraste velika kosa, jer živeti po hotelima i služiti ideji ne može se bez dugih vlasi.
U prilog svemu ovome, u odsustvu Orlova počeo je k nama navraćati uveče Kukuškin. U njegovom ponašanju ne beše ničega naročitog, ali ja ipak nikako nisam mogao zaboraviti onaj razgovor kad se spremao da preotme Orlovu Zinaidu Fjodorovnu. Služili su ga čajem i crnim vinom dok se on tiho smejao i, želeći da kaže nešto prijatno, uveravao da je građanski brak u svakom pogledu iznad crkvenog i da bi u suštini svi pristojni ljudi trebalo da priđu sad Zinaidi Fjodorovnoj i da padnu pred njene noge.
VIII
Božićni praznici prošli su dosadno, s nejasnim predosećanjima nečega rđavog. Uoči Nove godine za jutarnjom kafom Orlov je neočekivano izjavio da ga šef šalje s naročitim punomoćstvom senatoru, koji je vršio inspekciju u nekakvoj guberniji.
— Ne putuje mi se, ali ne znam kakav izgovor da nađem! — reče on zlovoljno.
— Mora se putovati, nema šta!
Od ove novosti Zinaidi Fjodorovnoj namah se zacrveneše oči.
— Na duže vreme? — upita ona.
— Na pet-šest dana.
— Meni je, pravo da ti kažem, prijatno što putuješ — reče ona zamislivši se.
— Zabavljaš se. Zaljubiš se u nekog na putu i posle ćeš mi pričati.
Ona se u svakom zgodnom slučaju trudila da Orlov oseti kako se nimalo ne snebiva i da on može raditi šta hoće, a ova nimalo lukava i skroz prozirna politika nikog nije obmanjivala i samo je još jednom podvukla Orlovu da on nije slobodan. — Otputovaću večeras — reče on i poče čitati novine.
Zinaida Fjodorovna se spremala da ga isprati na stanicu, ali on ju je odvratio rekavši da ne putuje u Ameriku, niti na pet godina, već samo na pet dana, pa čak i manje. Oko osam časova počelo je praštanje. On ju je zagrlio jednom rukom i poljubio u čelo i usta.
— Budi pametna, neka ti ne bude dosadno bez mene — reče umiljatim, srdačnim tonom, koji i mene dirnu.
— Bog neka te čuva.
Ona mu se žudno zagleda u lice da što bolje upamti njegove mile crte, zatim ga graciozno zagrli rukama oko vrata i spusti glavu na njegove grudi.
— Oprosti mi naše razmirice — reče ona francuski. — Muž i žena ne mogu da se ne svađaju kad se vole, a ja te volim do ludila. Ne zaboravljaj… telegrafiraj češće i opširnije.
Orlov je poljubi još jednom i, ne rekavši ni reči, izađe zbunjen. Kad već iza vrata škljocnu brava, zastade nasred stepenica zamišljeno i pogleda gore. Izgledalo mi je da kad bi odozgo u tome trenutku dopro do njega ma jedan zvuk, vratio bi se. Ali sve beše mirno. On dovede u red na sebi kaput i poče neodlučno silaziti.
Kraj ulaza odavno već čekahu kočijaši. Orlov sede u jedna kola, a ja sa dva kofera u druga. Bio je jak mraz i na raskrsnicama su se dimile vatre. Od brze vožnje hladan vetar mi je ujedao lice i ruke, teško sam disao i razmšljao sam zaklonivši oči: baš je ona divna žena! Kako samo ume da voli! Danas čak skupljaju i nepotrebne stvari po dvorištima i prodaju ih u dobrotvorne svrhe, pa se i razbijeno staklo smatra za dobru robu, ali ovakvo blago, ovakva retkost kao što je ljubav otmene, mlade, pametne i poštene žene, propada sasvim uzalud. Jedan stari sociolog gledao je na svaku ružnu žudnju kao na silu koja se sa malo veštine može usmeriti na dobro, dok se kod nas i plemenita, divna žudnja i začinje a posle i umire kao nemoć, ni na šta nije usmerena, pa je neshvaćena ili je banalizirana. Zašto to?
Kočijaši neočekivano zaustaviše konje. Otvorim oči i vidim da se nalazimo u Sergejevskoj ulici, pred velikom kućom u kojoj stanuje Pekarski. Orlov izađe iz saonica i nestade ga na ulazu. Posle pet minuta na vratima se pojavi lakej Pekarskog, bez kačketa, i viknu mi ljuteći se na mraz:
— Nisi, valjda, gluv? Oslobodi kočijaše i dođi gore. Zovu te!
Ne razumevajući ništa, uputim se na drugi sprat. Ja sam pre bio u stanu Pekarskog, to jest stajao u predsoblju i gledao u salu, i posle vlažne, mračne ulice, ona me je uvek iznenađivala sjajem svojim slikarskih ramova, bronzom i skupocenim nameštajem. Sad u ovom sjaju ugledah Gruzina, Kukuškina, pa malo posle i Orlova.
— Znaš šta, Stepane — reče on prilazeći mi. — Ja ću ostati ovde do petka ili subote. Ako bude pisama i telegrama, onda ćeš ih svaki dan donositi ovamo. Kući ćeš, naravno, reći da sam otputovao i da šaljem pozdrav. A sad gubi se.
Kad sam se vratio kući, Zinaida Fjodorovna ležala je u salonu na sofi i jela krušku. Gorela je samo jedna sveća, stavljena u kandelabr.
— Niste zadocnili na voz? — upita Zinaida Fjodorovna.
— Nismo. Pozdravili su vas.
Odem u svoju lakejsku sobu i takođe legnem. Nisam imao šta da radim, a nije mi se ni čitalo. Nisam se ni čudio ni bunio, već sam samo naprezao misli da shvatim zašto mu je potrebna ova laž. Pa tako samo šiparci varaju svoje ljubavnice. Nije moguće da on, čovek koji je mnogo čitao i razmišljao, nije mogao da izmisli nešto pametnije? Istinu da kažem, ja nisam imao rđavo mišljenje o njegovoj pameti. Smatrao sam da kad bi mu bilo potrebno da prevari svoga ministra ili nekog drugog jakog čoveka, morao bi upotrebiti na to mnogo energije i veštine, dok ovde, da bi obmanuo ženu, zgodno mu dođe zaista i ono što mu prvo padne na um; ako uspe prevara, dobro je, a ako ne uspe, nije velika nesreća, može se slagati i po drugi put isto tako jednostavno i brzo ne lupajući glavu.
U ponoć, kad na gornjem spratu iznad nas, dočekujući Novu godinu, počeše micati stolice i viknuše „živeli”, Zinaida Fjodorovna mi zazvoni iz sobe do kabineta. Troma od dugog ležanja, sedela je za stolom i pisala nešto na parčetu hartije.
— Treba poslati telegram — reče i osmehnu se.
— Odvezite se brzo na stanicu i zamolite da mu se odmah uputi.
Kad sam zatim izašao na ulicu, pročitah na parčetu hartije: „Čestitam Novu godinu i želim novu sreću. Odmah telegrafiraj, strašno mi je dosadno. Prošla je čitava večnost. Žalim što ne mogu poslati telegramom hiljadu poljubaca, pa i samu dušu. Budi veseo, radosti moja. Zina.”
Poslao sam ovaj telegram i sutra ujutru predao priznanicu.
IX
Najgore je to što je Orlov nepromišljeno posvetio u tajnu svoje prevare i Polju naredivši joj da donese rublje u Sergejevsku. Posle toga, ona je zlurado i sa nekom meni nepojmljivom mržnjom počela gledati Zinaidu Fjodorovnu i stalno frkati od zadovoljstva u svojoj sobi i predsoblju.
— Ukmetila se, pa i ne misli da ide! — govorila je ona s ushićenjem. — Sama bi trebalo da shvati…
Ona beše nanjušila da Zinaida Fjodorovna neće dugo ostati kod nas i, da ne bi gubila vreme, dizala je sve što vidi: mirise, ukosnice od kornjače, marame, ženske cipele. Sutradan po Novoj godini Zinaida Fjodorovna pozvala me je u svoju sobu i saopštila mi poluglasno da joj je nestala crna haljina. I zatim poče ići po svima sobama, bleda, uplašena, srdita lica, i razgovarati sama sa sobom:
— Šta je ovo? Zaista, šta je ovo? Ta to je nečuvena drskost!
O ručku htela je da sipa sebi supu, ali nije mogla, ruke su joj drhtale. Jedva je pogledala u supu i piroške očekujući da prestane drhtavica, i najednom ne izdrža i pogleda u Polju.
— Vi, Polja, možete ići odavde — reče. — Dovoljan je i Stepan.
— Svejedno, molim lepo, ostaću, molim lepo — odgovori Polja.
— Nemate potrebe da stojite tu. Idite odavde sasvim… sasvim! — nastavi Zinaida Fjodorovna ustajući jako uzbuđena. — Možete tražiti sebi drugo mesto. Odmah idite!
— Bez gospodinove naredbe ne mogu otići. S njima sam se pogodila. Kako oni narede, i biće tako. — Ali i ja vam naređujem! Ja sam ovde gazdarica! — reče Zinaida Fjodorovna i sva pocrvene.
— Možda ste i vi gazdarica, ali me može otpustiti samo gospodin. S njim sam se pogodila.
— Vi ne smete ostati ovde ni trenutka! — viknu Zinaida Fjodorovna i lupi nožem po tanjiru.
— Vi ste kradljivica! Razumete li?
Zinaida Fjodorovna baci na sto servijetu i brzo, žalosna, bolna lica izađe iz trpezarije. Polja, glasno jecajući i nešto naričući, takođe izađe. Supa i jarebice ohladiše se. I odnekud mi je sad sav ovaj restoranski sjaj, koji je stajao na stolu, izgledao jadan, lupeški, nalik na Polju. Najžalosniji i najkriminalniji izgled imale su dve piroške na tanjiru. „Danas će nas natrag vratiti u restoran”, kao da govorahu one, „a sutra će nas opet izneti na sto nekom činovniku ili čuvenoj pevačici.”
— Važna gospođa, glete molim vas! — dopiralo mi je do ušiju iz Poljine sobe.
— Da samo hoću, odavno bih bila takva gospođa, ali sramota me! Videćemo ko će od nas dve prvi otići! Dabome!
Zazvoni Zinaida Fjodorovna. Sedela je u svojoj sobi, u kutku, s takvim izrazom kao da su je kaznili da stoji u uglu.
— Da li su doneli telegram? — upita.
— Izgleda da nisu.
— Raspitajte se kod vratara, možda je došao. I ne idite od kuće — reče ona za mnom — bojim se da ostanem sama.
Zatim sam gotovo svaki čas morao trčati dole do vratara i pitati da li je stigao telegram. Ala je to bilo užasno vreme, moram priznati! Da ne bi gledala Polju, Zinaida Fjodorovna je ručavala i pila čaj u svojoj sobi, pa je tu i spavala na kratkom kanabetu, nalik na slovo Z, i sama je nameštala svoju postelju. U početku sam ja nosio telegrame, ali, ne dobijajući odgovora, ona je i meni prestala verovati i sama je odlazila na poštu. Gledajući u nju, i ja sam s nestrpljenjem očekivao telegrame. Nadao sam se da će on izmisliti nekakvu laž, na primer, organizovaće da joj se pošalje telegram s neke stanice. Ako ga odveć budu zanele karte, pomislih, ili ako je već uspeo da se zaljubi u drugu ženu, onda, naravno, podsetiće ga na nas Gruzin i Kukuškin.
Ali mi smo uzalud čekali. Po pet puta dnevno ulazio sam kod Zinaide Fjodorovne s tim da joj ispričam celu istinu, ali ona je gledala kao koza, ramena joj behu opuštena, usnice se micahu i ja sam se vraćao natrag ne rekavši ni reči. Samilost i žalost oduzimahu mi svu hrabrost. Polja, kao da se ništa nije dogodilo, vesela i zadovoljna, spremala je gospodinov kabinet i spavaću sobu, preturala ormane i lupala posuđem, a prolazeći pored vrata sobe Zinaide Fjodorovne pevušila je nešto i kašljala. Dopadalo joj se što se ona od nje krije. Uveče, Polja je odlazila nekud, a u dva ili tri sata zvonila je i ja sam morao da joj otvaram i da saslušam njene prigovore u vezi sa mojim kašljem. Odmah zatim čulo bi se drugo zvono, trčao bih u pravcu sobe koja je do kabineta, i Zinaida Fjodorovna, promolivši glavu kroz vrata, pitala bi: „Ko to zvoni?” A pravo bi mi gledala u ruke: da nije u njima telegram.
Kad najzad u subotu zazvoniše dole i na stepenicama se začu poznati glas, ona se toliko obradova da je zajecala: potrča mu u susret, zagrli ga, poče mu ljubiti grudi i rukave, govoriti mu nešto što se nije moglo razumeti. Vratar unese kofere, začu se Poljin veseli glas. Baš kao da je neko doputovao na školski raspust!
— Zašto nisi telegrafisao? — reče Zinaida Fjodorovna teško dišući od radosti. — Zašto? Ja sam se namučila, jedva sam izdržala ovo vreme… O, bože moj!
— Vrlo prosto! Ja i senator otputovali smo prvog dana u Moskvu i ja nisam dobijao tvoje telegrame — reče Orlov. — Posle ručka, srce moje, ispričaću ti o svemu najdetaljnije, a sad mi se spava, spava, spava… Namučio sam se u vagonu.
Videlo se da nije spavao svu noć: zacelo, kartao se i mnogo pio. Zinaida Fjodorovna ga smesti da legne, i svi smo posle išli na prstima do same večeri. Večera je protekla sasvim u redu, ali kad odoše u kabinet da piju kafu, otpoče rasprava. Zinaida Fjodorovna stade da priča nešto brzo, poluglasno, govorila je francuski i reči su joj žuborile kao potok, zatim se začu Orlovljev glasan uzdah i njegov glas:
— Bože moj! — reče on francuski. — Nije moguće da nemate nikakvih novijih vesti nego ta večna pesma o toj devojci zlotvoru?
— Ali, dragi moj, ona me je pokrala i drsko se ponašala prema meni.
— Ali zašto mene ne potkrada i zašto prema meni nije drska? Zašto ja nikad ne zameram ni sobaricama, ni vratarima, ni lakejima? Draga moja, vi ste prosto kapriciozni i niste u mogućnosti da budete objektivni… Ja čak sumnjam da niste slučajno u drugom stanju. Kad sam vam predlagao da je otpustite, vi ste zahtevali da ostane, a sad hoćete da je ja oteram. A ja sam u ovakvim slučajevima takođe tvrdoglavko: na kapris odgovaram kaprisom. Vi biste hteli da ona ode, e, a ja, eto, hoću da ostane. To je jedini način da vas izlečim od nervoze.
— Pa, dosta, dosta! — reče uplašeno Zinaida Fjodorovna. — Ne govorimo više o tome… Nek ostane za sutra. Sad mi pričaj o Moskvi… Kako je tamo?
X
Sutradan, to je bilo 7. januara, na dan svetog Jovana, Orlov posle doručka obuče crni frak i stavi orden da poseti oca i da mu čestita imendan. Trebalo je otići oko dva sata, a kad on završi spremanje, beše tek pola dva. Kako da provede ovo pola časa? Hodao je po salonu i recitovao pozdravne pesme koje je nekad u detinjstvu čitao ocu i majci. Tu je sedela i Zinaida Fjodorovna, koja se spremala da ide kod krojačice ili u trgovinu, i slušala ga s osmehom. Ne znam povodom čega otpoče među njima razgovor, ali kad donesoh Orlovu rukavice, stajao je pred Zinaidom Fjodorovnom i sa ćudljivim i kapricioznim, molećivim izgledom, govorio joj:
— Tako vam boga, tako vam svega svetog, ne govorite o onom što je već poznato svima i svakom! I otkud ta nesrećna navika kod naših pametnih i intelektualnih žena da razgovaraju sa duboko usredsređenim izgledom i strasno o onome što je već davno dodijalo i gimnazistima. Oh, kad biste bar vi izbacili iz našeg supružanskog programa sva ova ozbiljna pitanja! Baš biste mi učinili uslugu! — Mi, žene, ne smemo imati ni svoje mišljenje.
— Ja vam dajem potpunu slobodu, budite liberalni i navodite koje hoćete pisce, ali mi učinite jedan ustupak, ne razmatrajte u mome prisustvu samo dve stvari: o deplasiranosti visokog društva i o braku kao nenormalnoj pojavi. Shvatite to najzad. Visoko društvo uvek grde da bi ga stavili nasuprot onom svetu u kome žive trgovci, popovi, palančani i seljaci, kao i razni tamo Sidori i Nikite. Oba sveta su mi mrska, ali kad biste mi predložili da po volji biram jedan ili drugi, onda se ne bih razmišljao, izabrao bih viši svet, i to ne bi bila laž i izmotavanje, pošto su sve moje simpatije na njegovoj strani. Naš svet je i prost i prazan, ali zato bar ja i vi solidno govorimo francuski, ponešto poštujemo i ne guramo jedno drugo u slabinu čak ni kad se grozno posvađamo, dok je kod Sidora, Nikita i njihovih slojeva sve „ispotrefljavaćemo”, „tunake”, „da te proburazim”, i potpuno davanje na volju kafanskim navikama i idolopoklonstvu.
— Ali seljak i trgovac vas izdržavaju.
— Da, pa šta onda? To ilustruje s rđave strane ne samo mene već i njih. Oni me izdržavaju i klanjaju mi se do zemlje, dakle, nedostaje im pamet i poštenje da bi postupili drukčije. Ja nikog niti grdim niti hvalim, već samo hoću da kažem: i viši i niži svet — oba su donekle dobra. No ja sam i dušom i umom protiv i jednog i drugog, ali moji ukusi su na strani prvog. E, a sad što se tiče nenormalnosti braka — nastavi Orlov pogledavši u sat — vreme je da shvatite da tu nikakvih nenormalnosti nema, već da zasad postoje nejasni zahtevi samo prema braku. Šta vi tražite od braka? U zakonitom i nezakonitom zajedničkom životu, u svima udruženjima i zajednicama, i dobrim i rđavim, suština je jedna te ista. Vi, dame, živite samo za tu jednu suštinu, ona je za vas sve, bez nje vaše postojanje ne bi imalo za vas smisla. Vama ništa ne treba sem suštine i vi je primate, ali od onda otkad ste se načitali romana, sramota vas da je primite, i vi se bacakate s jedne strane na drugu, menjate muškarce nepromišljeno i, da biste opravdali tu jurnjavu, pričate o nenormalnosti braka. Čim vi ne možete i nećete da odbacite suštinu, tog vašeg najvećeg neprijatelja, vašeg satanu, čim mu vi i dalje ropski služite, onda kakvi tu mogu biti ozbiljni razgovori? Sve, ma šta vi rekli, biće glupost i izmotavanje. Neću vam poverovati.
Otišao sam da doznam kod vratara da li su tu kola i kad sam se vratio, već sam zatekao svađu. Sve jači vetar, što bi rekli mornari.
— Vi, ja vidim, hoćete danas da me pobedite svojim cinizmom — reče Zinaida Fjodorovna hodajući jako uzbuđena po salonu. — Odvratno mi je i da vas slušam. Ja sam čista i pred bogom i pred ljudima, i nemam zašto da se kajem. Ja sam otišla od muža i prešla k vama, i ponosim se time. Ponosim se, kunem vam se svojom čašću!— E, u redu onda. — Ako ste vi pošten, solidan čovek, vi se takođe morate ponositi mojim postupkom. On uzdiže i mene i vas nad hiljadama ljudi koji bi hteli da postupe isto kao ja, ali se ne odlučuju iz malodušnosti ili iz sitnih računa. Ali vi niste pošteni. Vi se bojite slobode i podsmevate se poštenim pobudama iz straha da neka neznalica ne posumnja da ste pošten čovek. Vi se bojite da me upoznate sa svojim poznanicima, za vas nema veće kazne nego da se zajedno sa mnom vozite ulicom… Šta? Zar to nije istina? Zašto me dosad niste predstavili ni vašem ocu, ni vašoj sestričini? Zašto? Ne, to mi je najzad dodijalo! — viknu Zinaida Fjodorovna i tresnu nogom. — Ja zahtevam ono što mi pripada po pravu. Izvolite me predstaviti vašem ocu!
— Ako vam je potreban, predstavite mu se sami. On prima svakoga dana ujutru od deset do pola jedanaest.
— Kako ste podli! — reče Zinaida Fjodorovna lomeći u očajanju ruke. — Ako ste čak i neiskreni i govorite ono što ne mislite, onda vas treba mrzeti i za tu samu surovost. O, kako ste podli!
— Mi se stalno okrećemo ukrug i nikako da dođemo do prave suštine. A ona je sva u tome što ste vi pogrešili a nećete to da priznate glasno. Vi ste zamišljali da sam ja junak i da imam neke neobične ideje i ideale, a kad ste proverili, ispalo je da sam najobičniji činovnik, kartaroš i da nemam ljubavi ni za kakve ideje. Ja sam dostojni izdanak onog istog trulog sveta iz koga ste vi pobegli ozlojeđeni zbog njegove praznine i prostote. Priznajte i budite pravični: ne ljutite se na mene već na sebe, jer vi ste pogrešili, a ne ja.
— Da, priznajem: pogrešila sam!
— E, vrlo dobro. Došli smo, hvala bogu, do glavnog. Sad slušajte dalje ako vam se dopada. Da vas dostignem ne mogu, pošto sam i suviše pokvaren, da se vi spustite do mene, takođe ne možete, pošto ste odveć uzvišeni. Prema tome, ostaje jedno…
— Šta? — upita brzo Zinaida Fjodorovna zaustavivši disanje i postavši najednom bleda kao krpa. — Ostaje nam da pozovemo u pomoć logiku…
— Georgije, zašto me mučite? — reče Zinaida Fjodorovna najednom ruski, drhtavim glasom. — Zašto? Shvatite moje patnje…
Orlov, bojeći se suza, brzo ode u kabinet i, ko zna zašto — želeći da joj nanese još veći bol ili sećajući se da je to uobičajeno u sličnim slučajevima — zaključa za sobom vrata. Ona vrisnu i potrča da ga stigne šušteći haljinama.
— Šta ovo znači? — upita ona lupajući u vrata. — Šta… šta znači ovo? — ponovi tankim, od ljutine isprekidanim glasom. — A, to li vi znate? Onda zapamtite, ja vas mrzim i prezirem! Među nama je sve već svršeno! Sve!
Začu se histeričan plač uz kikot. U salonu nešto neveliko pade sa stola i razbi se. Orlov pređe iz kabineta u predsoblje kroz druga vrata i, osvrćući se kukavički, brzo obuče šinjel, stavi cilinder i izađe.
Prođa pola sata, zatim sat, a ona je stalno plakala. Ja se setih da ona nema ni oca ni majke, ni rođaka, da ovde živi između čoveka koji je mrzi i Polje koja je potkrada, pa mi se baš učini da joj je život žalostan! Ja, ni sam ne znajući zašto, tek odem u njen salon. Ona, slaba, iznemogla, sa divnom kosom koja mi je izgledala kao uzor nežnosti i otmenosti, mučila se kao bolesnica; ležala je na divanu krijući lice i drhteći celim telom.
— Milostiva, zapovedate li da odem po lekara? — upitah tiho.
— Ne, ne treba… koješta — reče ona i pogleda me uplakanim očima. — Malo me glava boli… Zahvaljujem.
Izađoh. A uveče pisala je sve pismo za pismom i slala me čas Pekarskom, čas Kukuškinu, čas Gruzinu i najzad kud me oči vode, samo da što pre nađem Orlova i da mu predam pismo. Uvek kad sam se vraćao natrag s pismom grdila me je, preklinjala, trpala mi u ruke novac, kao da je u vrućici. I noću nije spavala, već je sedela u salonu i razgovarala sama sa sobom. Sutradan Orlov se vratio pred ručak, i oni se pomiriše.
U prvi četvrtak posle ovoga Orlov se žalio svojim prijateljima na neizdržljivo težak život; mnogo je pušio i uzrujano govorio:
— To nije život već inkvizicija. Suze, jauci, pametni razgovori, molbe za oproštaj, opet suze i jauci, a na kraju… ja sad nemam svoga stana pa sam i sebe i nju namučio. Nije moguće da ću morati da živim ovako još mesec ili dva? Nije moguće? A to se može desiti!
— A ti porazgovaraj sa njom — reče Pekarski.
— Pokušavao sam, ali ne mogu. Možeš otvoreno reći kakvu god hoćeš istinu samostalnom, razložnom čoveku, međutim, ovde imaš posla sa stvorenjem koje nema ni volje, ni karaktera, ni logike. Ja ne mogu da izdržim suze, one me razoružavaju. Kad ona plače, gotov sam da se kunem u večnu ljubav, pa i sam da plačem.
Pekarski nije shvatao, zamišljeno je protrljao visoko čelo i rekao: >
— Zaista, trebalo bi da joj nađeš zaseban stan. Pa to je tako prosto.
— Njoj sam potreban ja a ne stan. Vredi li govoriti? — uzdahnu Orlov. — Ja slušam samo beskrajne razgovore, ali ne vidim izlaza iz ove situacije. Ovo je zaista ono što se kaže: bez krivice kriv! Iako nisi pečurka, opet si u korpi. Celog svog veka sam se klonio da izigravam junaka, nikada nisam mogao da podnesem Turgenjevljeve romane i, najednom, kao za podsmeh, uskočih baš u prave junake. Časnu reč dajem da uopšte nisam junak, navodim zato neoborive dokaze, ali mi ne veruju. Zašto mi ne veruju? Mora biti da u mojoj fizionomiji zaista ima nečega herojskog.
— A vi krenite u inspekciju po guberniji — reče Kukuškin uz smeh.
— Ništa drugo mi ne ostaje.
Nedelju dana posle ovog razgovora Orlov je saopštio da su ga opet delegirali da ide do senatora, i on je te iste večeri prešao sa svojim koferima kod Pekarskog.
XI
Na pragu je stajao starac od svojih šezdeset godina, u bundi dugačkoj do zemlje i u kačketu od dabrovine.
— Je li kod kuće Georgij Ivanič? — upita on.
U početku pomislih da je to jedan od zelenaša, Gruzinovih poverenika, koji su ponekad navraćali kod Orlova da naplate sitne račune, ali kada je ušao u predsoblje i otkopčao bundu, ugledah guste obrve i karakteristično stisnute usne koje sam tako dobro proučio na fotografijama, i dva niza ordenja na fraku od uniforme. Poznao sam ga: to je bio Orlovljev otac, poznati državnik. Odgovorio sam mu da Georgij Ivanič nije kod kuće. Starac je čvrsto stegao usne i zamišljeno pogledao u stranu pokazujući svoj suvi profil bez zuba.
— Napisaću mu zabelešku — reče on. — Odvedi me.
Ostavio je u predsoblju kaljače i, ne skidajući svoju dugačku, tešku bundu, pođe u kabinet. Tu je seo u naslonjaču iza pisaćer stola i, pre nego što će uzeti pero, razmišljao je dva-tri minuta o nečemu zaklonivši oči rukom kao od sunca, sasvim onako kao što je radio i njegov sin kad je neraspoložen. Lice mu beše žalosno, zamišljeno, s izrazom one poniznosti koju sam imao prilike da vidim na licima samo starih i religioznih ljudi. Stajao sam pozadi, posmatrao njegovu ćelu i jamicu na potiljku, i beše mi jasno kao dan da je ovaj iznureni, bolesni starac sad u mojim rukama. Pa u celom stanu, sem mene i moga neprijatelja, ne beše ni žive duše. Ništa drugo do samo da upotrebim malo fizičke snage, zatim da otmem sat kako bih prikrio cilj napada, pa da izađem na zadnji izlaz i ja bih time dobio nesravnjeno više nego što sam računao kad sam stupao u lakeje. Pomislio sam: teško da ću ikada imati zrodniju priliku. Ali umesto da prilegnem na posao, ja sam sasvim ravnodušno posmatrao čas ćelu, čas krzno i mirno razmišljao o odnosu ovog čoveka prema njegovom jedincu kao i o tome da ljudi razmaženi bogatstvom i vlašću verovatno ne žele da umru…
— Da li odavno služiš kod moga sina? — upita on pišući po hartiji krupnim slovima.
— Od pre tri meseca, vaše visokoblagorodstvo.
On završi pisanje i ustade. Imao sam još vremena. Žurio sam i stezao pesnice trudeći se da iscedim iz svoje duše makar kap nekadašnje mržnje; setih se da sam još do skora bio žestok, uporan i neumoran neprijatelj… Ali teško je zapaliti šibicu o trošan kamen. Staro, žalosno lice i hladan sjaj ordenja izazvaše mi samo sitne, niske i izlišne misli o prolaznosti svega zemaljskog, o skoroj smrti…
— Zbogom, bratac! — reče stari, stavi kačket na glavu i izađe.
Više se nije moglo sumnjati: u meni se desila promena, postao sam drukčiji. Da proverim sebe, počeh se sećati, ali odmah mi postade jezivo, kao da sam iznenada zavirio u mračni vlažni kutak. Setih se svojih drugova i poznanika i, prva moja misao beše kako ću sada pocrveneti i zbuniti se kad sretnem nekoga od njih. Koga ja sad predstavljam? O čemu da mislim i šta da radim? Kuda da idem? Zašto živim?
Ništa nisam razumevao i jasno sam shvatio samo jedno: treba što pre spakovati svoj prtljag i otići. Do starčeve posete lakejstvo je još imalo smisla, sad je ono smešno. Suze su mi kapale u otvoren kofer, bio sam jako snužden, ali neobično mi se živelo. Bejah gotov da zagrlim i smestim u svoj kratki život sve što je pristupačno čoveku. Želeo sam i da govorim, i da čitam, i da udaram čekićem negde u velikoj fabrici, i da stojim na straži, i da orem. Vuklo me i na Nevski, i u polje, i na more — svuda kud je dopirala moja uobrazilja. Kad se Zinaida Fjodorovna vratila, potrčah da joj otvorim i sa naročitom nežnošću počeo sam skidati sa nje bundu. Poslednji put!
Sem starca posetilo nas je još dvoje tog dana. Uveče, kad se već sasvim smrklo, neočekivano je došao Gruzin da uzme za Orlova neke hartije. Otvorio je sto, uzeo potrebne hartije i savivši ih u trubu, naredio mi da ih stavim kraj njegovog kačketa u predsoblju, a sam je otišao Zinaidi Fjodorovnoj. Ležala je u salonu na sofi i stavila ruku pod glavu. Prošlo je već pet ili šest dana otkako je Orlov otputovao u inspekciju i niko nije znao kad će se vratiti, ali ona više nije slala telegrame i nije ih očekivala. Polju, koja je ipak stalno živela kod nas, kao da nije ni primećivala. „Neka je!” čitao sam na njenom licu bez strasti i vrlo bledom. A ona je već, kao i Orlov, iz upornosti želela da bude nesrećna; za inat je i sebi i celome svetu ležala nepomično na sofi po čitave dane želeći samo da je snađe neko zlo i očekujući samo zlo. Po svoj prilici, ona je zamišljala da će se Orlov vratiti i da će se obavezno svađati sa njim, zatim njegovu ohladnelost, neverstva, pa kako će se rastati, i te tegobne misli činile su joj možda zadovoljstvo. Ali šta bi rekla kad bi najednom doznala pravu istinu?
— Ja vas volim, kumo — reče Gruzin pozdravajući se i ljubeći joj ruku. — Vi ste tako dobri! A Žoržinjka je otputovao — slaga on. — Otputovao, zlotvor!
On uzdišući sede i nežno je pomilova po ruci.
— Dozvolite, golubice, da posedim kraj vas jedan trenutak — reče. — Kući mi se ne ide, a k Biršovima je još rano. Danas je kod njih rođendan njihovoj Kaći. Divna devojčica!
Poslužih ga čajem i prineh mu bočicu konjaka. On lagano, očigledno nerado ispi čaj i, vraćajući mi čašu, upita bojažljivo:
— A imate li, prijane, nešto za meze? Još nisam ručao.
U nas ničega nije bilo. Otišao sam u restoran i doneo mu običan, jeftin ručak.
— U vaše zdravlje, mila moja! — reče Zinaidi Fjodorovnoj i ispi čašicu votke. — Moja devojčica, vaše kumče, pozdravila vas je. Ona, jadna, ima škrofule! Ah deco, deco! — uzdahnu on. — Ma šta se reklo, kumo, ipak je prijatno biti otac. Žoržinjki je nepojmljivo to osećanje.
Još je pio. Mršav, bledunjav, sa servijetom na prsima, kao u kecelji, proždrljivo je jeo i, dižući obrve kao krivac, zagledao čas u Zinaidu Fjodorovnu, čas u mene, kao dečak. Izgledalo je da kad mu ne bih dao jarebicu ili žele, zaplakao bi. Utolivši glad, on se razveseli i poče uz smeh pričati nešto o porodici Biršovih, ali primetivši da je to dosadno i da se Zinaida Fjodorovna ne smeje, ućutao je. I nekako najednom je postalo dosadno. Posle ručka oboje su sedeli u salonu pri svetlosti samo jedne lampe i ćutali: njemu je bilo teško da laže, a ona je htela da ga pita o nečemu, ali se nije odlučivala. Tako prođe pola časa. Gruzin pogleda u sat.
— A bogme, meni je već vreme.
— Ne, sedite… Treba da porazgovaramo.
Opet su ućutali. On sede za klavir, dotače jednu dirku, zatim zasvira i tiho zapeva: „Šta nam sutrašnji dan priprema?” ali kao i obično odmah ustade i zatrese glavom.
— Svirajte, kume, nešto — zamoli Zinaida Fjodorovna.
— Šta bih? — upita sležući ramenima. — Sve sam već zaboravio. Odavno sam prestao.
Gledajući u tavanicu, kao sećajući se, on je s izvanrednim izrazom odsvirao dve stvari od Čajkovskog, tako toplo, tako ozbiljno! Lice njegovo bilo je isto kao uvek — ni pametno ni glupo, i izgledalo mi je prosto čudnovato da je čovek koga sam navikao da vidim u najnižoj, prljavoj sredini, sposoban za tako visoka i uzvišena osećanja koja su meni nedostupna, i za takvu čednost. Zinaida Fjodorovna se zarumenela i u uzbuđenju počela hodati po salonu.
— Pričekajte, kumo, ako se setim, odsviraću vam jednu stvarčicu — reče. — Čuo sam je kad su je svirali na violončelu.
U početku bojažljivo i improvizujući, zatim sa sigurnošću on zasvira Labudovu pesmu od Sen Sansa. Odsvirao je i ponovio.
— Ljupko, zar ne? — reče on. Uzbuđena, Zinaida Fjodorovna zastade kraj njega i upita:
— Kume, recite mi iskreno, prijateljski, šta vi mislite o meni?
— Šta da vam kažem? — progovori on dižući obrve. — Ja vas volim i mislim o vama samo lepo. Ako, pak, želite da govorim uopšte o pitanju koje vas interesuje — nastavi čisteći svoj rukav na laktu i mršteći se — onda, draga, vidite… Kad se ide slobodno za željama svoga srca, to ne donosi uvek dobrim ljudima sreću. Da biste se osetili slobodnim i istovremeno srećnim, meni izgleda da ne treba kriti od sebe da je život surov, grub i nemilosrdan u svome konzervativizmu, i da mu treba odgovoriti onoliko koliko on vredi, to jest biti kao i on grub i nemilosrdan u svojim težnjama prema slobodi. Ja tako mislim.
— Šta mogu! — tužno se osmehnu Zinaida Fjodorovna.
— Ja sam već umorna, kume. Ja sam toliko umorna da nisam u stanju ni prstom da mrdnem da bih sebe spasla.
— Idite, kumo, u manastir.
On to reče u šali, ali posle njegovih reči Zinaidi Fjodorovnoj, a zatim i njemu samom, zablistaše suze u očima.
— Dakle — reče on — dosta se sedelo, pa treba i ići. Zbogom, draga kumice. Bog neka vas poživi.
On je poljubi u obe ruke i pošto ih pomilova, reče da će sigurno doći opet za neki dan. Oblačeći u predsoblju svoj kaput, nalik na dečji kaputić, dugo je preturao po džepovima da mi da napojnicu, ali ništa ne nađe.
— Zbogom, sokole! — reče tužno i izađe.
Nikad neću zaboraviti ono raspoloženje koje ostavi ovaj čovek posle sebe. Zinaida Fjodorovna je i dalje nastavila da u uzbuđenju hoda po salonu. Nije ležala već hodala, pa i to je bilo dobro. Hteo sam da iskoristim ovo raspoloženje i otvoreno da porazgovaram sa njom i da odmah odem, ali tek što sam uspeo da ispratim Gruzina, začu se zvonce. To je došao Kukuškin.
— Je li kod kuće Georgij Ivanič? — upita on. — Da li se vratio? Ti kažeš: nije? Ali pobogu! Onda idem da poljubim domaćici ručicu pa gubi se. Je l’ slobodno, Zinaida Fjodorovna? — viknu. — Hteo sam da vam poljubim ručicu. Izvinite, što je tako dockan.
Ostao je u salonu ne tako dugo, otprilike desetak minuta, ali meni se učinilo da sedi već odavno i da nikad neće otići. Grickao sam usne od ljutine i jeda, i već sam počeo prezirati Zinaidu Fjodorovnu. „Zašto ga ne otera od sebe?” besneo sam ja, mada beše očigledno da joj je dosadno sa njim. Kad sam mu pridržavao bundu, on me je u znak naročitog raspoloženja prema meni upitao kako mogu biti bez žene.
— Ali ja mislim da ti ne dangubiš — reče smejući se. — Između tebe i Polje, ovde, mora biti da postoji tra-la-la… Baš si šaljivčina!
Bez obzira na moja iskustva u životu, ja sam tada malo poznavao ljude, i vrlo je moguće da sam često preuveličavao sitnice i da uopšte nisam primećivao ono što je glavno. Izgledalo mi je da se Kukuškin ne kikoće i da mi ne laska uzalud: da nije očekivao da ću ja kao lakej brbljati svuda po tuđim lakejskim sobama i kuhinjama o tome da on dolazi kod nas uveče kad nije tu Orlov, i da ostaje sa Zinaidom Fjodorovnom do duboko u noć? A kad moje intrige dođu do ušiju njegovih poznanika, on će konfuzno oboriti oči i pretiti prstom. I neće li baš sam on, pomislih gledajući u njegovo sitno, sladunjavo lice, danas pri kartama praviti se važan i možda izlajati se da je Orlovu već preoteo Zinaidu Fjodorovnu.
Ona mržnja koja mi nedostajaše oko podne kad je došao starac obuzela me je sada. Kukuškin izađe, najzad, i ja, prisluškujući kako vuče svoje kožne kaljače, osetih silnu želju da dobacim za njim na rastanku neku grubu psovku, ali sam se uzdržao. A kad se koraci izgubiše na stepenicama, ja se vratih u predsoblje i, sam ne znajući šta činim, dohvatih presavijenu hartiju, koju je zaboravio Gruzin, i navrat-nanos pročitah je do kraja. Bez kaputa i kačketa istrčah na ulicu. Nije bilo hladno, ali je padao krupan sneg i duvao je vetar.
— Vaše prevashodstvo! — viknuh stižući Kukuškina. — Vaše prevashodstvo!
On zastade kraj fenjera i osvrnu se u nedoumici.
— Vaše prevashodstvo! — progovorih ja teško dišući. — Vaše prevashodstvo! I ne smislivši šta da kažem, ja ga dva-tri puta tresnem svitkom hartije po licu. Ne razumevajući ništa i čak ne čudeći se, toliko sam ga zapanjio, on se nasloni leđima na fenjer i zakloni rukama lice. U tom trenutku prolazio je pored nas nekakav vojni lekar i video kako tučem čoveka, ali on je samo u nedoumici pogledao u nas i nastavio put. Beše me sramota, i ja sam se trčeći vratio kući.
XII
S glavom vlažnom i zadihan stigoh u lakejsku sobu i odmah zbacih frak, obukoh kaput i izneh svoj kofer u predsoblje. Pobeći! Ali pre polaska, brzo sedoh i počeh da pišem Orlovu:
„Ostavljam vam svoj lažni pasoš”, počeh, „molim da ga uzmete za uspomenu, lažni čoveče, gospodine petrogradski činovniče! Uvući se u kuću pod tuđim imenom, posmatrati pod lakejskom maskom intiman život, sve videti i čuti, pa posle, iako nepozvan, izobličiti kao laž — sve to, reći ćete vi, liči na krađu. Da, ali meni sad nije do plemićkog ponosa. Posmatrao sam desetak vaših večera i ručkova kad ste razgovarali i radili što ste hteli, dok sam ja morao da slušam, da gledam i ćutim, i neću da vam ovo propustim. Sem toga, pošto oko vas nema ni žive duše koja bi se usudila da vam kaže istinu i da se ne ulaguje, onda neka vam lakej Stepan natrlja vaš divni nos.”
Ovaj početak mi se nije dopao, ali ne htedoh da ga popravljam. Pa, zar i nije svejedno? Veliki prozori sa tamnim zavesama, krevet, zgužvani frak na podu i vlažni tragovi od mojih nogu, izgledali su surovo i tužno. I tišina je bila nekako izuzetna. Po svoj prilici zato što sam istrčao na ulicu bez kačketa i kaljača, dobih visoku temperaturu. Lice je plamtelo, noge su sevale… Teška glava se naginjala k stolu, a u svesti se osećala nekakva podvojenost, kao kad izgleda da se iza svake misli u mozgu miče njena senka.
„Ja sam bolestan, slab, moralno utučen,” nastavio sam, „i ne mogu da vam pišem kako bih hteo. U prvom trenutku imao sam želju da vas uvredim i ponizim, ali mi sada ne izgleda da imam prava na to. I vi i ja, obojica smo se srozali i obojica se više nikad nećemo dići, i moje pismo čak i kad bi bilo slatkorečivo, snažno i užasno, ipak bi ličilo na lupu po mrtvačkom sanduku: ma koliko lupao, nećeš probuditi! Nikakvi napori neće moći da zagreju vašu prokletu hladnu krv, i vi to znate bolje nego ja. Onda našto pisati? Ali glava i srce plamte, pa sam nastavio da pišem nekako sa uzbuđenjem, kao da ovo pismo može još spasti i vas i mene. Od vatre mi se misli ne vezuju u svesti i pero nekako besmisleno škripi po hartiji, ali pitanje koje hoću da vam postavim stoji preda mnom jasno, kao goruće.
Zašto sam pre vremena oslabio i srozao se, teško je objasniti. Ja sam, slično biblijskom džinu, natovario na sebe vratnice Gaze, da ih prenese na vrh planine, ali tek kad sam iznemogao, kad su se u meni zauvek ugasili mladost i zdravlje, primetih da ove vratnice ne odgovaraju mojoj snazi i da sam prevario sebe. Sem toga, imao sam neprekidne, užasne bolove. Preživeo sam glad, hladnoću, bolesti, ograničenje slobode; za ličnu sreću niti sam znao niti znam, utočišta nemam, uspomene su mi tegobne i moja savest ih se često plaši. Ali zašto ste se vi srozali, vi? Koji su kobni demonski uzroci sprečili vaš život da se razvije u sasvim prolećni cvet, zašto ste vi, ne uspevši još ni da živite, požurili da zbacite sa sebe sliku i priliku božju i da se pretvorite u kukavnu životinju koja kevće i tim kevtanjem plaši druge stoga što se sama boji?
Vi se plašite života, plašite se kao Azijat, i to onaj koji čitave dane sedi na dušecima i puši na nargile. Da vi mnogo čitate i lepo vam stoji evropski frak, ali ipak sa koliko nežne, čisto azijske, hanske brižljivosti čuvate sebe od gladi, hladnoće, fizičkog napora — od bola i nespokojstva, kako se rano vaša duša skrila pod domaću haljinu, kakvu ste samo kukavicu odigrali pred stvarnim životom i prirodom, sa kojom se bori svaki zdrav i normalan čovek. Kako vam je fino, udobno, toplo, prijatno, pa ipak dosadno! Da, biva užasno i očajno dosadno, kao u pustoj samici tamnice, ali vi se trudite da se skrijete i od tog neprijatelja: vi se po osam časova dnevno kartate.
A vaša ironija? O, kako je dobro razumem! Živa, slobodna i zdrava misao je uvek radoznala i moćna; za uzaludan, prazan um, ona je neizdržljiva. Da ne biste remetili svoj mir, vi ste slično hiljadama vaših vršnjaka požurili još iz malena da je ograničite; vi ste se naoružali ironičnim stavom prema životu, ili nazovite to kako hoćete i uzdržana, zaplašena misao nije smela da preskoči preko toga bedema koji ste joj postavili, i kad se rugate idejama koje su vam tobož sve poznate, vi ličite na dezertera koji sramno beži s polja bitke, ali da bi ugušio sram, ismejava rat i hrabrost.
Cinizam ugušuje bol. U nekom romanu Dostojevskog starac gazi portret svoje voljene kćeri zato što je bio nepravičan prema njoj, a vi gadno i banalno ismejavate ideje dobra i pravde zato što već nemate snage da im se vratite. Strašna vam je svaka iskrena i pravična aluzija na vaš pad, i vi se namerno okružujete ljudima koji umeju samo da laskaju vašim slabostima. I zalud, zalud se toliko bojite suza! Uzgred rečeno, uzmimo vaš stav prema ženama. Drskost smo nasledili u ploti i krvi i u drskosti smo vaspitani, ali ta mi smo zato i ljudi da bismo u sebi pobedili životinju! Sa zrelim uzrastom, kad su vam postale poznate sve ideje, vi niste mogli uočiti istinu; vi ste je znali, ali niste pošli za njom već ste se uplašili od nje, i da biste obmanuli svoju savest, počeli ste glasno da uveravate sebe da niste krivi vi već sama žena, zato što je i ona isto tako niska kao i vaš stav prema njoj. Zar hladne, bezobrazne anegdote, životinjski smeh, zar sve vaše beskrajne teorije o suštini, nejasnim zahtevima braka, o onih deset sua koje plaća ženi francuski radnik, pa vaša večna pozivanja na žensku logiku, lažljivost, slabost i ostalo, zar sve to ne liči na želju da poštopoto spustite duboko u blato ženu, da bi i ona i vaš stav bili na istom nivou? Vi ste slabo, nesrećno i nesimpatično stvorenje.”
U salonu zasvira na klaviru Zinaida Fjodorovna trudeći se da se seti Sen Sansovog komada, koji je odsvirao Gruzin. Odem i legnem na postelju ali, setivši se da je vreme da idem, jedva ustadoh i sa teškom, vrelom glavom opet priđoh stolu.
„Ali još jedno pitanje,” nastavih ja. „Zašto smo se umorili? Zašto mi, u početku ljudi tako strasni, hrabri, plemeniti, pobožni, oko tridesete i trideset pete godine, postajemo već potpuni bankroti? Zašto se jedni gase u tuberkulozi, drugi ginu od kuršuma u čelo, treći traže zaborava u votki i kartama, četvrti, da bi ugušili strah i tugu, cinički gaze nogama portret svoje čiste, divne mladosti? Zašto mi, pošto smo se jednom srozali, nismo više u stanju da se podignemo i, izgubivši jedno, ne tražimo drugo? Zašto?
Razbojnik, viseći na krstu, umeo je da vrati sebi radost života i smelu, ostvarenu nadu, mada mu možda nije ostajalo da živi više od pola sata. Pred vama su još mnoge godine, i ja, po svoj prilici, neću umreti tako brzo kao što izgleda. Šta bi bilo kad bi nekim čudom sadašnjost ispala da je san, strašan košmar, i kad bi se mi probudili obnovljeni, vedri, moćni, ponoseći se svojom istinom?… Slatki snovi me peku i ja jedva dišem od uzbuđenja. Strašno želim da živim, želim da naš život postane svetao, uzvišen i veličanstven kao svod nebeski. Živimo! Sunce se ne rađa dvaput dnevno i ne živi se dvaput — držite se čvrsto za ostatke svog života i spasavajte ih…”
Više ne napisah ni reči. Našlo se dosta misli u glavi, ali sve su se one rasplinule i nisu se mogle uvrstiti u redove. Ali završivši pismo, potpisah svoje zanimanje, ime i prezime i uđoh u kabinet. Beše mračno. Napipah sto i stavih pismo. Mora biti da sam u pomrčini naleteo na nameštaj i lupnuo.
— Ko je tamo? — začu se uznemiren glas iz salona.
I u tom trenutku sat na stolu tiho otkuca jedan čas posle ponoći.
Anton Pavlovič Čehov
nastaviće se
