XIII
U pomrčini sam u najmanju ruku oko pola minuta grebao da napipam vrata, zatim ih lagano otvorih i uđoh u salon. Zinaida Fjodorovna je ležala na otomanu i, oslanjajući se na lakat, gledala prema meni. Ne odlučujući se da progovorim, lagano prođoh ispred nje i ona me proprati pogledom. Zastadoh malo u sali i opet prođoh ispred nje, i ona me gledaše pažljivo i u nedoumici, čak i sa strahom. Najzad, zaustavih se i jedva progovorih:
— On se neće vratiti!
Ona brzo skoči na noge i gledaše me ne razumevajući.
— On se neće vratiti! — ponovih i užasno mi zalupa srce. — Neće se vratiti jer nije ni otputovao iz Petrograda. Stanuje kod Pekarskog.
Ona shvati i poverova mi, to videh po njenom iznenadnom bledilu i po tome kako je najednom prekrstila ruke na grudi sa strahom i preklinjući. U trenutku kroz svest joj sinu njena nedavna prošlost, shvatila je i s nemilosrdnom stvarnošću videla celu istinu. Ali istovremeno ona se seti da sam ja lakej, niže biće… Probisvet sa razbarušenom kosom, sa crvenim od vatre licem, možda pijan, u nekom otrcanom kaputu, čovek koji se grubo umešao u njen intiman život, i to je uvredi. Strogo mi reče:
— Vas niko ne pita. Čistite se odavde.
— O, verujte mi! — rekoh u zanosu pružajući ruke prema njoj. — Ja nisam lakej, ja sam isto tako nezavisan kao i vi!
Kazah joj ko sam i brzo, brzo da me ne bi prekinula ili da ne bi otišla u svoju sobu, objasnih joj ko sam i zašto živim ovde. Ovo novo otkriće iznenadi je mnogo više nego prvo. Pre toga, ona je ipak živela u nadi da lakej laže, ili da se prevario, ili da je rekao glupost, ali sad, posle moga otkrića, više nije imala šta da sumnja. Po izrazu njenih nesrećnih očiju i lica, koje najednom postade ružno jer je ostarelo i izgubilo svoju blagost, opazih da joj je neizdržljivo teško što ovaj razgovor ne okrenuh na dobro; ali ja nastavih u zanosu.
— Senator i inspekcija izmišljeni su da vas prevare. U januaru, isto kao ni sad, on nikud nije putovao, već je i onda stanovao kod Pekarskog. Ja se viđam s njim svaki dan i učestvujem u prevari. Vas su smatrali kao teret, vašu prisutnost su ovde mrzeli, podsmevali vam se… Da ste mogli samo da čujete kako su on i njegovi prijatelji na ovom mestu ismejavali vas i vašu ljubav, vi ne biste mogli ostati ovde ni za trenutak! Bežite odavde! Bežite!
— Pa šta onda? — progovori ona drhtavim glasom i pređe rukom po kosi. — Pa šta onda? Svejedno.
Oči joj behu pune suza, usne su drhtale i celo lice postade strahovito bledo i puno gneva. Orlovljeva svirepa i sitna laž razbesnela ju je i izgledala joj dostojna preziranja, smešna; smeškala se i meni se ne dopade taj njen osmeh.
— Pa, šta onda? — ponovi ona i opet pređe rukom po kosi. — Svejedno. On uobražava da ću ja umreti od poniženja, a meni je… smešno. Uzalud se krije. — Ona se odmače od klavira i reče sležući ramenima: — Uzalud… Bilo bi mnogo prostije da se objasnimo negoli da se krije i potuca po tuđim stanovima. Ja imam oči, ja sam već odavno sve videla… i samo sam čekala njegov povratak pa da se sasvim objasnimo.
Ona je zatim sela u naslonjaču kraj stola i, naslonivši glavu na ručicu od divana, gorko zaplakala. U salonu je gorela samo jedna sveća u kandelabru i pored naslonjače gde je sedela beše mračno, ali ja videh kako se tresu njena glava, i ramena, i kako je kosa, strčeći iz frizure, pokrivala vrat, lice, ruke… U njenom tihom, ujednačenom plaču, bez histerije, običnom ženskom plaču, osećala se uvreda, povređena gordost, nepravda i ona bezizlaznost i očajanje koji se ne mogu popraviti i na šta se ona ne može navići. U mojoj uznemirenoj, napaćenoj duši, njen plač je odjekivao kao eho; ja već zaboravih na svoju bolest i na sve na svetu i počeh hodati po salonu i mrmljati izgubljeno:
— Kakav mi je to život?… O, nemoguće je tako živeti! Nemoguće. To je bezumlje, zločin, a ne život.
— Da, kakvo poniženje! — govorila je ona kroz plač. — Živeti zajednički… smeškati se na mene u trenutku kad sam mu teret, smešno… O, da, kakvo poniženje!
Ona podiže glavu i gledajući me uplakanim očima kroz kosu vlažnu od suza i, nameštajući tu kosu koja joj je smetala da gleda u mene, upita:
— I oni su se svi smejali?
— Tim ljudima ste bili smešni i vi, i vaša ljubav, i Turgenjev koga ste se tobože načitali. I kad bismo mi oboje umrli od očajanja, bilo bi im i to smešno. Oni će izmisliti smešnu anegdotu, pa će je pričati i na vašem parastosu. Zar o njima vredi govoriti? — rekoh nestrpljivo. — Treba bežati odavde. Ja ne mogu ostati ovde više ni trenutka.
Ona se opet zaplaka, a ja se odmakoh od klavira i sedoh.
— Šta mi čekamo? — upitah setno. — Već je prošlo dva sata.
— Ja ništa ne čekam — reče ona. — Ja sam izgubljena.
— Našto govoriti tako? Bolje da smislimo zajedno šta da radimo. Ni vi ni ja više ne možemo ostati ovde… Kud nameravate da idete odavde?
Najednom se u predsoblju začu zvonce. Meni zalupa srce. Da nije to Orlov, kome se potužio Kukuškin na mene? Kako ćemo se sresti ja i on? Pođoh da otvorim. To beše Polja, ušla je, stresla u predsoblju sneg sa svog šala i, ne rekavši mi ni reči, uputi se u svoju sobu. Kad se vratih u salon, Zinaida Fjodorovna, bleda kao mrtvac, stajala je nasred sobe i krupnim očima gledala prema meni.
— Ko je došao? — upita tiho.
— Polja — odgovorih.
Ona pređe rukom po kosi i iz malaksalosti zatvori oči.
— Ja ću odmah otići odavde — reče ona. — Vi ćete biti dobri da me ispratite do Petrogradske strane. Koliko je sad sati?
— Četvrt do tri.
XIV
Kad malo docnije izađosmo iz kuće, na ulici beše mračno i pusto. Padao je vodnjikav sneg i vlažan vetar šibao je po licu. Sećam se, bio je tada početak marta, sneg se otkravio i već nekoliko dana kočijaši su vozili fijakere. Pod utiskom mračnih zadnjih stepenica, hladnoće, noćnog mraka i pazikuće u kožuhu, koji nas je ispitivački propustio iz dvorišta napolje, Zinaida Fjodorovna je sasvim malaksala i pala duhom. Kad sedosmo u otvorena kola i podigosmo krov, ona drhteći celim telom poče brzo pričati o tome kako mi je zahvalna.
— Ja ne sumnjam u vaše dobre namere, ali me je sramota što se vi uzbuđujete… — mrmljala je ona. — O, ja razumem, razumem… Kad me je danas posetio Gruzin, osetila sam da laže i da nešto krije. Pa, šta mogu? Svejedno. Ali, ipak, meni je nezgodno što se vi toliko uzbuđujete.
Ona se još pomalo dvoumila. Da bi to sasvim razbio, naredih kočijašu da vozi u Sergejevsku; zaustavivši ga pred ulazom Pekarskog, izađoh iz kola i zazvonih. Kad se pojavi vratar ja glasno, da bi mogla čuti i Zinaida Fjodorovna, upitah da li je kod kuće Georgij Ivanič.
— Jeste — progovori on. — Vratio se pre pola sata. Mora biti da već spava. A šta si hteo?
Zinaida Fjodorovna ne izdrža i pomoli se iz kola.
— A da li ovde odavno stanuje Georgij Ivanič? — upita ona.
— Već tri nedelje.
— A je li putovao nekud?
— Nikud — odgovori vratar i pogleda u mene sa čuđenjem.
— Izvesti ga sutra što ranije — rekoh ja — da mu je doputovala sestra iz Varšave. Zbogom.
Zatim krenusmo dalje. U kolima ne beše pokrivača i sneg nas je dobro zavejao svojim krupnim pahuljicama, dok nas je vetar, naročito na Nevi, probijao do kostiju. Poče mi izgledati da se već odavno vozimo, da odavno patimo i da odavno već čujem drhtavi dah Zinaide Fjodorovne. Letimice, u nekom polubunilu, kao uspavljujući se, obazreh se na svoj čudni, besmisleni život, i odnekud setih se melodrame Pariska sirotinja, koju sam jedno dvaput video u detinjstvu. I nekako, da bih se oslobodio tog polubunila, kad pomolih glavu iz kola i videh da sviće, svi likovi iz prošlosti, sve zamagljene misli najednom mi se sliše u jednu jasnu, snažnu misao: ja i Zinaida Fjodorovna propali smo zauvek. To je tako sigurno kao da je plavo, hladno nebo to proreklo, ali za trenutak već sam razmišljao o nečem drugom i verovao u drugo.
— Šta sam ja sad? — govorila je Zinaida Fjodorovna glasom promuklim od hladnoće i vlage. — Kuda da idem, šta da radim? Gruzin reče: idite u manastir. O, pošla bih! Promenila bih haljinu, svoje lice, ime, misli… sve, sve, i skrila bih se zauvek. Ali mene neće primiti u manastir. Ja sam u drugom stanju.
— Ja i vi krenućemo sutra u inostranstvo — rekoh.
— To je nemogućno. Muž mi neće dati pasoš.
— Ja ću vas odvesti bez pasoša.
Kočijaš se zaustavi pred dvospratnom drvenom kućom, tamno obojenom. Ja zazvonih. Primajući od mene neveliku laku korpu, jedini prtljag koji uzesmo sa sobom, Zinaida Fjodorovna se nekako, jetko osmehnu i reče:
— To su moji bijoux…
Ali ona je toliko oslabila da ne beše u stanju da drži te bijoux. Dugo nam ne otvoriše. Posle trećeg ili četvrtog zvonjenja, u prozorima sinu svetlost i začuše se koraci, kašalj, šapat; najzad, škljocnu brava i na vratima se pojavi gojazna seljanka, sa crvenim uplašenim licem. Iza nje, na izvesnom rastojanju, stajaše mala, mršava starica ošišane sede kose, u beloj bluzi i sa svećom u rukama. Zinaida Fjodorovna utrča u trem i baci se toj starici oko vrata.
— Nina, ja sam prevarena! — glasno zajeca. — Ja sam prevarena grubo, gnusno! Nina! Nina!
Dodadoh seljanki korpu. Vrata se zatvoriše, ali se neprestano još čulo jecanje i uzvik: „Nina!” Sedoh u kola i naredih kočijašu da me vozi ne žureći na Nevski. Trebalo je razmisliti i o svome prenoćištu.
Sutradan pred veče bio sam kod Zinaide Fjodorovne. Ona se silno izmenila. Na njenom bledom, jako poružnelom licu, ne beše više ni traga od suza, pa je i izraz bio drukčiji. Ne znam da li zato što je sada videh u drugoj sredini, nimalo raskošnoj, i što naši odnosi behu već drukčiji, ili što je možda ogromna tuga stavila već na nju svoj pečat, tek ona mi se ne učini sad tako otmena i elegantna kao uvek; njen stas kao da se smanjio, u pokretima, u hodu, na njenom licu, primetih suvišnu nervozu, nemir, kao da se nekud žurila, pa ne beše ni nekadanje blagosti, štaviše, ni u njenom osmehu. Na meni je bilo skupoceno odelo koje kupih toga dana. Ona odmeri pogledom pre svega moje odelo i šešir, koji mi beše u rukama, zatim zaustavi netrpeljivi, ispitujući pogled na mom licu, kao da ga je proučavala.
— Vaša promena sve mi još izgleda kao neko čudo — reče ona. — Izvinite, ja vas s takvom radoznalošću merim. Jer vi ste neobičan čovek.
Ispričah joj još jedanput ko sam i zašto sam služio kod Orlova, i to duže i detaljnije nego juče. Slušala je s velikom pažnjom i, ne dajući mi da završim, reče:
— Tamo je za mene već sve svršeno. Znate, nisam izdržala i napisala sam pismo. Evo odgovora.
Na listiću koji mi pruži, Orlovljevim rukopisom stajalo je: „Ja se neću pravdati. Ali priznajte: Pogrešili ste vi, a ne ja. Želim svaku sreću i molim da što pre zaboravite vašeg poštovaoca. G. O. P. S. Šaljem vaše stvari…”
Sanduci i korpe što ih je poslao Orlov stajahu tu u salonu, i među njima nalazio se takođe i moj bedni kofer.
— Dakle… — reče Zinaida Fjodorovna i ne dovrši.
Poćutasmo. Ona uze pisamce i dva-tri minuta držaše ga pred sobom, i u tom trenutku njeno lice dobi onaj isti uobražen, prezrivi, oholi i odlučni izraz koji je imala juče u početku naših razgovora! U očima joj se pojaviše suze, ni bojažljive, ni gorke, već ohole, srdite suze.
— Počujte — reče ona dižući se naglo i prilazeći prozoru da ne bih video njeno lice. — Odlučila sam ovo: sutra putujem s vama u inostranstvo.
— Sjajno! Ja sam spreman da putujem makar i danas.
— Osvajajte me. Jeste li čitali Balzaka? — upita najednom okrenuvši se. — Čitali ste? Njegov roman Pere Goriot svršava se time što glavni junak posmatra sa brega Pariz i preti tome gradu: „Sad ćemo se obračunati!” — i posle toga otpočinje novi život. Tako i ja, kad iz vagona budem pogledala poslednji put Petrograd, reći ću mu: „Sad ćemo se obračunati!”
I rekavši to, osmehnu se toj svojoj šali i nekako zadrhta celim telom.
XV
U Veneciji kod mene otpočeše napadi zapaljenja plućne maramice. Po svoj prilici, nazebao sam uveče vozeći se gondolom sa stanice do hotela „Bauer”. Morao sam od prvog dana leći u postelju i ostati tako dve nedelje. Svako jutro, dok bejah bolestan, dolazila je k meni iz svoje sobe Zinaida Fjodorovna da zajedno pijemo kafu, pa mi je posle glasno čitala francuske i ruske knjige kojih tako mnogo nakupovasmo u Beču. Te knjige mi behu odavno već poznate i nezanimljive, ali kraj mene je zvonio dragi, dobrodušni glas, tako da se u suštini sadržina svih njih svodila na jedno: ja nisam usamljen. Ona je išla u šetnju, vraćala se, u svojoj svetlosivoj haljini, u lakom, slamnom šeširu, vesela, opaljena prolećnim suncem, sedela je kraj postelje i, nagnuvši se nisko iznad moga lica, pričala bi nešto o Veneciji ili čitala ove knjige — i ja sam se osećao dobro.
Noću mi beše hladno, teško i dosadno, ali danju ja se opijah životom, bolji izraz ne mogu naći. Jako, vrelo sunce koje je bilo u otvorene prozore i u vrata na balkonu, uzvici napolju ispod nas, lupa vesala, brujanje zvona, gromovit pucanj topa u podne i osećanje potpune slobode činili su od mene čudo; osećao sam na sebi sa obe strane snažna, široka krila koja su me nosila bogzna kuda. A koliko lepote, koliko ponekad radosti od pomisli što sa mojim životom sad korača zajedno sa mnom drugi život, što sam ja, sluga, stražar, prijatelj, neophodni saputnik stvorenja mladog, divnog i bogatog, ali slabog, uvređenog, usamljenog! Čak je i bolovati prijatno kad znaš da postoje ljudi koji očekuju tvoje ozdravljenje kao praznik. Jednom sam čuo kako je ona iza vrata šaputala sa mojim lekarom i posle toga ušla k meni uplakanih očiju — to je rđav znak — ali ja sam bio dirnut i postalo mi je na duši neobično lako.
Ali, eto, dozvolili su mi da izlazim na balkon. Sunce i laki povetarac s mora mazili su i milovali moje bolesno telo. Gledao sam dole davno poznate gondole, koje su plovile s ljupkom gracioznošću široko i veličanstveno, kao da su žive i da osećaju sav sjaj ove originalne, ljupke kulture. Mirisalo je more. Negde sviraju na gitari i pevaju u duetu. Kako je divno! Kako nimalo ne liči na onu petrogradsku noć kad je padao vlažan sneg i tako grubo udarao u lice! Eto, kad se sad pogleda pravo preko kanala, vidi se morska pučina i na horizontu, u daljini, kako sunce treperi na vodi tako jako da je teško gledati. Nešto je vuklo dušu tamo, k dragom, dobrom moru, kome sam poklonio svoju mladost. Hteo sam da živim! Da živim i… ništa više.
Dve nedelje kasnije počeh da idem kud sam hteo. Voleo sam da sedim na suncu, da slušam gondolijera, iako ga nisam razumevao, i da po čitave sate posmatram kuću gde je, kažu, živela Dezdemona — naivnu, setnu kuću sa pristojnim izgledom, laku kao čipka, toliko laku da je, čini mi se, možeš jednom rukom pokrenuti s mesta. Dugo sam stajao kraj groba Kanove i nisam skidao očiju sa tužnog lava. A u Palati duždeva stalno me vuklo nešto u onaj kutak u kome su premazali crnom bojom nesrećnog Marina Faliera. Lepo je biti slikar, zatim dramaturg, mišljah ja, ali kad je meni to nepristupačno, onda se treba zaneti makar i mistikom! Ah, tome bezbrižnom miru i zadovoljstvu koje ispunjava dušu dodati makar česticu neke vere.
Uveče smo jeli ostrige, pili vino, vozili se. Pamtim, naša crna gondola tiho se ljuljala na jednom mestu, a pod njom je jedva čujno pljuskala voda. Ovde-onde drhtali su i njihali se odsjaji zvezda i obalskih svetiljki. Nedaleko od nas u gondoli, ukrašenoj šarenim fenjerima koji se ogledahu u vodi, sedeli su neki ljudi i pili. Zvuci gitara, violina, mandolina, muških i ženskih glasova, razlegahu se u mraku, i Zinaida Fjodorovna, bleda, ozbiljna, gotovo nevesela lica, sedela je kraj mene, čvrsto stisnutih usta i ruku. Razmišljala je o nečemu, pa čak ni okom da mrdne, niti da me čuje. Lice, držanje i nepomični pogled koji ništa ne kazuje, pa i uspomene do neverovatnosti setne, jezive i kao led hladne, a unaokolo gondole, svetiljke, muzika, pesma s energično strasnim uzvikom: „Jam-mo!… Jam-mo!…” oh, koliko svakodnevnih kontrasta. Dok je ona sedela tako, stisnuvši ruke, skamenjena, žalosna, izgledalo mi je da oboje učestvujemo u nekakvom romanu starinskog ukusa, sa naslovom: Nesrećnica, Ostavljena ili tome slično. Oboje besmo: ona — nesrećna, odgurnuta, a ja — odan, iskreni prijatelj, sanjalica i, ako hoćete, suvišan čovek, promašen, nesposoban već za ma šta, do samo da kašlje i sanjari, pa možda još i da se žrtvuje… ali kome i našto sad moje žrtve? Pitanje je šta se još može i da žrtvuje?
Posle večernje šetnje uvek bismo pili čaj i razgovarali. Nismo se plašili da dodirujemo stare, još nezarasle rane; naprotiv, ja sam odnekud osećao čak zadovoljstvo kad sam joj pričao o svome životu kod Orlova, ili kad sam se otvoreno doticao odnosa koji mi behu poznati i koji se nisu mogli skriti od mene.
— Katkad sam vas mrzeo — govorio sam joj — tištalo me kad je on bio kapriciozan, snishodljiv i lažljiv, kao i to što vi niste ništa videli, ni razumeli kad sve beše tako jasno. Ljubite mu ruke, klečite, laskate…
— Kad sam… ljubila ruke i klečala, ja sam volela… — govorila je ona crveneći.
— Zar je njega zaista bilo tako teško odgonetnuti? Divan sfinks! Sfinks… kamerjunker! Ja vam ništa ne prebacujem, bože sačuvaj — nastavljao sam osećajući da sam malo drzak, da nemam u sebi čovečnosti i one delikatnosti koja je toliko potrebna kad se ima posla s tuđom dušom; ranije, do poznanstva sa njom, nisam opažao u sebi taj nedostatak. — Ali kako to da niste mogli pogoditi? — ponovio sam, ali već mirnije i neubedljivo.
— Hteli ste reći da mrzite moju prošlost, i u pravu ste — govorila je ona jako uzbuđena. — Vi pripadate naročitom tipu ljudi koji se ne mogu meriti običnim metrom, vaši moralni zakoni odlikuju se izuzetnom strogošću, i ja razumem, vi ne možete praštati; ja shvatam vas i, ako sam ponekad kontradiktorna, to ne znači da drukčije gledam na stvari negoli vi; govorim nekadanje gluposti prosto zato što nisam uspela da pocepam svoje stare haljine i predrasude. Ja i sama prezirem i mrzim svoju prošlost, i Orlova, i svoju ljubav… Zar je to bila ljubav? Sad mi je čak smešno sve to — govorila je ona prilazeći prozoru i gledajući u kanal. — Sve te ljubavi samo zamračuju savest i izbacuju iz koloseka. Smisao života je samo u jednom… u borbi. Zgaziti petom lukavu zmijsku glavu da ona zevne! Eto, u čemu je smisao. Samo u tome ili, pak, da uopšte nema smisla.
Pričao sam joj mnoge događaje iz svoje prošlosti i opisivao svoja zaista čudna putovanja. Ali o onom preokretu koji se desio u meni ne izustih ni reči. Sa velikom pažnjom ona me je uvek slušala i na zanimljivim mestima trljala ruke, kao vajkajući se što i sama dosad nije preživela slične avanture, bojazni i radosti, ali namah bi se zamislila, povlačila u sebe i, odmah sam video po njenom licu, nije me više slušala.
Zatvarao sam tada prozore okrenute kanalu i pitao da li da založim kamin.
— Ne, nek ide s milim bogom. Meni nije hladno — govorila je osmehujući se nemarno — ja vas samo zamaram. Znate, čini mi se da sam se u poslednje vreme strašno propametila. Sad mi dolaze na pamet neobične, originalne misli. Kad, na primer, razmišljam o prošlosti, o svome nekadašnjem životu… no, i o ljudima uopšte, onda se sve to kod mene pretvara u jedno… u lik moje maćehe. Surova, drska, nemilosrdna, neiskrena, pokvarena, i uz to još morfinistkinja. Otac, slab i nekarakteran, oženio se mojom majkom zbog para i naterao je u tuberkulozu, a ovu drugu svoju ženu, moju maćehu, voleo je strasno, ludo… Napatila sam se! Ali o tome ne treba ni govoriti! Pa i sad, eto, pričam, a sve se pretvara u jedan lik… I jedi me: zašto da umre maćeha? Želela bih sad da se sretnem s njom!…
— Zašto?
— Onako, ne znam… — odgovori ona kroz smeh, divno klimajući glavom. — Laku noć. Oporavljajte se. Čim ozdravite, prihvatićemo se naših poslova… Vreme je…
Dok sam se, oprostivši se već sa njom, držao za kvaku na vratima, ona reče:
— Šta mislite? Da li Polja još živi kod njega?
— Svakako.
I ja odoh u svoju sobu. Tako provedosmo čitav mesec. Jednom, u podne, kad beše tmurno i kad smo oboje stajali kraj prozora u mojoj sobi i ćuteći zurili u oblake koji se nagomilavahu s mora i u poplaveli kanal, čekajući da odmah pljusne kiša, i kad je već uski, gusti mlaz kiše kao mrlja zaklonio morsku pučinu, i njoj i meni postade najednom dosadno. Toga dana otputovasmo u Firencu.
XVI
To se dogodilo već u jesen, u Nici. Jednom ujutru, kad sam svratio u njenu sobu, sedela je u naslonjači, prekrštenih nogu, pognuta, izmršavela, i zaklonivši lice rukama, plakala je gorko, ridajući, i njena duga, neočešljana kosa padala joj je na kolena. Utisak od divnog, neobičnog mora, koje samo što videh i o kome htedoh da pričam, najednom me ostavi i srce mi se steže od bola.
— Šta je s vama? — upitah; ona skide jednu ruku s lica i mahnu mi da izađem. — Ali šta je s vama? — ponovih, i prvi put za sve vreme našeg poznanstva poljubih njenu ruku.
— Ništa, ništa, nije ništa! — reče brzo. — Ah, nije ništa, nije ništa… Idite… Eto, nisam obučena.
Izađoh strašno zbunjen. Mir i bezbrižno raspoloženje, u kome sam se tako dugo nalazio, behu zatrovani sažaljenjem. Strasno zaželeh da padnem pred njene noge, da je preklinjem da usamljena ne plače već da podeli sa mnom svoju tugu, kad najednom jednostavna huka mora zabruja u mojim ušima, ovog puta kao mračno proročanstvo, i ja videh pred sobom nove suze, nove bolove i nove nedaće. „Zašto, zašto li plače?” upitah se, sećajući se njenog lica i napaćenog pogleda. Setih se da je u drugom stanju. Ona se trudila da sakrije to svoje stanje i od ljudi, i od sebe. Kod kuće je išla u širokoj rekli ili bluzi sa odveć velikim i raskošnim naborima na prsima, a kad je odlazila nekud, stezala se u mider tako jako da je dvaput za vreme šetnji padala u nesvest. Sa mnom nikad nije govorila o svojoj bremenitosti, i jednom, kada joj uzgred napomenuh da ne bi bilo naodmet da se posavetuje sa lekarom, ona sva pocrvene i ne reče ni reči. Kad posle toga uđoh k njoj, bila je već obučena i očešljana.
— Dosta, dosta! — rekoh videći da je opet spremna da zaplače. — Hajte bolje da idemo na more i da porazgovaramo.
— Nisam za razgovor. Oprostite, sad sam u ovakvom raspoloženju, želim da budem sama. I, molim vas, Vladimire Ivanoviču, kad drugi put zaželite k meni, onda prethodno kucajte na vrata.
Ovo „prethodno” zvučalo je nekako naročito, ne ženski. Izađoh. Vraćalo se prokleto petrogradsko raspoloženje, i svi moji snovi splasnuše i svenuše kao lišće od žege. Osećah da sam opet sam, da nema prisnosti među nama. Ja sam za nju isto što i paučina za ovu palmu, koja se slučajno zakačila za nju i koju će vetar otrgnuti i odneti. Prošetah po skveru gde je svirala muzika, navratih u Kazino. Ovde posmatrah golišave, jako namirisane žene i svaka me je gledala tako kao da je htela reći: „Sam si, odlično…” Zatim izađoh na terasu i dugo posmatrah more. Daleko na horizontu nijedne jedrilice, na levoj obali u plavičastoj magli planine, vrtovi, kule, vile, i na svemu se prelivalo sunce, ali sve beše tuđe, ravnodušno, zbrka neka.
XVII
Ona je kao i pre dolazila k meni da pije kafu, ali mi više nismo ručavali zajedno; njoj se, kako je govorila, nije jelo, i pila je samo kafu, čaj i hranila se raznim sitnicama, kao što su pomorandže i karamele.
Pa nismo uveče već ni razgovarali. Ne znam zašto. Posle onoga kad je zatekoh u suzama, ona se poče držati prema meni nekako odmereno, katkad nemarno, čak ironično, i nazivala me ne znam zašto „gospodine moj”. Ono što joj nekad izgledaše strašno, čudnovato, odvažno i što izazivaše zavist i ushićenje, sad je uopšte nije diralo, i obično, saslušavši me, ovlaš bi se protezala i govorila:
— Da, to beše za vreme cara Gorohija, gospodine moj.
Dešavalo se čak da se nismo viđali po čitave dane. Nekad bih kucnuo bojažljivo i s izvinjenjem na njena vrata, nije bilo odgovora; kucnuo bih još jedanput — ćutanje… Stajao bih kraj vrata i slušao; ali tad bi pored mene obično prošla sobarica i hladno bi me izvestila: „Madame est partie“. Zatim bih lutao hodnikom hotela, hodao, hodao… Svud neki Englezi, prsate dame, kelneri u frakovima… I kad sam dugo gledao dugački šareni tepih koji se pružao preko celog hodnika, pala mi je na pamet misao da u životu te žene ja igram čudnu, po svojoj prilici lažnu ulogu i da nije u mojoj moći da to izmenim, pa sam trčao u svoju sobu, padao na postelju i razmišljao, razmišljao i nisam mogao ništa da smislim, i bilo mi je jasno samo da hoću da živim, i ukoliko je ružnije, mršavije i surovije bivalo njeno lice, utoliko mi ona beše prisnija i utoliko jače i bolnije osećah našu sličnost. Nek sam ja „gospodine moj”, nek je taj odmereni ton nemaran, nek bude kako mu drago, ali samo me ne ostavljaj, moje blago. Meni je sad strašno samom.
Posle toga opet bih izlazio u hodnik i uznemireno prisluškivao… Jednom, tako, nisam ni ručao niti primetio kako se spušta veče. Najzad, oko jedanaest časova, začuše se poznati koraci i na podestu stepeništa pojavi se Zinaida Fjodorovna.
— Šetkate? — upita prolazeći pored mene. — Bolje bi bilo da izađete napolje… Laku noć!
— Ali zar se danas više nećemo videti?
— Čini mi se, već je dockan. Uostalom, kako hoćete.
— Recite, gde ste bili? — pitam ulazeći za njom u sobu.
— Gde? U Monte Karlu — izvadila je iz džepa nekoliko zlatnika i govorila mi — evo, gospodine moj. Dobila sam. I to na ruletu.
— E, pa više ne igrajte.
— Zašto? Ja ću i sutra tamo.
Zamišljao sam kako ona ružna, bolešljiva lica, u drugom stanju, jako utegnuta, stoji pored kockarskog stola u gomili kokota, izlapelih babetina, koje se tiskaju oko zlata kao muve oko meda, i setih se da odlazi u Monte Karlo nekako krišom od mene…
— Ne verujem vam — rekoh najednom. — Vi nećete ići tamo.
— Ne uzbuđujte se. Ja ne mogu mnogo izgubiti.
— Stvar nije u gubitku — rekoh jetko. — Zar vam nije padalo na pamet kad ste tamo igrali da sjaj zlata, da sve te žene, i stare i mlade i krupije, i cela atmosfera, da je sve to nisko, gnusno podsmevanje radu radnika, krvavom znoju?
— Ako ne igram, onda šta da radim? — upita ona. — I rad radnika i krvavi znoj, sve te lepe reči ostavite za drugi put, a sad kad ste već otpočeli, onda mi dozvolite da nastavim; dozvolite mi da postavim direktno pitanje: šta da radim ovde i šta uopšte da radim?
— Šta da se radi? — rekoh sležući ramenima. — Na to pitanje ne može se odgovoriti odmah.
— Ja molim za iskren odgovor, Vladimire Ivanoviču — reče ona i lice joj postade srdito. — Kad već odlučih da vam postavim ovo pitanje, onda sam to uradila ne zato da čujem samo opšte fraze. Ja vas pitam — nastavi ona lupkajući šakom o sto, kao dajući takt — šta treba ovde da radim? I ne samo ovde u Nici, već uopšte?
Ćutao sam i posmatrao kroz prozor more. Srce mi je strašno počelo da lupa.
— Vladimire Ivanoviču — reče ona tiho, dišući isprekidano; beše joj teško da govori. — Vladimire Ivanoviču, ako vi sami ne verujete u svoju stvar, ako već ne mislite da se vratite na nju, onda zašto… zašto ste me odvukli iz Petrograda? Zašto ste obećali i zašto ste pobudili u meni lude nade? Vi ste promenili svoje ubeđenje, postali ste drugi čovek, i niko vas za to ne krivi. Ubeđenja nisu uvek u našoj moći, ali… ali, Vladimire Ivanoviču, zašto ste neiskreni? — nastavi tiho prilazeći mi. — Kad ste vi u toku svih ovih meseci sanjarili glasno, buncali, oduševljavali se svojim planovima, preuređivali svoj život na nov način, zašto mi niste govorili istinu, već ste ćutali ili me hrabrili razgovorima i držali se tako kao da potpuno saosećate sa mnom. Zašto? Zbog čega je to bilo potrebno?
— Teško je bilo priznati svoje bankrotstvo — rekoh ja osvrćući se, ali ne gledajući u nju. — Jeste, ne verujem, umorio sam se, pao duhom… Teško je biti iskren, strašno teško, i ja sam ćutao. Da ne da bog nikom da preživi ono što sam ja preživeo.
Izgledalo mi je da ću odmah zaplakati, i zato ućutah.
— Vladimire Ivanoviču — reče ona i uhvati me za obe ruke. — Vi ste mnogo preživeli i osetili, znate više nego ja; razmislite ozbiljno i recite: šta da radim? Naučite me. Kad već sami niste u stanju da idete i da druge vodite za sobom, onda bar pokažite kuda da idem. Priznajte da sam ja živo, osetljivo i razborito stvorenje. Naći se u ovako lažnoj situaciji… igrati neku glupu ulogu… to bi mi teško palo. Ja vam ne prebacujem, ne krivim vas, već samo molim.
Donesoše čaj.
— Pa, dakle? — upita Zinaida Fjodorovna pružajući mi čašu. — Šta mi savetujete?
— Nije zlato sve što sija — odgovorih. — I sem mene, postoje ljudi, Zinaida Fjodorovna.
— Onda mi ih pokažite — živo reče ona. — Ja jedino to i tražim od vas.
— Želeo bih još nešto da kažem — nastavih. — Može se služiti ideji ne samo na jednom polju. Ako se pogreši, razočara na jednoj strani, onda se može naći na drugoj. Svet ideja je širok i neiscrpan.
— Svet ideja! — reče i ironično me pogleda u lice. — Onda bolje da prestanemo… Našto tu.
Ona pocrvene.
— Svet ideja! — ponovi ona i odbaci servijetu u stranu, i lice joj dobi izraz nezadovoljstva i gnušanja. — Sve te vaše divne ideje, vidim, svode se na jedan neminovan, neophodan izlaz: ja treba da postanem vaša ljubavnica. Eto, to je potrebno. Nositi se sa idejama i ne biti ljubavnica najpoštenijeg, najidejnijeg čoveka znači ne razumevati ideje. Treba početi od toga… to jest od ljubavnice, a ostalo će doći samo po sebi.
— Vi ste uzrujani, Zinaida Fjodorovna — rekoh.
— Ne, ja sam iskrena! — uzviknu ona teško dišući. — Ja sam iskrena!
— Vi ste, možda, i iskreni, ali ste u zabludi, i meni je teško da vas slušam.
— Ja u zabludi! — nasmeja se. — Svak može to da kaže samo ne vi, gospodine moj. Nek vam izgledam i netaktična, bezdušna, ali kako god hoćete, ipak: zar vi niste zaljubljeni u mene? Zar me ne volite?
Slegoh ramenima.
— Da, sležite ramenima! — nastavi ona ironično. — Kad ste bili bolesni, slušala sam kako ste buncali, zatim te stalno zaljubljene oči, uzdasi, blagonakloni razgovori o bliskosti, duhovnoj sličnosti… Ali što je najglavnije, zašto ste dosad bili neiskreni? Zašto ste skrivali ono što je stvarno, a govorili o onome što ne postoji? Trebalo je još u početku reći kakve su vas idejne pobude, u stvari, naterale da me izvučete iz Petrograda, pa bih bila načisto s tim. Onda bih se otrovala, kao što sam htela, i ne bi bilo sad ove dosadne komedije… E, tako je to! — i ona odmahnu rukom i sede.
— Vi govorite takvim tonom kao da sumnjate u moje poštene namere — uvredih se.
— Pa, svejedno. Šta je s tim? Ja ne sumnjam u vaše namere, već osuđujem to što kod vas nije bilo nikakvih namera. Da ste ih imali, znala bih već. Sem ideja i ljubavi, kod vas ničega više nije bilo. A sada, prvo ideje i ljubav, a u perspektivi ja, ljubavnica. Tako je to prirodno i u životu i u romanima… Eto, vi ste njega grdili — reče ona i udari šakom o sto — a čovek se i nehotice s njim slaže. Ne mrzi uzalud on sve te ideje.
— On ne mrzi ideje, već ih se plaši — viknuh ja. — On je kukavica i lažov.
— Pa, šta je s tim! On je kukavica, lažov i prevario me je, a vi? Izvinite za iskrenost: ko ste vi? On me je prevario i prepustio sudbini na volju u Petrogradu, a vi ste me prevarili i ostavili me ovde. On bar nije mešao ideje s prevarom, a vi…
— Pobogu, zašto tako govorite? — zgranuh se kršeći ruke i prilazeći joj brzo. — Ne, Zinaida Fjodorovna, ne, to je cinizam, ne treba tako padati u očajanje, saslušajte me — nastavih ja uhvativši se za misao koja mi je najednom sinula u glavi i za koju mi se učinilo da nas još oboje može spasti. — Čujte me. Ja sam preživeo u svome životu mnogo, tako mnogo da mi se sad pri sećanju muti u glavi, i meni je sad sasvim jasno u svesti i u mojoj napaćenoj duši da smisao čovečjeg života ili nije ni u čemu, ili je samo u jednom: u nesebičnoj ljubavi prema bližnjem. Eto kuda mi treba da idemo i eto u čemu je naš smisao! Eto, to je moje ubeđenje!
I dalje ja htedoh da govorim o milosrđu, o sveopštem praštanju, ali glas mi najednom poče zvučati neiskreno i ja se zbunih.
— Ja hoću da živim! — rekoh iskreno. — Da živim, živim! Hoću mira, tišine, hoću topline, eto ovog mora, vaše bliskosti. O, kako bih želeo da sugeriram i vama tu strasnu žeđ za životom! Vi ste maločas govorili o ljubavi, ali za mene bi bila dovoljna i sama vaša blizina, vaš glas, izraz lica.
Ona pocrvene i reče brzo, samo da me prekine:
— Vi volite život, a ja ga mrzim. Prema tome, naši putevi su različiti.
Ona nali sebi čaja, ali i ne dodirnuvši ga, ode.
Evo završnog dela teksta, sređenog na isti način kao i prethodni. Ispravljene su sitne štamparske greške (poput “životomu”, “rečeno” malim slovom, spojenih reči i interpunkcije), dok je tvoj prevod u potpunosti sačuvan.
— Ja mislim da je bolje da prekinemo ovaj razgovor — reče mi ona iz sobe. — Za mene je već sve svršeno i ništa mi ne treba… Našto još razgovarati!
— Ne, nije sve svršeno!
— Pa, u redu!… Ja sve znam! Dojadilo mi je… Dosta.
Pričekao sam malo, prošetao tamo-amo, i izašao u hodnik. Kad sam, zatim, dockan noću, prišao njenim vratima i oslušnuo, jasno čuh da plače.
Sutradan ujutru lakej, donoseći mi odelo, javi mi s osmehom da će se gospođa iz broja 13 poroditi. Ja se nekako obukoh i, premirući od straha, požurih Zinaidi Fjodorovnoj. U njenoj sobi nalazio se lekar, babica i jedna starija ruska gospođa iz Harkova, po imenu Darja Mihailovna. Mirisalo je na etarske kapljice. Jedva prekoračih prag, kad iz sobe u kojoj je ona ležala začu se tihi, tužni jauk, i kao da mi ga vetar donese iz Rusije, setih se Orlova, njegove ironije, Polje, Neve, snežnih pahuljica, zatim kola bez pokrivača, predskazanja koje pročitah na hladnom jutarnjem nebu i očajnog uzvika: „Nina! Nina!”
— Uđite k njoj — reče gospođa.
Uđoh Zinaidi Fjodorovnoj s takvim osećanjem kao da sam ja otac deteta. Ležala je zatvorenih očiju, iznemogla, bleda, u beloj čipkanoj kapici. Pamtim, dva izraza behu na njenom licu: jedan ravnodušan, hladan, nemaran, drugi dečji i jadan, koji je dopunjavala bela kapica. Ona nije čula kad sam ušao, ili je možda čula, no nije obratila pažnju na mene. Stajao sam, gledao u nju i čekao.
Ali namah njeno lice se iskrivi od bola, ona otvori oči i poče gledati u tavanicu kao trudeći se da shvati šta je to s njom… Na licu joj se ogledaše gnušanje.
— Odvratno — prošapta ona.
— Zinaida Fjodorovna — obratih joj se tiho. Ona ravnodušno, nemarno pogleda u mene i zatvori oči. Ostadoh stojeći još malo i izađoh.
Noću mi Darja Mihailovna javi da se rodila devojčica, ali da je porodilja u teškom stanju; zatim su hodnikom trčali, čula se larma. Opet je došla k meni Darja Mihailovna i s očajnim licem, kršeći ruke, rekla:
— Oh, to je strašno! Lekar pretpostavlja da se otrovala! O, kako se ovde ružno ponašaju Rusi.
A sutradan u podne Zinaida Fjodorovna je umrla.
XVIII
Prođoše dve godine. Prilike su se izmenile, otputovah u Petrograd, i tu sam mogao da živim ne krijući se. Više se nisam plašio da izgledam sumnjiv i sav utonuh u očinsko ili, bolje da kažem, idolopokloničko osećanje koje je izazvala u meni Sonja, kći Zinaide Fjodorovne. Hranio sam je iz svojih ruku, kupao, spremao da spava, i nisam skidao s nje očiju čitavih noći i drao sam se kad je izgledalo da će je dadilja ispustiti. Moja želja da živim najobičnijim malograđanskim životom u toku vremena postajala je sve jača i osetljivija, ali krupni snovi zaustaviše se na Sonji, kao da nađoše najzad u njoj baš ono što mi beše potrebno. Ludo voleh tu devojčicu. Video sam u njoj produžetak svoga života i meni ne samo da se činilo, već sam osećao, gotovo verovao, da ću najzad, kad zbacim sa sebe glomazno, koščato i kosmato telo, živeti u tim plavim očicama, u plavoj svilenoj kosi i u tim punačkim ružičastim ručicama koje me tako ljupko miluju po licu i grle oko vrata.
Sudbina Sonjina plašila me je. Otac joj je Orlov, u krštenici se zvala Krasnovska, a jedini čovek koji je znao da ona postoji i koji se interesovao za nju, to jest ja, već je doživljavao svoju labudovu pesmu. Trebalo je ozbiljno razmisliti o njoj.
Sutradan po dolasku u Petrograd uputih se Orlovu. Otvori mi gojazni starac sa riđim zaliscima i bez brkova, očigledno Nemac. Polja, koja raspremaše salon, ne poznade me, ali zato me Orlov odmah poznade.
— A, gospodine buntovniče! — reče zagledajući me radoznalo i smejući se. — Otkud vi ovde?
On se nimalo nije izmenio: imao je još uvek isto negovano, neprijatno lice, istu ironiju. I na stolu, kao nekad, stajala je neka nova knjiga sa ubačenim u nju nožem od slonove kosti. Očigledno, čitao je pre moga dolaska. Ponudio me je da sednem, poslužio cigarom i s otmenošću svojstvenom samo lepo vaspitanim ljudima, krijući neprijatno osećanje koje izazva u njemu moje lice i moj mršavi izgled, primeti uzgred da se nisam ništa izmenio i da me je lako poznati, bez obzira čak i na to što sam pustio bradu.
Porazgovarasmo o vremenu, o Parizu. Da bi se što pre otresao teškog, neminovnog pitanja, koje je mučilo i njega i mene, upita me:
— Zinaida Fjodorovna je umrla?
— Da, umrla — odgovorih.
— Na porođaju?
— Jeste, na porođaju. Lekar je sumnjao u drugi uzrok njene smrti, ali… i za vas i za mene biće bolje da mislimo da je umrla na porođaju.
On uzdahnu iz učtivosti i poćuta. Kao da se njen duh tiho spustio među nas.
— Tako je to. A kod mene je sve po starom, nikakvih naročitih promena — brzo otpoče on primetivši da posmatram kabinet. — Otac je, kao što znate, u ostavci i već u penziji, a ja sam još na istom mestu. Pekarskog pamtite? Još je isti. Gruzin je prošle godine umro od difterije… E, a Kukuškin je živ i često se seća vas. Uzgred budi rečeno — nastavi Orlov stidljivo obarajući oči — kad je Kukuškin doznao ko ste, počeo je svuda pričati da ste tobož na njega izvršili napad, da ste hteli da ga ubijete… i da se jedva spasao.
Oćutah.
— Stare sluge ne zaboravljaju svoje gospodare… To je vrlo ljubazno sa vaše strane — našali se Orlov. — Nego, želite li vina ili kafe? Narediću da se skuva.
— Ne, zahvaljujem. Došao sam po jednoj vrlo važnoj stvari, Georgije Ivaniču.
— Ja nisam ljubitelj važnih stvari, ali vam rado stojim na raspolaganju! Šta želite?
— Dakle — otpočeh ja uzbuđujući se — sa mnom se sad nalazi ovde kći pokojne Zinaide Fjodorovne… Dosad sam se ja starao o njenom vaspitanju, ali, kao što vidite, danas-sutra i ja ću iščeznuti u vetar. Želeo bih da umrem s mišlju da je ona zbrinuta.
Orlov malo pocrvene, natušti se i strogo, letimice pogleda u mene. Na njega napravi ružan utisak ne samo „važna stvar” koliko moje reči o iščezavanju u vetar, o smrti.
— Da, o tome treba razmisliti — reče on zaklonivši oči kao od sunca. — Zahvaljujem vam. Vi kažete: devojčica!
— Da, devojčica. Divna devojčica!
— Jeste. To, naravno, nije mops već čovek… dabome, treba ozbiljno razmisliti. Ja sam spreman da uzmem učešća i… i vrlo sam vam zahvalan.
On ustade, prošeta se grizući nokte i zaustavi se pred portretom.
— O tome treba razmisliti — reče prigušeno, okrenut meni leđima. — Ja ću danas posetiti Pekarskog i zamoliću ga da ode do Krasnovskog. Mislim da se Krasnovski neće dugo ustručavati i pristaće da uzme tu devojčicu.
— Ali, oprostite, kakve veze ima tu Krasnovski — rekoh ja, takođe dižući se i prilazeći portretu na drugom kraju kabineta.
— Pa ona, valjda, nosi njegovo prezime, nadam se! — reče Orlov.
— Da li on mora, možda, po zakonu da primi to dete, ne znam, ali ja sam došao k vama, Georgije Ivaniču, ne zato da razgovarati o zakonima.
— Da, da, u pravu ste — brzo se složi on — ja, čini mi se, govorim gluposti. Ali vi se ne uzbuđujte. Mi ćemo sve to raspraviti na opšte zadovoljstvo. Ako ne na ovaj način, onda na drugi, ako ne na drugi, onda na treći, ovako ili onako, tek to tugaljivo pitanje biće rešeno. Pekarski će sve urediti. Vi budite dobri pa mi ostavite svoju adresu, i ja ću vam odmah dostaviti odluku do koje budemo došli. Gde stanujete?
Orlov zapisa moju adresu, uzdahnu i reče s osmehom:
— Kako je to teško, Gospode, biti otac male kćeri! Ali Pekarski će sve urediti. On je „filozof”. A jeste li dugo živeli u Parizu?
— Jedno dva meseca.
Poćutali smo. Orlov se očigledno plašio da ću ja opet započeti razgovor o devojčici i, da bi odvukao moju pažnju na drugu stranu, reče:
— Vi ste, po svoj prilici, već zaboravili na svoje pismo. A ja ga čuvam. Vaše ondašnje raspoloženje ja razumem i, moram priznati, cenim to pismo. Prokleta, hladna krv, Azijat, konjski smeh, to je sjajno i karakteristično — nastavi on osmehujući se ironično. — I osnovna misao je, bogme, bliska istini, mada bi se o tome moglo diskutovati bez kraja. To jest — zbuni se on — diskutovati ne sa samom mišlju već o vašem stavu prema problemu, o vašem, tako reći, temperamentu. Da, moj život je nenormalan, upropašćen, nije ni za šta, a da otpočnem nov život, smeta mi kukavičluk… tu ste sasvim u pravu. Ali što vi tako blisko primate to srcu, uzbuđujete se i padate u očajanje, to nema smisla i tu vi nimalo niste u pravu.
— Živ čovek ne može da se ne uzbuđuje i da ne očajava kad vidi da i sam propada i da propadaju drugi oko njega.
— Ko kaže! Ja uopšte ne propovedam ravnodušnost, već hoću samo objektivan stav prema životu. Ukoliko je objektivnije, utoliko se manje reskira da se ne pogreši. Treba gledati suštinu stvari i tražiti u svakoj pojavi uzrok svih uzroka. Mi smo popustili, srozali se, pali, najzad, celokupno naše pokolenje sastoji se od neurastenika i očajnika, mi ništa drugo ne znamo do samo da razgovaramo o umoru i premoru, ali zato nismo krivi ni vi, ni ja: mi smo odveć siti da bi od naše samovolje moglo zavisiti čitavo pokolenje. Biće da su tu neki veliki uzroci, opšti, koji sa biološkog gledišta imaju svoj raison d’être. Mi smo neurastenici, zlovoljni, otpadnici, ali to je možda potrebno i korisno za ona pokolenja koja će živeti posle nas. Ni dlaka s glave ne pada bez volje oca nebeskog, drugim rečima, u prirodi i u ljudskom društvu ništa ne biva tek onako. Sve je obrazloženo i neophodno. A kad je tako, onda našto se uznemiravati i pisati očajnička pisma?
— Jest da je tako — rekoh ja razmislivši. — Zaista, budućim pokolenjima biće lakše i jasnije, imaće na raspolaganju naše iskustvo. Ali čovek želi da živi nezavisno od budućih pokolenja, a ne jedino za njih. Živi se samo jedanput, i on hoće da živi trezveno, pametno, lepo. Hoće da igra istaknutu, samostalnu, plemenitu ulogu i da stvara istoriju, da ta pokolenja ne budu imala prava reći o svakom od nas: to je ništavilo ili još gore od toga… Ja verujem i u umešnost i u neminovnost onoga što se događa oko nas, ali šta me se tiče ta neophodnost, zašto da propadne moje „Ja”?
— E, šta da se radi! — uzdahnu Orlov dižući se i kao dajući na znanje da je naš razgovor već završen.
Ja uzeh kačket.
— Sedeli smo samo pola sata, a koliko pitanja je rešeno, pomislite samo! — reče Orlov ispraćajući me do predsoblja. — Dakle, pobrinuću se o tome… Srešću se danas sa Pekarskim. Budite spokojni.
On zastade očekujući da se obučem i, očigledno, bio je zadovoljan što ću odmah otići.
— Georgije Ivaniču, vratite mi moje pismo.
— Molim.
On ode u kabinet i za trenutak vrati se s pismom. Zahvalih mu i izađoh.
Sutradan dobijem od njega pisamce. Čestita mi na povoljnom rešenju pitanja. Pekarski ima poznanicu, pisao je on, koja drži pansion, nešto slično zabavištu, gde se primaju čak i vrlo mala deca. Na tu gospođu se čovek može potpuno osloniti, ali pre ikakvih sporazuma sa njom, ne bi škodilo da se porazgovara i sa Krasnovskim — to zahteva formalnost. Preporučivao mi je da odmah posetim Pekarskog i uzgred da ponesem sa sobom i krštenicu, ako ona uopšte postoji. „Primite uverenje o iskrenom poštovanju i odanosti od vašeg poniznog sluge…”
Čitao sam to pismo dok je Sonja sedela na stolici i gledala u mene pažljivo, ne trepćući, kao da je znala da se rešava njena sudbina.
Anton Pavlovič Čehov
