Smislio sam scenario za film i ispričao ga Silviji
Smislio sam scenario za film i ispričao ga Silviji. Bila je iskreno oduševljena. Kada je oduševljena, Silvija pljesne rukama, kao dijete, i još uzvikne nešto, nešto što nema značenje ali ipak dovoljno govori.
Film je bio zamišljen ovako:
Jedna velika sala sa stotinu stolova, za svakim stolom sjede osobe različite po svemu, nacionalnosti, polu, starosti. Stolovi su prazni. Oni ćute, sjede. Žena sa djetetom, dva muškarca, starica. Kamera zumira lice za prvim stolom. Na ekranu piše: Ime, prezime, zemlja, npr. Bangladeš, neki datum, npr. 12. februar 1998. I piše auto put, neki u Bangladešu, saobraćajna nesreća. Zatim, kamera zumira lica djevojčice i žene za drugim stolom. Dalas, SAD, 12. februar 1998. sati 14.55, saobraćajna nesreća. I tako dalje, polako, bez zvuka, lica ljudi, isti dan, smrti koje između sebe na prvi pogled nijesu povezane. I tako od stola do stola, svih stotinu. Može i pedeset, može i deset, Silvija, ovo je samo ideja, znaš kako je lako imati ideju, a kako je teško ostvariti je. Kada stolova nestane, vidimo sunce kako se diže i prvim zracima dotiče krovove u Daki, glavnom gradu Bangladeša. U jednoj kući, zvoni sat. Čovjek se budi, nevoljno, gleda u plafon, čuje kako ga žena doziva, ustaje, odlazi u kupatilo, jede, razgovara sa ženom, neki uobičajeni razgovori, o nekom njihovom rođaku koji je bolestan, a sa kojim odavno ne pričaju, da li da odu u posjetu ili ne, žena je protiv odlaska, muškarac razmišlja, govori, pa dobro, ionako će da umre, šta ima veze…odlazi u dvorište, ulazi u auto, ona mu mahne, kaže, pustiću ih danas neka spavaju duže, on kaže da pazi da ne idu van dvorišta, mladići iz kraja ponekad voze motore brzo i nepažljivo, baš kroz njihovu ulicu, automobil kreće izlazi na cestu, a mi se prebacujemo u Dalas, SAD i vidimo ženu koja spava sa ćerkom, zvoni mobilni telefon, ćerka se prva budi, onda drmusa majku kaže, mama, zvoni telefon….
Nijesam znao ko bi to mogao snimiti.
Rekao sam Silviji:
– Možda da počnemo po ulici da tražimo ljude različitih nacionalnosti i boje kože da ih snimimo onom tvojom kamerom i tako da počnemo.
– Mi na ulici? Ti rijetko izlaziš, ja radim po cijeli dan, teško bi to išlo. A drugo, morali bi, ako bi željeli da film bude kako si ga zamislio, snimati te ljude kako se bude, u svojim kućama i stanovima.Gdje bi to snimali?
– Pa odakle su ljudi. Odemo u Bangladeš, snimimo, pa u Dalas, snimimo, pa u
Kopenhagen, pa u neko selo u Rusiji.
– I to je po tebi lako.
– Lako! Treba samo naći novac.
Šetao sam ulicama i zagledao ljude i tačno znao koga bih odabarao, evo ova plavuša bi razgovarala telefonom, kretala na posao, govorila noćas ne mogu, pa bi nekog drugog zvala pa bi govorila, hej, pa zar se noćas nećemo vidjeti, ah, sa nekim želiš da se vidiš, a osjetiš da te izbjegava i to ti je strašno, a nekog namjerno izbjegavaš a ne kažeš, eh, ne želim da se vidim s tobom jer si mi dosadan ili čak odvratan, već nešto lažeš, boli me glava ili večeras moram da radim, imam reviju, kakvu reviju, ta djevojka će tog dana biti nervozna, ali i uzbuđena jer je odlučila, otići će pravo do kuće, na vrata i sve reći pa neka sve ode dođavola, jer ta žena mora da zna da on voli nju, da joj je rekao da će se razvesti, ali da se snebiva evo već dvije godine, i reći će toj ženi sa kim živi, sa kakvim prevarantom, prevarantom i lažovom, i ta joj je žena i simpatična u tom trentuku, ruke su na volanu i poluosmjeh na licu, i ništa od svega se neće desiti jer je put klizav i kada pritisne kočnicu gume ne hvataju asfalt već proklizavaju i automobil počinje da krivuda na putu, a ona, iako su joj rekli, čula je to nekoliko puta, u tim trenucima nikako opet kočnicu da ne pritisne, od straha od užasa gubljenja kontrole nad mašinom, stiska jako kočnicu, automobil se okreće u vazduhu, i pada na krov lomeći ogradu pored puta. Drugi automobili se zaustavljaju, ljudi se spuštaju niz padinu…
– Kako da snimiš film, kada nikoga ne poznaješ? – pita me Silvija.
