Lako je dokazati da je pisani engleski najkoncizniji među evropskim jezicima: to se vidi, na primer, u višejezičkim “uputstvima za upotrebu” električnih aparata za domaćinstvo. Ne znam da li je već neki lingvista koji se bavi kvantitativnim izučavanjem jezika izmerio konciznost govornih jezika ali, posle mog prvog putovanja u Sjedinjene Države, ne bih sumnjao u rezultat: za isto vreme, jedan Amerikanac kaže dvanaest ili petnaest stvari a Italijan samo deset. Da li je čovek u stanju i da ga isto tako dobro razume, pitanje je; po mom mišljenju, u proseku, Amerikanac bi pre trebalo da shvati da je gluv nego Italijan, zato što pre od njega gubi sposobnost za hvatanje izvesnih tananih (da li samo za nas?) izgovora, izvesnih neuhvatljivih glasovnih nijansi. “Znaš li engleski?” nije jasno pitanje: čovek može s uspehom da čita engleski tekst, čak i iz osamnaestog veka, a da istovremeno bude gluvonem pred carinikom.
Uprkos razlici između dva jezika, među Italijanima koji su se iselili u Ameriku uobličila se jedna nerazvijena jezička mešavina: tako za kuću kažu da je “senza stima” (senza steam, odnosno bez grejanja); piljarnicu zovu “fruttistoro” (fruitstore), kamion “tracca”, menjač “ghiro” a kvačilo “claccia”. Jedan prijatelj koji, kao i ja, skuplja jezičke nakaradnosti uverava me da je čuo kako kažu “tuo marito sara becco presto” (will be back soon), (tvoj muž će se brzo vratiti).1 Čistunci drhte od besa: ali možda će se pravi esperanto, u dalekoj budućnosti, razviti upravo iz tih nakaznih zametaka.
I kod nas se trči nedeljom, ali u Central parku to je masovna pojava. Debeli trče da bi oslabili, mršavi da bi sačuvali formu, bolesni da bi ozdravili, zdravi da bi pokazali da su zdravi. Trči se sa slušalicama od tranzistora na ušima, s psom (ne baš preterano oduševljenim) na uzici. Jedan mladi otac trči gurajući ispred sebe kolica sa zaspalim detetom; elegantna devojka, kože boje kafe, trči na pijacu i vraća se posle pola sata sa plastičnim kesama što se pomahnitalo njisu obešene o njene podlaktice. Čak i onaj ko ne trči nosi patike za trčanje: i sam sam ih probao, divne su, lake, vazdušaste, bešumne, ali ne i lepe. O lepoti Njujorčani, muškarci i žene, malo vode računa: oblače se kako stignu, “ležerno”.
Ali zato veoma vode računa o kalorijama: zbog toga toliko i trče, no za tri godine sve bi moglo i da se promeni. Štampa je moćna: još dva ili tri infarkta među jogger-ima i u modu bi moglo da uđe kontemplativno hodanje ili čak sedelački život. I u pogledu kalorija moglo bi doći do preokreta; novine hvale mediteransku dijetu a kafa se služi zajedno s plastičnom časom punom belih i ružičastih kesica. U belima je šećer: “samo 16 kalorija”, piše na njima, ali to su ipak kalorije i goje te; u onim ružičastim je neprijatna mešavina sladila i tekst koji hladnokrvno upozorava da ta mešavina, sudeći po opitima izvedenim na životinjama, ponekad izaziva i rak. Za vernike nema izbora: ili gojaznost ili rak; ili, razume se, gorka kafa.
Ako, uz dopuštenje mojih izuzetno ljubaznih domaćina, smem da sudim o običajima, po zdravlje je stetniji jedan prijem nego dve stotine ruzicastih i belih kesica. Na prijemu covek stoji na nogama sat ili dva, s keksom u jednoj ruci i casom u drugoj tako da mu ne ostaje nijedna da bi njom gestikulirao ili se rukovao s onima kojima ga uzalud predstavljaju.
S leđa i s boka na njega nasrcu brbljive i placljive osobe, dok mu one ozbiljne, sa kojima bi voleo da prica, ostaju nedostupne. Svi govore i govore engleski; da bi te razumeli, treba da podignes glas, ali, kako ga svi podizu, izostaje svaki rezultat i covek se sve vise napreze da bi cuo. Jos nikada nisam doziveo takav napor; kada vas on savlada, dolazi do paralize u opstenju: pretvaramo se da razumemo i odgovaramo grimasama ili pokretima glave, pa se, umesto da razgovaramo, zadovoljavamo proizvođenjem nejasnih zvukova; ionako je rezultat uvek isti.
Sa svoja dva vrha, Menhetn deluje ponosito i džinovski. Neboderi novijeg datuma izvanredno su lepi, jednom drskom, lirskom i ciničnom lepotom. Prkose nebu, a istovremeno ga, za vedrih dana, hiljade njihovih prozora odražavaju na površini procelja; nocu bljeste kao Dolomiti od svetlosti. Njihova okomitost je plod razmisljanja, ali izražava i nešto drugo: ona je delo uma i odvaznosti, i krije u sebi teznju ka visini koja je u Evropi, pre sest stotina godina, stvorila gotske katedrale. Religija je, u Americi, nešto ozbiljno i energično: ima malo zajedničkog sa askezom. Sve religije su se tu pretvorile u delanje i delotvornost, a delotvornost je religija: neboderi su njeni hramovi. Pogled s krova dve povezane zgrade Svetskog tržnog centra izaziva vrtoglavicu, kao i pogled s nekog planinskog vrha: zidovi se strmo spustaju cetiri stotine metara, a u podnozju se vide vozila i pesaci kako gmizu poput pomahnitalih buba. U divnom zalivu, u mnostvu ostrva, kanala i prevlaka, Statua slobode deluje kao neka patuljasta zena, ali vodic koji opisuje dva kolosa-blizanca ipak preteruje: “Nikada necete biti blizi zvezdama!” Treba samo poci u Lanzo…
Na zemlji, na plocnicima, među divovima od kristala, mota se bogata zbirka uzoraka Ljudske Vrste: nijedna podvrsta ne nedostaje, naprotiv, na površinu izranjaju upadljivi, neizbežni, neprihvaceni jadnici. Muskarci i zene, beli i crni (ali, većinom crni) u dronjcima ili pristojno odeveni, sede na zemlji ili se naslanjaju na zid; nista ne traze; gledaju u prazno; puse ili zvacu zvakacu gumu u tisini; poneki spavaju između nogu prolaznika pod nadstresnicom od talasastog kartona, drugi preturaju po kantama za đubre.
Ne preturaju uzalud, nalaze polupojedene sendviče, polupopijene Koka-Kole, cipele, odela, knjige, časopise: potrošacka civilizacija je rasipnička civilizacija; ako duva vetar ili pada kisa, ogrcu se kese od polietilena, koje isti taj vetar izdasno razbacuje na sve strane. Većinom, to su bivši gosti psihijatrijskih bolnica: ukoliko nisu opasni, bivaju otpušteni i prepušteni sami sebi.
Na suprotnom kraju, na vrhu zapadne civilizacije, nalaze se izvori kulture: muzeji, biblioteke, škole, pozorišta. Kulturna ponuda je terrific: tako se kaze, izraz je pozitivan. Zastrašujuca je po kvalitetu i kvantitetu, i izaziva poštovanje. Prijatelj Amerikanac mi daje jedno pojednostavljeno objašnjenje, koje me ne zadovoljava: bogatašu odgovara da osnuje neku kulturnu ustanovu, jer time smanjuje svoje poreske obaveze.
Ne verujem da je u pitanju samo to. Postoji glad za kulturom, poštovanje prema kulturi; na dugi rok, ljudi osećaju da je kultura dobra investicija. Hvale su vredni neobrazovani teksaški i kalifornijski milijarderi koji ulažu svoje dolare u kulturu; ali za sada, na kraći rok, izgleda da su rezultati oskudni. Američka kultura je dosegla izuzetne domete, ona stvara izvanredne stručnjake, ali prosek joj je niži od evropskog. Kao i crnica u šumi, kultura zahteva vekove: nema brzih, instant surogata.
Primo Levi
25. jun 1985.
