Izdavač: Klio, Beograd
Prve vesti o nacističkim logorima počele su da se šire tokom presudne 1942. godine. Bile su neodređene, ali u jednoj stvari saglasne: govorile su o pokolju čije su razmere bile tako velike, okrutnost tako naglašena a obrazloženja tako nesuvisla da je javnost težila da ih odbaci zbog njihove bezumnosti. Značajno je kako su sami krivci znatno ranije predvideli to neprihvatanje; mnogi preživeli (između ostalih, Simon Vizental na poslednjimstranicama knjige Ubice su među nama sećaju se da je esesovce zabavljalo da cinično podsećaju zatvorenike: „Kako god da se ovaj rat završi, mi smo tikoji smo ga dobili; neće biti nikog od vas da prenese svedočenje, pa čak i ako se neko izvuče, svet mu neće verovati. Možda će biti sumnji, rasprava, istorijskih istraživanja, ali neće biti izvesnosti jer ćemo s vama uništiti i sve dokaze. A ako bi neki dokaz baš i ostao, ako bi neko od vas preživeo, ljudi će reći da su događaji o kojima govorite suviše monstruozni da bi se u njih poverovalo: reći će da su to preterivanja savezničke propagande, i verovaće nama, koji ćemo sve poreći, a ne vama. Mi ćemo stvarati priču o Lagerima, a ne vi.“
Neobično, ista ta misao („čak i ako ispričamo, neće nam verovati“ ) pomaljala se u vidu noćne more iz dubina beznađa logoraša. Gotovo svi povratnici, uživo ili u svojim pisanim sećanjima, spominju san koji im se često vraćao u noćima zatočeništva, različit u pojedinostima ali jedinstven u suštini: da su se vratili kući, da nekoj dragoj osobi s žarom i olakšanjem prepričavaju patnje koje su preživeli, i da im ona ne veruje, štaviše, da ih čak ni ne sluša. U najtipičnijoj (i najsurovijoj) varijanti tog sna, sagovorik se okreće i odlazi u tišini. To je tema kojoj ćemo se vratiti, ali već sad je važno naglasiti da su obe strane, i žrtve i dželati, bile vrlo svesne bezumnosti onoga što se događalo u Lagerima, te stoga i mogućnosti da se u to ne poveruje: i, možemo ovde dodati, ne samo u Lagerima već i u getima, u pozadini Zapadnog fronta, u policijskim stanicama, u utočištima za mentalno zaostale osobe.
Srećom, stvari se nisu odvijale onako kako su žrtve strahovale i kako su se nacisti nadali. Čak i najsavršenija organizacija ima svoje nedostatke, a Hitlerova Nemačka je, naročito poslednjih meseci pre pada, bila daleko od toga da bude savršena mašina. Mnogi materijalni dokazi o masovnim istrebljivanjima bili su uništeni, ili je bilo manje-više veštih pokušaja da se unište: u jesen 1944. nacisti su digli u vazduh gasne komore i krematorijume u Aušvicu, ali ruševine stoje i danas i, uprkos grčevitim naporima svojevrsnih epigona, teško je opravdati njihovu funkciju pribegavajući maštovitim pretpostavkama. Posle čuvenog upada u proleće 1943, Varšavski geto je bio sravnjen sa zemljom, ali nadljudski trud nekih boraca-istoričara (istoričara sopstvene sudbine!) doprineo je da neki drugi istoričari pronađu u naslagama ruševina debelim i po nekoliko metara, ili prokrijumčarena s one strane zida, svedočenja o tome kako je iz dana u dan taj geto živeo i umirao. Svi logorski arhivi spaljeni su poslednjih dana rata, i to je zaista bio nenadoknadiv gubitak, do te mere da se i dan-danas raspravlja da li je bilo četiri, šest ili osam miliona žrtava: ali se uvek govori o milionima. Pre nego što su nacisti pribegli džinovskim višestrukim krematorijumima, svi oni leševi bezbrojnih žrtava, ubijenih namerno ili skončalih od bede i bolesti, mogli su da budu dokaz i morali su nekako da nestanu.
Prvo rešenje, toliko strahotno da se čovek prosto usteže da o njemu govori, bilo je da se tela, stotine hiljada tela, jednostavno pobačaju na gomilu, u velike masovne grobnice, što se radilo prvenstveno u Treblinki, u drugim manjim Lagerima i u pozadini Ruskog fronta. Bilo je to privremeno rešenje kojem se pribeglo sa zverskom ravnodušnošću u trenutku kada je nemačka armija trijumfovala na svim frontovima a krajnja pobeda izgledala sasvim izvesna: kasnije će videti šta im je činiti, u svakom slučaju pobednik je i gospodar istine, može njome manipulisati kako mu volja, masovne grobnice će se nekako opravdati, ili uništiti, ili pripisati Rusima (koji su uostalom u Katinu pokazali da nimalo ne zaostaju). Ali nakon preokreta kod Staljingrada, došlo je do promene stava: bolje odmah izbrisati sve. Sami zatvorenici bili su primorani da otkopavaju te žalobne posmrtne ostatke i da ih spaljuju na lomačama pod vedrim nebom, kao da jedna operacija takvih razmera, i tako neuobičajena, može da prođe potpuno neopaženo.
Komande SS trupa i obaveštajne službe uložile su poseban napor da nijedan svedok ne preživi. To je zapravo bio smisao (teško da bi se mogao izmisliti neki drugi) smrtonosnih, i naizgled suludih, premeštanja logoraša s kojima je zaključena priča o nacističkim logorima početkom 1945. godine: preživeli iz Majdaneka u Aušvic, oni iz Aušvica u Buhenvald i Mauthauzen, oni iz Buhenvalda u Bergen-Belzen, žene iz Ravenzbrika u Šverin. Jednom rečju, sve ih je trebalo skloniti da ne bi bili oslobođeni, ponovo deportovati ka srcu Nemačke, napadnute i sa istoka i sa zapada; nije bilo važno što su usput umirali, bilo je važno da ne pričaju.
I zaista, budući da su funkcionisali kao centri političkog terora, potom kao fabrike smrti, a nakon toga (ili istovremeno) kao neizmeran rasadnik robovske radne snage koja se neprestano obnavljala, Lageri su postali opasni za Nemačku na samrti jer su u sebi nosili tajnu samih Lagera, najvećeg zločina u istoriji čovečanstva.
Vojska sablasti koja je tamo i dalje vegetirala bila je sastavljena od Geheimnisträgern, nosilaca tajni, kojih se po svaku cenu trebalo osloboditi; pošto su već bila uništena postrojenja za istrebljivanje, sama po sebi rečita, izabrano je rešenje da se prebace ka unutrašnjosti, u apsurdnoj nadi da ih još uvek mogu zatvoriti u Lagere koji nisu na neposrednom udaru nadirućih frontova, i da mogu iskoristiti ono što je još ostalo od njihove radne sposobnosti, i u drugoj, manje apsurdnoj nadi da će tegobe i stradanja tokom tih biblijskih marševa smanjiti njihov broj. I zaista, broj je bio zastrašujuće smanjen, ali su neki ipak imali sreće i snage da prežive, i ostali su da svedoče.
Manje je poznata i manje istraživana činjenica da su se mnogi nosioci tajni nalazili i s druge strane, u redovima ugnjetača, premda je mnogo njih znalo tek ponešto, a malobrojni sve. Niko nikada neće uspeti tačno da utvrdi koliko njih, u nacističkom aparatu, nije moglo da ne zna ništa o zastrašujućim zverstvima koja su se činila; koliko njih je znalo nešto, ali su bili kadri da se pretvaraju da ne znaju; koliko njih je pak imalo mogućnosti da zna sve, ali su izabrali onaj smotreniji put da dobro zatvore oči i uši (a posebno usta). Bilo kako bilo, pošto ne možemo pretpostavljati da je većina Nemaca mirnog srca prihvatila pokolj, izvesno je da to što se istina o Lagerima nije širila među stanovništvom predstavlja jednu od najvećih kolektivnih krivica nemačkog naroda i najotvoreniji dokaz kukavičluka na koji ga je sveo hitlerovski teror: kukavičluka koji se uvrežio kao običaj, tako duboko da spreči muževe da pričaju ženama, roditelje deci; i bez kojeg ne bi došlo do većih tragedija, a Evropa i svet bi danas bili drugačiji.
Oni koji su znali strašnu istinu, jer su (ili su bili) za nju odgovorni, nesumnjivo su imali snažne razloge da ćute; ali, kao čuvarima tajne, čak ni ćutanje im nije jemčilo bezbedan život. To pokazuje primer Štangla i drugih kasapina iz Treblinke koji su posle pobune i raščišćavanja tog Lagera bili prebačeni na jedno od najopasnijih partizanskih područja.
Namerno neznanje i strah zapušili su usta i mnogim potencijalnim „civilnim“ svedocima užasa u Lagerima.
Lageri su, naročito poslednjih godina rata, činili jedan rasprostranjen, složen sistem koji je zadirao duboko u svakodnevni život zemlje; govorilo se s razlogom o univers concentrationnaire, ali on nije bio zatvoren.
Velika i mala industrijska preduzeća, poljoprivredna dobra, fabrike oružja, imali su korist od gotovo besplatne radne snage koju su dobijali iz logora. Neki su bez milosti izrabljivali logoraše, prihvatajući neljudsko (pa i glupo) načelo SS divizija prema kojem jedan logoraš vredi koliko i drugi, pa ako i umre od prevelikog napora, može odmah biti zamenjen; drugi, malobrojniji, oprezno su nastojali da im ublaže muke.
Neke firme, možda čak te iste, sticale su korist iz raznih isporuka samim Lagerima: drvna građa, građevinski materijal, tkanina za prugaste uniforme logoraša, sušeno povrće za supu i tako dalje. One iste višestruke peći za kremiranje projektovala je, sagradila, postavila i isprobala jedna nemačka firma, Topf iz Vizbadena (bila je aktivna sve do 1975. godine: gradila je krematorijume za civilnu upotrebu i nije smatrala za shodno da izmeni bilo šta u svom zvaničnom nazivu). Teško je poverovati da zaposleni u tim preduzećima nisu shvatali značenje kvaliteta ili kvantiteta robe ili postrojenja koje su naručivale SS komande.
Na isti način se može razmišljati, i razmišljalo se, u slučaju isporuka otrova koji se upotrebljavao u gasnim komorama u Aušvicu: taj proizvod, zapravo cijanovodonična kiselina, koristio se već godinama za dezinfekciju brodskih potpalublja, međutim, nagli porast porudžbina počev od 1942. nije mogao proći neopaženo.
Morao je probuditi sumnje, i sigurno ih je probudio, ali su one ugušene strahom, željom za zaradom, dobrovoljnim slepilom i glupošću, koje smo spomenuli, a u nekim slučajevima (verovatno retkim) fanatičnom nacističkom poslušnošću.
Prirodno je i očigledno da je najpouzdaniji material za rekonstrukciju istine o logorima pohranjen u sećanjima preživelih logoraša. I pored samilosti i gnušanja koje izazivaju, treba ih čitati kritičkim okom. Za upoznavanje Lagera, sami logori nisu uvek bili dobra osmatračnica: u neljudskim uslovima kojima su bili izloženi, retko se dešavalo da logoraši steknu neko celovito viđenje svog sveta. Bilo je slučajeva, što pre svega važi za one koji nisu znali nemački, da ne znaju čak ni u kojem delu Evrope se nalazi Lager u koji su smešteni nakon ubitačnog i zaobilaznog putovanja u zapečaćenim vagonima. Nisu znali za postojanje drugih Lagera, možda na samo nekoliko kilometara od njih. Nisu znali za koga rade. Nisu razumeli značenje nekih iznenadnih promena stanja i masovnih premeštanja. Okružen smrću, deportirao nije bio u stanju da proceni razmere pokolja što se odvijao pred njegovim očima. Logoraša koji je danas radio pored njega, sutra više nije bilo: mogao je biti u susednoj baraci, ili zbrisan s lica zemlje; nije bilo načina da se to sazna. Jednom rečju, osećao je da njime gospodari džinovska struktura nasilja i pretnje, ali nije mogao da stvori predstavu o njoj jer je njegov pogled bio prikovan za zemlju onim neodložnim svakodnevnim potrebama.
Ovaj nedostatak uslovljavao je i usmena i pisana svedočenja „normalnih“ logoraša, onih koji nisu bili povlašćeni, odnosno onih koji su činili jezgro logora, i koji su izbegli smrt samo zahvaljujući slučajnom sklopu malo verovatnih okolnosti. U Lageru su bili većina, ali među preživelima tek neznatna manjina: među potonjima su mnogo brojniji oni što su u zatočeništvu uživali neku povlasticu. Posle svih ovih godina, danas se mirne duše može ustvrditi da su o Lagerima pisali gotovo isključivo logoraši koji poput mene nisu istraživali koliko je duboko dno. Oni koji su to radili, nisu se vratili, ili je njihova sposobnost zapažanja bila paralisana patnjom i nerazumevanjem.
S druge strane, „povlašćeni“ svedoci imali su svakako bolju osmatračnicu, ako ni zbog čega drugog onda zato što se nalazila na većoj visini, te je stoga njihov pogled obuhvatao širi horizont; međutim, i taj pogled je u većoj ili manjoj meri bio iskrivljen samom povlasticom.
Priča o povlasticama (ne samo u Lageru!) vrlo je osetljiva i trudiću se da o njoj govorim krajnje nepristrasno, koliko god je to u mojoj moći: ukazaću ovde samo na činjenicu da povlašćeni u pravom smislu reči, odnosno oni koji su stekli povlasticu stavljajući se u službu logorskih vlasti, nisu uopšte svedočili, iz očiglednih razloga, ili su ostavili nepotpuna, iskrivljena ili sasvim lažna svedočenja. Najbolji istoričari Lagera ponikli su dakle među malim brojem onih koji su umeli i imali sreće da stignu do neke povlašćene osmatračnice, a da pri tom ne pokleknu pred kompromisima, kao i sposobnost da sa skromnošću dobrog letopisca, odnosno vodeći računa o složenosti fenomena Lagera i o raznolikosti ljudskih sudbina koje su se u njima odvijale, ispričaju ono što su videli, propatili i činili. Po logici stvari, svi ti istoričari bili su politički zatvorenici: pre svega zato što slageri bili politički fenomen; zato što su politički zatvorenici daleko više nego Jevreji i kriminalci (to su, kao što je poznato, bile tri osnovne kategorije logoraša), imali određenu kulturološku podlogu koja im je omogućavala da tumače događaje oko sebe; zato što im je upravo kao bivšim borcima protiv fašizma (ili onima koji se protiv njega i dalje bore) bilo jasno da je svedočenje zapravo objava rata fašizmu; zato što su imali lakši pristup statističkim podacima; i najzad, zato što su često, osim važnih funkcija koje su obavljali u Lageru, pripadali i tajnim organizacijama za odbranu. Njihovi uslovi života, barem poslednjih godina, bili su podnošljivi, do te mere da im je bilo dopušteno da, na primer, pišu i sačuvaju svoje beleške – nešto što je za Jevreje bilo nezamislivo, a što kriminalce nije zanimalo.
Iz dosad navedenih razloga, istina o Lagerima izašla je na svetlost dana posle dugog i mukotrpnog puta, i na mala vrata, a mnogi aspekti tog sveta koncentracionih logora još nisu u potpunosti istraženi. Prošlo je već više od četrdeset godina od oslobađanja nacističkih logora; ovaj priličan vremenski raspon doveo je, u pokušaju rasvetljavanja događaja, do oprečnih rezultata koje ću pokušati da navedem.
Došlo je, na prvom mestu, do „dekantacije“ , poželjnog i normalnog procesa zahvaljujući kojem istorijske činjenice postaju bistrije i dobijaju svoj pravi lik tek posle nekoliko desetina godina. Po okončanju Drugog svetskog rata, kvantitativni podaci o deportacijama i nacističkim krvoprolićima još nisu bili pribavljeni, niti je bilo lako odgonetnuti njihov značaj i posebnost. Tek u poslednjih nekoliko godina svet počinje da shvata da je nacistički pokolj bio strahovito „primeran“ i da će, ako se narednih godina ne dogodi ništa gore, ostati zapamćen kao centralni događaj, kao mrlja na ovom veku.
Nasuprot tome, proticanje vremena uzrok je dodatnih, istorijski negativnih posledica. Većina svedoka, i odbrane i optužbe, već je preminula, a oni koji su ostali i (prevazišavši svoju grižu savesti, odnosno svoje rane) pristaju i dalje da svedoče, raspolažu sve bleđim i stilizovanijim sećanjima koja su pri tom često, bez njihovog znanja, uobličena pod uticajem informacija dobijenih kasnije, iz tekstova ili tuđih ispovesti. U nekim slučajevima, naravno, zaboravnost je prividna, ali godine koje su protekle daju joj verodostojnost, čak i na sudu: reči „ne znam“ ili „nisam znao“ , koje danas izgovaraju mnogi Nemci, više ne izazivaju sablazan, a izazivale su je, ili je barem trebalo da je izazivaju, u vreme kada su događaji bili još sveži.
Ovaj pokušaj stilizovanja nije usamljen, postoji još jedan, i za njega smo odgovorni upravo mi, povratnici, odnosno oni među nama koji su prihvatili da svoj život nakon povratka žive u jednostavnijem i kritici manje nastrojenom svetu. Ne mora da znači da su svečanosti i proslave, spomenici i zastave, uvek za osudu. Možda je izvesna doza retorike neophodna da bi sećanje trajalo.
Da grobnice, „mošti junaka“1, pobuđuju duše na uzvišena dela, ili barem čuvaju sećanje na počinjene podvige, bilo je tačno u vreme Foskola, kao što je tačno i danas; ali treba se čuvati prekomernog pojednostavljivanja.
Svaka žrtva zaslužuje da bude oplakana, i svaki povratnik zaslužuje pomoć i samilost, ali njihovo ponašanje ne može uvek da se predoči kao uzor. Unutrašnji svet Lagera bio je zamršen i slojevit mikrokosmos; „siva zona“ o kojoj ću kasnije govoriti, zona logoraša koji su unekoliko, možda u dobroj nameri, sarađivali s vlastima, nije bila zanemarljiva, štaviše, predstavljala je suštinski važnu pojavu za istoričara, psihologa i sociologa. Nema logoraša koji se toga ne seća, kao što nema onih koji se ne sećaju svog tadašnjeg zaprepašćenja: prve pretnje, prve uvrede, prve udarce nisu primali od esesovaca, već od drugih logoraša, od „kolega“ , onih tajanstvenih osoba obučenih u istu zebrastu uniform koju su oni, novoprispeli, tek nedavno navukli.
Zamisao ove knjige je da doprinese rasvetljavanju nekih vidova fenomena Lagera koji su ostali nepoznati.
Ona ima i jedan ambiciozniji cilj – pokušaj da se odgovori na ono najpreče pitanje koje muči svakoga ko je imao prilike da pročita naše ispovesti: u kojoj je meri svet koncentracionih logora mrtav i zaista nepovratan, kao ropstvo ili kodeks dvoboja? u kojoj se meri taj svet vratio ili se upravo vraća? šta može da učini svako od nas da u ovom svetu prepunom pretnji barem ta pretnja bude osujećena?
Nije mi bila namera, niti bih bio kadar da preuzmem posao istoričara, odnosno da se latim iscrpnog istraživanja izvora. Ograničio sam se gotovo isključivo na nacionalsocijalističke Lagere, jer se moje neposredno iskustvo odnosi jedino na njih: ne mogu zaobići ni obimno posredno iskustvo stečeno na temelju pročitanih knjiga, pripovesti koje sam slušao i susreta s čitaocima moje prve dve knjige. Osim toga, do ovog trenutka kada pišem, i pored Hirošime i Nagasakija, sramote gulaga, uzaludne i krvave kampanje u Vijetnamu, kambodžanskog samoistrebljivanja, i pored nestalih u Argentini i mnogih strašnih i glupih ratova čiji smo svedoci potom bili, nacistički system koncentracionih logora ipak ostaje unicum, kako po obimu tako i po kakvoći. Ni na jednom drugom mestu i ni u jednom drugom vremenu čovek nije bio svedok neke tako nenadane i tako složene pojave: nikada se toliki broj ljudskih života nije ugasio za tako kratko vreme i u tako trezvenom spoju tehnološkog duha, fanatizma i svireposti. Niko ne oslobađa odgovornosti španske konkistadore za pokolje koje su počinili u Americi tokom XVI veka. Priča se da su bili uzrok smrti najmanje šezdeset miliona Indiosa; ali delali su na svoju ruku, bez ili protiv naloga vlasti svojih zemalja; i njihova su se nedela, zapravo vrlo malo „planirana“, razvodnila u periodu od nešto više od stotinu godina; a pomogle su im i epidemije koje su nehotice doneli sa sobom. I najzad, zar nismo pokušali da se oslobodimo te odgovornosti mudrujući kako je sve to bilo ,,deo nekih drugih vremena“ ?
Primo Levi
1 Ugo Foskolo, O grobovima, stih 152-153: „О Pindemonte, mošti junaka na uzvišena dela plemenita srca pobuđuju“ .
