Pomračenje načela autoriteta treba svrstati među malobrojne pozitivne elemente našeg vremena: danas nikome ne bi palo na pamet da sopstvene tvrdnje potkrepljuje citatima izvučenim iz latinskih ili grčkih klasika, kao što je to činio Montenj, koji je zaista bio jedan otvoren, razborit i kritički nastrojen duh. Pa ipak, kakvo suptilno uživanje osetimo kada uspemo da se domognemo nekog kitnjastog i retkog citata.
Otkuda to uživanje? Ponekad je reč o iskrenom zadovoljstvu izazvanom otkrićem da smo s velikim autorom toliko saglasni u mišljenju da u vlastito vezivo slobodno možemo da umetnemo neki njegov komadić a da to ne prouzrokuje nadražaj na rubovima presađenog tkiva ili reakciju odbacivanja; međutim, češće je u pitanju manje uzvišeno zadovoljstvo, nešto poput poruke čitaocu: “Eto, ja crpim iz izvorâ koje ti ne poznaješ, ja znam nešto što ti ne znaš, pa sam stoga jedan stepen iznad tebe”.
Poriv za citiranjem tako je snažan da neki pisci citiraju nesvesno, isto onako kao što i mesečari hodaju u snu: kada ponovo čitaju ono što su napisali, čak s distance od nekoliko godina, otkrivaju odlomke koji su se tu našli bez ikakvog učešća njihove volje. Gotovo komplementaran je fenomen izmišljenog citata: Rable, Borhes, Vilkok jesu majstori u navođenju divljenja dostojnih izreka, izvučenih iz nepostojećih knjiga nepostojećih (ili, čak, postojećih) autora.
Iz polemika nam je poznato kakve se sve niskosti, često nekažnjeno, mogu počiniti nepotpunim ili netačnim navođenjem protivnikovog teksta. Zapanjujući efekti se daju takođe postići izostavljanjem jedne rečenice ili spajanjem dveju prethodno razdvojenih; a vrhunac se pak dostiže i odlučujući zbir brojeva dobija kada nam pođe za rukom da u telo citata umetnemo uglastu zagradu i u nju upišemo jedno “sic!”.
To sic ima istu vrednost kao i mat u šahu ili loptica koja se zabija ispod mreže u tenisu: poput njih je nemilosrdno i, slično njima, podrazumeva grešku protivničke strane. U pitanju može biti oprostiva greška, gramatički ili naprosto ortografski previd, ali to sic, to štucanje kreposnog i sablažnjenog iznenađenja, istu tu grešku preuveličava, obasjava jasnom svetlošću, stavlja u srediste čitaočeve pažnje. SIC: onaj koga ovde citiram i s kojim se očigledno razilazim u mišljenju, kao što to mora da čini svaka pristojna osoba, jeste, gospodo, magarac. Usuđuje se da piše na našem jeziku, ali ga ne poznaje, zbog čega dopušta sebi ovakvu glupost: da, sic, upravo tako govori, uporedite ipak sa izvornikom. Kako možete imati poverenja u njega? Subjekat je stavio u akuzativ: dakle, svaka njegova tvrdnja je sumnjiva, pa zato svako njegovo mišljenje treba primati s oprezom.
Primo Levi
13. mart 1977.
