Rembo – Prosjačko detinjstvo
Da bismo razumeli Remboa, čitajmo njegovo delo, nastojmo da odvojimo njegov glas od tolikih glasova koji su se s njim slili. Nikuda nećemo dospeti tražeći daleko, tražeći kod drugih ono što nam je sam Rembo rekao. Malo je pisaca koji su tako žarko kao on želeli da spoznaju, da definišu sebe, pisaca koji su toliko hteli da se preobraze i da spoznavši sebe postanu neko drugi. Zato shvatimo ozbiljno tu težnju od koje uostalom i nema ničeg ozbiljnijeg. Ja nameravam da učinim čujnim jedan glas, da odgonetnem htenja u njemu, a pre svega da oživim njegov akcenat: njegovu žestinu i nedostižnu čistotu, njegova likovanja i očajanja. Počujmo taj glas. Ali, prepustivši se njegovoj oporoj čari, ocenimo zatim i ono čutanje koje je nastojalo da ga priguši, koje je u tome bez sumnje i uspelo — počujmo ga u njegovim najgorčim sarkazmima koji svakako izviru iz njegovih najvećih prezira: među provincijskim gradićima moje rodno mesto je prevashodno idiotsko, tvrdi šesnaestogodišnji učenik svom profesoru.
Kakva pogan! uzvikuje tri godine kasnije. I kakva su čudovišna nevinaščad ti seljaci… U užasnom sam sosu. Nadomak mene nijedne knjige, nijedne krčme, nijedne ulične zgode! Kako je grozna ta francuska zabit!
Kroz čitavo Remboovo delo mogu se pratiti te litanije kontraobožavanja. Kao da nema reči kojima se može izreći užas arduanske kosmorame, mrske provincije, i kao da je taj užas bez imena, poput nekog nepomičnog i dalekog božanstva. Otkuda taj gnev, sličan opčinjenosti? Svi oni koji su upoznali provinciju gde se ljudi hrane brašnom i blatom, taj grozni Charlestown ili bilo koji drugi sličan grad, shvatiće ga ako ih podsetim na žestoke protivrečnosti koje vladaju u tim potprefekturama i palankama. Tu su s jedne strane — samoća i tie, prisustvo elemenata i njihovo ćutijivo trajanje, suštastveni svet u čijem se krilu, nemo, može živeti (vraćen sam na zemlju da tražim neku dužnost, pisaće Rembo jednom, da privinem k sebi hrapavu stvarnost! Seljak!); a s druge — veo koji je prekrio to prvobitno bogatstvo, učmali društveni život bez mogućnosti bekstva, osiromašena reč koja krivotvori tišinu, dogmatizam skučenih zajednica u kojima svak prati sve i svi svakoga pogledom gde se brzo gasi duh (takvim je pogledima bio praćen na primer i taj Artur Rembo, sa njegovom dugom kosom i lulom okrenutom nadole). Vi spore večernje šetnje, vi gušenja pobunjene duše, Rembo je toliko patio zbog vas, da vas je uveo u svoje pesme i ovekovečio vašu večnost:
Trgom isečenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljivi građanin, pod maljem toplote,
Svoju taštu glupost u četvrtak šeće.
Trgom isečenim u leje sirote…
Ima u toj pesmi (Uz muziku) izvesnog inata, izvesne teskobe kojom počinje neka borba. Te, 1870. godine, postojao je jedan vrlo mladi, bojažljivi, razdrljeni Rembo, obuzet hiljadama želja, koji je poput očajnika lutao tim ulicama lišenim nade i ljubavi. On se nije mirio s tom neprolaznošću čame, nije se mirio s tim da sva budućnost, svaka mogućnost mora da iščezne pred tom stanicom, koja, pod svojim satom istrgnutog vremena, vodi jedino na druge slične stanice. On se nije mirio, poput svoje male sestre Vitalije, sa životom lišenim egzistencije, koji bi ga doveo dotle da broji stabla na ulicama.
Sto jedanaest kestenova u Drvoredima, šezdeset i tri oko staničnog šetališta”, zabeležila je u svom Spomenaru Vitalija koja će uskoro umreti. Provincija je maćeha, jer uništava slobodu. Provincija je apsolutno zlo. Ali ovom prilikom ne želim da ukažem samo na najviši rizik sadržan u ovoj reći, Vitalija.
Jedna ulica u Šarlvilu u Remboovo vreme. nego i na jednu srećnu okolnost, jer iz apsolutnoga se rađa apsolutno, a putem najvećeg otuđenja može se dospeti, ako popusti izvesna prepreka, i do najviše poezije. Rembo nam pruža priliku da definišemo — i da veličamo — one nagle promene, ona iznenadna buđenja koja okamene svakidašnji prizor i učine da nam pred očima, u unezverenosti i čistoti jedne sekunde, zatrepere opštine i pošte, sve ono što svest prima na način utoliko škodljiviji što je već prestala da to zapaža. Tada i sama odsutnost mogućnosti, u tajanstvenosti tog privida koji je iznenada lišen svog opravdanja, u neobičnosti prevaziđenog načela korisnosti, otkriva novu, suštinski različitu mogućnost, nov odnos čoveka sa samim bićem onoga što postoji. Vratiću se na to poetsko iskustvo, na taj početak preobražaja koji opisuje Alhemija reci. Možda se treba suočiti sa odbojnim likom provincijske zapuštenosti da bi se mogla nazreti najsuštastvenija sloboda.
Neka mi zbog toga, kao i zbog konačnog određivanja Remboovog mesta u zavičajnoj usamljenosti, bude dovoljno da podsetim na jedan drugi apsolutni vid pobune protiv francuske provincije, onaj koji je došao do izražaja 89-e. I u samoj velikoj revoluciji, možda više nego bilo kojom drugom prilikom, ispoljili su se odlučno neprihvatanje datih okolnosti, metafizička težnja ka nasilju, politički izraz zagušljivosti bitisanja.
Konventovac Ril, koji je na trgu u Remsu razbio sveti sud u kome se čuvalo nepresušno ulje miropomazanja, ne razlikuje se mnogo od Remboa. Nije prošla ni godina dana od tog događaja, a on se ubio. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu, napisaće Rembo u Boravku u paklu; nikad nisam bio hrišćanin; ja pripadam rasi koja je pevala u mukama; ja ne razumem zakone, nemam osećaja za moral, ja sam životinja. . . Rembo pripada rasi buntovnika protiv bivstvovanja, onih koji ne daju mira dremljivim palankama, rasi inferiornoj utoliko što ne zna da se prilagodi, da stekne, da se okoristi, utoliko što je čeka jedino smrt. Ali rasi čiju je svetost shvatio i kojoj je rešio da pripada dušom i telom: Još kao dete divio sam se upornom robijašu na kojega uvek zjapi robija; posećivao sam krčme i sobe koje bi on posvetio svojim boravkom ( . . . ) Njušio sam njegovu kob u gradovima. I on će zaista postati robijaš poezije, to jest biće koga je nužnost da se odrekne zagušljive provincije Zapada — u Jednom prepodnevu pijanstva on je to rekao ničeovski neuvijeno — uzdigla iznad dobra i zla.
II
Ali na njemu je ipak, i to još surovije nego na bilo kom drugom, ležao teret dobra i zla. Još kao dete, Rembo nije prebivao samo u toj hrišćanskoj Evropi na koju će se s tolikom snagom okomiti, koju će napustiti, on je prebivao i u jednom od njenih najčistunskijih, najjalovijih gnezda, u despotskom carstvu gospođe Rembo, njegove majke. Mnogo se već pričalo o Vitaliji Kuif, i začelo nije nimalo prijatno otpočeti tu otrcanu pričicu, pa bilo to i u ime poezije. Ali da bismo dobro shvatili Remboove prve reči, kako možemo da ga ne vidimo između Charlestowna i mother, tih združenih sila koje je jednog dana poenglezio da bi od sebe odvratio njihovu pretnju? Tu je najpre konačni horizont Ardena.
Rembo se rodio 1854. u Šarlvilu, u zemljoposedničkoj porodici, a njegova majka, bogata miraždžika, udala se za oficira koji je uspešno pravio karijeru.
Čitavo njegovo detinjstvo proteklo je u raznim materinskim boravištima, — u Velikoj ulici ili “pod Drvoredima” — i u dvema školama, zavodu Rosa, u koji je kasno ušao, i u Gimnaziji, na pustom trgu Sen-Sepilkr. Pa čak i na tim ulicama i u tim klupama on je bio tajanstveno usamljen, kao i njegov brat Frederik, godinu dana stariji od njega.
“Učenici se u igri obično mnogo smeju i viču”, napisao je njihov drug Ernest Delae u svojim Intimnim uspomenama; “ova dvojica jedva da su izmenjivala poneku kratku reč, i kao da su više voleli da svoje nestašluke propraćaju ćutanjem.”
Dva brata kao da su pripadala drugoj, strožoj sredini moralne stege. Oni su bili ona dva dečaka koja je majka, sa njihovim sestrama, dugo vodila na pijacu u povorci, kao da je na taj način trebalo istaći njihovu različitost i usamljenost. “Najpre su išle”, zabeležio je Luj Pjerken, “dve devojčice, držeći se za ruke; u drugom redu dva dečaka, držeći se takođe za ruke; poslednja, na istom odstojanju, išla je gospođa Rembo”.
Ta je mala četa promicala po neravnoj kaldrmi Vojvodskog trga, između korpi s jajima i gajbi sa povrćem, a prolaznici su iznenađeno posmatrali toliku strogost i toliku ludost.
Gospođi Rembo kao da je ležalo na srcu da uveća usamljenost svog deteta. Ona se rano rastala sa svojim mužem. Ona je, bolje reći, živela s njim samo s vremena na vreme, kratko, kad bi kapetan Rembo prelazio iz jednog garnizona u drugi. To je bio čovek živog i pustolovnog duha, naizmenično mlitav i žestok, kao što će, možda i neosnovano, napisati njegova mlađa kći Izabela.
Možda je bio u stanju da svom sinu otkrije neki duhovni vidik, ali ni on nije mogao da izdrži nezahvalnu narav svoje žene, i brzo se navikao da živi bez nje, te se od 1860, kad mu se rodilo poslednje dete, s njom bez sumnje nije više ni video. Napomenimo da je umro tek 1878, u Dižonu, baš kad je njegov sin otpočinjao svoj novi život u Aleksandriji i na Kipru. Njih dvojica se međutim nisu nikad sreli, i jedino što ih je spajalo bila je ona kalaj na činija koju su za vreme neke davne svađe najpre muž, a za njim odmah i žena Ijutito tresnuli o pod. Zveket te činije, napisao je Ernest Delae, ostaće “večit” u sećanjima Remboa.
Kraj njega su živeli samo još Frederik, stariji brat, len i priprost, i dva ukroćena bića, sestre Vitalija i Izabela. Ničega što bi moglo da ublaži to stalno ostajanje u četiri oka, taj otvoreni ili suzdržani sukob u koji su ga zatvarali zla ćud i nemir njegove majke. Uglavnom se smatra da je ona bila vrlo gruba. A i ne treba potcenjivati surovost žene koja je, sudeći po neposrednim svedočanstvima, bila sposobna da udarcima metle otera sa svojih vrata rođene unuke, krive jedino što im u žilama teče krv njenog sina Frederika, koji je stupio u “rđav” brak, — brak koji je ona, uostalom, uspela da upropasti. “Vi ste me unesrećile”, reći će Frederik na svojoj samrtnoj postelji bezbojnoj i pohlepnoj Izabeli.
To neodoljivo podseća na Remboove reči: Roditelji, vi ste me unesrećili, a unesrećili ste i sebe! Gospođa Rembo bila je biće puno tvrdoglavosti, škrtosti, oholosti, prikrivene mržnje i suvoparnosti. Oličenje čiste energije, žena koju je vera pretvorila u bogomoljku, zaljubljena, uostalom, ako je verovati njenim neobičnim pismima iz 1900, u ništavilo, u smrt. Nisam u mogućnosti da citiram, iako njen portret to zahteva, njene oduševljene izveštaje o pokopavanju i iskopavanju pokojnika. Recimo ukratko da je u sedamdeset petoj godini naredila grobarima da je spuste u njenu grobnicu, između mrtvih Vitalije i Artura, kako bi se nasladila naslućivanjem noći.
Tolika neljudskost začelo izvire iz neke duboke rane. Ona nije obožavateljka društvenih konvencija (trpeće da joj sin nosi ženske kose kojima će se smejati ceo Šarlvil, pokazaće neobičnu popustljivost prihvatajući Verlena), ali je sebi nametnula jedan neumoljiv zakon da bi se suprotstavila svojoj neurozi i da ne bi propala poput njena dva brata, od kojih je jedan, “Afrikanac”, otišao u sedamnaestoj godini u Alžir i umro u trideset i prvoj od skitničenja po žarkim podnebljima, dok je drugi živeo samo za alkohol, i, kao i prvi, za bekstva, izmičući svojoj sestri — koja je, u želji da ga obuzda, uspela samo da ga pokrade. On je brzo straćio svoje imanje i dočekao starost kao skitnica.
Tu je i pozleda naneta prekidom braka. Mnogo uspravna gospa u livadi bdi, piše Rembo u Sećanju, pronicljivo i sa nekom vrstom ljubavi, i stvarno je lako zamisliti tu tvrdoglavu, ali možda zaljubljenu ženu, kako posle raskida ponovo ispoljava ponos koji je doveo do rastanka. Teške i mlade ruke trava što se kaju, dodaje Rembo. I uvodi sliku vodene površine, bez vrela, bez odraza, sive, na kojoj on, mrtva barka, ostaje parai i san.
Ona mu je bez sumnje bila privržena dok je bio dete. Detinja put iz jednoga od kasnijih proznih tekstova zaslužuje da se žali za njom. Ah! detinjstvo, trava, kiša, jezero na kamenju, mesečina kad je zvonik tukao dvanaest! Ali ubrzo se gospođa Rembo zgrozila nad tim da joj sin postane “čovečuljak” pa da joj i njega ukradu muški duh i muški svet. Pokušala je da omete taj neizbežni razvoj. Htela je da uguši bar svaku želju za nezavisnošću, svaku klicu slobodoljubivosti. To je imalo za posledicu da to dete, koje se osetilo siročetom, ispolji izvesnu duboku duhovnu ambivalentnost, izraženu istovremeno mržnjom i očaranošću. Iz toga što nije voljen Rembo je nejasno zaključio da je kriv, i čitavom svojom nevinošću osorno se okrenuo protiv svog sudije.
Mala deca guše kletve duž reka… Ali to što ga ona nije priznavala za čoveka primoralo ga je da to pred njom postane, bio je spreman da voli, spreman da zameni oca, i, brzo razočaran njenom neprestanom hladnoćom, ponovo je postajao odbojan. Iako prerano odrastao, on je istovremeno predugo ostao malo dete. Sličan je svojoj majci, poprimiće njenu svojeglavost, možda i naivnost, zemljoposednički pozitivizam u svakom slučaju, a kasnije i lakomost i oholost. Da li je zbog toga često ostajao pasivan pred njom, ne protiveći se dok ga je tukla, nepokretan, pothranjujući samo duboku potajnu mržnju? Ali makar i pobeđen, duhovno je ostajao slobodan. Rembo je uvek bio lucidan.
Mislim na onu divnu pesmu Sedmogodišnji pesnici. U njoj se može videti verodostojna slika jednog detinjstva i osetiti živa snaga jednog duha sklonog pobuni. Šta se zbivalo sa sedmogodišnjim Remboom? Sigurno je da je u to vreme, posle Izabelinog rođenja, pošto su se roditelji razišli, nastupila prva kriza u tom životu koji će ih kasnije biti prepun. Slučaj je hteo da nešto pre toga umre deda, Nikola Kuif, pa se gospođa Rembo preselila iz lepih prostorija u Velikoj ulici u skromniji, mada uostalom privremen stan u jednoj radničkoj kući, gde je povećanom strogošću nastojala da drži svoju decu po strani od sirotinjske dečurlije iz susedstva. Gospođa je još uvek kivna na svog muža i na ceo svet. Ona im suprotstavlja sumornu raskoš svog krep-de-šina i svoje beznadno crne haljine. On, Artur Rembo, već izrastao iz ranog detinjstva, u stanju je da oceni svoju usamljenost, ali gledajući radnike koji se uveče vraćaju kući, njihov umor i njihovu bedu, on istovremeno dolazi na ideju o promeni tog okrutnog društva koje ga je primoralo da bude sam. Njegova je poezija od samog početka izraz pobune, kao i izraz razočarane ljubavi, i izraz želje za novom ljubavlju.
III
Da bih dovršio priču o tom detinjstvu, želim da prokomentarišem Sedmogodišnje pesnike i izložim jedan pogled kojim se po mom mišljenju život i misao Remboa daju skoro obuhvatiti.
Zato moram istaći pre svega njegovu težnju ka ljubavi, njegovu opredeljenost za ljubav, bezdane nežnosti kojima je on dao ime. To osećanje, uprkos sarkazmima i otporima, često izbija na videlo u njegovom delu, kao neki poziv, kao poverenje koje se nudi. O ljubavi, pogibli ili snago Psihe! Čitav tekst Pustinja ljubavi, više od ostalih, svedoči o tom očekivanju. Te stranice, koje spadaju među najplemenitije i najdirljivije od svih koje je Rembo napisao, prožete zebnjom ružnog sna, stalno se vraćaju na to očekivanje, sa žalosnom svešću da će ono večito biti uzaludno. Jer tačno je takođe da je Rembo, težeći ljubavi, uvek predosećao svoj neuspeh.
Ima najzad, kada ste gladni ili žedni, neko ko vas tera. Tim recima završava se jedna sanjarija iz jedne od onih pesama u Iluminacijama koje i inače nose naslov Detinjstvo. One kao da svedoče o nekom pretrpljenom nasilju, o nikad zaboravljenoj prikraćenosti, — čija je žrtva Rembo bio po mom mišljenju krivicom svoje majke. Ona ga je svojom nedovoljnom ljubavlju isterala iz podneblja pogodnog za život. Time podrazumevam onaj svet poverenja u kome se, i pored svih patnji koje mogu naići, čovek usuđuje da veruje u mogućnost da bića i stvari ne moraju neizbežno biti ili nenaklonjeni, ili varljivi. Kakva se nesuzdržljiva rušilačka snaga može razviti iz jedne prvobitne laži! Jer u nje je bio plav pogled — što laže! Tu je čitava gđa Rembo, sa pažnjom kojom okružuje sina, zidom koji podiže oko njega i onom možda čak i preteranom brigom koju mu posvećuje. Ali najlucidniji od svih dečaka ne može da ne zapazi da ti uvek isti postupci nisu ništa drugo do vršenje dužnosti, sušta suvoparnost. Oni, istina, liče na ljubav, jer trud i ispoljavanje brige i pažnje predstavljaju znak ljubavi. Ali to je znak koji laže, čista forma bez sadržaja. I umesto sveta u kome vladaju sveobuhvatni, suštinski odnosi, sveta koji se rađa iz slobodno ispoljavane ljubavi, Rembou se nameće taj mehanizam bez duše, rođen iz osećanja dužnosti.
Dete tako ima priliku da iskusi ispraznost znamenja i njihovu lažljivost. Očituje se protivrečnost njihovih pretenzija i njihove praznine. Znaci obesnažuju sami sebe, otkrivajući da su samo sopstveni privid, ali obesnažuju i sve čime se posluže i što odjednom biva lišeno svog smisla. Kad služe pravoj ljubavi, stvari kao da imaju dušu. Ali kad ih ne oplemenjuje ljubav, one u razočaranim očima izgledaju samo kao mrtva i mutna tela. I sama majka, koju uzajamna privrženost čini prozračnom u dečjim očima, tako reći razbistrenom u svom fizičkom prisustvu, postaje nešto mutno, nešto tajanstveno i opako. A to se zbiva i sa čitavim svakodnevnim, očovečenim svetom, sa svime što čoveku služi da bi ostvario ono što se predstavlja kao ljubav, sa boravištima, stanovima, predmetima koji se ubrzo nacere i pokažu svoje neprijateljstvo. Uskoro će groteska, gnusoba, pogan doći do izražaja u svim tim olupinama.
Rembou koji je otkrio, ili je verovao da je otkrio svu lažljivost osećanja, one će poslužiti kao dokaz. A njihovo prisustvo — u Zaselima ili u čučanj ima — postaće vapaj kojim će Rembo da razobliči dvoličnost ideala, izraz negativnog uticaja čovekovog nebića, njegove niske i prostačke prirode, na njegovo stremljenje ka svetlosti. On će s njima uspostaviti onakav odnos kao ono dete iz Prvih pričesti, koje je, prepušteno samo sebi i puno nespokojstva, u nužiiiku provelo svetu noć, dokazujući lažljivost pričesti i bilo kakvog odnosa zasnovanog na ljubavi.
Izambar, Remboov profesor iz prvog razreda više gimnazije, dao je svedočanstvo od presudnog značaja, rekavši da je “svaki novi sukob sa majkom dovodio do procvata skatoloških slika u njegovim pesmama”. Sam Rembo je zvao majku čeljust mraka. Smisao za sve što je mutno, opsednutost nepodopštinama života, kod njega su neposredna posledica nedostatka ljubavi. Ja smatram da je zbog nedovoljne ljubavi Rembo proživeo kao dete žestoku duševnu borbu. To je izazvalo njegov svirepi skepticizam, njegovu pometnju, njegovu agresivnost. Lišilo ga poverljivosti koja u životu predstavlja činilac invencije i stvaralaštva. U stvari, da bi se shvatio Rembo, treba se vratiti na učenje platonizma i setiti se da izvesna metafizika ljubavi, metafizika po kojoj je ljubav sredstvo za prevazilaženje čula, za oproštenje izgnanstva i učestvovanje u pravom životu, poseđuje bar izvesnu psihološku verodostojnost i odražava ono u čemu se i ogleda naše postojanje u stvarnosti. To što je lišen ljubavi sprečava Remboa da ostvari mogućnost opštenja sa onim što postoji. Stvarnost, kao i njegova svest, raspada se pred njegovim očima u opasna dvojstva.
Na samom početku, u najranijem detinjstvu, iz toga će proizići ono tako izbavitelj sko, tako “poetsko” osećanje da s one strane svakidašnjeg neba postoji drugi, čistiji, slobodniji svet. U Iluminacijama ima hiljadu tragova te detinje sanjarije. U velikoj staklenoj još uvek natopljenoj kući (koja je već nešto drukčije od stvarnosti,svest u skitničenju, odsustvo muteži i maglovitosti, neblagonaklono nebo koje se razvedrilo) jasno je da je Rembo jedno od one đece u crnini koja gledaju čudesne slike. Ona otkrivaju neovdašnjost. Kad vide, ili kad veruju da vide, šumarak gde su napuštene male kočije koje ponekad trkom silaze niz put, okićene trakama, ili pak družinu malih prerušenih glumaca koja je opažana na putu kroz ivicu šume; kad se neki veliki cirkus (defile čarolija. U stvari: kola natovarena životinjama od pozlaćena drveta, jarboli i išarana jedra, sve nošeno galopom dvadeset pegavih cirkuskih konja, i deca i ljudi na svojim najneobičnijim životinjama) na trenutak zaustavi u gradu; kada u časopisima vide srne janje Španjolke ili Italijanke, ona se osećaju kao da im je sve oprošteno i htela bi da pobegnu iz sredine u kojoj žive, ne shvatajući, na svoju nesreću, da nju treba pre svega preobraziti.
Mi nismo na svetu, napisaće Rembo. Pravi život je odsutan. No uskoro je, doduše, otkrio još dublju protivrečnost.
Ovdašnjost sa svojim žalosnim moralnim vidicima zaista je sušta suprotnost življenju po zakonima prirode, koja je u svojoj biti nedužna i nesputana i koja zrači sveopštom ljubavlju. Čovek, tvrdi pesma Sunce i put, izgubio je svoju urođenu čistotu. Zaboravio je večito rađanje Venere. . . Na Remboovom odnosu sa svetom prirode, sa travom, cvećem, zorom, oblacima na pučini, nema nikakve mrlje. Njegova čuvena žeđ je možda samo novi vid jedne druge, tajnije žeđi, koja je ostala neutažena, i koju on upućuje materijalnim, još uvek pristupačnim izvorima. A gnusoba, koju je nalazio i u prirodi, nije u njegovim očima toliko škodila toj prirodi koliko je pogađala ljudsku umišljenost. Ona je, naprotiv, bila dokaz da je i duhovna i moralna superiornost na strani prirode, koja se ne srozava do prljave igre idealima. Oh! mušica opijena na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koju rastvara zrak svetlosti! Istinska svetlost rastvara znamenja mraka. Ali, avaj, ne prigrlivši ipak onoga koji čezne za njenim slavljem. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena. Utopljena čak i u najblistavije zračenje, Remboova duša ostaje mračna i neizlečiva.
Ukratko sam izneo shvatanja i verovanja koja je Rembo rasuo po čitavom svom delu. A mi treba da zajedno s njim ponovo dođemo do njih, prateći razvoj njegove misli sve do trenutka raskida. Treba da ih proverimo, ili bar da ih prihvatimo s njihovom poetskom verodostojnošću. Ja bih međutim hteo da još trenutak ostanem sa Remboom-detetom, s tim tako poverljivim bićem kakvo je on zasluživao da bude — i hteo bih da iskažem sve zlo koje su mu nanela njegova shvatanja zato što su se tako rano javila u njemu. Možda stvarno treba misliti da je laž opšta ljudska crta, da je naše društvo izgubljeno, naš život bezbojan. Možda je za ljubav istini danas stvarno potrebno da se naša histerija (kao što veli dirljivi i ozbiljni glas iz Prvih pričesti) stavi nasuprot večitoj Veneri.
Ali to je zadatak za odraslog čoveka. Osećanje naše bede, koju je Rembo samopregorno pripisao čitavu sebi, moglo je, pojavivši se tako preuranjeno u jednoj još prostodušnoj savesti, samo da pogorša njegovo preziranje samog sebe, i budući da nikakva stvarna ljubav nije moguća ako se polazi od mržnje prema samom sebi, ono je moglo samo da otvori jaz između njega i prirodne lepote čiji je on bio tumač. Upropastila ga je i njegova savest. On će putovanjima pokušati da se dočepa zemlje čudesa: smišljenim rastrojstvom svih čula da podstakne neposredni doživljaj prirode, ali će ga ipak večito pratiti zgražanje nad samim sobom, o kome govori Sram, kao i nerazrešiva protivrečnost njegove duše i njegovog tela.
Tako s jedne strane imamo to srce puno tajanstvenih nežnosti, tu dobrotu o kojoj svedoči Luda devica iz Boravka u paklu, a s druge strane onu nepokolebljivu mržnju, onu zloću koja bi se mogla nazvati maskom, kada ne bi tako duboko zadirala u njegovo biće, uništavajući ga. Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O veštice, o heđo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno. Uspeo sam da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Rembo će 1873. pokušati da istera iz sebe svog demona, ali uzalud. Jer najdublja, a istovremeno i najzlokobnija protivrečnost, jeste protivrečnost između snage i slabosti. On je neumorni pešak, večiti pronalazač, u Africi će biti najuporniji radnik, pun energije — kao da je svetac, ili uporni robijaš — energije koju razvija neprilagođenost ljudskim ciljevima, ali, s obzirom na problem koji želi da resi, on će biti nemoćan, bez snage, pokraden. Toga je uostalom svestan, i dobro zna da je rob krštenja. On zna da osim provincije, ili majke, postoji još jedan neprijatelj, i to pobedonosan, — hrišćanstvo. Hriste, o večiti otmičaru snaga! U njegovim Prvim pričestima (ali i u Boravku, docnije, pa i u Iluminacijama) religija izgleda više kao slabost čitavog bića nego kao zabludelost duha. To možda objašnjava onu poslednju Remboovu protivrečnost, tako čudnu na prvi pogled, između zaista sasvim intelektualnog karaktera njegovih stremljenja i materijalnih sredstava, alkohola i droga, kojima se služio da bi ta stremljenja ostvario.
Kao što je osećajno otuđenje postalo otrov, tako reći telesna bolest, tako isto Rembo mora da upotrebi svu svoju loše trošenu telesnu snagu da bi opet dospeo u stanje sina sunca. Samo na duhovnom planu on zna da je unapred pobeđen.
Rembo, tako nepravično prepušten sam sebi. Ali treba imati oči i za ono čisto zlato koje iznenada može da sine u tom vatrenom kušanju otuđenošću i nevoljama; i, da bi se moglo poći i dalje, treba se okrenuti drukčijem determinizmu, a prema tome i drukčijoj kritici, nego što su oni koje nam predlažu sociologija i psihologija. To što je Rembo zaista postao Rembo i što njegovoj banalnoj sudbini možemo suprotstaviti to tako smelo poetsko ostvarenje, znači da moramo ići i dalje od, recimo, marksističkih ili frojdističkih analiza, i nastojati da otkrijemo i onu nužnost koja će nam posebno pružiti objašnjenje o tome kako je žrtva postala pesnik. Ta nužnost je metafizička. Ona se ne odnosi na prirodu stvari, nego na njihovu bit. I zaista, sve govori da se neko izuzetno biće moralo namerno podvrći tom srozavanju života, tom pretvaranju mogućnosti u nešto neživo, okamenjeno (u društvo, u religiju prožetu moralom, u zagušljivi moral, u mrtve predmete) — sa željom da se omogući ono buđenje koje je cilj poezije. Tamo gde je sve sam pepeo, a gde ipak još uvek postoji jedna iskra (sećanje, daleka uspomena, čoveče običnog telesnoga sklopa, zar meso nije bilo plod obešen u voćnjaku, o detinji dani! Telo riznica za rasipanje; o zaljubljenosti, pogibli ili snago Psihe?) tada se razbuktava plamen. Tako je krajem prošlog veka zavladala sveopšta kriza ljubavi.
“Mi smo u našim čudnim srcima”, piše Vilije de Lil-Adam, „uništili ljubav prema životu i zaista smo postali isto što i naše duše! Kad bismo sad prihvatili život, time bismo samo oskvmuli sami sebe.” Otprilike to isto misli i Malarme, i čitava jedna književnost rodice se iz tog pristanka na neminovnost tog doba — ali Rembo će međutim pokušati da ponovo pronađe ljubav, da ukrade plamen, podvrgavajući se onome što bih ja nazvao herojskom kauzalnošću… Da, svakom izazovu istorije može se odgovoriti na dva načina. Ili mu se pokoriti (a da bi se opisala ta pasivnost začelo su pogodnije psihološke ili socijalne analize koje se odnose na prirodnu povezanost uzroka i posledica), ili se pobuniti protiv njega, pokušati da se ostvari i ona mogućnost koju on dovodi u pitanje — a samim tim kauzalne analize smesta doživljuju neuspeh i počinje poezija. Jer poduhvatanje s nemogućim u tom zaokruženom i zatvorenom svetu prirodne nužnosti isto je što i probuđeno osećanje bivstvovanja, ozarujuće naziranje smrti.
Istinska poezija, ona koja predstavlja početak, ona koja oživljuje, rađa se u najprisnijoj blizini smrti. Ono što zovemo „poetskom vokacijom” samo je odraz borbe koja je najčešće uzaludna usled ružnog sna banalnog živovanja, tog sna koji vodi u smrt.
Tmine i svetlosti
Ljubav treba ponovo pronaći, u tome se dakle sastoji Remboov zadatak. A da bi ga izvršio, da bi ponovo uspostavio prvobitnu nepomućenost stvarnosti, da bi ponovo našao pravi život, sasvim je prirodno što je pribegao recima.
Reci, naime, imaju jedinstvenu moć da rasvetle, da rasteraju prikupljene tmine. Imenujući neku stvar, čak i ako je ona nagrđena svakodnevnim svetlom, one kao da zadržavaju samo njenu čistotu. Imenovanjem stvari dospeva se dakle do njenog prvobitnog, nepomućenog sjaja. Izricanjem njenog imena, ma kako malo ozbiljnosti i odsustva namene pratilo izgovaranje reci, ona biva pripremljena da nas primi u drukčijem svetu, u kome ni najovozemnije življenje ne bi moglo biti lišeno čistog blistavila beskrajnog života. Poetski jezik sugerira bivstvovanje. Otuda ona nada koju u nama budi — ali koju smesta moramo opovrgnuti. I doista, zar voleti reči, putovati u njihova najblistavija carstva, ne znači isto što i dati gotovo za veresiju? Možda nam je sanjarija pričinila zadovoljstvo; ali stvarnost (ona stvarnost na koju Rembo neće nikada zaboraviti) utoliko pre će nam nedostajati. U subjektivnoj misli ima lepote, pa čak i snage, bar u osvit naših želja. Ali to je kraljica bez kraljevstva, obrečena večernjoj bedi. Hoću da ona bude kraljica! piše Rembo u Iluminacijama. I o tom uzbudljivom i nestvarnom paru, čoveku i njegovoj sanjariji, on skoro bez gorčine kaže i ovo: Doista, oni behu kraljevi čitavog jednog prepodneva, kad su se karminski zastori uzdigli po kućama, i čitavog poslepodneva, kad su se primicali vrtovima palmi.
Na taj način poetska reč predstavlja istovremeno izvor nade i pretnju. Ali iz toga proizilazi da ona može da znači bar izvesno budno stanje i da se pomoću nje može izbeći najveća nevolja u ovom izopačenom životu, zaslepljenost jezika usled svakodnevne upotrebe. „Svedok” poezije se možda — vođen sopstvenom rečju — našao usamljen, ali u osećajnom i duhovnom smislu sačuvao se od propasti. Ja sam čist, kaže Rembo na prvim stranicama Boravka u paklu. Siromašna poput samoće, poezija ponekad ima njenu životvornu snagu. U svetlosti borbe protiv izrađene reči ona je nalik na ćutanje, i ona je kod Remboa po svojoj prirodi bliska njegovoj čuvenoj ćutljivosti, toj prethodnici njegovog konačnog velikog odricanja.
Što se tiče nade koju bude reči, čistote koju postižu, spasenja u čiju mogućnost daju da se veruje, evo jedne indicije da je Rembo sve to rano upoznao. Iz njegovih gimnazijskih godina ostao nam je jedan stihovani sastav na latinskom, pod naslovom Učenikov san. Njegovu temu predstavlja jedan kratak odlomak iz Horacija, gde je reč o golubovima koji su ga još kao dete ovenčali, non sine Dis, „ne bez božanskog učešća” , grančicama lovora i mirte; ali Remboova misao je otišla mnogo dalje od te bajke, doprla je do u samu tajnu poezije. I zaista, ona metafora o obasjanom vrelu govori o težnji da se poezijom postigne povratak prvobitnoj čistoti, koja je istovremeno svetlost i toplota, i lako je naslutiti na koji će način Rembo jednom hteti da se vrati u prvobitno stanje sina sunca:
Blistavo bela svetlost
Razlivena oko mojih ramena natapa mi čitavo telo
svojim bistrim zračenjem
I ta svetlost nimalo ne liči na onu tamnu svetlost
Koja primesom tmine pomračuje naše poglede.
Bićeš pesnik! Udovima mojim razli se tada
Toplota neobična; tako, blistavo od svoga bistrog
kristala,
Prozračno vrelo plamti u zračenju sunca.
Yves Bonnefoy
