Zen budizam i psihoanaliza – XXIX dio Piše: D.T. Suzuki
Egzistencijalizam, pragmatizam i zen (2)
III
Dok se sunyata može krivo shvatiti kao nešto negativno, u pojmu tathata nema ničeg što bi nagovestilo ideju negativnosti. Tathata je sagledavanje stvari kao takvih, to je potpuna afirmacija. Vidim drvo i velim da je to drvo; čujem pticu kako peva i kažem da ptica peva; bob je bob, a planina je planina; ptice lete, poljsko cveće cveta: ovo su konstatacije tatate. Kad su jednog učitelja zena upitali »šta je svakodnevna misao (hsin)?« on reče: »Spavam kad sam umoran, jedem kad ogladnim.«
Ova »svakodnevna misao« proglašena je za konačni tao, najviše učenje budističke filosofije.
Ako šunyata sve poriče ili odbacuje, tathata sve prihvata i podržava; može se smatrati da su ova dva pojma suprotstavljena, ideja budizma je da oni nisu protivrečni, da samo tako izgledaju s našeg relativističkog stanovišta. Uistinu, tathata je sunyata, a sunyata je tathata; stvari su tathata zato što su sunyata. Jedan budistički filosof veli: pre no što dođe do sunyata-iskustva, planina je planina, a voda je voda; posle njega, planina nije planina, a voda nije voda; no kad se iskustvo probudi, planina je opet planina, a voda je voda. Ovo iziskuje dopunu. Kad filosof kaže da iskustvom sunjate planina prestaje biti planina i voda nije više voda, mora se smatrati da ovo iskustvo nije doprlo do svojih najdubljih dubina; još je na razini umovanja; preostalo je nešto od konceptualizacije; nije sasvim očišćeno od svih taloga. Kad je sunyata stvarno sunyata, ona se poistovećuje sa tatatom.
Pojam tatate približava zen pragmatizmu i egzistencijalizmu: svi oni kao osnov svog teoretisanja usvajaju iskustvo, a ovo iskustvo čvrsto je pripojeno svetu relativnosti. Zen se, međutim, na najhitniji način razlikuje od pragmatizma: dok se pragmatizam obraća praktičnoj korisnosti istine, to jest svrsishodnosti našeg delanja, zen naglašava nesvrsishodnost rada ili oslobođenost od teleološke svesti; ili kako to zen karakteristično izražava: proživeti život ne ostavljajući za sobom ni traga.
U tom je duhu Huj Neng, šesti patrijarh i začetnik kineskog zena, uporno isticao da su dhyana i prajna istovetne ili istovremene. Kad se veli kako se Huj Nengu istina zena otkrila dok je slušao Dijamantsku sutru, možemo zapaziti da se ista misao krije i u rečima koje su doprinele njegovom prosvetljenju, naime: »probuditi um, ne boraveći nigde«, a to je upravo neteleološko tumačenje života.
Teleologija je termin koji pripada svetu vremena, relativnosti, kauzalnosti, morala itd., dok zen živi s one strane svih tih ograničenja. Sve dok ljiljani u polju i ptice nebeske žive samo da bi pokazale divotnost božanskog života — žive životom bez svrhe. Ljudska bića takođe: kad živimo ne pokušavajući da svojoj veličini dodamo ni jedan pedalj i bez brige o tome šta ćemo sutra obući ili jesti, no prepuštajući svakodnevnom zlu da se samo o sebi stara, zar nije takav život divotan koliko i život ptica ili ljiljana? Zar nam Bog nije namenio ovakav život, to jest, život oslobođen svih teleoloških trzavica i ljudskih namernih složenosti? Te tako čitamo u 385. strofi Dhammapada:
Za koga ne postoji ni ova ni ona obala, ni obe zajedno
Onog koji ne zna za brige i ropstvo — njega nazivam
bramanom?
Zen se od egzistencijalizma razlikuje u ovome: postoje različite vrste egzistencijalizma, ali se, izgleda, sve slažu u tome što smatraju da je konačni čovek beskonačno udaljen od Boga, da »more mogućnosti koje se čoveku otvaraju — zastrašuje. One znače slobodu, a neograničena sloboda znači nepodnošljivu odgovornost.«
Ove misli su zenu strane, pošto je za njega konačno — beskonačno, vreme je večnost, a čovek nije odvojen od Boga. »ja sam prije nego se Avram rodio«. Sem toga, zen ne vidi ništa zastrašujuće u beskonačnim mogućnostima, neograničenoj slobodi, beskrajnim odgovornostima. Zen se kreće naporedo s beskonačnim mogućnostima; zen uživa u neograničenoj slobodi, jer je zen sloboda sama; ma koliko beskrajna i nepodnošljiva bila odgovornost zen je snosi kao da je uopšte ne snosi. Po hrišćanskoj terminologiji ovo znači da je breme moje odgovornosti prebačeno na pleća Božja, »ne kako ja hoću nego kako ti« — ovo je stav zena prema moralnoj odgovornosti.
Ovo, naravno, nije njeno izbegavanje. Zen je spreman da u potpunosti snosi odgovornost, ako treba, i život da žrtvuje; no stvar je u tome što zen upražnjava vrlinu dana, »davanja«, prvu od šest paramita, na planu tatate, kao da »usred sevanja munje zaćarlija proletnji lahor«.
Kjerkegor (Kierkegaard) je bio pomalo neurotičan i morbidan u svojim razglabanjima o strahu: on je bio opsednut tim osećanjem zato što je abnormalno osećao svoju odvojenost od Boga, što ga je sprečilo da potpuno razume značenje slobode koja proizlazi iz iskustva tatate.
Egzistencijalista obično tumači slobodu na planu relativnosti, gde i ne postoji sloboda u najvišem smislu tog pojma. Jedino se za tatatu i iskustvo tatate može reći da su sloboda. Egzistencijalista gleda u ponor tatate i drhti, savladava ga neizrecivi strah. Zen bi mu rekao: Zašto ne skočiš pravo u ponor i ne vidiš šta je tamo? Ideja individualizma sudbonosno ga zadržava da se ne baci u đavolove ralje.
IV
Za zen vreme i večnost su jedno. Ovo se može pogrešno protumačiti, pošto većina ljudi smatra da zen uništava vreme i umesto njega postavlja večnost, koja za njih znači stanje u kome se apsolutno miruje i ništa ne čini. Oni zaboravljaju da je, prema zenu, večnost — vreme, ukoliko je vreme — večnost. Zen nikad nije zastupao ideju da ne treba ništa činiti; večnost je naše svakodnevno iskustvo u ovom čulno-intelektualnom svetu, jer van ove vremenske uslovljenosti nema večnosti.
Večnost je moguća jedino sred rađanja i umiranja, usred vremenskog procesa. Podižem prst, to se događa u vremenu, a vidi se kako na vrhu prsta igra večnost.
Kad se ovo prevede u prostorne pojmove, jedan prst u sebi sadrži tri hiljade hiliokosmosa. Ovo nije simbolika. Za zen je to stvarno iskustvo.
U izvesnom smislu zen se može smatrati momentalističkim, ali ne kao što se to obično shvata. Zen poseduje večnost u trenutku, dok je momentalizam lišen večnosti. Za momentaliste svaki prolazni trenutak je samo prolazan i ne nosi sobom večnost. Momentalisti su stoga neodgovorni (u lošem smislu te reći), oni su antimoralni, uopšte nisu slobodni, ne gospodare sobom pošto njima upravlja svest o trenutnosti. Zen ovo stanje duha naziva »obitavanjem«, posedovanjem »utvrđenog obitavališta«. Onaj ko ima obitavalište zarobljenik je, poput čoveka privezanog za stub ili ograđenog plotom.
Slobodni sledbenik zena nigde nema obitavališta, on živi u krugu čiji je obim bezgraničan; zato, gde god se obreo, u središtu je stvarnosti, on je stvarnost. Život momentaliste nema nikakvog smisla: podoban je životu životinje ili biljke — naravno, život je tu, ali nema nikakvog značenja. Zašto? Zato što momentalist dok živi u vremenu nije svestan večnosti; njemu je svaki trenutak samo trenutak i ništa više; on u njemu uživa kao pas što jurca dvorištem; njegovo življenje je animalističko i nema nikakve vrednosti.
Momentalizam ne zna šta se podrazumeva pod apsolutnom sadašnjošću. Zen u njoj živi i zato je tathata – svestan. U Dijamantskoj sutri čitamo: »Prošli um je nedokučiv, budući um je nedokučiv, sadašnji um je nedokučiv.«
Ovo je značajna izjava. Njen je smisao da je svest u vremenu, da dejstvuje u vremenu, da je ona vreme, i da je u svesti smešteno ono što je u budističkoj filosofiji poznato kao ksana (na kineskom: nien, a na japanskom: nen). Biću tako slobodan da ksana prevedem izrazom jedinica svesti, pošto svest serijalno prolazi kroz ove jedinice. Izraženo vremenskim pojmom, jedinica svesti je najkraći mogući delić vremena. No, budući da nismo kadri postaviti ma kakvu granicu vremenskoj podeli, možemo reći da se jedinica svesti samo teorijski pretpostavlja. Ekaksana t j . ideja o takvoj poslednjoj jedinici je u svakom pogledu neostvariva, i to se podrazumeva gore navedenom tvrdnjom iz Dijamantske sutre. Ekaksana je nedostižna, a isto tako i apsolutna sadašnjost; ekaksana je apsolutna sadašnjost, večno sada.
Tako se kaže da se zen poima u ekaksani.
Svaki trenutak svesti je ekaksana, a ipak se iz njega ne može izdvojiti ekaksana i pokazati kao takva.
Ekaksana znači prolom vremena iz večnosti; to je buđenje svesti iz najtamnijih skrivnica nesvesnog. Prilikom buđenja ekaksane, nezavisnost dolazi k sebi ili pak možemo reći da tada večnost prodire u vreme. Zato se nesvesno spoznaje samo kroz svest, a večnost kroz vreme. Ne postoji večnost kao takva; ona uvek mora biti u procesu vremena; nema takozvane nesvesnosti koja ne bi dolazila zajedno sa svešću. Ekaksana se često označava kao aksana, te se ta dva pojma upotrebljavaju kao sinonimi. Aksana znači neksana. Neksana, međutim, ne podrazumeva brisanje svesti; ona je u svesti i sa njom, ona je ekaksana, ali je ipak kao takva nedostižna.
Neksana ima kao pozitivno značenje — večnost.
Isto se može reći za pojmove kao što su nedelanje (akarma), nemišljenje ili neum (acitta) ili neobitavanje (aprastihita). Sve su to pozitivne ideje iako su negativno izražene. Kao što je svaka ekaksana — aksana, svaki čin je nečin, svaka misao — nemisao, a svako mesto svesti ujedno nije mesto. Kaže se da um buđenjem stiče samosvest, a opet ne postoji buđenje uma na koje bi se kao takvo moglo posebno označiti: ovako treba shvatiti zen i način na koji se zen izražava.
Možemo se upitati: čemu ove protivrečnosti? Odgovor glasi: One su takve zbog tatate. One su takve prosto zato što su takve, ni iz kakvog drugog razloga. Stoga nema logike, ni analize, ni protivrečnosti. Stvari (uključujući tu sve moguće vidove protivrečnosti večito pripadaju tatati. A ne može biti ono što je, ako ne stoji nasuprot onome što nije A; da bi A bilo A potrebno je ne-A što znači da je ne-A sadržano u A. Kad A zaželi da bude A, ono je već izašlo iz sebe, to jest postalo je ne-A Da A ne sadrži i ono što nije ono samo, ne-A ne bi moglo izaći iz A da A učini onim što jeste. A je A zbog ove protivrečnosti, a ta protivrečnost se ispoljava jedino kad logično razmišljamo. Sve dok smo u tatati ne postoji nikakva protivrečnost. Zen ne poznaje protivrečnosti, na njih nailazi logičar, zaboravljajući da ih je sam stvorio.
Zen sve prima onakvo kakvo je, a protivrečnosti se bez mnogo buke same razrešavaju. Nije svojstveno zenu da uništi čitav svet ili da ga svede na jedan apstraktni entitet kako bi iskusio nestanak protivrečnosti. Čovekovom umu najviše smeta što pojmove, koje je kadar da stvara kako bi objasnio stvarnost, hipostazuje i tretira ih kao da su stvarno postojeće stvari. I ne samo to, um pojmove koje je sam izgradio smatra zakonima spolja nametnutim stvarnosti koja im se mora pokoravati da bi se razvijala. Ovaj stav ili pretpostavka intelekta pomaže umu da prirodu koristi u svoje svrhe, no umu potpuno izmiče unutarnje delovanje života, te je sledstveno tome sasvim nesposoban da ga razume.
Ovo je razlog zbog kojeg moramo da zastanemo pred protivrečnostima i ne znamo kako ćemo dalje. U 369. strofi Dhammapada čitamo:
Isprazni ovaj čun. O Biku! Kad ga isprazniš, zaplovićeš brzo,
Odbacivši požudu i mržnju, tako ćeš otići u Nibanu*
»Isprazni ovaj čun« znači odstraniti iz našeg uma sve pojmove koje smo izgradili da bismo intelektualno operisali stvarnošću i naveli je da da rezultate najpovoljnije za naš praktičan život. Tako su se razvile nauke, mehaničke naprave postigle su čudesne rezultate, a naš takozvani životni standard dostigao je vrhunce za koje se ranije nije znalo. No što se tiče spiritualizacije života ili dubljeg uvida u njegov smisao, bojim se da nismo mnogo napredovali; naš životni čun ne plovi ništa brže no ranije. »Požuda i mržnja«, koje čun takođe sadrži, narastaju i gomilaju se, uopšte nisu odbačene, pošto je intelektualizacija nemoćna da čun oslobodi tereta požude, mržnje i sličnog.
Treba se setiti da sunyata- doktrina ne podrazumeva pražnjenje čuna stvarnosti jer je sama stvarnost šunyata, te nema šta da se prazni. Sunyata je jedna pozitivna ideja i u ovoj pozitivnosti sunyata se poistovećuje sa tatatom. Zen sagledava stvarnost kao tatatu i zbog ovog tatata-shvatanja stvarnosti zen proglašavaju radikalnim empirizmom. Zen je empiričan, jer pribegava prajna-intuiciji kao sredstvu ovladavanja samom stvarnošću bez pomoći ikakve zaobilazne metodologije.
Zenovski empirizam je radikalan zato što prajna-intuicija počiva u svim oblicima intuicije i umovanja, a mimo pra/na-intuicije nema ničeg što bi nas primoralo da dođemo u neposredan dodir sa stvarnošću. U poređenju s prajna-intuicijom, čulno iskustvo uopšte nije neposredno, budući da predstavlja intelektualnu ili konceptualnu rekoncentraciji. Kad vidimo drvo i nazovemo ga drvetom, mi mislimo da je ovo čulno iskustvo konačno; međutim, u stvari, ovo čulno iskustvo postalo je moguće tek nakon konceptualizacije. Drvo nije drvo sve dok se ne podvede pod pojam »drveta«. Tathata prethodi ovoj konceptualizaciji; ona je prisutna čak i onde gde se nalazimo pre no što kažemo da postoji ili ne postoji; ona je postojala dok je Bog još bio u stanju savršenog samozadovoljstva, dok još nije bio uobličio ideju ili volju da stvara, dok još nije izrekao svoju naredbu: »neka bude svjetlost!« No ovde sam već i suviše rekao, a tathata je daleko, na beskonačnoj udaljenosti.
Nastaviće se
